уторак, 27. децембар 2022.

Angels Wear White (2017)

 


Jedne noći, u hotelu se pojavio muškarac srednjih godina sa dve devojčice i tamo ih zlostavljao. Sve to je na nadzornoj kameri videla tinejdžerka Mia (Vicky Chen), devojka koja je kao dete pobegla iz svog siromašnog sela i od svojih nasilnih roditelja, a u hotelu je zaposlena na crno kao sobarica jer kod sebe nema nikakvih dokumenata. Devojčice već sutradan pričaju svojim roditeljima šta se dogodilo, a kada policija stigne u hotel da pogleda snimak, ispostavlja se da je sve obrisano i da niko ništa ne zna. Ko koga štiti i zbog čega, ko je sve umešan i ko je bio muškarac koji je zlostavljao devojčice? Sve će nam biti jasno već posle pola sata filma.

U filmu "Angels Wear White", kineske rediteljke Vivian Qu, imamo brutalan prikaz društva moderne Kine u kojem je očigledno sasvim normalno da se čak i najstrašniji zločin poput pedofilije pokušava zataškati i gurnuti pod tepih. Vidimo da se ovde gotovo celo društvo, ali i policija, trudi da se što manje ili ništa ne sazna i da se sve što pre zaboravi. Za decu koja su prošla kroz pakao, koga briga, čak i roditeljima se nudi novac da se utišaju i ne prave velike probleme. Ovo je jedan od onih filmova koji na izvanredan način prikazuju potpuni gubitak moralnog kompasa današnjeg društva. 

Mia se plaši da kaže šta se dogodilo jer je to dovodi u opasnost da izgubi posao. S druge strane, roditelji devojčica su savršeno voljni da ostave pravdu po strani u zamenu za veliku isplatu, neki čak krive svoje dete za ceo incident, idući tako daleko da će ošamariti dete pred svima. Međutim, advokatica Hao (Ke Shi), koja je specijalizovana za takve slučaje, veruje da Mia zna šta se dogodilo i nekoliko puta pokušava da je natera da svedoči. Hao je jedini lik koji je istinski posvećen slučaju i bori se za pravdu, ali postavlja se pitanje: da li pravda može da pobedi ako uzmemo u obzir sve navedeno?

Od početka nam je kristalno jasno da deca nisu apsolutno ništa loše uradila i da su prinuđena da trpe takvu odvratnost. Uostalom, to su deca koja nemaju više od deset godina, a ono kako se ljudi odnose prema njima, počevši od njihovih roditelja, vrlo je bedno i jadno. Gledalac se prosto mora zapitati šta se događa u glavama tih ljudi da se tako ponašaju. Možda je njima dosta svega, možda ih život ne štedi, neki su čak i samohrani roditelji, pa im nije lako, ali to ne opravdava njihove postupke. Opet, postoje i neki kojima je stalo do dece, ali oni su, kao i svi ostali, suviše „mali“ naspram mašinerije kojoj se treba suprotstaviti. 

Qu ne prikazuje u potpunosti ono što se dogodilo u hotelu, niti lice zlostavljača. Više je zainteresovana za posledice događaja. Priča je, dakle, ispričana iz ženske perspektive, odnosno Mie i devojčice Wen (Zhou Meijun), obe imaju svoju tešku životnu priču, pa se kamera retko odvaja od njih. Qu je rediteljka koja nije snimila mnogo filmova, zapravo, samo dva (ovo je drugi), više je radila kao producent, ali ovde je pokazala svoju zrelost da režira veoma ozbiljan film, njen talenat je vidljiv, njene odluke koje donosi su promišljene i vredne svake pohvale. Jednostavno, Qu je vešta filmska stvarateljka pred kojom su sasvim sigurno velike stvari i biće zanimljivo videti njen sledeći film. A glumci? Oni su fenomenalni. U tim godinama, bez iskustva, nije lako glumiti ovakve likove, jer ovo su izuzetno kompleksne uloge, vrlo zahtevne, a deca prosto blistaju. Pohvale zaslužuje i sporedna glumačka ekipa koju čine stariji, uglavnom iskusni glumci.

