среда, 25. мај 2022.

The Guilty / Den skyldige (2018)

 Kritika objavljena na Before After


Još jednom imamo čist dokaz da nije potrebno mnogo stvari da bi se napravio zanimljiv, uzbudljiv i zadivljujući igrani film. Sve što je potrebno je originalna ideja i dobri glumci.

U prošlosti smo dobili veliki broj filmova u kojima se radnja odvija u jednoj prostoriji sa manjim brojem glumaca, ili čak samo sa jednim („Locke“, „Buried“, „Rear Window“). S druge strane, iako ih ima dosta, filmove ove vrste, samo sa jednim likom, nemamo baš često prilike gledati. Jedan takav film jeste upravo “The Guilty”, koji je bio danski kandidat za Oskara, a potpisuje ga reditelj i scenarista Gustav Möller, to je njegov prvi dugometražni film. Zapravo, samo na momente ovde vidimo neke druge likove koji su sporedni, fokus je u potpunosti na našem junaku koji će se naći u trci s vremenom, a ubrzo ćemo ga i upoznati. Möller i Emil Nygaard Albertsen su napisali zajedno scenario, i to kakav! “The Guilty” je film koji se gleda u jednom dahu. Međutim, nedavno smo dobili i rimejk, odnosno američku verziju, koja sigurno nije bolja od ove, dakle, obratite pažnju na izbor filma i birajte ovu originalnu.

Naš glavni junak filma pokušava da spasi jedan ljudski život. Rizikovaće otkaz na poslu, gurnuti sebe do krajnjih granica, a sve to da bi pomogao osobi koju ne poznaje i koju nikad nije video u životu. Doduše, to je delimično njegov posao (makar trenutno), ali pokušajte da se na trenutak stavite u njegovu situaciju i shvatićete da mu nimalo nije lako i prijatno.

Radnja filma smeštena je u kancelariji policijske službe za hitne slučajeve. Alkoholičari i ljudi koji su doživeli nesreću samo su neki od onih koji zovu i traže pomoć. Glavni lik Asger (Jakob Cedergren) je policajac, koji je sticajem okolnosti, trenutno na poziciji dispečera Hitnih slučajeva. To nije posao iz njegovih snova – sedenje i prosleđivanje slučajeva policiji ili hitnoj pomoći. U toku jednog takvog poziva javlja se Iben, a Asger i jedan od zaposlenih ubrzo shvataju da je njegovu sagovornicu kidnapovao bivši suprug, dok je njeno dvoje maloletne dece ostalo kod kuće, i to potpuno sami. Asger ne bi smeo previše da se petlja u to, ali želi da pomogne i stupa u kontakt sa Matildom, ćerkom od Iben, obećavši joj da će s njenom majkom biti sve u redu.

Ono što je zapravo trebalo da bude dosadna smena postaje napeta trka s vremenom. Asger zatim poziva uplašenu ženu Iben (Jessica Dinnage, koja svojim glasom prenosi impresivan niz emocija), koja govori da je njen otmičar vozi na neko nepoznato mesto, gde tačno, to niko ne zna. Asger daje sve od sebe da zaustavi kombi u kojem je Iben, pre nego što stvari odu predaleko. Međutim, poziv se prekida. Kako više ne može ponovo da stupi u kontakt s Iben, on umesto toga poziva ponovo (po nekoliko puta) njenu ćerku, koja mu daje više informacija o njenom ocu. Bez ičega osim telefona i računara, Asger postaje čovek opsednut slučajem, odlučan da spasi Iben. U tom trenutku, on, i mi zajedno s njim, smo već uvučeni u slučaj koji on nakon završetka smene ne može da ostavi. Likovi, njihovi razgovori i sve ostalo je toliko autentično, da je lako s punom jasnoćom “videti” spoljni svet, kojeg zapravo mi ne vidimo.

Pored svih pravila i saveta kolega da ide kući, da nije na njemu da rešava slučaj, on to neće uraditi i shvatamo da Asger nije „običan“ službenik, već prava osoba koja, ukoliko bi vam pomoć zatrebala, treba da se nađe s druge strane slušalice. Retko se dešava da se glumcu pruži prilika da bude sam u svakoj sceni i da se za sve on pita, a Jakob Cedergren to koristi u potpunosti, pretvarajući svaki trenutak u nešto izvanredno. Reditelj Gustav Möller takođe pokazuje svoj raskošan talenat, od pisanja do režije, i stvara jednu krajnje zategnutu i klaustrofobičnu atmosferu.

Gradeći radnju postepeno i sporo, reditelj nam ne daje puno podataka o Asgeru. Gledajući film znamo samo da je on tu privremeno (po kazni, kao policajac pod suspenzijom zato što je na svom primarnom poslu prilično zabrljao), da mu nedostaje rad na terenu i da sutradan ima vrlo bitno suđenje. Takođe, nikada ne vidimo ono što se dešava na drugoj strani. Möller jednostavno nije želeo da publika vidi šta se događa, a to se pokazalo kao ispravna odluka, te tako dobijamo i elemente misterije. “The Guilty” je mali film koji se na originalni i zanimljiv način bavi velikim temama. Ovakvi eksperimenti uglavnom lako propadnu, ali kada imate dva majstora, onda je to druga priča, i kao što rekosmo, dokaz da se sa malo može napraviti mnogo.

