петак, 19. новембар 2021.

Last Night in Soho (2021)

 


Izvanredna glumačka postava, uglađen soundtrack i oštra režija čine pobednički spoj u prvom pohodu Edgara Wrighta na psihološki horor. „Last Night in Soho“ premijerno je prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 4. septembra 2021., i važi za jedan od najiščekivanijih filmova ove godine. Bila je ovo prilično dobra godina za visokobudžetne horore. Za samo nekoliko meseci dobili smo filmove kao što su „Candyman“, „Malignant“ i trilogija „Fear Street“, a svi će lako biti kandidati za najbolji horor film godine.

Doduše, „Last Night in Soho“ ne izgleda kao film koji želi da vas uplaši. Želi da vas prenese u drugi svet, u vreme kada je muzika bila dobra, u vreme kada je „Thunderball“ (1965) bio najiščekivaniji film na svetu, u vreme kada je sve bilo potpuno drugačije nego što je danas. Ali što duže ostajemo u tom svetu, sve više počinju da se stvaraju pukotine dok se taj prijatan odraz prošlosti na kraju ne razbije i ostane vam noćna mora. „Last Night in Soho“ je mnogo stvari: priča o putovanju kroz vreme, misterija ubistva, ljubavno pismo Londonu, komentar protiv seksualnog uznemiravanja. Kao što je obično slučaj sa tako lukavim filmskim žongliranjem, „Last Night in Soho“ pokušava da uradi previše i na kraju ne uspeva da ostvari svoje ambicije. Ima mnogo toga da kaže, ali se bori da sve to spoji na zadovoljavajući način. Međutim, postoje i pozitivne stvari (pomenute na početku) koje dižu ovaj film iznad proseka. 

Potrebno je vreme da se postave likovi i misterija pre nego što zaronite u psihička horor uzbuđenja. Edgar Wright donosi moderan, ali jeziv film koji zaviruje u najmračnije uglove ljudske prirode. „Last Night in Soho“ je drugačiji od svih prethodnih filmova (to je daleko njegov najmanje komični film) koje je Wright snimio i ovim filmom pokazuje da ima veštinu da bude majstor u bilo kom žanru, bez obzira na nedostatke, i biće uzbudljivo videti šta će sledeće da uradi. Ovo je ujedno i njegov prvi film koji ima ženske protagonistkinje, a on ima dve sjajne mlade glumice koje igraju glavne uloge: veoma simpatičnu Thomasin McKenzie i glamuroznu Anya Taylor-Joy. I postavka je takva da se čini kao da svako glumi u svom mini-filmu. „Last Night in Soho“ izgleda kao dve odvojene priče koje su isprepletene na uzbudljive i zanimljive načine, pri čemu svaka priča dopunjuje jedna drugu.

Anya Taylor-Joy je sila na koju treba računati na ekranu, posebno je to dokazala s prošlogodišnjom serijom „The Queen's Gambit“. Međutim, u  „Last Night in Soho“ ona nije centralni lik, ona je najveća misterija filma, doduše, teško se uhvatiti za bilo koga u glumačkoj postavi osim za McKenzie. Za McKenzie, ovo je samo jedna u nizu sjajnih uloga, uključujući „Leave No Trace“, „Jojo Rabbit“ i „Old“. Toliko je ubedljiva i simpatična da će se verovatno brzo popeti na vrh holivudske A-liste. Sa predivnom kinematografijom, vizuelno upečatljivim slikama i bojama tokom celog filma, Wright priča vizuelnu priču kojoj je i pored svih nedostataka jednostavno teško odoleti.

Thomasin McKenzie glumi Ellie, ambicioznu modnu kreatorku koja sa bakom Peggy (Rita Tushingham) živi na selu u Kornvolu, ali se sada seli iz engleskog sela u London da bi tamo pohađala modnu školu. Opsednuta je 60-im godinama, modom i muzikom, ali je proganja duh njene majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i izvršila samoubistvo. 

Nakon što po dolasku pokušaj združivanja s drugim ljudima (posebno s njenom cimerkom Jocastom) propadne zbog razlika u karakteru odnosno jer su „zle kučke“, Ellie odlučuje da se preseli, pa pronalazi stan u potkrovlju kuće stare gospođice Collins (Diana Rigg, u njenom poslednjem nastupu). Noću, Ellie tone u san koji je vodi u njen omiljeni period i u ulogu bliskog posmatrača života devojke (i idola) po imenu Sandie (Anya Taylor-Joy) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. No, Ellie i Sandie će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu bile ni blizu tako idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Kao što nas „Last Night in Soho“ više puta podseća, London je opasan grad. Ponekad je Ellie nevidljivi posmatrač Sandienih iskustava: u drugim prilikama, kao da živi u Sandienom telu. Sada kada je Ellie uvučena u život Sandie, da li će moći da se izvuče? 

