недеља, 21. новембар 2021.

Luzzu (2021)

Kritika objavljena na Lupiga.com



Režija i scenario: Alex Camilleri

Uloge: Jesmark Scicluna, Michela Farrugia, David Scicluna, Uday Maclean, Stephen Buhagiar


U svetu filma Malta je više poznata po tome što svoje prekrasne lokacije pozajmljuje drugima nego što ih koristi za svoje sopstvene filmove. Verovatno ste maltešku obalu videli barem desetak puta u filmovima, a da toga niste ni svesni. Njene živopisne obale korišćene su kao lokacije na projektima u rasponu od "Game of Thrones", preko "Gladiatora", pa sve do "Popeyea" kojeg je režirao Robert Altman. Pa ipak sada nam je stigao jedan film sa Malte, čija se radnja odvija na domaćem terenu, i to na maternjem jeziku, sa glumcima koji glume sami sebe i tu žive. Dakle, ovo je u potpunosti malteški film. Zamislite da morate da se odreknete nečega što volite jer nemate izbora osim da to pustite, pritom da od toga zavisi i vaša porodica? Kako biste se osećali?

Ova su pitanja u centru novog filma "Luzzu" kojeg potpisuje malteško-američki reditelj Alex Camilleri (napisao i režirao). U svom debitantskom dugometražnom rediteljskom debiju, Camilleri i njegov snimatelj Léo Lefèvre sa iskrenošću, radoznalošću i realizmom snimaju jednog običnog čoveka na Malti, koji se bavi ribolovom i koji od istog živi, koristeći uglavnom neprofesionalne glumce da dodaju sirovost i autentičnost ovoj suptilnoj drami, a zapaženu ulogu ostvario je i mladi zagrebački glumac Filip Sertić.

"Luzzu" je premijerno prikazan u glavnom programu festivala u Sundanceu. Nakon toga je nastavio festivalsku turneju, a prijavljen je i kao malteški kandidat za Oscara. Ime Luzzu iz naslova je zapravo tradicionalni malteški ribarski mali brod, odnosno šareni čamac koji su vekovima lokalni ribari koristili dok su lovili ribu. Naša zvezda je stvarni malteški ribar po imenu Jesmark (Jesmark Scicluna), koji je vlasnik jednog takvog luzzua - šarenih je boja, žut, crven, zelen i plav. Jesmark je sin ribara koji je i sam bio sin ribara i tako niz generacija, pri čemu je svaki otac prenosio porodični luzzu. Ono što gledamo nikada ne izgleda kao predstava, već kao težak život koji se živi pred kamerama. Preko Jesmarka se upoznajemo sa stvarnim životnim borbama sa kojima se Maltežani suočavaju, pre svega, poteškoćama u podizanju porodice i nepravdama koje ih okružuju - sistema koji kao da je stvoren da im uništi tradiciju.

Jesmarkov luzzu, stara drvena stvar sa više šarma nego funkcionalnosti, koju on naziva „Ta Palma“, curi i mora na popravku. To ga stavlja u nepovoljan položaj na konkurentnom ribarskom tržištu. Da stvar bude gora, Jesmark kod kuće ima malo dete koje ima ozbiljnih zdravstvenih problema i devojku, Denise (Michela Farrugia), o kojima treba da brine. Kada se on vrati kući praznih ruku nakon posebno nesrećnog dana na moru, ona odlučuje da se iseli iz njihovog stana i ode u stan svoje majke. Jesmark je besan, ogorčen i očajan, mora da sastavlja kraj s krajem u profesiji koja je, čini se, na ivici izumiranja, a problemi se svakim danom sve više gomilaju. Vrlo brzo nesrećni Jesmark, čiste duše i dobrih namera, polako shvata da ako želi spasiti svoj mali brod i porodicu, morat će učiniti sve, ali će tako pregaziti sve svoje ideale, progutati svoj ponos i raditi sa ljudima koje inače prezire i krivi za uništavanje tradicionalnog načina ribolova koji praktikuje. U početku, Jesmark i njegov prijatelj David (David Scicluna) hvataju sabljarku, koja bi inače na pijaci imala dobru cenu, ali moraju da je bace nazad u vodu (već je mrtva) jer nije u sezoni. Kasnije, Jesmarku se pruža šansa da proda svoj luzzu i da se odrekne dozvole za ribolov (7.000 evra bi trebalo da dobije za to).

