недеља, 20. март 2022.

Time (2021)

Kritika objavljena na Before After

Režija: Lewis Arnold

Scenario: Jimmy McGovern

Uloge: Sean Bean, Stephen Graham, James Nelson-Joyce



Neko bi se zapitao šta to može da ponudi serija od samo 3 epizode? Međutim, "Time" iz BBC asortimana i te kako ima šta da ponudi. Štaviše, jedna je od najboljih serija u poslednje vreme, a možemo na to gledati i kao na jedan duži film. Plodni scenarista i producent iz Liverpoola, Jimmy McGovern, vraća se sa zatvorskom dramom koja oduzima dah (snimano u engleskom zatvoru Šrusberi), i to sa dvojicom velikih britanskih glumaca: Seanom Beanom i Stephenom Grahamom. Režiju potpisuje Lewis Arnold, koji je svoju karijeru gradio upravo režirajući TV serije.


Naša dva glavna lika se ne poznaju, ali će se vrlo brzo sresti i upoznati. Mark Cobden (Sean Bean) je upravo stigao u zatvor gde treba da služi kaznu od četiri godine. On je nastavnik i porodičan čovek, ali i alkoholičar koji je jedne noći pijan vozio auto i pregazio čoveka, a zatvorsku kaznu shvata kao nešto što je dužan odraditi zbog onog što je učinio. To što je pijan seo za volan i njegovom krivicom čoveku ugašen život, stalno ga proganja i od početka nam je jasno da je Mark čovek koji se nikako ne uklapa u ovo zatvorsko društvo, te da ima potpuno drugačiju narav od ostalih zatvorenika koji samo divljaju i stvaraju čuvarima probleme.


Na drugoj strani zakona, Eric McNally (Stephen Graham) je pravedan, porodičan čovek i iskusni zatvorski čuvar sa nekoliko zatvorenika koji su pod njegovom palicom. Međutim, noćna mora počinje kada sazna da je njegov sin David zatvoren zbog droge, iako je on smešten u drugi engleski zatvor, neki od zatvorenika će za to vrlo brzo saznati. A to je veoma loša vest za Erica jer tamo vlada nakaradni i zastrašujući zatvorenik Jackson Jones (Brian McCardie), koji ubrzo počinje da ga ucenjuje, odnosno želi da Eric sarađuje i unosi drogu u zatvor ili će mali nastradati. Može li Eric ostati pošten čovek i pronaći ispravan način da reši problem? Život u zatvoru je ovde prikazan na sjajan i krajnje realističan način, a gledalac postaje svestan kakav je to zverinjak. Na svojoj koži će to najbolje osetiti Mark, koji se ne snalazi u takvom okruženju i koji teško može da preživi ako ne pristane na kompromise, ali Mark to ne želi i pokušaće da sačuva svoje dostojanstvo i integritet u neprijatnom i potpuno neprirodnom okruženju. Serija paralelno prati Marka i Erica, i to funkcioniše izuzetno dobro. 


Serija sugeriše da zatvor zapravo ove kriminalce pretvara u gore ljude, iako bi trebalo da je sasvim suprotno, a velika većina njih će izaći napolje kao puno gori ljudi nego što su bili kada su ušli. Vidimo da je ovo svet u kome ne važe standardna civilizacijska pravila i da oni civilizovani i normalni moraju da se prilagode ovom nenormalnom sistemu ili se neće dobro provesti. Predstave glavnih glumaca Seana Beana i Stephena Grahama su, iako smo od njih obojice očekivali briljantnost, zapanjujuće. To je drugi put da rade zajedno, jer su prethodno glumili u McGovernovoj antologijskoj seriji "Accused" iz 2010. godine, doduše, u "Time" su oni glavni baje i svakako imaju puno više vremena da zablistaju, svako u svom delu posebno, a potom i u zajedničkim scenama. Njihov rad, u tandemu sa McGovernovim snažnim pripovedanjem i preciznom režijom Lewisa Arnolda (koji je ranije radio na emisijama kao što su "Des" 2020 i trećoj sezoni "Broadchurch"), osigurava da su ove tri epizode ​​od sat vremena teške, ali vredne gledanja i dublje analize.


Biće tu svega, od šmrkanja na nos, pušenja marihuane i švercovanja istog, do polivanja ljudi ključalom vodom po licu, te samopovređivanja, tuča i pretnji smrću, a mnoge će izneti iz zatvora polu-mrtve. Pojaviće se i porodice optuženih, videćemo da svi oni uglavnom pate što su im sinovi, očevi ili braća degenerici koji su završili iza rešetaka s razlogom. Dobrih ljudi u zatvoru, jasno, nema mnogo ili nema uopšte, pored Marka i Erica biće tek poneki koji će pokazati kajanje za svoja sranja. No, jednom kada čovek dođe na ovakvo mesto, lako zaboravi na sve one dobre stvari jer je osuđen da gleda svakodnevno krvoproliće ili kako čuvari šibaju ljude koji nastavljaju po starom čak i u zatvoru.