Iako „Last Night in Soho“ ne može održati svoj uzbudljiv početni zamah, ovo je Wrightov najambiciozniji projekat. Ovaj film ima puno uzbuđenja, zabave, haosa i sjajnih nastupa. Još jedan hvale vredan element ovog filma su pokreti kamere, uz vizuelne efekte i montažu. Rad kamere čini da publika graciozno putuje između dva sveta. Ako ste gledali bilo koji film o mračnom svetu šou-biznisa, lako ćete znati da Sandieina putanja karijere ne vodi ka bini, već ka nečemu mračnom i opasnom. Glumačka postava je najveći adut filma. U svojoj poslednjoj ulozi pre smrti, Diana Rigg ima fantastičan nastup koji je nezaboravan kao i njena uloga u hit HBO seriji „Game of Thrones“, gde je igrala Olennu Tyrell. Njeno prisustvo, zajedno sa McKenzie i Taylor-Joy, predstavlja sjajnu kombinaciju starih i novih holivudskih glumaca. A tu je takođe i Matt Smith, u ulozi Jacka odnosno menadžera od Sandie, vrlo bitna figura u priči. Ljubav koju Ellie pokazuje prema muzici i modi iz 1960-ih daje filmu bezvremenski kvalitet koji je naglašen londonskom pozadinom, glamuroznim kostimima i frizurama.

Kada se svede račun na kraju, „Last Night in Soho“ je daleko od savršenog filma, ali i dalje sposoban da nas očara s nekim stvarima. Ipak, vredi reći, ovo je veoma mračan film, a Edgar Wright nas gura duboko u taj mrak, korak po korak, postepeno i polako. Čak iako je malo zbunjujuć i zbrkan, nije loš. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar je izuzetno zabavan.

Ocena: 7/10.

среда, 10. новембар 2021.

Scenes from a Marriage (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu 


Kada izgovaramo ono sudbonosno „da“ i spremamo se da započnemo život s voljenom osobom, nije nam ni na kraj pameti da bi naša romansa mogla neslavno da se završi. Međutim, neumoljiva statistika tvrdi da se skoro svaki treći brak u našoj zemlji završava razvodom. Razvod se ubraja u najstresnije životne događaje, pored gubitka posla i gubitka bliske osobe. Razvod je stresan za bivše bračne partnere, ali i za potomstvo koje su planirali zajedno da odgajaju. Kada nastupi krah braka i jedne ljubavne priče, cilj je da se dete poštedi bolnog procesa. I, naravno, ako do razvoda dođe da se taj složen postupak obavi na ljudski način, a ne da se pretvori u opšti cirkus - pljuvanje, gađanje, uvrede, ratovanje familija i ostale gluposti.

Originalna švedska ograničena serija "Scenes from a Marriage" Ingmara Bergmana, objavljena 1973. godine, bila je zasipana optužbama zbog naglog porasta stope razvoda u Švedskoj na rekordno visok nivo 70-ih godina. Ipak, bez obzira na to, "Scenes from a Marriage" je bila gledana i hvaljena serija. Hagai Levi, iskusni izraelski televizijski kreator, pisac, reditelj i producent odlučio je da snimi rimejk pod istim imenom koji je takođe nemilosrdno intiman, fokusirajući se skoro u potpunosti na jedan par čiji se brak raspada. Ova moderna adaptacija je predstavljena na festivalu u Veneciji, a premijerna epizoda na televiziji je prikazana 12. septembra 2021. na HBO-u.

Dakle, nova verzija "Scenes from a Marriage" prilično se oslanja na originalni šablon, doduše, neke promene se odnose na uloge, jer se od prve polovine sedamdesetih mnogo toga promenilo, ali je kostur priče i dalje isti. Ponovo je u pitanju priča o ljubavi i psihološkom ratu, ovaj put u jednom savremenom američkom braku. Inspiracija je tražena ne samo u originalnoj seriji, već i u delima Woodyja Allena, a onda i u skorijim ostvarenjima kao što su "Master of None", "Blue Valentine" i "Marriage Story". Hagai Levi se proslavio serijom "BeTipul" koja je posle izraelskog originala snimana u rimejkovima u brojnim drugim zemljama, a ta serija mu je bila savršena ulaznica za američko tržište, te je osvojio i Zlatni globus za seriju "The Affair". No, Levi je sebi dao izuzetno zahtevan zadatak sa snimanjem rimejka serije koju je snimio jedan od najvećih i najvoljenijih filmaša svih vremena. Levi je zadatku odgovorio prilično dobro, možda ne savršeno, ali izuzetno zadovoljavajuće. A u velikoj meri su ga spasili i glumci.