Alex Camilleri je snimio redak umetnički film koji prikazuje kako sveobuhvatna politika Evropske unije može da uništi lokalne običaje, kao i ljude i porodice. U moru blokbastera i visokobudžetnih filmova kojima nas zasipaju i truju, neki skromni (ali vredni) filmovi često prođu nezapaženo, i tu nepravdu je teško, gotovo nemoguće ispraviti. Ali prijatno je znati da se neki pravi filmski umetnici još uvek mogu naći u svetu u kojem je novac skoro pa uvek jedini cilj. Postao je svet u kome moćni napreduju, a mali nestaju.

"Luzzu", snimljen na malom ostrvu sa svojim sićušnim budžetom, pun je sjajne glume, pre svega, nadarenog ribara Jesmarka Scicluna. Ali magija reditelja Alexa Camillerija čini ovo jednim od filmova godine, ovo je film za one koji žude za stvarnošću, i u kojem nema ništa osim surove istine. Postoje trenuci kada sva lepota mesta zavlada, posebno dok Jesmark svojim voljenim čamcem plovi morem koje više ne može nazvati svojim. Camilleri je temeljno proučio umetnost malteškog ribolova pre snimanja filma. On ispituje svaku aktivnost kojom se bave, od raspletanja mreža do popravljanja čamaca. To je ljubavno pismo ljudima u zemlji i ljudima koji pokušavaju da održe ovu kulturu živom. Ostrva Malte su karakter na svoj način i oduzimaju dah, ali ipak su ljudi srce i duša ovog mesta.

Ocena: 8/10.

субота, 20. новембар 2021.

C'mon C'mon (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao tandem, ali je takođe dubinski pogled u emocije. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme. S prirodnim izvedbama, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom (a šta kažete na onu raskošnu crno-belu kinematografiju?), “C’mon C’mon” je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i poziva na razmišljanje. “C’mon C’mon” je imao svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.

Kao što se može videti sa postera, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće – mladi Woody Norman, ima samo 9 godina. I ne samo to, njega možemo smatrati ovde prvom zvezdom filma, ili barem jednakom kao što je Phoenix. Imati preko puta sebe Phoenixa, a važiti za prvu zvezdu u tako ranoj dobi nije mali podvig čak ni za odraslog glumca sa ozbiljnim glumačkim iskustvom, a Norman je u stanju da ga besprekorno prati. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i lagana muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.

Neki će možda smatrati da je “C’mon C’mon” presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Svi likovi su maestralno napisani, a “C’mon C’mon” je ujedno i dobar podsetnik da, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu “Joker”, Joaquin Phoenix je podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova kao i u njegovim prepoznatljivim ulogama. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.

Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu i saznao šta misle na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno, a zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu. Saznajemo takođe da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je intervjuisanje dece o njihovoj budućnosti – sluša decu čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, ovo su najbolji trenuci u filmu.

Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu – rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman – i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u Njujork, a zatim u Nju Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti, jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima »crno-belo« deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti.

Ono što radi tako dobro u ovom filmu je da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život. Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi mi frustrirani.

Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju, a Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih ljudi koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta. Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali, samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrti, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu. 

“C’mon C’mon” nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali, ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. Najveća prednost ovog filma, pored brilijantne režije i scenarija, svakako je gluma Joaquina Phoenixa i Woodyja Normana i zajedno su vraški dobri. Johnny je dobar slušalac, što je ključno, i to strpljenje će mu dobro poslužiti sa Jessejom. “C’mon C’mon” je mašina za osvajanje nagrada.

Ocena: 9/10.

петак, 19. новембар 2021.

Last Night in Soho (2021)

 


Izvanredna glumačka postava, uglađen soundtrack i oštra režija čine pobednički spoj u prvom pohodu Edgara Wrighta na psihološki horor. „Last Night in Soho“ premijerno je prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 4. septembra 2021., i važi za jedan od najiščekivanijih filmova ove godine. Bila je ovo prilično dobra godina za visokobudžetne horore. Za samo nekoliko meseci dobili smo filmove kao što su „Candyman“, „Malignant“ i trilogija „Fear Street“, a svi će lako biti kandidati za najbolji horor film godine.