Film "Angels Wear White" premijerno je prikazan na festivalu u Veneciji, gde je bio nominovan za nagradu Zlatni lav, a na kraju je osvojio preko 20 nagrada na raznim festivalima. Vivian Qu, koja je producirala film "Black Coal, Thin Ice" (2014) nagrađenog Zlatnim medvedom, radnju priče je smestila na ostrvo Hainan u Kini, i priča potpuno realnu i životnu priču, autentično i tačno. Dakle, reč je o vrlo dobrom filmu.

Ocena: 8/10.

субота, 10. децембар 2022.

Incendies (2010)

 


Kanadski reditelj i scenarista Denis Villeneuve je danas jedan od najtraženijih i najaktivnijih filmskih stvaralaca, a svoj niz odličnih filmova započeo je 2010. godine sa "Incendies", potresnom i šokantnom dramom koja gledaoca ne može ostaviti ravnodušnim. 

Villeneuve je na scenariju radio pet godina, a najviše glavobolje zadavao mu je izbor glumice koja će otelotvoriti glavnu junakinju po imenu Nawal. Na kraju je idealnu osobu pronašao u belgijskoj glumici marokansko-španskog porekla Lubni Azabal, koja je veoma zahtevnu ulogu odigrala perfektno. Reč je zaista o izuzetnom filmu: dobro i slojevito napisan, maestralno snimljen i odglumljen. Film je premijerno prikazan na festivalima u Veneciji i Torontu, osvojio je brojne nagrade, te čak dogurao do nominacije za Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Nagradu je tada osvojio danski predstavnik "In a Better World" (2010), ali su mnogi ljudi smatrali da ne bi bila greška da je "Incendies" odneo nagradu. 

Da "Incendies" nije slučajnost, Villeneuve je dokazao drugim filmovima, usledio je "Prisoners" (2013), "Enemy" (2013), "Sicario" (2015), "Arrival" (2016), te potom "Blade Runner 2049" (2017) i "Dune" (2021). Možda nijedan od njih nije na nivou "Incendiesa", ali se svakako radi o vrlo dobrim filmovima.   

Na ideju za snimanje filma "Incendies", Villeneuve je došao još 2004. godine, kada je u Montrealu gledao istoimenu predstavu libansko-kanadskog autora Wajdia Mouawade. Priča ga je odmah fascinirala i bio je svestan da se u njoj krije i filmsko remek-delo, ali trebalo je da prođe čak šest godina da se ta ideja realizuje.

Nakon što im majka umre i njen testament bude pročitan, brat i sestra, blizanci, Jeanne (Mélissa Désormeaux-Poulin) i Simon (Maxim Gaudette), bivaju šokirani bizarnim poslednjim instrukcijama koje im je majka ostavila, kao i načinom na koji želi da bude sahranjena. Naime, njihova majka zahteva da bude sahranjena gola, leđima okrenuta prema suncu, i bez ikakvog natpisa na nadgrobnoj ploči, a kako kaže, ništa drugo nije ni zaslužila jer istina nije izašla na videlo. Pored njih, majka je ostavila pisma i za njihovog brata i oca, koje blizanci nikada nisu upoznali (otac je za blizance odavno bio predstavljen kao pokojni, dok za brata nisu znali da postoji), a njena želja je da oni otputuju u njen rodni kraj i da ih potraže, te kada ih pronađu da im predaju pisma: Jeanne treba da preda ocu, a Simon bratu. Kada to urade, moći će da je sahrane na uobičajen način i da se na nadgrobnoj ploči napiše njeno ime. Simon u početku odbija takvu igru, želi pokopati majku na njemu jedini ispravan način i okončati celu priču, ali Jeanne je zaintrigirana i putuje u Liban da pokuša da pronađe svog oca i brata. Paralelno s putovanjem tokom kojeg blizanci otkrivaju svoju porodičnu istoriju (otkriće mnogo toga u vezi njihove majke i njenog života, te shvatiti da zapravo nisu znali apsolutno ništa u vezi nje i da je njihov odnos bio prepun tajni), pratimo i priču njihove majke Nawal (Lubna Azabal), odnosno sve ono što se događalo u njenom životu - strašnu, tragičnu, šokantnu i uznemirujuću priču prepunu ratnih strahota, stradanja, gubitaka, tragedija i nezamislivih šokova.