Kada se podvuče crta, “The Guilty” je pedantno i pažljivo urađen film. Reditelj Gustav Möller je rano naučio svoj zanat, njegov film je impresivan, posebno kada se uzme u obzir da je prvenac. Fotografija Jaspera Spanninga i dizajn zvuka (vrlo bitna stvar) koji potpisuje Oskar Skriver, takođe zaslužuje velike pohvale. Kada su u pitanju filmovi koji se odigravaju u jednoj prostoriji, “The Guilty” je neprikosnoven.

Ocena: 8,5/10.

понедељак, 9. мај 2022.

Mud (2012)

 Kritika objavljena na Before After


Režija: Jeff Nichols

Scenario: Jeff Nichols

Uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Roy McKinnon, Sarah Paulson, Michael Shannon


Leto nam se polako bliži, a to znači: velike vrućine, kratke majice, šorcevi, hodanje u papučama (ili bosi), dosadni komarci, kupanje i ostale stvari koje čine leto. Film "Mud" ("Leto na obalama Misisipija"), koji potpisuje reditelj i scenarista Jeff Nichols, je pravi letnji film, ali pored toga što je zabavan, takođe je i napet, čak i kad se ne dešava ništa bitno imamo osećaj da će neko uskoro da pukne i izleti iz šina. U pitanju je kriminalistička drama o odrastanju smeštena na američki jug, odnosno Arkansas, odakle dolazi i reditelj. Dakle, za Jeffa Nicholsa je ovo vrlo lična priča. Njegovi drugi filmovi koje je režirao poput "Take Shelter" (2011) i "Midnight Special" (2016) imaju natprirodne elemente, dok je "Mud" realističan i podseća na odrastanje.

Ime filma "Mud", u prevodu znači „Blato“, ali najmanje je blatnjav, a više blistav i sjajan film: pripovedanje je fluidno, a emocije transparentne. Ima lagan tempo koji vas nosi poput splava na Misisipiju, gde je smešten veći deo filma. Obratite pažnju na glumce: Matthew McConaughey, Tye Sheridan i Jacob Lofland. Može li bolje za ovakvu priču? Način na koji ova deca igraju svoju ulogu je zapanjujuće, vrlo prirodno i apsolutno sjajne predstave (nešto slično smo videli u filmu "Stand by Me"), posebno je to velika stvar jer naspram sebe imaju tako sjajnog i iskusnog glumca kao što je Matthew McConaughey. Film je bio u trci za Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu 2012. godine (pobedio je film "Amour"), a prikazan je i na filmskom festivalu u Sundanceu.

U prvoj sceni filma, četrnaestogodišnji Ellis (Tye Sheridan) iskrada se iz svoje kuće, odnosno splava na reci u Arkansasu pre zore - pored osvetljene kuhinje, u kojoj njegova majka plače zbog neodgovornosti njegovog oca (roditelji su pred razvodom) - i sastaje se sa svojim prijateljem Neckboneom (Jacob Lofland). Uputili su se na rečno ostrvo na kojem je Neckbone video čamac na drvetu, očigledno izbačen olujom. Neckbone želi da ga uzme za sebe, ali će ubrzo obojica shvatiti da neko tamo živi i posmatra svaki njihov korak - čovek sa cigaretom u ustima i pištoljem zataknutim za kaiš. Glumi ga Matthew McConaughey i predstavlja se kao Mud. A njegovo ime će zaista postati blato ako ga pronađe policija i neke druge osobe koje ga traže. Mud tvrdi da je odrastao u blizini i dečacima govori da mu treba hrana i obećava da će im dati čamac ako mu pomognu dok on bude bio na ostrvu, a čamac bi trebao zapravo da bude sredstvo za bekstvo, ali nakon što se popravi.

Dečaci su u početku vrlo sumnjičavi prema njemu, ne znaju šta da očekuju od čoveka kojeg prvi put vide u životu, ali ubrzo se vraćaju sa hranom i pitaju ga zašto se krije, a on im objašnjava da čeka svoju devojku Juniper (Reese Witherspoon), koju opisuje kao lepu sa tetovažama slavuja na rukama, Mud kaže Ellisu „ona je kao san iz kojeg ne želiš da se probudiš“. Kasnije, dečaci je primećuju kako kupuje namirnice u gradu. Ubrzo nakon toga, dečaci u gradu saznaju da policija traži muškarca, čiji se opis podudara sa čovekom kojeg su upoznali i koji živi na ostrvu u čamcu. Nakon što su saznali da je Mud begunac, Ellis i Neckbone žure nazad na ostrvo po odgovore. Mud im objašnjava da je ubio muškarca sa kojim je Juniper zatrudnela, jer je bio nasilan prema njoj - gurnuo je niz stepenice i izgubila je dete. Dečaci odlučuju da mu veruju i pomognu u zamenu za njegov pištolj. Međutim, shvatićemo da to i nije baš sve tako: prvo, Juniper nije tako divna i bajna kako je Mud predstavlja, a drugo, izgleda da joj se baš i ne žuri na to ostrvo. Pre će biti da je Mud zaljubljen do ušiju i da ne vidi pravu realnost. No, ona i policija su manji problem, njega pravi problem tek čeka.