Doduše, „Last Night in Soho“ ne izgleda kao film koji želi da vas uplaši. Želi da vas prenese u drugi svet, u vreme kada je muzika bila dobra, u vreme kada je „Thunderball“ (1965) bio najiščekivaniji film na svetu, u vreme kada je sve bilo potpuno drugačije nego što je danas. Ali što duže ostajemo u tom svetu, sve više počinju da se stvaraju pukotine dok se taj prijatan odraz prošlosti na kraju ne razbije i ostane vam noćna mora. „Last Night in Soho“ je mnogo stvari: priča o putovanju kroz vreme, misterija ubistva, ljubavno pismo Londonu, komentar protiv seksualnog uznemiravanja. Kao što je obično slučaj sa tako lukavim filmskim žongliranjem, „Last Night in Soho“ pokušava da uradi previše i na kraju ne uspeva da ostvari svoje ambicije. Ima mnogo toga da kaže, ali se bori da sve to spoji na zadovoljavajući način. Međutim, postoje i pozitivne stvari (pomenute na početku) koje dižu ovaj film iznad proseka. 

Potrebno je vreme da se postave likovi i misterija pre nego što zaronite u psihička horor uzbuđenja. Edgar Wright donosi moderan, ali jeziv film koji zaviruje u najmračnije uglove ljudske prirode. „Last Night in Soho“ je drugačiji od svih prethodnih filmova (to je daleko njegov najmanje komični film) koje je Wright snimio i ovim filmom pokazuje da ima veštinu da bude majstor u bilo kom žanru, bez obzira na nedostatke, i biće uzbudljivo videti šta će sledeće da uradi. Ovo je ujedno i njegov prvi film koji ima ženske protagonistkinje, a on ima dve sjajne mlade glumice koje igraju glavne uloge: veoma simpatičnu Thomasin McKenzie i glamuroznu Anya Taylor-Joy. I postavka je takva da se čini kao da svako glumi u svom mini-filmu. „Last Night in Soho“ izgleda kao dve odvojene priče koje su isprepletene na uzbudljive i zanimljive načine, pri čemu svaka priča dopunjuje jedna drugu.

Anya Taylor-Joy je sila na koju treba računati na ekranu, posebno je to dokazala s prošlogodišnjom serijom „The Queen's Gambit“. Međutim, u  „Last Night in Soho“ ona nije centralni lik, ona je najveća misterija filma, doduše, teško se uhvatiti za bilo koga u glumačkoj postavi osim za McKenzie. Za McKenzie, ovo je samo jedna u nizu sjajnih uloga, uključujući „Leave No Trace“, „Jojo Rabbit“ i „Old“. Toliko je ubedljiva i simpatična da će se verovatno brzo popeti na vrh holivudske A-liste. Sa predivnom kinematografijom, vizuelno upečatljivim slikama i bojama tokom celog filma, Wright priča vizuelnu priču kojoj je i pored svih nedostataka jednostavno teško odoleti.

Thomasin McKenzie glumi Ellie, ambicioznu modnu kreatorku koja sa bakom Peggy (Rita Tushingham) živi na selu u Kornvolu, ali se sada seli iz engleskog sela u London da bi tamo pohađala modnu školu. Opsednuta je 60-im godinama, modom i muzikom, ali je proganja duh njene majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i izvršila samoubistvo. 

Nakon što po dolasku pokušaj združivanja s drugim ljudima (posebno s njenom cimerkom Jocastom) propadne zbog razlika u karakteru odnosno jer su „zle kučke“, Ellie odlučuje da se preseli, pa pronalazi stan u potkrovlju kuće stare gospođice Collins (Diana Rigg, u njenom poslednjem nastupu). Noću, Ellie tone u san koji je vodi u njen omiljeni period i u ulogu bliskog posmatrača života devojke (i idola) po imenu Sandie (Anya Taylor-Joy) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. No, Ellie i Sandie će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu bile ni blizu tako idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Kao što nas „Last Night in Soho“ više puta podseća, London je opasan grad. Ponekad je Ellie nevidljivi posmatrač Sandienih iskustava: u drugim prilikama, kao da živi u Sandienom telu. Sada kada je Ellie uvučena u život Sandie, da li će moći da se izvuče? 

Iako „Last Night in Soho“ ne može održati svoj uzbudljiv početni zamah, ovo je Wrightov najambiciozniji projekat. Ovaj film ima puno uzbuđenja, zabave, haosa i sjajnih nastupa. Još jedan hvale vredan element ovog filma su pokreti kamere, uz vizuelne efekte i montažu. Rad kamere čini da publika graciozno putuje između dva sveta. Ako ste gledali bilo koji film o mračnom svetu šou-biznisa, lako ćete znati da Sandieina putanja karijere ne vodi ka bini, već ka nečemu mračnom i opasnom. Glumačka postava je najveći adut filma. U svojoj poslednjoj ulozi pre smrti, Diana Rigg ima fantastičan nastup koji je nezaboravan kao i njena uloga u hit HBO seriji „Game of Thrones“, gde je igrala Olennu Tyrell. Njeno prisustvo, zajedno sa McKenzie i Taylor-Joy, predstavlja sjajnu kombinaciju starih i novih holivudskih glumaca. A tu je takođe i Matt Smith, u ulozi Jacka odnosno menadžera od Sandie, vrlo bitna figura u priči. Ljubav koju Ellie pokazuje prema muzici i modi iz 1960-ih daje filmu bezvremenski kvalitet koji je naglašen londonskom pozadinom, glamuroznim kostimima i frizurama.