 
Serija "Time" leži negde između zatvorske drame "Oz" (1997-2003) i "Orange Is the New Black" (2013-2019), s tim da je najbliža ovom prvom. "Time" u nekim trenucima može biti izuzetno mračna, i to je verovatno ono što je kreator Jimmy McGovern nameravao, teme koje obrađuje su kompleksne i ne dobijamo odgovore na sve. U suštini, gledamo na zatvorski život iz perspektive osobe koja priznaje zločin, ali Mark Cobden jednostavno ne pripada tom svetu, čak iako tamo pripada po zakonu. I Mark i Eric su dobri ljudi s velikim srcem, a McGovern to pokušava da nam pokaže od samog početka.


Kada se podvuče crta, "Time" je kompletna, promišljena i inteligentna serija koja radi besprekorno na svakom polju. Apsolutno sjajno.

Ocena: 9/10.

субота, 8. јануар 2022.

Lilya 4-Ever / Lilja 4-ever (2002)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Režija i scenario: Lukas Moodysson

Uloge: Oksana Akinshina, Artyom Bogucharskiy, Lyubov Agapova, Pavel Ponomaryov...


Naša glavna protagonistkinja verovatno nije ni sanjala da će joj se život preko noći pretvoriti u pakao. Ona zapravo sanja o lepom putovanju na koje majka treba uskoro da je vodi, a onda planira da ostvari svoje snove tamo negde daleko. Šveđanin Lukas Moodysson, romanopisac, pisac kratkih priča, filmski reditelj i scenarista je napravio izuzetno težak film koji ima kultni status. "Lilya 4-Ever" se duboko urezuje u pamćenje i teško ga je izbaciti iz glave.

Moodysson je sredinom devedesetih počeo snimati filmove i proslavio se romantičnom dramom "Show Me Love" (1998), a inspiraciju za priču "Lilya 4-Ever" pronašao je u stvarnoj osobi i stvarnoj sudbini mlade Litvanke (po imenu Danguolė Rasalaitė) koja je završila kao prostitutka u Švedskoj. U svom filmu Moodysson se takođe potrudio prikazati i razloge zbog kojih mnoge devojke poput Ljilje (ovde veoma mlada glumica Oksana Akinshina, glavna uloga) završavaju tako kako završavaju. Već u uvodnoj sceni zapravo vidimo kako će Ljilja završiti i onda se vraćamo na početak njene priče, ali i bez tog prologa, ubrzo bi nam postalo jasno da ovde neće biti srećnog kraja. Ona je naivna i nevina, a ono što nama izgleda kao opasnost, njoj izgleda kao izbavljenje. Pokupio je "Lilya 4-Ever" sve najvažnije nagrade u izboru za švedski film godine, osvojio nagradu za najbolji film, najboljeg reditelja i najbolju glumicu na festivalu u Gijónu i nominovan je za Evropski film godine s kojim je Moodysson potvrdio da se radi o izuzetnom autoru, a neki su ga čak videli kao novog Ingmara Bergmana, od kojeg je dobio podršku za svoj dugometražni prvenac pomenut na početku. Reditelj se ovde sve vreme drži čvrsto realizma, pa imamo osećaj kao da se ovim ljudima stvarno to dešava u životu.

Ljilja ima samo 16 godina i živi u nekom ruskom otrcanom gradu, odnosno u siromašnom predgrađu negde u bivšem Sovjetskom Savezu i sanja o boljem životu. Njen svet će se srušiti kad shvati da je njena majka ne želi povesti sa sobom u Ameriku, gde se zaputila s novim ljubavnikom (njenu majku vidimo samo na početku par minuta i nikad više, a kasnije ćemo videti da se čak odrekla svog deteta). Shvatili su ljudi da je Ljilja višak i da bi im samo smetala, pa su joj dali lažno obećanje da će ona doći nakon što prvo oni stignu, a od toga, naravno, neće biti ništa. Ljilja će ostati sa svojom tetkom Annom (Liliya Shinkaryova) koja će se odmah preseliti u stan u kome je Ljilja živela sa majkom, a Ljilju premešta u zapuštenu prčvarnicu.