Dakle, prva priča u kojoj pratimo blizance koji odlaze na Bliski istok (neimenovana zemlja, ali čini se da je u pitanju Liban) odvija se u realnom vremenu, dok je Nawalova priča ispričana kroz seriju flešbekova. Otkrivamo komadić po komadić slagalice i na kraju dolazimo do šokantnog otkrića. Ima tu mnogo stvari zbog kojih će publika biti šokirana, recimo, scena masakra snimljena u autobusu je jedna od najtragičnijih scena ikada u istoriji filma. 

Priča je složena i, u trajanju od dobrih 130 minuta, zahteva od gledaoca konstantnu pažnju. Film je uznemirujuć, težak i brutalan, a Villeneuve najmračnije tajne mudro čuva za sam kraj. Glumci Azabal, Désormeaux-Poulin i Gaudette su veoma ubedljivi, prosto impresivni. To, međutim, nije iznenađenje jer se radi o prilično iskusnim glumcima, a Gaudette koji glumi Simona je već sarađivao s Villeneuveom, odnosno glumio u filmu "Polytechnique" (2009), koji je takođe privukao pažnju šire javnosti. 

Film "Incendies" je toliko dobro napravljen da je teško pronaći mane, ovakva priča ne izlazi iz glave tako lako. Ovo je film koji se mora gledati. Ovo je film o kojem treba pričati. Ovo je krajnje ozbiljan i snažan film. Ovo je još jedan dokaz da je Denis Villeneuve veliki majstor.

Ocena: 10/10.

недеља, 4. децембар 2022.

Brother's Keeper / Okul Tirasi (2021)

 Kritika objavljena na Before After



Jusuf i Mehmet imaju 11 godina i cimeri su u internatu za kurdske dečake koji se nalazi negde u brdima istočne Anadolije. Zima je, sneg je do kolena, temperatura napolju je verovatno minus 35 (hladnoću osete i gledaoci zahvaljujući impresivnoj fotografiji za koju je zadužen Türksoy Gölebeyi), a zbog lošeg ponašanja jedan od nadzornika kaznio je dečake tuširanjem hladnom vodom. Među kažnjenima je i Mehmet, kojem će njegov najbolji prijatelj Jusuf pružiti peškir utehe. Sledećeg jutra, Mehmet nema snage i jedva se kreće, boli ga glava, a Jusufu je jasno da njegovom prijatelju i cimeru nije dobro. Dečak se ne oseća dobro, ali to očigledno ne zanima preterano učitelje i ostale (niko nije voljan ni da sasluša Jusufa koji skoro svakoj mogućoj odrasloj osobi pokušava da kaže da mu je prijatelj bolestan i da mu treba pomoć). Jusuf uspeva da odvuče Mehmeta do bolesničke sobe, odnosno kvazi-ambulante u sklopu internata, gde nešto stariji dečak deli aspirine onima koji su bolesni pošto škola nema lekara, ali se situacija i dalje ne popravlja. Mehmet je kao u komi, ne reaguje, a kada odrasli konačno shvate da je situacija veoma ozbiljna, ispostaviće se da je sneg već toliko napadao napolju, da ne mogu autom da odu kod lekara.