Kada se svede račun na kraju, „Last Night in Soho“ je daleko od savršenog filma, ali i dalje sposoban da nas očara s nekim stvarima. Ipak, vredi reći, ovo je veoma mračan film, a Edgar Wright nas gura duboko u taj mrak, korak po korak, postepeno i polako. Čak iako je malo zbunjujuć i zbrkan, nije loš. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar je izuzetno zabavan.

Ocena: 7/10.

среда, 10. новембар 2021.

Scenes from a Marriage (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu 


Kada izgovaramo ono sudbonosno „da“ i spremamo se da započnemo život s voljenom osobom, nije nam ni na kraj pameti da bi naša romansa mogla neslavno da se završi. Međutim, neumoljiva statistika tvrdi da se skoro svaki treći brak u našoj zemlji završava razvodom. Razvod se ubraja u najstresnije životne događaje, pored gubitka posla i gubitka bliske osobe. Razvod je stresan za bivše bračne partnere, ali i za potomstvo koje su planirali zajedno da odgajaju. Kada nastupi krah braka i jedne ljubavne priče, cilj je da se dete poštedi bolnog procesa. I, naravno, ako do razvoda dođe da se taj složen postupak obavi na ljudski način, a ne da se pretvori u opšti cirkus - pljuvanje, gađanje, uvrede, ratovanje familija i ostale gluposti.

Originalna švedska ograničena serija "Scenes from a Marriage" Ingmara Bergmana, objavljena 1973. godine, bila je zasipana optužbama zbog naglog porasta stope razvoda u Švedskoj na rekordno visok nivo 70-ih godina. Ipak, bez obzira na to, "Scenes from a Marriage" je bila gledana i hvaljena serija. Hagai Levi, iskusni izraelski televizijski kreator, pisac, reditelj i producent odlučio je da snimi rimejk pod istim imenom koji je takođe nemilosrdno intiman, fokusirajući se skoro u potpunosti na jedan par čiji se brak raspada. Ova moderna adaptacija je predstavljena na festivalu u Veneciji, a premijerna epizoda na televiziji je prikazana 12. septembra 2021. na HBO-u.

Dakle, nova verzija "Scenes from a Marriage" prilično se oslanja na originalni šablon, doduše, neke promene se odnose na uloge, jer se od prve polovine sedamdesetih mnogo toga promenilo, ali je kostur priče i dalje isti. Ponovo je u pitanju priča o ljubavi i psihološkom ratu, ovaj put u jednom savremenom američkom braku. Inspiracija je tražena ne samo u originalnoj seriji, već i u delima Woodyja Allena, a onda i u skorijim ostvarenjima kao što su "Master of None", "Blue Valentine" i "Marriage Story". Hagai Levi se proslavio serijom "BeTipul" koja je posle izraelskog originala snimana u rimejkovima u brojnim drugim zemljama, a ta serija mu je bila savršena ulaznica za američko tržište, te je osvojio i Zlatni globus za seriju "The Affair". No, Levi je sebi dao izuzetno zahtevan zadatak sa snimanjem rimejka serije koju je snimio jedan od najvećih i najvoljenijih filmaša svih vremena. Levi je zadatku odgovorio prilično dobro, možda ne savršeno, ali izuzetno zadovoljavajuće. A u velikoj meri su ga spasili i glumci.

Jessica Chastain i Oscar Isaac tema su svih svetskih medija otkako su na crvenom tepihu u Veneciji razmenili poglede i dodire pune bliskosti. Da li je reč o savršenoj glumi ili između njih postoje prave emocije od kojih se ne može pobeći, zapitali su se mnogi. Jedno je, ipak, sasvim sigurno. Pojavom na crvenom tepihu i pažnjom koju su privukli, zacementirali su svoje statuse holivudskih ikona modernog vremena. Stoga je najverovatnije da su poljupci i dodiri na crvenom tepihu bili jedna od tih šala, jer i Jessica i Oscar su u srećnim brakovima sa drugim ljudima i oboje imaju po dvoje dece. Jessica ovde igra ulogu kao Mira, dok je Oscar dobio ulogu kao Jonathan. Zajedno stvaraju veoma neprijatnu tenziju, ali su zajedno i glavni razlog za potencijalno gledanje "Scenes from a Marriage". Verujete u njenu frustraciju, njegovu zbunjenost, njihov bol i njihovu sve višeslojnu ljubomoru.