Od tog trenutka kad je majka ostavi počinje pravi pakao u njenom životu. Prvo će njena najbolja drugarica pokušati da je uvuče u prostituciju (što i neće biti tako teško, nema novca za hranu, niko ne brine o njoj, očajna je...), a zatim će postati laka roba na kojoj će se drugi seksualno iživljavati. Za to će biti krivac njen novi dečko Andrej, kojeg će upoznati i koji će joj (kao i njena majka) dati lažno obećanje da joj može pronaći posao u Švedskoj, te će je gurnuti u sav taj užas prostitucije i trgovine ljudima. Jedina osoba sa kojom će Ljilja uspeti da se poveže je njen mlađi komšija Volođa, dečak koji svakodnevno trpi brutalno zlostavljanje od oca i igra košarku bacajući limenku kroz zarđali obruč. On ima možda 11 ili 12 godina i često pokušava da joj bude dečko, ali ona se prema njemu ponaša kao prema mlađem bratu.

Novac od prostitucije joj barem omogućava da kupi brzu hranu, cigarete i pokloni novu košarkašku loptu Volođi, koji će se obradovati poklonu kao nikad u životu. Međutim, slaba je to uteha jer reditelj Moodysson svoju protagonistkinju ne štedi, a još manje publiku. Iako priča o devojci koja je namamljena u svet prostitucije može zvučati kao nešto što smo videli bezbroj puta, malo ko je uspeo da osobu koja je doživela tako nesrećnu sudbinu prikaže na takav način kao Lukas Moodysson i Oksana Akinshina. Ne samo da se veći deo radnje filma dešava negde u Rusiji, već su gotovo svi glumci naturščici. Sve to deluje potpuno autentično i stvarno. Međutim, nema golotinje, scene seksualnih odnosa ne traju dugo, ali su vrlo česte, posebno u drugoj polovini filma.

Uprkos prvoj sceni filma u kojoj možemo naslutiti Ljiljinu smrt, nadamo se do samog kraja da će ona nekako pronaći izlaz iz tog jezivog ropstva koje guta više ljudi nego što smo svesni. Vidimo dobrotu i vredan život u srcu dva lika i priželjkujemo njihov uspeh. Ljilja i Volođa se međusobno ohrabruju i podržavaju na početku, sve dok ona ne krene u Švedsku, ostavljajući Volođu samog koji jedva može da prihvati rastanak, međutim, on će se do kraja pojavljivati stalno sa anđeoskim krilima. Mi vidimo da se ona mogla spasiti, odnosno da do svega toga ne bi možda došlo da je njena majka nije ostavila, ali čak ni to nije garancija. Oksana Akinshina je ovde neverovatna, i to u tako mladoj dobi, prosto izvrsno, a njen lik je nezaboravan. Nikada nam ne dozvoljava da zaboravimo da je ona samo dete. Vidimo koliko Ljilja i Volođa obožavaju američku kulturu, oduševljeni su sa Britni Spirs i Majklom Džordanom i zamišljajući sebe kao srećne građane SAD-a. Za dvoje naivne dece, Amerika mora biti raj. No, nisu svesni da siromaštvo postoji svuda i da promena zemlje ne znači da će sve biti bolje, a Ljilja će to brzo naučiti kad dozvoli harizmatičnom strancu da je odvede u Švedsku. Glumica Oksana Akinshina danas je već odrasla žena u tridesetim godinama, a zanimljivo je da se nedavno pojavila u ruskom filmu "Sputnik" (2020), koji je režirao malo poznati Egor Abramenko.

Ovo je svakako nemilosrdan film, ali takođe ubedljiv. "Lilya 4-Ever" je pogled na šokantnu situaciju u kojoj se nalaze mnoge mlade žene širom Evrope: obično im je obećano bogatstvo i bolji život, a ono što ih zapravo čeka je seksualno ropstvo – Ljilja je zarobljena od strane nasilnika i svakodnevno je naterana na seks sa muškarcima uz pretnje nasiljem ako pokuša da pobegne. Ona stalno sa sobom nosi porodičnu ikonu, te veruje da će joj neko od nebeskih zaštitnika pomoći i spasiti je, ali znamo svi vrlo dobro da je to nešto što se baš i ne dešava tako često. Kao i u svoja prethodna dva filma, Moodysson snima kamerom iz ruke, a svoj film ispunjava vrhunskim, prirodnim performansama uglavnom neiskusne glumačke ekipe. "Lilya 4-Ever" je važno delo koje posećuje mesta na koja mnogi filmski stvaraoci radije ne bi otišli, međutim, vrlo je bitno da neke priče budu ispričane, ma koliko bile bolne.

Ocena: 9/10.

понедељак, 22. новембар 2021.