Jessica Chastain i Oscar Isaac tema su svih svetskih medija otkako su na crvenom tepihu u Veneciji razmenili poglede i dodire pune bliskosti. Da li je reč o savršenoj glumi ili između njih postoje prave emocije od kojih se ne može pobeći, zapitali su se mnogi. Jedno je, ipak, sasvim sigurno. Pojavom na crvenom tepihu i pažnjom koju su privukli, zacementirali su svoje statuse holivudskih ikona modernog vremena. Stoga je najverovatnije da su poljupci i dodiri na crvenom tepihu bili jedna od tih šala, jer i Jessica i Oscar su u srećnim brakovima sa drugim ljudima i oboje imaju po dvoje dece. Jessica ovde igra ulogu kao Mira, dok je Oscar dobio ulogu kao Jonathan. Zajedno stvaraju veoma neprijatnu tenziju, ali su zajedno i glavni razlog za potencijalno gledanje "Scenes from a Marriage". Verujete u njenu frustraciju, njegovu zbunjenost, njihov bol i njihovu sve višeslojnu ljubomoru.

Oni su njujorški par od četrdesetak godina i u braku su deset godina. Imaju malu ćerku, a dok Jonathan radi kao profesor filozofije na univerzitetu, nekadašnji ortodoksni Jevrejin, Mira je visoko rangirana u nekoj tehnološkoj kompaniji i zarađuje puno više od njega, te je često zbog posla odsutna od kuće, što Jonathana stavlja u ulogu kućnog tate. Na prvu bi se reklo da su oni savršeni i skladni par, no jesu li zaista? Kako se narativno krećemo prema napred, pukotine brzo počinju da se pojavljuju, pa shvatamo da ovi ljudi imaju sve samo ne idealan brak.

Mira će šokirati Jonathana i reći mu da ga napušta jer je našla drugog muškarca, desetak godina mlađeg. Jonathan, naravno, nije ni pretpostavljao da se ovako nešto može dogoditi i ostaje u potpunom šoku, a kroz pet epizoda pratimo nekoliko scena iz njihovih života u razdoblju od otprilike pet godina. Postajemo svedoci da se još jedan brak raspada, ovaj put nama pred očima. Levi omogućava publici luksuz da situaciju posmatra sa distance, dok ih istovremeno poziva da još jednom preispitaju svoje ljubavne živote.

Dok se njihov brak postepeno raspada tokom pet godina, Jonathan i Mira otkrivaju oštre istine o sebi. Većina epizoda, iako obuhvataju mesece, a zatim godine, odigravaju se u realnom vremenu u porodičnoj kući. Dakle, zarobljeni smo sa dvoje ljudi bukvalno na jednom mestu, njihovim argumentima i njihovom bračnom bedom. Mira i Jonathan se svađaju, mire se, čini se da su na ivici da ponovo budu zajedno, a onda se, pored više od 10 godina intimnosti, vraćaju na početak. Jessica Chastain i Oscar Isaac su na visini glumačkog zadatka i njihova hemija oseća se u vazduhu: poznaju se sa koledža u Džulijardu i igrali su bračni par u filmu "A Most Violent Year" iz 2014. godine. U "Scenes from a Marriage", Chastain je savršena kao Mira, snažna izvršna direktorka tehnološke kompanije koja se bori sa krivicom što je više dostupna za svoj posao nego za svoju ćerku, dok Isaac otelotvoruje Jonathana, profesora filozofije i porodičnog domaćina u izuzetnoj predstavi.

Levi se odlično poigrao s originalnim sadržajem i udahnuo mu potpuno novi duh. Imaćemo prilike videti koliko će se njih dvoje promeniti u tom periodu i koliko je odluka o razvodu uticala na njihove živote. Takođe, videćemo da nešto što je u jednom trenutku izgledalo loše možda i nije bilo tako loše, a kada čovek ispuni neke želje, možda shvati da to baš i nije želeo. Dakle, "Scenes from a Marriage" je i te kako vredna gledanja, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog Chastain i Isaaca.

"Scenes from a Marriage" stiže u vreme kada su veze testirane pandemijom koja nas je istovremeno zatvorila i odvojila od drugih. Neki možda vide sebe u Mirinom i Jonathanovom liku, ili bar deo sebe, a to zvuči kao istina u koju verovatno niko ne želi da veruje i da se s njom bavi. Posebno ne sada u ovim teškim vremenima.