Oni su njujorški par od četrdesetak godina i u braku su deset godina. Imaju malu ćerku, a dok Jonathan radi kao profesor filozofije na univerzitetu, nekadašnji ortodoksni Jevrejin, Mira je visoko rangirana u nekoj tehnološkoj kompaniji i zarađuje puno više od njega, te je često zbog posla odsutna od kuće, što Jonathana stavlja u ulogu kućnog tate. Na prvu bi se reklo da su oni savršeni i skladni par, no jesu li zaista? Kako se narativno krećemo prema napred, pukotine brzo počinju da se pojavljuju, pa shvatamo da ovi ljudi imaju sve samo ne idealan brak.

Mira će šokirati Jonathana i reći mu da ga napušta jer je našla drugog muškarca, desetak godina mlađeg. Jonathan, naravno, nije ni pretpostavljao da se ovako nešto može dogoditi i ostaje u potpunom šoku, a kroz pet epizoda pratimo nekoliko scena iz njihovih života u razdoblju od otprilike pet godina. Postajemo svedoci da se još jedan brak raspada, ovaj put nama pred očima. Levi omogućava publici luksuz da situaciju posmatra sa distance, dok ih istovremeno poziva da još jednom preispitaju svoje ljubavne živote.

Dok se njihov brak postepeno raspada tokom pet godina, Jonathan i Mira otkrivaju oštre istine o sebi. Većina epizoda, iako obuhvataju mesece, a zatim godine, odigravaju se u realnom vremenu u porodičnoj kući. Dakle, zarobljeni smo sa dvoje ljudi bukvalno na jednom mestu, njihovim argumentima i njihovom bračnom bedom. Mira i Jonathan se svađaju, mire se, čini se da su na ivici da ponovo budu zajedno, a onda se, pored više od 10 godina intimnosti, vraćaju na početak. Jessica Chastain i Oscar Isaac su na visini glumačkog zadatka i njihova hemija oseća se u vazduhu: poznaju se sa koledža u Džulijardu i igrali su bračni par u filmu "A Most Violent Year" iz 2014. godine. U "Scenes from a Marriage", Chastain je savršena kao Mira, snažna izvršna direktorka tehnološke kompanije koja se bori sa krivicom što je više dostupna za svoj posao nego za svoju ćerku, dok Isaac otelotvoruje Jonathana, profesora filozofije i porodičnog domaćina u izuzetnoj predstavi.

Levi se odlično poigrao s originalnim sadržajem i udahnuo mu potpuno novi duh. Imaćemo prilike videti koliko će se njih dvoje promeniti u tom periodu i koliko je odluka o razvodu uticala na njihove živote. Takođe, videćemo da nešto što je u jednom trenutku izgledalo loše možda i nije bilo tako loše, a kada čovek ispuni neke želje, možda shvati da to baš i nije želeo. Dakle, "Scenes from a Marriage" je i te kako vredna gledanja, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog Chastain i Isaaca.

"Scenes from a Marriage" stiže u vreme kada su veze testirane pandemijom koja nas je istovremeno zatvorila i odvojila od drugih. Neki možda vide sebe u Mirinom i Jonathanovom liku, ili bar deo sebe, a to zvuči kao istina u koju verovatno niko ne želi da veruje i da se s njom bavi. Posebno ne sada u ovim teškim vremenima.

Ocena: 7,5/10.

недеља, 7. новембар 2021.

7 Prisoners / 7 Prisioneiros (2021)



Režija: Alexandre Moratto

Scenario: Thayná Mantesso, Alexandre Moratto

Uloge: Christian Malheiros, Rodrigo Santoro, Bruno Rocha, Vitor Julian, Lucas Oranmian, Cecília Homem de Mello, Dirce Thomaz


Brazilsko-američki reditelj Alexandre Moratto je, može se reći, majstor ovog žanra, doduše, snimio je samo jedan dugometražni film pre ovoga, i to kakav! Sa svojim prvim dugometražnim filmom "Socrates" (2018), Moratto je pokazao da siromaštvo u Brazilu i te kako dobro razume i poznaje. I ovde je siromaštvo takođe tema, ali najviše od svega je - ispitivanje trgovine ljudima. Još jedan razlog zašto je "7 Prisoners" (7 Prisioneiros) tako moćan je zato što je jedan od producenata Fernando Meirelles, poznat po remek-delu "City of God" (2002) - četiri nominacije za Oskara. Tu je i Ramin Bahrani (The White Tiger), još jedan od producenata, a dvojica filmaša su se u svojim filmovima bavili gotovo istim stvarima i na sličan način. "7 Prisoners" je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je dobio nagradu Sorriso Diverso Venezia za najbolji film na stranom jeziku, a na Netflixu je dostupan od novembra.