Iskreno prijateljstvo trojke se razvija, pa Mud šalje Ellisa kod Toma (Sam Shepard, izuzetna uloga u samo nekoliko pojavljivanja), staroj očinskoj figuri iz detinjstva, po pomoć. Tom živi preko reke, ali nije oduševljen kad čuje da je Mud ponovo u nevolji zbog Juniper i odbija da pomogne. Mud zatim daje dečacima uputstva za Juniper. Oni pronalaze njenu motelsku sobu u kojoj zatiču brata od čoveka kojeg je Mud ubio, kako maltretira Juniper, zahtevajući od nje da kaže gde se nalazi Mud. Ellis i Neckbone sve to prenose i stalno dolaze sa novim informacijama na ostrvo, a Mud je svestan da je porodica čoveka kojeg je ubio došla da naplati stare dugove.

Od ljubavnih filmova i komedija, preko naučno-fantastičnih, do napetih trilera, Matthew McConaughey je dokazao da se radi o veoma raznovrsnom i moćnom glumcu, a ovde potvrđuje klasu. Od čoveka koji sedi sam na belom pesku, puši cigaretu i čeka, do onog koji beži jer se boji, Mud je poput bajke. Međutim, prave zvezde su ovde klinci - Tye Sheridan i Jacob Lofland. U ovim godinama, u ovakvom filmu, puna dva sata i deset minuta biti u svakoj sceni i raditi to tako ubedljivo, prirodno i sa lakoćom, to je za respekt. Iako "Mud" govori o čoveku u bekstvu, to je takođe film o ljubavi i odrastanju. Ellis istovremeno proživljava i razvod roditelja i svoje prvo romantično iskustvo sa dve godine starijom devojkom. Nažalost, Ellis će naučiti da u ljubavnim odnosima ne ide baš uvek sve lako i glatko, zbunjen je i tužan što prava ljubav možda neće pobediti sve prepreke. Ipak, u ovoj vrućoj atmosferi imamo stalni osećaj straha da će se nešto loše dogoditi: pištolj u rukama pogrešne osobe, otkazivanje motora na čamcu usred reke, ili čak samo zmije (kojih ima u filmu dosta i igraju važnu ulogu u priči) je sasvim već dovoljno. No, lepota je isto tako na svakom koraku, a ona dolazi iz prelepih slika reke Misisipija i cele prirode koju vidimo. 

Ono što Jeff Nichols ovde vešto radi je balansiranje dve radnje: jedna je dešavanje s Mudom, a druga se fokusira na Ellisa. Dakle, Ellis ima i posebnu priču, odnosno pratimo njegov život i kod kuće. Neckbone je takođe veoma prisutan i ništa manje važan. Kad se upoznamo sa likovima i njihovim pričama, film nas u potpunosti drži prikovanim za ekran i ne pušta nas dok se ne završi. Toliko je sve živopisno da imamo osećaj da smo i mi tamo. Reditelj Jeff Nichols će nas, pored celovite i slojevite filmske priče, počastiti i sjajnom akustičnom country muzikom koja se savršeno uklapa u okruženje, te nam prirediti i napeto, veličanstveno finale filma.

"Mud" je toliko dobar da ga ne može ništa pokvariti, ovo je film koji se jednostavno mora gledati, verovatno i više puta. Da li je reditelj Jeff Nichols svestan koliko je dobar film napravio? Preporuka kao kuća!

Ocena: 9/10.

понедељак, 18. април 2022.

Happening / L'Événement (2021)

 Kritika objavljena na Before After


Žene su zavladale filmskim festivalima u poslednje vreme i okitile se nagradama, i to uglavnom onim prestižnim. Drama o abortusu "L'événement" koju je režirala francuska rediteljka i scenaristkinja Audrey Diwan, osvojila je Zlatnog lava na festivalu u Veneciji prošle godine, to je druga godina zaredom da je film koji je režirala žena osvojio glavnu nagradu, u 2020. to je bio film "Nomadland". Novozelandska filmašica Jane Campion je dobila nagradu za režiju, odnosno Srebrnog lava za svoj vestern "The Power of the Dog", dok je Maggie Gyllenhaal osvojila nagradu za scenario za svoj rediteljski debi "The Lost Daughter". Zapravo, tu dominaciju je započela Julia Ducournau, pobednica Kanskog festivala sa filmom "Titane", ostvarenjem koje je podiglo dosta prašine.


Ova šokantna i potresna naturalistička francuska drama, poznata i kao “Happening” na engleskom, tematski se nastavlja na kultni film “4 Months, 3 Weeks and 2 Days” (2007), koji je režirao rumunski filmaš Cristian Mungiu, s tim da razlika je u tome što naša glavna protagonistkinja, koja očajnički želi da abortira, planira da to učini u Francuskoj početkom 1960-ih. Film je adaptacija istoimenog autobiografskog romana francuske autorke Annie Ernaux iz 2000. godine, u kojem je opisala svoje iskustvo s abortusom početkom 60-ih godina, dok je isti još bio ilegalan u Francuskoj.