The Chestnut Man / Kastanjemanden (2021)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Nema ništa jezivije od misterioznog ubice koji za sobom ostavlja male figure kada on ili ona izvrši ubistvo. U novoj danskoj seriji “The Chestnut Man”, ubica ostavlja za sobom male ljude napravljene od šibica i orašastih plodova koji se obično peku na otvorenoj vatri za Božić. Seriju su kreirali Dorte Warnøe Høgh, David Sandreuter i Mikkel Serup, režirali su Kasper Barfoed i Mikkel Serup, a zasnovana je na istoimenoj knjizi Sørena Sveistrupa koja je objavljena 2018. godine. Glavne uloge pripale su Danici Ćurčić (glumica, rođena u Beogradu, ali je veći deo života provela u Kopenhagenu) i danskom glumcu Mikkelu Boe Følsgaard (osvojio je Srebrnog medveda za najboljeg glumca na festivalu u Berlinu, film “A Royal Affair” 2012, što je ujedno bio i njegov debitantski nastup) koji istražuju ubistva nekoliko žena uključujući misterioznu figuru od kestena ostavljenu na mestu zločina.

Knjiga “The Chestnut Man” (Čovek od kestena) proglašena je za jednu od najboljih i najjezivijih knjiga ovog žanra. Roman je preveden na više od petnaest jezika i prodat u višemilionskom tiražu. Ali, to ne treba da čudi kada su u pitanju Skandinavci, jer ta njihova dominacija u tom žanru traje već dugo. Vredi pomenuti i Stiega Larssona (Muškarci koji mrze žene), najuspešnijeg i najpopularnijeg nordijskog pisca, čije je delo prodato u više od sedamdeset miliona primeraka širom sveta. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo šta inspiriše ove uspešne i cenjene pisce na pisanje romana o poremećenim serijskim ubicama, hodaju li njihovim selima i gradovima psihopate sa motornim testerama u rukama i da li su njihove dnevne novine pune vesti iz crne hronike? Skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska, možemo dodati tu Finsku i Island) su na vrhu liste najsigurnijih zemalja sveta, Island je, recimo, najsigurnija zemlja na svetu (ili makar se tako smatra), nema mnogo ubistava, posebno ne onih okrutnih, takođe imaju izuzetno nisku stopu kriminala, čak se priča da islandska policija ni ne nosi oružje, tako da ti krimi-trileri uglavnom nisu utemeljeni na stvarnosti. Ipak, deluju toliko stvarno da stvarnije ne može biti. Zapravo, skandi-noar razbija ovu iluziju i to bi mogao biti jedan od razloga zbog čega je toliko popularan na svetskom nivou.

S druge strane, kada je reč o filmskim i televizijskim ostvarenjima, Skandinavci su ušli u ‘zlatno doba televizije’ i zaslužni su za neke od najoriginalnijih, često mračnih i atmosferičnih serija koje se danas mogu pronaći, poput: “The Killing” i “Bron/Broen”, a dobro su ih pratile “Trapped”, “The Valhalla Murders”, “Wisting”, “Sthlm Requiem”, “Sorjonen”, “Deadwind (Karpi)”, i sve su bile zaista odlične. Godinama su vodeće bile tipične američke, ali su ih pre nekoliko godina zamenile Skandinavske, i to s punim pravom. Specifične, originalne serije s moćnim pejzažima prirode dalekog severa Evrope gledaju se u jednom dahu i nikad ne umore. Atmosfera je tu nekako uvek posebno tmurna, likovi rastrojeni, a radnja uvek deluje veoma ubedljivo.

Do sada smo, dakle, videli toliko ovakvih serija, da se pitamo po čemu bi se “The Chestnut Man” mogla izdvojiti? Međutim, stvar je u tome da ponekad nije nužno da se izmišlja nešto novo da bi bilo dobro, dovoljno je samo da radnja bude promišljena i mudra. “The Chestnut Man” ima intrigantnu misteriju i snažne glavne likove, što se ovaj put pokazalo kao dovoljno. Serija vas tera ne samo da razmišljate o ubici već i o tome zašto on čini ove neviđene zločine. Da li je reč o nekome ko je prosto zao ili osobi koja želi da „ispravi krive drine” u društvu na najgori mogući način? Sørenu Sveistrupu nije strana televizija, jer je kao scenarista i producent zaslužan za ostvarenje “The Killing” (na originalnoj seriji je bio scenarista, dok je na američkoj verziji bio producent), a bio je i scenarista filma “The Snowman” (2017), o kojem je verovatno najbolje ne razmišljati previše. Što se tiče rediteljskog dvojca – Kaspera Barfoeda i Mikkela Serupa, oni su stare „kuke”. I u pisanju i u režiji oseća se samopouzdanje koje dolazi zbog iskustva – obojica su uglavnom radili na televizijskim serijama. Znate da ste u dobrim rukama već iz uvodne scene u prvoj epizodi i tako ostajete do kraja. Sa samo šest epizoda, “The Chestnut Man” je taman po meri, ali svakako ne bi smetalo da smo dobili još dva ili tri sata trajanja. No, i ovako nije loše.