U ruralnom delu Brazila u brdima nalazi se skromna kuća sa limenim krovom. Dečak obavlja sitne poslove oko kuće, a njegova koža boje kestena blista pod vrelim suncem. Njegova porodica - majka i sestre ga obožavaju i spremaju mu poslednji obrok pre nego što krene na put. Njegova majka naporno radi da bi ih prehranila, a troškovi života su previsoki, svi se muče. Kasnije tog dana, dečak će napustiti svoj tihi dom i krenuti na put. Zajedno sa još trojicom dečaka radiće u prodavnici metala odnosno na smetlištu. Poslaće novac kući svojim porodicama i, kada dovoljno zarade, vratiće se i pokušaće da ostvare svoje snove. Ili tako bar oni veruju. A od toga ne samo da neće biti ništa, već će se naći u bezizlaznoj situaciji. Prevareni su, prodati i bespomoćni.

Dečaci - Samuel (Bruno Rocha), Ezequiel (Vitor Julian), Isaque (Lucas Oranmian) i Mateus-glavni protagonista (Christian Malheiros) - stižu u Sao Paulo puni energije i entuzijazma. Kada stignu u prodavnicu metala upoznaju se sa njihovim novim šefom, Lucom (Rodrigo Santoro), mršavim, bradatim belcem. On dočekuje svoje nove zaposlene, pokazuje im okolo šta im je zadatak, uči ih kako da rade oko bakra i kako da sortiraju metal. Od njih se očekuje da rade brzo i efikasno, a spavaju na tvrdim dušecima u sobi sa dva kreveta na sprat. Luca ne pominje platu, a kada Mateus hrabro pita za ugovore, ne dobija pozitivan odgovor. Dečaci ubrzo saznaju da rade na otplati duga. Luca i njegov pomoćnik im oduzimaju telefone, tuku ih, i prete da će im ubiti porodice.

Pod nadzorom bezosećajnog vlasnika Luce, prodavnica više liči na zatvor (velika gvozdena kapija, bodljikava žica, rešetke na vratima...), a oni su prisiljeni da rade dok ne vrate „dugove“. U pokušaju da izađe na slobodu, Mateus smišlja plan: on počinje da impresionira Lucu svojom radnom etikom i sposobnošću da sledi naređenja, što ga prirodno dovodi u sukob sa svojim kolegama zatvorenicima. Ali kako Mateus počinje da postaje Lucina desna ruka, ubrzo se suočava sa izborima koji ga mogu pretvoriti iz žrtve u agresora. Luca nema nameru da im plati. On namerava da zadrži dečake u zatočeništvu, natera ih da sortiraju vredne metale koji dolaze na otpad, a ako se ne povinuju, Luca će poslati korumpirane policajce da „posete” porodice od dečaka. Saznajemo da većina njih ne zna da čita, jedan ne zna ni svoje godine, drugi ne planira da se vrati u rodni grad, a treći nikada ranije nije spavao na krevetu. Ali najmučniji detalj je kada Lucini pomoćnici govore da nema nikoga ko će im pomoći. Komšije neće da intervenišu, a policija nije od velike pomoći. "7 Prisoners" kao da pita publiku: „Koliko biste daleko otišli da spasite sebe“?

Čini se da policija, drugi vlasnici, pa čak i komšije, rade za Lucu ili imaju dogovor sa njim. Santoro je izuzetno impresivan kao okrutni „šef“ Luca, koji je nemilosrdan i očigledno uživa u mučenju drugih. To je zastrašujuća predstava, međutim, kako Moratto i Santoro polako ljušte Lucine slojeve, shvatamo da je on više od običnog jednodimenzionalnog negativca. Luca je takođe samo pion u ovoj igri. On može imati dominaciju nad ovim mladićima, ali je podjednako prepušten na milost i nemilost gospodara koji imaju moć nad njim. Luca je verovatno u prošlosti bio baš kao Mateus, ali se popeo jedan nivo više. Ostaje da se vidi da li je to Mateusovo konačno odredište, ali ovo je svakako put kojim nikada nije želeo da ide.