Ocena: 7,5/10.

недеља, 7. новембар 2021.

7 Prisoners / 7 Prisioneiros (2021)



Režija: Alexandre Moratto

Scenario: Thayná Mantesso, Alexandre Moratto

Uloge: Christian Malheiros, Rodrigo Santoro, Bruno Rocha, Vitor Julian, Lucas Oranmian, Cecília Homem de Mello, Dirce Thomaz


Brazilsko-američki reditelj Alexandre Moratto je, može se reći, majstor ovog žanra, doduše, snimio je samo jedan dugometražni film pre ovoga, i to kakav! Sa svojim prvim dugometražnim filmom "Socrates" (2018), Moratto je pokazao da siromaštvo u Brazilu i te kako dobro razume i poznaje. I ovde je siromaštvo takođe tema, ali najviše od svega je - ispitivanje trgovine ljudima. Još jedan razlog zašto je "7 Prisoners" (7 Prisioneiros) tako moćan je zato što je jedan od producenata Fernando Meirelles, poznat po remek-delu "City of God" (2002) - četiri nominacije za Oskara. Tu je i Ramin Bahrani (The White Tiger), još jedan od producenata, a dvojica filmaša su se u svojim filmovima bavili gotovo istim stvarima i na sličan način. "7 Prisoners" je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je dobio nagradu Sorriso Diverso Venezia za najbolji film na stranom jeziku, a na Netflixu je dostupan od novembra.

U ruralnom delu Brazila u brdima nalazi se skromna kuća sa limenim krovom. Dečak obavlja sitne poslove oko kuće, a njegova koža boje kestena blista pod vrelim suncem. Njegova porodica - majka i sestre ga obožavaju i spremaju mu poslednji obrok pre nego što krene na put. Njegova majka naporno radi da bi ih prehranila, a troškovi života su previsoki, svi se muče. Kasnije tog dana, dečak će napustiti svoj tihi dom i krenuti na put. Zajedno sa još trojicom dečaka radiće u prodavnici metala odnosno na smetlištu. Poslaće novac kući svojim porodicama i, kada dovoljno zarade, vratiće se i pokušaće da ostvare svoje snove. Ili tako bar oni veruju. A od toga ne samo da neće biti ništa, već će se naći u bezizlaznoj situaciji. Prevareni su, prodati i bespomoćni.

Dečaci - Samuel (Bruno Rocha), Ezequiel (Vitor Julian), Isaque (Lucas Oranmian) i Mateus-glavni protagonista (Christian Malheiros) - stižu u Sao Paulo puni energije i entuzijazma. Kada stignu u prodavnicu metala upoznaju se sa njihovim novim šefom, Lucom (Rodrigo Santoro), mršavim, bradatim belcem. On dočekuje svoje nove zaposlene, pokazuje im okolo šta im je zadatak, uči ih kako da rade oko bakra i kako da sortiraju metal. Od njih se očekuje da rade brzo i efikasno, a spavaju na tvrdim dušecima u sobi sa dva kreveta na sprat. Luca ne pominje platu, a kada Mateus hrabro pita za ugovore, ne dobija pozitivan odgovor. Dečaci ubrzo saznaju da rade na otplati duga. Luca i njegov pomoćnik im oduzimaju telefone, tuku ih, i prete da će im ubiti porodice.

Pod nadzorom bezosećajnog vlasnika Luce, prodavnica više liči na zatvor (velika gvozdena kapija, bodljikava žica, rešetke na vratima...), a oni su prisiljeni da rade dok ne vrate „dugove“. U pokušaju da izađe na slobodu, Mateus smišlja plan: on počinje da impresionira Lucu svojom radnom etikom i sposobnošću da sledi naređenja, što ga prirodno dovodi u sukob sa svojim kolegama zatvorenicima. Ali kako Mateus počinje da postaje Lucina desna ruka, ubrzo se suočava sa izborima koji ga mogu pretvoriti iz žrtve u agresora. Luca nema nameru da im plati. On namerava da zadrži dečake u zatočeništvu, natera ih da sortiraju vredne metale koji dolaze na otpad, a ako se ne povinuju, Luca će poslati korumpirane policajce da „posete” porodice od dečaka. Saznajemo da većina njih ne zna da čita, jedan ne zna ni svoje godine, drugi ne planira da se vrati u rodni grad, a treći nikada ranije nije spavao na krevetu. Ali najmučniji detalj je kada Lucini pomoćnici govore da nema nikoga ko će im pomoći. Komšije neće da intervenišu, a policija nije od velike pomoći. "7 Prisoners" kao da pita publiku: „Koliko biste daleko otišli da spasite sebe“?