“The Chestnut Man” počinje prikazom jezivog ubistva mlade žene. Na mestu zločina je ostavljena mala figura od kestena u obliku čoveka, a za rešavanje zločina zaduženi su par detektiva, Naia Thulin (Danica Ćurčić) i Mark Hess (Mikkel Boe Følsgaard). Inače, Naia je na pragu napuštanja odeljenja za ubistva jer je samohrana majka i želi da pređe u manje zahtevno odeljenje za sajber kriminal, kako bi mogla da se više posveti svojoj ćerki, ali ona i namučeni Mark koji je ponovo kod kuće u Kopenhagenu još neko vreme neće moći da se oslobode svog posla jer će biti prinuđeni da ostave svoj život po strani. Njih dvoje kreću kao potpuni stranci u rešavanje zločina, te na samom početku nema puno poverenja među njima. Ubrzo nakon prvog ubistva pojaviće se još jedno, a detektivima postaje jasno da je figura od kestena sa početka od krucijalnog značaja za slučaj. I ne samo to, kada se na figuri pronađu otisci Kristine Hartung, jedanaestogodišnje ćerke danske ministarke Rose Hartung (Iben Dorner) koja je nestala godinu dana ranije i vodi se kao mrtva, slučaj postaje još komplikovaniji. Pored potrage za ubicom, upoznaćemo se sa privatnim životima glavnih protagonista, njihovim tragedijama koje su ih obeležile, kao i sa drugim ljudima među kojima je ubica.

Dok serija ide napred i sve više tela se gomila, “The Chestnut Man” postaje sve složenija, ali kako se razotkrivaju mračne tajne iz prošlosti naših likova, sve polako dolazi na svoje mesto, s tim da krajnji obrt i identitet ubice ostaju nepredvidivi do kraja. Veoma je teško razumeti i pretpostaviti ko je odgovoran za zločine ili zašto se to dešava. Takođe, kakve veze sve ovo ima sa Kristinom Hartung? Način na koji počinilac bira svoje žrtve teraju vas da se zapitate mnogo stvari. Stoga ste primorani da nastavite da gledate kako biste razumeli šta se, dođavola, zapravo dešava, i publika je u ulozi detektiva, tako da ovde nema mnogo mesta za dosadu. Iako ovo nije horor, neki elementi podsećaju na taj žanr – postoji stalni osećaj nelagodnosti i anksioznosti. Danica Ćurčić i Mikkel Boe Følsgaard kao Naia Thulin i Mark Hess su sjajni. Njihova hemija je prosto odlična, a u ovom žanru je to jako bitno. Vizuelno i estetski, “The Chestnut Man” takođe zaslužuje pohvale. Umesto snežnih pejzaža i zaleđenih jezera, vlada jesenja atmosfera: pocrvenelo lišće daje daleko šareniji izgled. No, treba biti pošten pa čak i Netflixu odati priznanje za nekoliko zaista sjajnih serija prošle godine, kao i filmova, što nije čest slučaj i uglavnom gledamo teške promašaje, kojih će, naravno, i dalje biti.

Neke televizijske serije vas od samog početka zgrabe za vrat i uvuku u svoju priču, “The Chestnut Man” je jedna od takvih. Ako ste ljubitelj kriminalističkih drama, zaista ne želite da propustite gledanje “The Chestnut Man”. Pametno i pažljivo osmišljena, napisana i potpuno zadivljujuća od početka do kraja. Preporuka se podrazumeva.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 21. новембар 2021.

Luzzu (2021)

Kritika objavljena na Lupiga.com



Režija i scenario: Alex Camilleri

Uloge: Jesmark Scicluna, Michela Farrugia, David Scicluna, Uday Maclean, Stephen Buhagiar


U svetu filma Malta je više poznata po tome što svoje prekrasne lokacije pozajmljuje drugima nego što ih koristi za svoje sopstvene filmove. Verovatno ste maltešku obalu videli barem desetak puta u filmovima, a da toga niste ni svesni. Njene živopisne obale korišćene su kao lokacije na projektima u rasponu od "Game of Thrones", preko "Gladiatora", pa sve do "Popeyea" kojeg je režirao Robert Altman. Pa ipak sada nam je stigao jedan film sa Malte, čija se radnja odvija na domaćem terenu, i to na maternjem jeziku, sa glumcima koji glume sami sebe i tu žive. Dakle, ovo je u potpunosti malteški film. Zamislite da morate da se odreknete nečega što volite jer nemate izbora osim da to pustite, pritom da od toga zavisi i vaša porodica? Kako biste se osećali?