Situacija će postati još dramatičnija. Kako se škola nalazi u planinama, signal na mobilnom telefonu je dosta slab, a kada direktor konačno uspe da dobije službu hitne pomoći, sva vozila hitne pomoći su zauzeta. Ono što sledi je igra okrivljavanja između direktora, učitelja, domara i učenika. Priču pratimo iz Jusufove perspektive. Kamera ga neprestano prati, a mladi glumac Samet Yildiz sa svojim krupnim, tužnim očima je solidan u ulozi Jusufa (moglo je i bolje, ali pitanje koliko, s obzirom na glumačko neiskustvo i godine), kojem je zaista stalo da pomogne svom prijatelju. Ostali klinci, kojima je ovo prvo glumačko iskustvo, takođe su pristojno dobri, dok su odrasli glumci svakako mogli da budu bolji, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da dečacima, kao i svima ostalima, zbog hladnoće, snega i nekih drugih stvari nije bilo lako i prijatno na snimanju filma.

Ovaj internat više liči na zatvorski logor, kako po svom dizajnu, tako i po načinu na koji učitelji disciplinuju svoje učenike. Sobe su lišene karaktera i topline i nisu dobro održavane. Desetine dece se tuširaju zajedno u skučenim prostorima, lišeni privatnosti, a tuširanje im je dozvoljeno samo jednom nedeljno. Kako se priča sve više odmotava, pravi razlozi Mehmetovog stanja se polako otkrivaju. Film je inspirisan ličnim iskustvom iz detinjstva pisca i reditelja Ferita Karahana koji je rođen u Turskoj (kada je bio dete proveo je šest godina u internatu), a u jednom intervjuu Karahan kaže da kada je počeo da traži lokacije, shvatio je da se ni danas ništa nije promenilo osim malih detalja. 

Ferit Karahan, koji je scenario napisao zajedno sa Gülistanom Acetom, snimio je film u naturalističkom stilu, a "Brother's Keeper" (ili u originalu Okul Tirasi) je drama koja se bavi temama kao što su okrutnost i pitanje autoriteta, kao i korupcije, ali i potpune nebrige. Shvatićemo vrlo brzo da je internat daleko u brdima gotovo pa svet za sebe u kojem vrede sasvim neka druga pravila, biće tu i šišanja na ćelavo (po kazni), šamaranja, maltretiranja i svega. Film je premijeru imao u sekciji Panorama, na festivalu u Berlinu, gde je Karahan osvojio FIPRESCI nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na nekoliko regionalnih festivala (osvajao nagrade), a za one koji žele da ga pogledaju na internetu, biće dostupan verovatno uskoro.

Na kraju, koliko je zapravo "Brother's Keeper" dobar? Da li je moglo više i bolje? Apsolutno. Ali, to ne znači da nije vredan našeg vremena. Ovo je skroman, jednostavan film, u kojem ipak ima mnogo dragocenih stvari. 

Ocena: 7/10.

недеља, 20. новембар 2022.

7 Boxes / 7 cajas (2012)

 Kritika objavljena na FatHipster



Film "7 Boxes" (ili u originalu "7 cajas") dolazi nam iz Paragvaja, gde nikako da stvari krenu na bolje - opterećen siromaštvom, korupcijom i kriminalom, Paragvaj je jedna od najsiromašnijih država Južne Amerike. Možda nama ta kinematografija nije poznata, ali kada čujete koliko je ovo dobro, veoma brzo ćete shvatiti da su filmovi iz ove zemlje podjednako odlični kao i oni koji dolaze iz Brazila, Argentine i Meksika. Režiju i scenario potpisuje tandem koji čine Juan Carlos Maneglia i Tana Schémbori, oboje su rođeni u Paragvaju i zajedno su radili na nekoliko televizijskih serija, te kratkih i dugometražnih filmova. Ovo je jedan izuzetno napet i originalan triler koji ostavlja snažan utisak.

Obratite pažnju na sledeće: radnja filma je smeštena na ogromnu pijacu, sa gomilom radnji, tezgi, restorana i skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Rekli smo na početku da je reč o trileru, ali da budemo precizniji, radi se zapravo o više žanrova: mešavina akcije, trilera i krimi-drame. Ovo je pravi dokaz da nije potreban veliki budžet da bi se napravio vrhunski film koji je zabavan i pun energije. A sada, prelazimo na priču i likove. 