U priči pratimo životne muke Anne (Anamaria Vartolomei), posvećene i darovite studentice književnosti pred kojom je blistava i obećavajuća budućnost ili makar se tako čini. Anne je ambiciozna, odlučna, hrabra i inteligentna, a studiranje vidi kao spas, odnosno veruje da će studiranjem doći do boljih mogućnosti nego što su ih u životu imali njeni roditelji, vlasnici seoske gostionice. Međutim, ubrzo će se naći u problemu kada neočekivano zatrudni. Kako se približavaju završni ispiti i kako postaje sve više svesna da su joj snovi ugroženi, Anne očajnički traži nekoga da joj pomogne da izvrši abortus. No, neće to ići tako lako jer mi smo u Francuskoj 60-ih godina prošlog veka i kazne su veoma ozbiljne, kako za one koji odluče da abortiraju, tako i za sve one koji pomažu da se to dogodi. Ona rizikuje zatvorsku kaznu i čini sve što može da se reši ove neželjene trudnoće, dok mi pratimo svaki njen korak ka ostvarenju tog cilja. Naravno, to je trka s vremenom kojeg je sve manje.


Njen cilj je jasan: da studira, da ima karijeru, a možda kasnije, kada dođe vreme, da bude majka. Kada shvati da je trudna u trenutku kada to nikako ne želi, Anne je potpuno prestravljena. Ona zna da je život kakav je planirala i kakvom je težila završen i kako se oseća vidimo na njenom licu, plače i apsolutno ne želi da ima dete začeto tokom kratkotrajne veze s njenim „momkom“ iz Bordoa. Anne moli lekare da joj pomognu (jedan od lekara sa kojima se konsultuje će čak da je prevari da sebi ubrizga nešto što ima suprotan efekat od onoga što je tražila), pokušava da pronađe pomoć među prijateljima i okreće se opasnim metodama kako bi prekinula neželjenu trudnoću. Jedni joj govore da pusti prirodu da ide svojim tokom i da se čak ni ne šali s takvim stvarima, dok druge ne zanima - „to nije naš problem“, kaže njena prijateljica. Gde god da ode, uglavnom nailazi na neprijateljstvo, gađenje i strah, te dobijamo i uvid u to kako društvo gleda na njenu situaciju. Ono što je najšokantnije je da sve to izgleda potpuno realno i da smo svesni da, iako je u pitanju igrani film, sve što vidimo nije fikcija, jer mnoge žene iz celog sveta su morale da prođu kroz isto, a verovatno i dalje prolaze. Recimo, u Teksasu je odobren zakon koji zabranjuje abortus nakon šeste nedelje trudnoće, čak i u slučajevima silovanja i incesta.


Prikazana u svakoj sceni filma, francusko-rumunska glumica Anamaria Vartolomei radi veliki i težak posao s njenim likom Anne jer mora da nosi ceo film na svojim leđima, međutim, Vartolomei to radi sa lakoćom i ubedljivo. Sve što ona želi je da ima kontrolu nad sopstvenim telom i da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom. "L'événement" je težak film, ali brutalno iskren, u svakom smislu. Rediteljka Audrey Diwan mu daje izgled psihološkog trilera, a fokus je u potpunosti na Anneinom turbulentnom emocionalnom stanju. Kamera je uvek u blizini Anne, njeno lice u krupnom kadru je ono što rediteljku zanima, kao i nas publiku. Ovo je tek drugi film koji je Diwan snimila (debi je bio "Losing It"), ali je bez sumnje pokazala apsolutnu zrelost da režira veoma ozbiljan film. Naravno, nisu "L'événement" i "4 Months, 3 Weeks and 2 Days" jedini filmovi koji se bave ovom temom, odnosno pitanjem abortusa, tu su još "Vera Drake" (2004) Mikea Leigha, te nedavni "Never Rarely Sometimes Always" (2020) Elize Hittman, ali "L'événement" je i te kako dobrodošao film.


Dakle, osećaj usamljenosti je prenet iz knjige na lik u filmu i to je takođe ono što film najviše istražuje. Čak i oni koji su joj u početku bili prijatelji postaju sebični ljudi. Ostaje potpuno sama. Diwan odlično koristi izvorni materijal i priča duboko ličnu priču da pokaže istinu i ništa osim istine. Na kraju, "L'événement" je autentično, važno i ozbiljno delo, a ujedno i podsetnik da je ovo priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Ocena: 8,5/10.

четвртак, 14. април 2022.

Prisoners (2013)

 Kritika specijalno objavljena na Before After magazinu


2013.

režija: Dennis Villeneuve

scenario: Aaron Guzikowski

uloge: Hugh Jackman, Jake Gyllenhaal, Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howard, Viola Davis


Na samom početku moramo da kažemo jednu stvar: Jake Gyllenhaal radi izvanredan posao u mračnim filmovima. Od filma "Donnie Darko" (2001), preko "Enemy" (2013), do "Nightcrawler" (2014), a takođe je fantastičan i ovde u "Prisoners", koji nije ništa manje mračan od pomenutih naslova, čak možda i više.