Moratto odvaja potrebno vreme da nam približi Mateusov lik kao našeg simpatičnog protagonistu koji voli svoju naivnu majku i ne žudi ni za čim više nego da zaradi novac kako bi mogao da se brine o njoj. On je ljubazan, brižan i optimističan, ali je postao žrtva eksploatacije i „šeme“ koja će na kraju pokvariti njegovu nežnu dušu. U duboko slojevitoj, nijansiranoj izvedbi, Malheiros blista kao Mateus, koji je primoran da donosi teške odluke. Svaka od tih odluka je potencijalno kobna.

Sa "7 Prisoners" Alexandre Moratto još jednom potvrđuje svoju klasu kao reditelj stvoren za ovaj žanr. Ponovo se udružio sa svojom zvezdom Malheirosom i scenaristkinjom Mantessom iz svog dugometražnog debija "Socrates", brazilske drame o mladiću koji se teško nosi s gubitkom majke. Taj film je bio još teži, ali u "7 Prisoners" radnja je složenija, a opasnosti su povećane. Glavni izvor sukoba je između Mateusa i Luce, njegovog strašnog šefa i trgovca ljudima, držeći publiku na ivici svog sedišta. Luca počinje s vremenom da veruje Mateusu što na kraju dovodi do njegovog unapređenja. On više ne mora da pati na isti način kao drugi mladići, a potencijalni izlaz vidi u radu sa svojim najvećim neprijateljem.

Emocionalnost, upečatljivi likovi, njihove težnje, kao i tokovi radnje fino su zaokruženi i kamerom direktora fotografije João Gabriela de Queiroza koji spektakularno snima sve lepe i manje lepe delove Brazila. Reditelj Alexandre Moratto je kroz svoja dva filma, posebno prvim, dokazao i pokazao šta se može napraviti sa skromnim budžetom. Film "Socrates" gotovo da nije ni imao budžet, ali je objasnio neke stvari. Nakon premijere na festivalu u Los Anđelesu, "Socrates" je obišao brojne festivale, gde je osvojio i dosta nagrada. Moratto je 2018-te u izboru za nezavisni film godine dobio nagradu za mladog filmaša na kojeg treba obratiti pažnju, dok je Malheiros bio nominovan za najbolju glavnu ulogu u nezavisnom filmu i to pored glumaca kao što su Ehan Hawke i Joaquin Phoenix. S druge strane, "7 Prisoners" će sigurno dobiti veću pažnju zbog činjenice da sada iza njega stoji Netflix.

Sa ubedljivom pričom o modernom ropstvu u Brazilu, "7 Prisoners" šalje snažnu poruku celom svetu. "7 Prisoners" ima moju ogromnu preporuku!

Ocena: 9/10.

петак, 5. новембар 2021.

Lamb / Dýrið (2021)

 



Režija: Valdimar Jóhannsson

Scenario: Sjón, Valdimar Jóhannsson

Uloge: Noomi Rapace, Björn Hlynur Haraldsson, Hilmir Snær Guðnason, Ester Bibi


Neko bi na prvu možda rekao da je "Lamb" režirao Leos Carax ili Julia Ducournau, ali nije. Režirao ga je islandski reditelj Valdimar Jóhannsson i to mu je prvi dugometražni film, pre toga je snimio samo jedan kratkometražni (inače majstor specijalnih efekata koji je radio i na brojnim holivudskim filmovima pa i seriji "Game of Thrones"). No, Jóhannsson iako nije Leos Carax, kao da je zanat učio od njega, pa tako ovaj put nemamo dete-lutku kao u prošlogodišnjem "Annette" (2021), nego nešto još bizarnije - dete-jagnje, odnosno pola dete-pola jagnje. Nakon premijere na filmskom festivalu u Kanu 2021. gde je osvojio nagradu za originalnost u programu Un Certain Regard, film je objavljen na Islandu u septembru, a ujedno je i islandski kandidat za najbolji međunarodni igrani film na 94. dodeli Oskara. Publika je mogla da ga pogleda i u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala, kao i domaćim bioskopima.