Naš protagonista je dečak po imenu Víctor (Celso Franco) koji prevozi robu kolicima. On nema novca, često je praznog stomaka, i sve bi uradio da dobije telefon sa kamerom, kako bi mogao da snima. Opsednut je ekranima, toliko da će uvek zastati da pogleda šta god vidi na nekom ekranu, bio to neki film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno nadzornom kamerom.

On je stalno u pokretu. Nikad ne vidimo njegovu kuću, znamo samo da ima sestru koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu koja ga prati u stopu i zadirkuje. Prava ludnica nastaće kada Victor dobije zadatak da natovari sedam sanduka na kolica (odnosno drvenih kutija), vozika ih i čuva dok ne prođe policijska racija, s tim da on nema pojma šta se nalazi u kutijama.

Naime, nešto stariji i oženjeni momak po imenu Nelson (Víctor Sosa), kojem je hitno potreban novac kako bi mogao da kupi lekove za bolesno dete, takođe računa na taj isti posao, jer je namirisao veliku lovu, pa će pokušati na sve načine da dođe do tih kutija, čak će angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, a Victor, njegova prijateljica i još nekoliko ljudi će se naći u neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku.

Dakle, roba je stavljena u sedam drvenih kutija. Neću otkrivati zašto ih ima sedam, niti šta je u njima. Victora na kraju progone ne samo njegov ljuti rival i vlasnici kutija, već i policija. Duge jurnjave po pijaci su pune iznenađenja, povremenog humora i sjajnih kadrova. Rediteljski tandem Maneglia i Schémbori rade odličan posao, na svakom planu: režija je vrlo dobra, scenario je napisan vešto, likovi su zanimljivi, a prepreke za brzonogog glavnog junaka maštovite i istinski zahtevne. Ne treba zaboraviti ni glumce koji su fenomenalni. Film je sniman u Asunciónu, glavnom gradu Paragvaja, a Maneglia je redovan posetilac Marketa 4 (Mercado 4), odnosno popularne pijace koja se nalazi tamo, pa je došao na ideju da snimi film.

Kada se podvuče crta, "7 Boxes" je pravi mali dragulj koji nudi sasvim dovoljno užitka. Nijednog trenutka nije dosadan. Štaviše, izuzetno je zabavan i zanimljiv, ali i napet. Imajući u vidu činjenicu da je napravljen s novcem koji nije prevelik, te da je ovde od ničega napravljeno nešto izvrsno, ne preostaje nam ništa drugo nego da aplaudiramo, i filmu i autorima koji stoje iza njega.

Ocena: 8/10.

понедељак, 14. новембар 2022.

Nobody Knows / Dare mo shiranai (2004)

 Kritika objavljena na FatHipster


Ugledni japanski filmaš Hirokazu Koreeda, u svojim filmovima uglavnom se bavi familijom, a ovom šokantnom dramom snimljenom prema istinitim događajima, prvi put je ozbiljnije skrenuo pažnju na sebe. Koreeda je napisao scenario za „Nobody Knows“ inspirisan stvarnim slučajem iz Tokija krajem osamdesetih. Film je premijerno prikazan u glavnom programu Kanskog festivala, gde je četrnaestogodišnji Yuya Yagira dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu glavnog protagoniste, nesrećnog dečaka po imenu Akira Fukushima, i time postao (u to vreme) najmlađi dobitnik nagrade za najboljeg glumca u istoriji festivala. Njega i njegovu majku upoznajemo već u uvodnoj sceni kada se njih dvoje useljavaju u mali iznajmljeni stan u centru grada. Akirina majka uverava stanodavca da je on njeno jedino dete, a nakon što dobiju stan, vidimo da je lagala.