Ova su pitanja u centru novog filma "Luzzu" kojeg potpisuje malteško-američki reditelj Alex Camilleri (napisao i režirao). U svom debitantskom dugometražnom rediteljskom debiju, Camilleri i njegov snimatelj Léo Lefèvre sa iskrenošću, radoznalošću i realizmom snimaju jednog običnog čoveka na Malti, koji se bavi ribolovom i koji od istog živi, koristeći uglavnom neprofesionalne glumce da dodaju sirovost i autentičnost ovoj suptilnoj drami, a zapaženu ulogu ostvario je i mladi zagrebački glumac Filip Sertić.

"Luzzu" je premijerno prikazan u glavnom programu festivala u Sundanceu. Nakon toga je nastavio festivalsku turneju, a prijavljen je i kao malteški kandidat za Oscara. Ime Luzzu iz naslova je zapravo tradicionalni malteški ribarski mali brod, odnosno šareni čamac koji su vekovima lokalni ribari koristili dok su lovili ribu. Naša zvezda je stvarni malteški ribar po imenu Jesmark (Jesmark Scicluna), koji je vlasnik jednog takvog luzzua - šarenih je boja, žut, crven, zelen i plav. Jesmark je sin ribara koji je i sam bio sin ribara i tako niz generacija, pri čemu je svaki otac prenosio porodični luzzu. Ono što gledamo nikada ne izgleda kao predstava, već kao težak život koji se živi pred kamerama. Preko Jesmarka se upoznajemo sa stvarnim životnim borbama sa kojima se Maltežani suočavaju, pre svega, poteškoćama u podizanju porodice i nepravdama koje ih okružuju - sistema koji kao da je stvoren da im uništi tradiciju.

Jesmarkov luzzu, stara drvena stvar sa više šarma nego funkcionalnosti, koju on naziva „Ta Palma“, curi i mora na popravku. To ga stavlja u nepovoljan položaj na konkurentnom ribarskom tržištu. Da stvar bude gora, Jesmark kod kuće ima malo dete koje ima ozbiljnih zdravstvenih problema i devojku, Denise (Michela Farrugia), o kojima treba da brine. Kada se on vrati kući praznih ruku nakon posebno nesrećnog dana na moru, ona odlučuje da se iseli iz njihovog stana i ode u stan svoje majke. Jesmark je besan, ogorčen i očajan, mora da sastavlja kraj s krajem u profesiji koja je, čini se, na ivici izumiranja, a problemi se svakim danom sve više gomilaju. Vrlo brzo nesrećni Jesmark, čiste duše i dobrih namera, polako shvata da ako želi spasiti svoj mali brod i porodicu, morat će učiniti sve, ali će tako pregaziti sve svoje ideale, progutati svoj ponos i raditi sa ljudima koje inače prezire i krivi za uništavanje tradicionalnog načina ribolova koji praktikuje. U početku, Jesmark i njegov prijatelj David (David Scicluna) hvataju sabljarku, koja bi inače na pijaci imala dobru cenu, ali moraju da je bace nazad u vodu (već je mrtva) jer nije u sezoni. Kasnije, Jesmarku se pruža šansa da proda svoj luzzu i da se odrekne dozvole za ribolov (7.000 evra bi trebalo da dobije za to).

Alex Camilleri je snimio redak umetnički film koji prikazuje kako sveobuhvatna politika Evropske unije može da uništi lokalne običaje, kao i ljude i porodice. U moru blokbastera i visokobudžetnih filmova kojima nas zasipaju i truju, neki skromni (ali vredni) filmovi često prođu nezapaženo, i tu nepravdu je teško, gotovo nemoguće ispraviti. Ali prijatno je znati da se neki pravi filmski umetnici još uvek mogu naći u svetu u kojem je novac skoro pa uvek jedini cilj. Postao je svet u kome moćni napreduju, a mali nestaju.