Čini se da policija, drugi vlasnici, pa čak i komšije, rade za Lucu ili imaju dogovor sa njim. Santoro je izuzetno impresivan kao okrutni „šef“ Luca, koji je nemilosrdan i očigledno uživa u mučenju drugih. To je zastrašujuća predstava, međutim, kako Moratto i Santoro polako ljušte Lucine slojeve, shvatamo da je on više od običnog jednodimenzionalnog negativca. Luca je takođe samo pion u ovoj igri. On može imati dominaciju nad ovim mladićima, ali je podjednako prepušten na milost i nemilost gospodara koji imaju moć nad njim. Luca je verovatno u prošlosti bio baš kao Mateus, ali se popeo jedan nivo više. Ostaje da se vidi da li je to Mateusovo konačno odredište, ali ovo je svakako put kojim nikada nije želeo da ide.

Moratto odvaja potrebno vreme da nam približi Mateusov lik kao našeg simpatičnog protagonistu koji voli svoju naivnu majku i ne žudi ni za čim više nego da zaradi novac kako bi mogao da se brine o njoj. On je ljubazan, brižan i optimističan, ali je postao žrtva eksploatacije i „šeme“ koja će na kraju pokvariti njegovu nežnu dušu. U duboko slojevitoj, nijansiranoj izvedbi, Malheiros blista kao Mateus, koji je primoran da donosi teške odluke. Svaka od tih odluka je potencijalno kobna.

Sa "7 Prisoners" Alexandre Moratto još jednom potvrđuje svoju klasu kao reditelj stvoren za ovaj žanr. Ponovo se udružio sa svojom zvezdom Malheirosom i scenaristkinjom Mantessom iz svog dugometražnog debija "Socrates", brazilske drame o mladiću koji se teško nosi s gubitkom majke. Taj film je bio još teži, ali u "7 Prisoners" radnja je složenija, a opasnosti su povećane. Glavni izvor sukoba je između Mateusa i Luce, njegovog strašnog šefa i trgovca ljudima, držeći publiku na ivici svog sedišta. Luca počinje s vremenom da veruje Mateusu što na kraju dovodi do njegovog unapređenja. On više ne mora da pati na isti način kao drugi mladići, a potencijalni izlaz vidi u radu sa svojim najvećim neprijateljem.

Emocionalnost, upečatljivi likovi, njihove težnje, kao i tokovi radnje fino su zaokruženi i kamerom direktora fotografije João Gabriela de Queiroza koji spektakularno snima sve lepe i manje lepe delove Brazila. Reditelj Alexandre Moratto je kroz svoja dva filma, posebno prvim, dokazao i pokazao šta se može napraviti sa skromnim budžetom. Film "Socrates" gotovo da nije ni imao budžet, ali je objasnio neke stvari. Nakon premijere na festivalu u Los Anđelesu, "Socrates" je obišao brojne festivale, gde je osvojio i dosta nagrada. Moratto je 2018-te u izboru za nezavisni film godine dobio nagradu za mladog filmaša na kojeg treba obratiti pažnju, dok je Malheiros bio nominovan za najbolju glavnu ulogu u nezavisnom filmu i to pored glumaca kao što su Ehan Hawke i Joaquin Phoenix. S druge strane, "7 Prisoners" će sigurno dobiti veću pažnju zbog činjenice da sada iza njega stoji Netflix.

Sa ubedljivom pričom o modernom ropstvu u Brazilu, "7 Prisoners" šalje snažnu poruku celom svetu. "7 Prisoners" ima moju ogromnu preporuku!

Ocena: 9/10.

петак, 5. новембар 2021.

Lamb / Dýrið (2021)

 



Režija: Valdimar Jóhannsson

Scenario: Sjón, Valdimar Jóhannsson

Uloge: Noomi Rapace, Björn Hlynur Haraldsson, Hilmir Snær Guðnason, Ester Bibi


Neko bi na prvu možda rekao da je "Lamb" režirao Leos Carax ili Julia Ducournau, ali nije. Režirao ga je islandski reditelj Valdimar Jóhannsson i to mu je prvi dugometražni film, pre toga je snimio samo jedan kratkometražni (inače majstor specijalnih efekata koji je radio i na brojnim holivudskim filmovima pa i seriji "Game of Thrones"). No, Jóhannsson iako nije Leos Carax, kao da je zanat učio od njega, pa tako ovaj put nemamo dete-lutku kao u prošlogodišnjem "Annette" (2021), nego nešto još bizarnije - dete-jagnje, odnosno pola dete-pola jagnje. Nakon premijere na filmskom festivalu u Kanu 2021. gde je osvojio nagradu za originalnost u programu Un Certain Regard, film je objavljen na Islandu u septembru, a ujedno je i islandski kandidat za najbolji međunarodni igrani film na 94. dodeli Oskara. Publika je mogla da ga pogleda i u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala, kao i domaćim bioskopima.