Iz kofera iskaču još dvoje dece, Akirini mlađi brat i sestra. Akira zatim sam odlazi na železničku stanicu po svoju stariju sestru, a kada se svi konačno okupe, mama će objasniti pravila. Kako se ne bi saznalo da je mama prevarila stanodavca koji sasvim sigurno stan ne bi iznajmio problematičnoj ženi koja ima četvoro dece sa četiri različita muškarca, svima osim Akire je zabranjen izlazak iz stana. Svi moraju biti tihi, praviti se kao da ne postoje, a Akira će za sve njih biti jedini kontakt sa spoljnim svetom. 

Situacija će se promeniti kada, posle samo nekoliko meseci, nestane njihova majka, odnosno zbriše sa novim momkom, ostavivši im tek nešto sitno novca koji ne pokriva stanarinu za sledeći mesec. Da bi njegova braća i sestre imali krov nad glavom i uopšte preživeli, Akira će morati ne samo da odraste preko noći, već i da postane glava porodice.

Cela glumačka ekipa, uglavnom sastavljena od neprofesionalnih glumaca, blista u punom sjaju. Deca se pred kamerom, budući da ne znaju glumački zanat, ponašaju prirodno, baš kao deca i sasvim im je prijatno (zasluge za to idu i Koreedi koji ume da radi s decom), a ono što „Nobody Knows“ čini tako efikasnim je upravo ta autentičnost, neverovatan naturalizam. Koreeda ovim filmom pokazuje i svoju humanističku stranu, empatiju i sposobnost da kod gledalaca izazove neverovatan nivo empatije.

You, poznata japanska glumica i model koja se pojavila u nekoliko Koreedinih filmova, takođe je odlična u prikazivanju majke koja je zanemarila i napustila svoju decu, ali ovo je ipak film koji pripada deci. Imajući u vidu ono što se dogodilo u stvarnom životu, Koreeda punu pažnju posvećuje njima. Iako su ih roditelji napustili, deca su izdržljiva, sposobna i, barem u slučaju jednog od njih, srećnija bez odraslih u blizini.

U svemu tome, dakle, postoje i mali radosni trenuci kada deca stvore svoj sopstveni svet u stanu, pa film nikada nije previše depresivan. Uostalom, rekosmo, Akira je dovoljno sposoban da braću i sestre drži pod kontrolom, ali mu svakako nije lako. To bi u jednom trenutku slomilo i odraslog čoveka, a da ne pričamo šta sve može da se dogodi jednom krhkom dečaku u takvoj situaciji.

Primoran na ulogu odrasle osobe, Akira radi sve što je u njegovoj moći, kuva za svoju braću i sestre, i trudi se koliko može da im pomogne. U skoro dva i po sata trajanja, filmu se definitivno ne žuri. Koreeda sve to radi u laganom ritmu, karakterno razvija likove do savršenstva i uspeva da stvori čvrstu vezu između glavnih aktera i publike. Na kraju, film „Nobody Knows“ će ostati upamćen po mnogo čemu, ali pre svega, po iskrenosti.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 6. новембар 2022.

I Saw the Devil / Angmareul boatda (2010)

 Kritika objavljena na FatHipster



Decenijama niko u svetu filma korejsku kinematografiju nije shvatao posebno ozbiljno i malo ko je znao da se tamo snimaju filmovi. Sve je to počelo naglo da se menja na samom početku ovog veka, kada su iz Južne Koreje kao na pokretnoj traci počeli da stižu izvrsni filmovi, a svet je upoznao neke izuzetne autore kao što su Park Chan-wook, Kim Ki-duk, Kim Jee-woon ili Bong Joon-ho. Pune dve decenije iz Koreje na godišnjem nivou stiže bar nekoliko izuzetnih filmova, a konačnu potvrdu da se tamo nešto veliko događa dobili smo s filmom "Parasite" (2019), koji je osvojio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu, te nagrađen sa četiri Oskara.