"Luzzu", snimljen na malom ostrvu sa svojim sićušnim budžetom, pun je sjajne glume, pre svega, nadarenog ribara Jesmarka Scicluna. Ali magija reditelja Alexa Camillerija čini ovo jednim od filmova godine, ovo je film za one koji žude za stvarnošću, i u kojem nema ništa osim surove istine. Postoje trenuci kada sva lepota mesta zavlada, posebno dok Jesmark svojim voljenim čamcem plovi morem koje više ne može nazvati svojim. Camilleri je temeljno proučio umetnost malteškog ribolova pre snimanja filma. On ispituje svaku aktivnost kojom se bave, od raspletanja mreža do popravljanja čamaca. To je ljubavno pismo ljudima u zemlji i ljudima koji pokušavaju da održe ovu kulturu živom. Ostrva Malte su karakter na svoj način i oduzimaju dah, ali ipak su ljudi srce i duša ovog mesta.

Ocena: 8/10.

субота, 20. новембар 2021.

C'mon C'mon (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao tandem, ali je takođe dubinski pogled u emocije. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme. S prirodnim izvedbama, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom (a šta kažete na onu raskošnu crno-belu kinematografiju?), “C’mon C’mon” je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i poziva na razmišljanje. “C’mon C’mon” je imao svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.

Kao što se može videti sa postera, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće – mladi Woody Norman, ima samo 9 godina. I ne samo to, njega možemo smatrati ovde prvom zvezdom filma, ili barem jednakom kao što je Phoenix. Imati preko puta sebe Phoenixa, a važiti za prvu zvezdu u tako ranoj dobi nije mali podvig čak ni za odraslog glumca sa ozbiljnim glumačkim iskustvom, a Norman je u stanju da ga besprekorno prati. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i lagana muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.

Neki će možda smatrati da je “C’mon C’mon” presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Svi likovi su maestralno napisani, a “C’mon C’mon” je ujedno i dobar podsetnik da, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu “Joker”, Joaquin Phoenix je podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova kao i u njegovim prepoznatljivim ulogama. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.

Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu i saznao šta misle na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno, a zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu. Saznajemo takođe da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je intervjuisanje dece o njihovoj budućnosti – sluša decu čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, ovo su najbolji trenuci u filmu.

Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu – rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman – i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u Njujork, a zatim u Nju Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti, jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima »crno-belo« deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti.

Ono što radi tako dobro u ovom filmu je da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život. Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi mi frustrirani.

Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju, a Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih ljudi koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta. Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali, samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrti, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu. 

“C’mon C’mon” nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali, ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. Najveća prednost ovog filma, pored brilijantne režije i scenarija, svakako je gluma Joaquina Phoenixa i Woodyja Normana i zajedno su vraški dobri. Johnny je dobar slušalac, što je ključno, i to strpljenje će mu dobro poslužiti sa Jessejom. “C’mon C’mon” je mašina za osvajanje nagrada.

Ocena: 9/10.

петак, 19. новембар 2021.

Last Night in Soho (2021)

 


Izvanredna glumačka postava, uglađen soundtrack i oštra režija čine pobednički spoj u prvom pohodu Edgara Wrighta na psihološki horor. „Last Night in Soho“ premijerno je prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 4. septembra 2021., i važi za jedan od najiščekivanijih filmova ove godine. Bila je ovo prilično dobra godina za visokobudžetne horore. Za samo nekoliko meseci dobili smo filmove kao što su „Candyman“, „Malignant“ i trilogija „Fear Street“, a svi će lako biti kandidati za najbolji horor film godine.

Doduše, „Last Night in Soho“ ne izgleda kao film koji želi da vas uplaši. Želi da vas prenese u drugi svet, u vreme kada je muzika bila dobra, u vreme kada je „Thunderball“ (1965) bio najiščekivaniji film na svetu, u vreme kada je sve bilo potpuno drugačije nego što je danas. Ali što duže ostajemo u tom svetu, sve više počinju da se stvaraju pukotine dok se taj prijatan odraz prošlosti na kraju ne razbije i ostane vam noćna mora. „Last Night in Soho“ je mnogo stvari: priča o putovanju kroz vreme, misterija ubistva, ljubavno pismo Londonu, komentar protiv seksualnog uznemiravanja. Kao što je obično slučaj sa tako lukavim filmskim žongliranjem, „Last Night in Soho“ pokušava da uradi previše i na kraju ne uspeva da ostvari svoje ambicije. Ima mnogo toga da kaže, ali se bori da sve to spoji na zadovoljavajući način. Međutim, postoje i pozitivne stvari (pomenute na početku) koje dižu ovaj film iznad proseka. 