Ako imamo dobrog i poznatog reditelja i dvojicu ili čak trojicu izvrsnih glumaca, onda smo već na pola puta da imamo i maestralan film. Kanadski reditelj i scenarista Denis Villeneuve ("Incendies", "Sicario", "Dune") je svakako ime koje se ceni, a glumci Jake Gyllenhaal, Paul Dano i Hugh Jackman su takođe majstori svog zanata. Premisa filma nije nešto što već nismo videli i čuli, ali je malo ko uspeo da snimi ovako dobar triler na temu otmice - u ovom slučaju to su dvoje dece koja nestaju i gubi im se svaki trag na Dan Zahvalnosti. Trajanje filma je posebno zanimljivo: dva i po sata, ali to će proći u sekundi (svaki kadar ili informacija su dragoceni), jer "Prisoners" je film u kojem se uživa od početka do kraja. Izuzetno je zanimljiv i napet, a scena sa zmijama koju ćemo videti je jedna od napetijih filmskih scena u poslednjih deset godina.

Film "Prisoners" je zapravo priča o očajnim roditeljima, odnosno o ocu koji je odlučio uzeti pravdu u svoje ruke. On je Keller Dover (Hugh Jackman), koji sa svojom familijom, tj. sinom, ćerkom i ženom Grace (Maria Bello), odlazi kod komšije na večeru za Dan Zahvalnosti. Komšije - Franklin (Terrence Howard) i Nancy (Viola Davis) imaju dvoje dece sličnog uzrasta kao Doverovi, pa dve male devojčice izlaze na ulicu da se igraju, dok roditelji piju vino i razgovaraju u dnevnoj sobi. U kraju stoji jedan stari kamper, što postaje značajno kada devojčice nestanu bez traga. Nastaje panika, posebno kada postane jasno da je jezivi kamper, koji je ranije viđen parkiran u komšiluku, nestao.

Glavni istražitelj, detektiv Loki (Jake Gyllenhaal) pronalazi i hapsi vozača Alexa Jonesa (Paul Dano), momka koji bi se mogao opisati kao mentalno retardiran, ali mora da ga pusti zbog nedostatka dokaza. Dok policija prati nekoliko tragova i napetost raste, znajući da je život njegovog deteta u pitanju, Keller odlučuje da preuzme stvari u svoje ruke. Koliko daleko je očajan otac spreman da ide za svoju porodicu? Ono što sledi je prikaz roditeljske tuge i očaja, te vrhunska policijska proceduralna drama. 

Nakon premijere na filmskom festivalu Telluride u Coloradu, "Prisoners" je odmah dobio odlične kritike, a ovo je film koji to apsolutno zaslužuje. Villeneuve radi zaista sjajan posao i dobijamo sve, odnosno kompletan paket. Za atmosferu moramo zahvaliti ne samo reditelju, nego i direktoru fotografije Rogeru Deakinsu, stalnom saradniku braće Coen (radio je na filmu "No Country for Old Men"). Od prvog kadra do poslednjeg, kinematografija Deakinsa nije ništa drugo do fenomenalna. Kiša koja pada, blato koje se stvara i opipljiv miris truleži pojačava već navedenu mračnu atmosferu. To će neke podsetiti na "Se7en" (1995), "Winter's Bone" (2010) i druge američke nezavisne filmove sa izraženom mračnom socijalnom notom. Iako je priča o nestaloj deci mogla biti smeštena na bilo kom mestu, Villeneuve je rekao da su Pennsylvania i njena bezdušna „predgrađa“ savršeno okruženje. Naravno, velike pohvale idu i na račun glumaca, svi su sjajni. Jake Gyllenhaal je čak osmislio tikove za svog lika u filmu, dok je Paul Dano čista majstorija i verovatno ovu ulogu niko ne bi mogao da iznese bolje od njega, a ne zaostaje ni Hugh Jackman kao izbezumljeni otac, koji počinje polako da gubi kompas, toliko je ubeđen da je Alex Jones taj krivac da je slep za druge mogućnosti.

U "Prisoners" srećemo mnogo odvratnih i jezivih likova (uključujući čudaka sa kapuljačom koji se pojavljuje na bdenju uz sveće i pijanog sveštenika), i stičemo utisak da je detektiv Loki mogao da bude jedan od njih da nije postao policajac. Reditelj Denis Villeneuve nam daje nekoliko zaista napetih scena, jedna je već pomenuta na početku teksta, ali ima ih još dosta. Takođe, dobijamo i druge osumnjičene, tragove i podrumske jazbine... Keller je besan, Grace preplavljena bolom, drogirana apotekarskim supstancama i vreme uglavnom provodi u sobi, Loki je pedantan i predan poslu, ali ga slučaj pogađa i na ličnom planu.

Loki ima pune ruke posla sa Kellerovim odvratnim ponašanjem, pa često mora da ga drži pod nadzorom. U suštini, obojica su dobri ljudi koji pokušavaju da dokažu ko je krivac ili šta se dogodilo, iako rade na potpuno različite načine. Hugh Jackman i Jake Gyllenhaal su dve centralne uloge tokom filma i stvaraju nezaboravne likove, ali Paul Dano, kakav glumac! Rasturio je ulogu, mislim svi su, ali on posebno. Međutim, uvek glumi neke smradove, doduše, ovaj put mentalno zaostalog lika koji će nas čak u jednom trenutku udariti na emocije i biće nam žao, ali treba biti oprezan oko toga. Viola Davis, Maria Bello, Terrence Howard i Melissa Leo zaokružuju impresivnu glumačku ekipu i dele neko dobro vreme na ekranu.