Maria (Noomi Rapace) i Ingvar (Hilmir Snær Guðnason) su mladi bračni par koji živi na farmi u udaljenom delu Islanda i uzgajaju nekoliko desetina ovaca, koje žive u štali nedaleko od njihove udobne i ležerne male seoske kuće. Njihovi radni dani uključuju vožnju traktora, vođenje ovaca kroz lepotu ovog prostora, donošenje sena za ovce da jedu, pripremanje obroka, pomoć ovcama pri porođaju, obeležavanje i evidentiranje novopridošlih. Međutim, njihovu redovnu rutinu remeti lavež njihovog psa u blizini štale, par ulazi da vidi šta se dešava sa ovcama i primećuju da će jedna ovca upravo na svet doneti jagnje. Jóhannsson je tu posebno lukav u poigravanju s našim očekivanjima i dotično jagnje neće prikazati celo u kadru do polovine filma.

Uzimajući novorođenče u naručje, Maria ga nosi u seosku kuću, gde, umotano u ćebe, živi u metalnoj kadi. Hrane ga mlekom na flašicu za bebe i odgajaju u kući, a zatim dovlače krevetac iz skladišta u prostor pored sopstvenog kreveta, gde će jagnje živeti. Otkud ovaj krevetac? Da li oni to nama govore da su imali dete?

Maria i Ingvar su u prošlosti dobili dete, ali im je ćerka Ada umrla odmah nakon porođaja, pa nam je jasno da im je ovo jagnje bukvalno zamena za dete koje su toliko želeli, čak mu daju i ime Ada. Ovo, naravno, nije obično jagnje, ali neće im to puno smetati i prihvatiće ga kao svoje dete. No, zato će smetati mami-ovci, koja nije baš presrećna što joj je oduzeto njeno voljeno jagnje. Biće to samo jedan u nizu problema za Mariju i Ingvara koji sada izgledaju tako srećni... Konačno im se želja ostvarila i dobili su dete, iako je jasno da nije dete, ali koga briga.

Prilično sporog tempa, film se dotiče nekih važnih tema poput izolacije, tuge, roditeljstva... Međutim, za film koji se bavi tako teškim temama, postoji iznenađujuća količina humora. Dodajte tome izgled natprirodnog bića i "Lamb" se brzo pretvara u modernu mračnu bajku. Žanrovski bi to bilo otprilike - atmosferična horor-drama sa elementima fantazije. 

Dok Maria i Ingvar počinju da grade svoj novi život s jagnjetom, prekida ih iznenadni dolazak Ingvarovog brata, Pétura (Björn Hlynur Haraldsson), koji je crna ovca u familiji i propali muzičar. Dinamika u njihovim odnosima dodatno će se promeniti njegovim dolaskom (njegova reakcija „Šta je ovo jebote?“), a zatim će se sve pretvoriti u potpunu ludoriju. 

Na glumačkom planu sve radi perfektno. Noomi Rapace (The Girl with the Dragon Tattoo), poznata po apsolutnoj posvećenosti svakoj ulozi, daje još jedan dobar nastup, kao i Hilmir Snær Guðnason (101 Rejkyavik, Woman at War) i Björn Hlynur Haraldsson (serija The Borgias, Trapped), ali ne treba zanemariti ni sporedne uloge, odnosno ovce koje dodaju emotivni sloj priči. Tokom većeg dela filma, ono što najviše čujemo je pozadinska buka od blejanja ovaca ili vetra koji duva dolinom gde par živi. Štaviše, likovi više govore kroz svoje postupke nego kroz ograničene dijaloge, jer retko direktno govore šta rade ili šta misle. Okruženje svakako ulazi u prednosti filma. Radnja ove priče odvija se u dolini u islandskim planinama, a veliki deo pejzaža je spektakularan. Doduše, većina isladnskih filmova se odigrava na selu ili na izolovanim farmama, a skoro svaki od njih skoro pa obavezno ima barem jednog najčešće ćutljivog i depresivnog bradonju obučenog u tradicionalni džemper.

"Lamb" je zaista originalan film, sa nekoliko sjajnih trenutaka. Reditelj Valdimar Jóhannsson nam govori da je ovo tek početak i da možemo računati na njega u budućnosti. Međutim, za očekivati je da se ovakav film neće dopasti svima, pritom nije ni lak za gledanje, ali takav kakav jeste, to je moćan portret porodice koja pokušava da pronađe svoj mir i sreću u haotičnom svetu. Nastavlja se delimično "Lamb" i na trend filmova o majčinstvu, odnosno o ženama koje bi svim silama htele postati majke i koje su spremne zaštititi svoje dete pa makar to i nije dete. Sa zadivljujućom kinematografijom Elia Arensona koji hvata hladnu prirodu islandskog sela, izuzetnim glumačkim performansama i nesvakidašnjom pričom, "Lamb" je sasvim solidan film.

Ocena: 7/10.