Potrebno je vreme da se postave likovi i misterija pre nego što zaronite u psihička horor uzbuđenja. Edgar Wright donosi moderan, ali jeziv film koji zaviruje u najmračnije uglove ljudske prirode. „Last Night in Soho“ je drugačiji od svih prethodnih filmova (to je daleko njegov najmanje komični film) koje je Wright snimio i ovim filmom pokazuje da ima veštinu da bude majstor u bilo kom žanru, bez obzira na nedostatke, i biće uzbudljivo videti šta će sledeće da uradi. Ovo je ujedno i njegov prvi film koji ima ženske protagonistkinje, a on ima dve sjajne mlade glumice koje igraju glavne uloge: veoma simpatičnu Thomasin McKenzie i glamuroznu Anya Taylor-Joy. I postavka je takva da se čini kao da svako glumi u svom mini-filmu. „Last Night in Soho“ izgleda kao dve odvojene priče koje su isprepletene na uzbudljive i zanimljive načine, pri čemu svaka priča dopunjuje jedna drugu.

Anya Taylor-Joy je sila na koju treba računati na ekranu, posebno je to dokazala s prošlogodišnjom serijom „The Queen's Gambit“. Međutim, u  „Last Night in Soho“ ona nije centralni lik, ona je najveća misterija filma, doduše, teško se uhvatiti za bilo koga u glumačkoj postavi osim za McKenzie. Za McKenzie, ovo je samo jedna u nizu sjajnih uloga, uključujući „Leave No Trace“, „Jojo Rabbit“ i „Old“. Toliko je ubedljiva i simpatična da će se verovatno brzo popeti na vrh holivudske A-liste. Sa predivnom kinematografijom, vizuelno upečatljivim slikama i bojama tokom celog filma, Wright priča vizuelnu priču kojoj je i pored svih nedostataka jednostavno teško odoleti.

Thomasin McKenzie glumi Ellie, ambicioznu modnu kreatorku koja sa bakom Peggy (Rita Tushingham) živi na selu u Kornvolu, ali se sada seli iz engleskog sela u London da bi tamo pohađala modnu školu. Opsednuta je 60-im godinama, modom i muzikom, ali je proganja duh njene majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i izvršila samoubistvo. 

Nakon što po dolasku pokušaj združivanja s drugim ljudima (posebno s njenom cimerkom Jocastom) propadne zbog razlika u karakteru odnosno jer su „zle kučke“, Ellie odlučuje da se preseli, pa pronalazi stan u potkrovlju kuće stare gospođice Collins (Diana Rigg, u njenom poslednjem nastupu). Noću, Ellie tone u san koji je vodi u njen omiljeni period i u ulogu bliskog posmatrača života devojke (i idola) po imenu Sandie (Anya Taylor-Joy) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. No, Ellie i Sandie će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu bile ni blizu tako idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Kao što nas „Last Night in Soho“ više puta podseća, London je opasan grad. Ponekad je Ellie nevidljivi posmatrač Sandienih iskustava: u drugim prilikama, kao da živi u Sandienom telu. Sada kada je Ellie uvučena u život Sandie, da li će moći da se izvuče? 

Iako „Last Night in Soho“ ne može održati svoj uzbudljiv početni zamah, ovo je Wrightov najambiciozniji projekat. Ovaj film ima puno uzbuđenja, zabave, haosa i sjajnih nastupa. Još jedan hvale vredan element ovog filma su pokreti kamere, uz vizuelne efekte i montažu. Rad kamere čini da publika graciozno putuje između dva sveta. Ako ste gledali bilo koji film o mračnom svetu šou-biznisa, lako ćete znati da Sandieina putanja karijere ne vodi ka bini, već ka nečemu mračnom i opasnom. Glumačka postava je najveći adut filma. U svojoj poslednjoj ulozi pre smrti, Diana Rigg ima fantastičan nastup koji je nezaboravan kao i njena uloga u hit HBO seriji „Game of Thrones“, gde je igrala Olennu Tyrell. Njeno prisustvo, zajedno sa McKenzie i Taylor-Joy, predstavlja sjajnu kombinaciju starih i novih holivudskih glumaca. A tu je takođe i Matt Smith, u ulozi Jacka odnosno menadžera od Sandie, vrlo bitna figura u priči. Ljubav koju Ellie pokazuje prema muzici i modi iz 1960-ih daje filmu bezvremenski kvalitet koji je naglašen londonskom pozadinom, glamuroznim kostimima i frizurama.

Kada se svede račun na kraju, „Last Night in Soho“ je daleko od savršenog filma, ali i dalje sposoban da nas očara s nekim stvarima. Ipak, vredi reći, ovo je veoma mračan film, a Edgar Wright nas gura duboko u taj mrak, korak po korak, postepeno i polako. Čak iako je malo zbunjujuć i zbrkan, nije loš. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar je izuzetno zabavan.

Ocena: 7/10.