Maria (Noomi Rapace) i Ingvar (Hilmir Snær Guðnason) su mladi bračni par koji živi na farmi u udaljenom delu Islanda i uzgajaju nekoliko desetina ovaca, koje žive u štali nedaleko od njihove udobne i ležerne male seoske kuće. Njihovi radni dani uključuju vožnju traktora, vođenje ovaca kroz lepotu ovog prostora, donošenje sena za ovce da jedu, pripremanje obroka, pomoć ovcama pri porođaju, obeležavanje i evidentiranje novopridošlih. Međutim, njihovu redovnu rutinu remeti lavež njihovog psa u blizini štale, par ulazi da vidi šta se dešava sa ovcama i primećuju da će jedna ovca upravo na svet doneti jagnje. Jóhannsson je tu posebno lukav u poigravanju s našim očekivanjima i dotično jagnje neće prikazati celo u kadru do polovine filma.

Uzimajući novorođenče u naručje, Maria ga nosi u seosku kuću, gde, umotano u ćebe, živi u metalnoj kadi. Hrane ga mlekom na flašicu za bebe i odgajaju u kući, a zatim dovlače krevetac iz skladišta u prostor pored sopstvenog kreveta, gde će jagnje živeti. Otkud ovaj krevetac? Da li oni to nama govore da su imali dete?

Maria i Ingvar su u prošlosti dobili dete, ali im je ćerka Ada umrla odmah nakon porođaja, pa nam je jasno da im je ovo jagnje bukvalno zamena za dete koje su toliko želeli, čak mu daju i ime Ada. Ovo, naravno, nije obično jagnje, ali neće im to puno smetati i prihvatiće ga kao svoje dete. No, zato će smetati mami-ovci, koja nije baš presrećna što joj je oduzeto njeno voljeno jagnje. Biće to samo jedan u nizu problema za Mariju i Ingvara koji sada izgledaju tako srećni... Konačno im se želja ostvarila i dobili su dete, iako je jasno da nije dete, ali koga briga.

Prilično sporog tempa, film se dotiče nekih važnih tema poput izolacije, tuge, roditeljstva... Međutim, za film koji se bavi tako teškim temama, postoji iznenađujuća količina humora. Dodajte tome izgled natprirodnog bića i "Lamb" se brzo pretvara u modernu mračnu bajku. Žanrovski bi to bilo otprilike - atmosferična horor-drama sa elementima fantazije. 

Dok Maria i Ingvar počinju da grade svoj novi život s jagnjetom, prekida ih iznenadni dolazak Ingvarovog brata, Pétura (Björn Hlynur Haraldsson), koji je crna ovca u familiji i propali muzičar. Dinamika u njihovim odnosima dodatno će se promeniti njegovim dolaskom (njegova reakcija „Šta je ovo jebote?“), a zatim će se sve pretvoriti u potpunu ludoriju. 

Na glumačkom planu sve radi perfektno. Noomi Rapace (The Girl with the Dragon Tattoo), poznata po apsolutnoj posvećenosti svakoj ulozi, daje još jedan dobar nastup, kao i Hilmir Snær Guðnason (101 Rejkyavik, Woman at War) i Björn Hlynur Haraldsson (serija The Borgias, Trapped), ali ne treba zanemariti ni sporedne uloge, odnosno ovce koje dodaju emotivni sloj priči. Tokom većeg dela filma, ono što najviše čujemo je pozadinska buka od blejanja ovaca ili vetra koji duva dolinom gde par živi. Štaviše, likovi više govore kroz svoje postupke nego kroz ograničene dijaloge, jer retko direktno govore šta rade ili šta misle. Okruženje svakako ulazi u prednosti filma. Radnja ove priče odvija se u dolini u islandskim planinama, a veliki deo pejzaža je spektakularan. Doduše, većina isladnskih filmova se odigrava na selu ili na izolovanim farmama, a skoro svaki od njih skoro pa obavezno ima barem jednog najčešće ćutljivog i depresivnog bradonju obučenog u tradicionalni džemper.