Franklin takođe očajnički želi da pronađe svoju ćerku, ali Keller je čovek koji je čvrsto rešio da će on rešiti slučaj. Čovek koji je svojoj porodici uvek govorio da će ih zaštititi, čovek čija životna filozofija i moto glasi „budi spreman“, dozvolio je da mu ćerka bude verovatno kidnapovana, a on neće samo tako da stoji po strani i čeka da policija obavi svoj posao. Ovde je svako na neki način zatvorenik, bilo da se radi o njihovom mentalnom stanju, trenutnim okolnostima ili prošlosti - posebno je mučna scena u kojoj Loki razgovara sa majkom čiji je sin nestao mnogo godina ranije. Gyllenhaal je totalna suprotnost od Jackmana, kako fizički, tako i mentalno: od tetovaža na vratu i prstima, do njegovog često hladnog, ali saosećajnog ponašanja.

Za svoj prvi zapaženiji film od filma "Incendies" (2010) koji je nominovan za Oskara, Villeneuve se okružio nekim veoma talentovanim filmskim stvaraocima: angažovao je kompozitora Jóhanna Jóhannssona, te još jednog veterana, montažera Joela Coxa (koji je montirao skoro sve filmove Clinta Eastwooda, uključujući "Mystic River", sa kojim ovaj film ima mnogo sličnosti), kako bi efekat bio još bolji. Ne treba zaboraviti ni odličan scenario koji potpisuje Aaron Guzikowski ("Contraband", "Papillon"), nije preterano poznat, ali on i te kako ima talenta i osećaja za napetost. Međutim, to ne znači da je "Prisoners" savršen film bez ijedne mane, sigurno može da se pronađe poneka mana, ali je svakako brutalan, i moramo poželeti još ovakvih trilera u budućnosti. 

Villeneuve dokazuje da je jedan od najboljih filmskih stvaralaca koji trenutno rade, i to je više puta potvrdio. Tokom celog svog dugog trajanja, "Prisoners" je izuzetno napet, mračan i emotivan film, te publiku sve vreme drži na ivici svojih sedišta. Reditelj je sa jednostavnom pričom napravio fenomenalan film, i ne samo to, nego možda i najbolji triler u poslednjoj deceniji.

Ocena: 9/10.

недеља, 20. март 2022.

Time (2021)

Kritika objavljena na Before After

Režija: Lewis Arnold

Scenario: Jimmy McGovern

Uloge: Sean Bean, Stephen Graham, James Nelson-Joyce



Neko bi se zapitao šta to može da ponudi serija od samo 3 epizode? Međutim, "Time" iz BBC asortimana i te kako ima šta da ponudi. Štaviše, jedna je od najboljih serija u poslednje vreme, a možemo na to gledati i kao na jedan duži film. Plodni scenarista i producent iz Liverpoola, Jimmy McGovern, vraća se sa zatvorskom dramom koja oduzima dah (snimano u engleskom zatvoru Šrusberi), i to sa dvojicom velikih britanskih glumaca: Seanom Beanom i Stephenom Grahamom. Režiju potpisuje Lewis Arnold, koji je svoju karijeru gradio upravo režirajući TV serije.


Naša dva glavna lika se ne poznaju, ali će se vrlo brzo sresti i upoznati. Mark Cobden (Sean Bean) je upravo stigao u zatvor gde treba da služi kaznu od četiri godine. On je nastavnik i porodičan čovek, ali i alkoholičar koji je jedne noći pijan vozio auto i pregazio čoveka, a zatvorsku kaznu shvata kao nešto što je dužan odraditi zbog onog što je učinio. To što je pijan seo za volan i njegovom krivicom čoveku ugašen život, stalno ga proganja i od početka nam je jasno da je Mark čovek koji se nikako ne uklapa u ovo zatvorsko društvo, te da ima potpuno drugačiju narav od ostalih zatvorenika koji samo divljaju i stvaraju čuvarima probleme.


Na drugoj strani zakona, Eric McNally (Stephen Graham) je pravedan, porodičan čovek i iskusni zatvorski čuvar sa nekoliko zatvorenika koji su pod njegovom palicom. Međutim, noćna mora počinje kada sazna da je njegov sin David zatvoren zbog droge, iako je on smešten u drugi engleski zatvor, neki od zatvorenika će za to vrlo brzo saznati. A to je veoma loša vest za Erica jer tamo vlada nakaradni i zastrašujući zatvorenik Jackson Jones (Brian McCardie), koji ubrzo počinje da ga ucenjuje, odnosno želi da Eric sarađuje i unosi drogu u zatvor ili će mali nastradati. Može li Eric ostati pošten čovek i pronaći ispravan način da reši problem? Život u zatvoru je ovde prikazan na sjajan i krajnje realističan način, a gledalac postaje svestan kakav je to zverinjak. Na svojoj koži će to najbolje osetiti Mark, koji se ne snalazi u takvom okruženju i koji teško može da preživi ako ne pristane na kompromise, ali Mark to ne želi i pokušaće da sačuva svoje dostojanstvo i integritet u neprijatnom i potpuno neprirodnom okruženju. Serija paralelno prati Marka i Erica, i to funkcioniše izuzetno dobro. 