Kim Jee-woon je jedan od najboljih reditelja koji dolaze iz Južne Koreje, a njegov film "I Saw the Devil" je čisto remek-delo. Pre nego što je snimio ovaj triler, Kim je iza sebe već imao nekoliko sjajnih ostvarenja, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, "A Tale of Two Sisters" (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu, a ništa lošiji nije bio ni sledeći "A Bittersweet Life" (2005), koji je bio osvetnički triler. 

Film "I Saw the Devil" toliko dobro radi, da ga je prosto nemoguće gledati samo jednom. Ovo je film, usudiću se reći, rame uz rame s najvećim filmskim klasicima. Međutim, ovde se traži gledalac koji će izdržati furiozni tempo, a pritom istrpeti svu brutalnost. Niste odustali? Idemo dalje.

Priča započinje jedne hladne snežne noći, a nakon što vozač školskog autobusa likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, njeni delovi tela se ubrzo pojavljuju u obližnjoj reci. Zločin je počinio, shvatićemo, serijski ubica po imenu Jang (legendarni glumac Choi Min-sik, kojeg se sećamo po glavnoj ulozi u Oldboyu), a taj zločin će ga skupo koštati i brzo će postati svestan toga. Istragu vodi otac ubijene devojke, a na lice mesta odmah stiže i njen verenik. Agent korejske Nacionalne obaveštajne službe Kim Soo-hyeon (Lee Byung-hun) zakleo se da će pronaći ubicu svoje trudne verenice, pa će ceo smisao svog postojanja podrediti pronalaženju ubice i adekvatnoj osveti. Nakon kraće potrage, Soo-hyeon pronalazi manijaka i počinje da ga prati širom zemlje, usput i da ga muči. Reditelj očigledno veruje u politiku „više-je-više“, pa film u 144 minuta gotovo da ne pravi pauzu u tom mučenju - povređuju jedan drugog gde god stignu. Pored fizičkog bola, raste i frustracija kod ubice dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronađe. Međutim, osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju po planu, ali to nije uvek slučaj, a Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.

Čak se u jednom trenutku činilo da "I Saw the Devil" zbog svoje brutalnosti uopšte neće dobiti zeleno svetlo za distribuciju, pa je Kim morao da ga ponovo montira i izbaci određene kadrove kako bi ispunio zahteve cenzora, ali i pored toga je od prvog prikazivanja svrstavan na liste najstrašnijih i najužasnijih filmova, a do danas je dostigao kultni status. To je ujedno i njegov najmračniji film koji je snimio u karijeri. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim stvara konstantno. Ni reditelju ni glavnom junaku nije cilj rešavanje manijaka po kratkom postupku, već je Kim odlučio od manijaka stvoriti igračku na kojoj će se Soo-hyeon iživljavati. 

Posle nekog vremena, Soo-hyeon će shvatiti da je, savladan besom, mržnjom i željom za osvetom, i sam počeo da se pretvara u sadistu, sociopatu i istu osobu kao što je Jang, čoveka koji na nezamislive načine ubija ljude iz najobičnije zabave, ne pokazuje kajanje i iznova ponavlja zločine. Opet, poruka filma na kraju iz svega toga je više nego jasna, a to je da se nasiljem zapravo ništa ne postiže.

Glumci su izvanredni. Choi Min-sik se dokazao kao veliki glumac, a ovde je prosto maestralan, zastrašujući serijski ubica kojeg verovatno niko ne bi bolje odigrao. Lee Byung-hun takođe pruža sjajne performanse (glumio u "A Bittersweet Life" sličnu ulogu), i sasvim sigurno jedna od njegovih najboljih uloga. U saradnji sa svojim standardnim direktorom fotografije Lee Mo-gaeom, Kim je napravio film koji je i vizuelno izuzetno upečatljiv. Iako je osveta česta tema u mnogim filmovima, "I Saw the Devil" sigurno nije jedan od već viđenih. Međutim, definitivno nije lak za gledanje, i da budemo pošteni, nije film za svakoga, reč je o mračnom trileru koji izuva iz cipela i koji se teško zaboravlja.

Ocena: 10/10.