"Lamb" je zaista originalan film, sa nekoliko sjajnih trenutaka. Reditelj Valdimar Jóhannsson nam govori da je ovo tek početak i da možemo računati na njega u budućnosti. Međutim, za očekivati je da se ovakav film neće dopasti svima, pritom nije ni lak za gledanje, ali takav kakav jeste, to je moćan portret porodice koja pokušava da pronađe svoj mir i sreću u haotičnom svetu. Nastavlja se delimično "Lamb" i na trend filmova o majčinstvu, odnosno o ženama koje bi svim silama htele postati majke i koje su spremne zaštititi svoje dete pa makar to i nije dete. Sa zadivljujućom kinematografijom Elia Arensona koji hvata hladnu prirodu islandskog sela, izuzetnim glumačkim performansama i nesvakidašnjom pričom, "Lamb" je sasvim solidan film.

Ocena: 7/10.

четвртак, 4. новембар 2021.

The Rescue (2021)

 


Malo je ljudi, stvari i događaja koji danas mogu da ujedine svet... Da dovedu do toga da nije bitno ko je koje nacionalnosti, veroispovesti, da li je bogat ili siromašan... I malo je stvari tako potencijalno bezosećajnih kao što su mediji koji se gomilaju oko priče koja bi mogla završiti katastrofom. Ipak, jedan događaj – u početku skoro tragičan, a potom ipak sa srećnim krajem – povezao je čitav svet.

Juniorski fudbalski tim u kojem su 12 dečaka fudbalera i njihov 25-godišnji trener, zarobljeni su duboko u poplavljenoj pećini na Tajlandu i dospevaju na naslovnice širom sveta. Čak ni tajlandske mornaričke „Foke” nisu uspele da ih spasu, njihove šanse i prognoze da prežive su sumorne, sve dok na scenu ne stignu dvojica sredovečnih Britanaca. Rick i John baš i ne izgledaju kao akcioni heroji: jedan je ćelav, drugi sa naočarima, i obojica bi se na prvi pogled mogli opisati kao nespretni. Međutim, to je samo varka, oni su jedni od najboljih (ako ne i najbolji) pećinskih ronilaca na svetu, a 2018. godine su vodili jednu od najdramatičnijih spasilačkih misija u poslednje vreme. Film je imao svetsku premijeru na 48. Telluride Film Festivalu 2. septembra ove godine, a takođe je prikazan i na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je osvojio People's Choice nagradu.

Ovaj dokumentarni film Elizabeth Chai Vasarhelyi i Jimmyja China, rediteljskog dvojca i bračnog para koji stoji iza dokumentarca „Free Solo“ (2018) koji je osvojio Oskara, usredsređuje se na spasioce, a ne na spašene. Dvadesetčetvoročasovno izveštavanje o događaju i snimci koji su snimljeni od strane lokalnih stanovnika, takođe se nalazi unutar ovog filma. Vasarhelyi i Chin stvaraju sve veću neizvesnost kako vreme otkucava i nivo kiseonika u pećini se smanjuje, dok istovremeno napolju besni monsun.

Juniorski fudbalski tim i njihov trener krenuli su 23. juna posle treninga na izlet da istraže pećinu kada su razorne kiše podigle nivo mora u prilaznim tunelima špilje Tam Luang. Dvojica britanskih ronilaca specijalaca su prvi pronašli 13 izgladnelih dečaka u mraku na blatnjavoj obali unutar pećine. Nakon višednevnog razmatranja kako da se kroz vijugave, tesne i mračne hodnike špilje dođe do dečaka kojima je sve više ponestajao kiseonik, spasilačka misija, u kojoj su učestvovale na desetine domaćih i stranih ronilaca specijalaca i dobrovoljaca, pokrenuta je nekoliko dana kasnije.

Tokom dramatične trodnevne spasilačke misije, spasioci su izvukli po četiri dečaka, od kojih poneki ne znaju da plivaju, a morali su prvi put u životu da rone da bi izašli napolje. Spasilačke ekipe su zatim u završnoj operaciji »izvlačenja« izvukli i preostale dečake. 25-godišnji fudbalski trener sa Tajlanda koji je poveo 12 dečaka iz svog kluba u pećinu, napisao je pismo svojoj tetki i baki koje su ga odgajile kada je ostao bez roditelja, poslavši ga preko spasilaca. Takođe, pismo je napisao i roditeljima dece koja su s njim ostala zarobljena u pećini, moleći ih da mu oproste. Sa 25 godina ovaj trener je i sam još dete, ali očito je bio velika inspiracija dvanaestorici dečaka koji su, kao i on, igrom slučaja završili na mračnom mestu.