Serija sugeriše da zatvor zapravo ove kriminalce pretvara u gore ljude, iako bi trebalo da je sasvim suprotno, a velika većina njih će izaći napolje kao puno gori ljudi nego što su bili kada su ušli. Vidimo da je ovo svet u kome ne važe standardna civilizacijska pravila i da oni civilizovani i normalni moraju da se prilagode ovom nenormalnom sistemu ili se neće dobro provesti. Predstave glavnih glumaca Seana Beana i Stephena Grahama su, iako smo od njih obojice očekivali briljantnost, zapanjujuće. To je drugi put da rade zajedno, jer su prethodno glumili u McGovernovoj antologijskoj seriji "Accused" iz 2010. godine, doduše, u "Time" su oni glavni baje i svakako imaju puno više vremena da zablistaju, svako u svom delu posebno, a potom i u zajedničkim scenama. Njihov rad, u tandemu sa McGovernovim snažnim pripovedanjem i preciznom režijom Lewisa Arnolda (koji je ranije radio na emisijama kao što su "Des" 2020 i trećoj sezoni "Broadchurch"), osigurava da su ove tri epizode ​​od sat vremena teške, ali vredne gledanja i dublje analize.


Biće tu svega, od šmrkanja na nos, pušenja marihuane i švercovanja istog, do polivanja ljudi ključalom vodom po licu, te samopovređivanja, tuča i pretnji smrću, a mnoge će izneti iz zatvora polu-mrtve. Pojaviće se i porodice optuženih, videćemo da svi oni uglavnom pate što su im sinovi, očevi ili braća degenerici koji su završili iza rešetaka s razlogom. Dobrih ljudi u zatvoru, jasno, nema mnogo ili nema uopšte, pored Marka i Erica biće tek poneki koji će pokazati kajanje za svoja sranja. No, jednom kada čovek dođe na ovakvo mesto, lako zaboravi na sve one dobre stvari jer je osuđen da gleda svakodnevno krvoproliće ili kako čuvari šibaju ljude koji nastavljaju po starom čak i u zatvoru.

 
Serija "Time" leži negde između zatvorske drame "Oz" (1997-2003) i "Orange Is the New Black" (2013-2019), s tim da je najbliža ovom prvom. "Time" u nekim trenucima može biti izuzetno mračna, i to je verovatno ono što je kreator Jimmy McGovern nameravao, teme koje obrađuje su kompleksne i ne dobijamo odgovore na sve. U suštini, gledamo na zatvorski život iz perspektive osobe koja priznaje zločin, ali Mark Cobden jednostavno ne pripada tom svetu, čak iako tamo pripada po zakonu. I Mark i Eric su dobri ljudi s velikim srcem, a McGovern to pokušava da nam pokaže od samog početka.


Kada se podvuče crta, "Time" je kompletna, promišljena i inteligentna serija koja radi besprekorno na svakom polju. Apsolutno sjajno.

Ocena: 9/10.

субота, 8. јануар 2022.

Lilya 4-Ever / Lilja 4-ever (2002)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Režija i scenario: Lukas Moodysson

Uloge: Oksana Akinshina, Artyom Bogucharskiy, Lyubov Agapova, Pavel Ponomaryov...


Naša glavna protagonistkinja verovatno nije ni sanjala da će joj se život preko noći pretvoriti u pakao. Ona zapravo sanja o lepom putovanju na koje majka treba uskoro da je vodi, a onda planira da ostvari svoje snove tamo negde daleko. Šveđanin Lukas Moodysson, romanopisac, pisac kratkih priča, filmski reditelj i scenarista je napravio izuzetno težak film koji ima kultni status. "Lilya 4-Ever" se duboko urezuje u pamćenje i teško ga je izbaciti iz glave.

Moodysson je sredinom devedesetih počeo snimati filmove i proslavio se romantičnom dramom "Show Me Love" (1998), a inspiraciju za priču "Lilya 4-Ever" pronašao je u stvarnoj osobi i stvarnoj sudbini mlade Litvanke (po imenu Danguolė Rasalaitė) koja je završila kao prostitutka u Švedskoj. U svom filmu Moodysson se takođe potrudio prikazati i razloge zbog kojih mnoge devojke poput Ljilje (ovde veoma mlada glumica Oksana Akinshina, glavna uloga) završavaju tako kako završavaju. Već u uvodnoj sceni zapravo vidimo kako će Ljilja završiti i onda se vraćamo na početak njene priče, ali i bez tog prologa, ubrzo bi nam postalo jasno da ovde neće biti srećnog kraja. Ona je naivna i nevina, a ono što nama izgleda kao opasnost, njoj izgleda kao izbavljenje. Pokupio je "Lilya 4-Ever" sve najvažnije nagrade u izboru za švedski film godine, osvojio nagradu za najbolji film, najboljeg reditelja i najbolju glumicu na festivalu u Gijónu i nominovan je za Evropski film godine s kojim je Moodysson potvrdio da se radi o izuzetnom autoru, a neki su ga čak videli kao novog Ingmara Bergmana, od kojeg je dobio podršku za svoj dugometražni prvenac pomenut na početku. Reditelj se ovde sve vreme drži čvrsto realizma, pa imamo osećaj kao da se ovim ljudima stvarno to dešava u životu.

Ljilja ima samo 16 godina i živi u nekom ruskom otrcanom gradu, odnosno u siromašnom predgrađu negde u bivšem Sovjetskom Savezu i sanja o boljem životu. Njen svet će se srušiti kad shvati da je njena majka ne želi povesti sa sobom u Ameriku, gde se zaputila s novim ljubavnikom (njenu majku vidimo samo na početku par minuta i nikad više, a kasnije ćemo videti da se čak odrekla svog deteta). Shvatili su ljudi da je Ljilja višak i da bi im samo smetala, pa su joj dali lažno obećanje da će ona doći nakon što prvo oni stignu, a od toga, naravno, neće biti ništa. Ljilja će ostati sa svojom tetkom Annom (Liliya Shinkaryova) koja će se odmah preseliti u stan u kome je Ljilja živela sa majkom, a Ljilju premešta u zapuštenu prčvarnicu.

Od tog trenutka kad je majka ostavi počinje pravi pakao u njenom životu. Prvo će njena najbolja drugarica pokušati da je uvuče u prostituciju (što i neće biti tako teško, nema novca za hranu, niko ne brine o njoj, očajna je...), a zatim će postati laka roba na kojoj će se drugi seksualno iživljavati. Za to će biti krivac njen novi dečko Andrej, kojeg će upoznati i koji će joj (kao i njena majka) dati lažno obećanje da joj može pronaći posao u Švedskoj, te će je gurnuti u sav taj užas prostitucije i trgovine ljudima. Jedina osoba sa kojom će Ljilja uspeti da se poveže je njen mlađi komšija Volođa, dečak koji svakodnevno trpi brutalno zlostavljanje od oca i igra košarku bacajući limenku kroz zarđali obruč. On ima možda 11 ili 12 godina i često pokušava da joj bude dečko, ali ona se prema njemu ponaša kao prema mlađem bratu.

Novac od prostitucije joj barem omogućava da kupi brzu hranu, cigarete i pokloni novu košarkašku loptu Volođi, koji će se obradovati poklonu kao nikad u životu. Međutim, slaba je to uteha jer reditelj Moodysson svoju protagonistkinju ne štedi, a još manje publiku. Iako priča o devojci koja je namamljena u svet prostitucije može zvučati kao nešto što smo videli bezbroj puta, malo ko je uspeo da osobu koja je doživela tako nesrećnu sudbinu prikaže na takav način kao Lukas Moodysson i Oksana Akinshina. Ne samo da se veći deo radnje filma dešava negde u Rusiji, već su gotovo svi glumci naturščici. Sve to deluje potpuno autentično i stvarno. Međutim, nema golotinje, scene seksualnih odnosa ne traju dugo, ali su vrlo česte, posebno u drugoj polovini filma.

Uprkos prvoj sceni filma u kojoj možemo naslutiti Ljiljinu smrt, nadamo se do samog kraja da će ona nekako pronaći izlaz iz tog jezivog ropstva koje guta više ljudi nego što smo svesni. Vidimo dobrotu i vredan život u srcu dva lika i priželjkujemo njihov uspeh. Ljilja i Volođa se međusobno ohrabruju i podržavaju na početku, sve dok ona ne krene u Švedsku, ostavljajući Volođu samog koji jedva može da prihvati rastanak, međutim, on će se do kraja pojavljivati stalno sa anđeoskim krilima. Mi vidimo da se ona mogla spasiti, odnosno da do svega toga ne bi možda došlo da je njena majka nije ostavila, ali čak ni to nije garancija. Oksana Akinshina je ovde neverovatna, i to u tako mladoj dobi, prosto izvrsno, a njen lik je nezaboravan. Nikada nam ne dozvoljava da zaboravimo da je ona samo dete. Vidimo koliko Ljilja i Volođa obožavaju američku kulturu, oduševljeni su sa Britni Spirs i Majklom Džordanom i zamišljajući sebe kao srećne građane SAD-a. Za dvoje naivne dece, Amerika mora biti raj. No, nisu svesni da siromaštvo postoji svuda i da promena zemlje ne znači da će sve biti bolje, a Ljilja će to brzo naučiti kad dozvoli harizmatičnom strancu da je odvede u Švedsku. Glumica Oksana Akinshina danas je već odrasla žena u tridesetim godinama, a zanimljivo je da se nedavno pojavila u ruskom filmu "Sputnik" (2020), koji je režirao malo poznati Egor Abramenko.

Ovo je svakako nemilosrdan film, ali takođe ubedljiv. "Lilya 4-Ever" je pogled na šokantnu situaciju u kojoj se nalaze mnoge mlade žene širom Evrope: obično im je obećano bogatstvo i bolji život, a ono što ih zapravo čeka je seksualno ropstvo – Ljilja je zarobljena od strane nasilnika i svakodnevno je naterana na seks sa muškarcima uz pretnje nasiljem ako pokuša da pobegne. Ona stalno sa sobom nosi porodičnu ikonu, te veruje da će joj neko od nebeskih zaštitnika pomoći i spasiti je, ali znamo svi vrlo dobro da je to nešto što se baš i ne dešava tako često. Kao i u svoja prethodna dva filma, Moodysson snima kamerom iz ruke, a svoj film ispunjava vrhunskim, prirodnim performansama uglavnom neiskusne glumačke ekipe. "Lilya 4-Ever" je važno delo koje posećuje mesta na koja mnogi filmski stvaraoci radije ne bi otišli, međutim, vrlo je bitno da neke priče budu ispričane, ma koliko bile bolne.

Ocena: 9/10.