Nemoguće je ne biti emotivno dirnut ovom pričom i ljudski je brinuti o drugim ljudima. „Nikada ranije nismo radili ovakvu operaciju“, kaže jedan od pripadnika tajlandske vojske dok se suočavaju s vremenskim neprilikama u sezoni monsuna, pa je pomoć neophodna. Rediteljski duo Vasarhelyi i Chin, ulaže velike napore da stave do znanja da su za uspeh ove misije zaslužni svi koji su učestvovali. Vasarhelyi i Chin takođe odlično ilustruju koliko je ovaj pećinski „svet“ zaista opasan. Publika je zasipana uznemirujućim klaustrofobičnim snimcima u uskim, nazubljenim, stenovitim podvodnim pećinama. „The Rescue” uranja publiku na mesto gde, kako nas film stalno podseća, samo mali broj ljudi bi bio voljan da ode. I idu, iznova i iznova, dok traže nestalu decu i, kada ih pronađu, pokušavaju da reše tešku zagonetku »izvlačenja« kako bi izvukli decu odatle. To je dug i naporan posao čak i za iskusne pećinske ronioce. Gledanje inteligentnih ljudi kako rešavaju složen problem, rizikujući pritom i svoj život, je zadivljujuće, i zbog toga su heroji, čak i kada ishod nije pozitivan. U tom pogledu, zaista je za pohvalu koliko se „The Rescue“ oseća uravnoteženo sa narativnog stanovišta: možemo da pratimo i čujemo sve umešane – tajlandske mornaričke „Foke”, američke specijalne snage, britanske pećinske ronioce, medicinske stručnjake i tajlandsku medicinsku sestru po imenu „Amp“ Bangngoen (sa ključnom ulogom prevodioca), kao i situacije sa kojima se bavi velika grupa živopisnih ličnosti, dok rođaci plaču i mole se, a novinari čekaju poput lešinara. Pećinski ronioci John Volanthen, Rick Stanton i Richard Harris ostavljaju najupečatljivije utiske uz Amp.

Dok je poslednji projekat rediteljskog dvojca, Oskarom nagrađen dokumentarni film o slobodnom penjanju „Free Solo“, stvarao osećaj anksioznosti na otvorenom, „The Rescue” stvara osećaj klaustrofobije, stručno sastavljen, emotivan i veoma ljudski za maksimalni emocionalni udarac. Film prikazuje ovaj događaj od početka do kraja i hvata svu ljudsku dramu oštrim, nepokolebljivim okom. „The Rescue“ je priča tako dobro ispričana da je romansa jednostavno morala biti deo cele priče. Medicinska sestra Amp Bangngoen, imala je aferu sa Rickom Stantonom pre nego što se ova prava drama odigrala u njenom rodnom gradu. Ko bi rekao? Ovaj globalni događaj ih je zbližio iako nije jasno da li su sada zajedno. Rick Stanton ju je upoznao dok je bila na odmoru u Velikoj Britaniji i pomogla mu je radeći kao prevodilac tokom spasilačke misije. Za očekivati je da će „The Rescue“ zbog svega navedenog na proleće biti nominovan za Oskara, u najmanju ruku.
 
U konačnici, „The Rescue“ je fascinantan dokumentarac, sa pričom iz stvarnog života toliko spektakularnom da jedva možete da verujete u to, ali to se zaista dogodilo. Zadivljujuće je posmatrati svakog pojedinačnog profesionalca kako po strani ostavlja sve pojmove straha i ličnog interesa i pomaže oko zajedničkog cilja. U današnjem individualističkom svetu u kome zapravo nikada nismo bili dalji jedni od drugih i koji kao da je zaboravio šta znači bliskost, empatija i odnos sa drugim ljudima, davanje glasa ovoj neverovatnoj priči je od velikog značaja za našu kolektivnu (bolju) budućnost.

Ocena: 8/10.

среда, 3. новембар 2021.

Antlers (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster.net


Režija: Scott Cooper

Scenario: Scott Cooper, Henry Chaisson, Nick Antosca (kratka priča)

Uloge: Keri Russell, Jesse Plemons, JT Corbitt, Graham Greene, Scott Haze, Rory Cochrane, Amy Madigan …


Zasnovan na kratkoj priči „The Quiet Boy: A Short Horror Story“, autora Nicka Antosca, „Antlers“ (Rogovi) se odvija u malom rudarskom gradu u Oregonu, gde su gotovo svi ljudi uništeni ekonomskim neuspesima i zavisnošću od droge. Sa svojim prvim horor filmom u karijeri, reditelj i scenarista Scott Cooper (Crazy Heart, Out of the Furnace, Black Mass) je napravio tmuran, jeziv i uznemirujući film u kojem živi stvorenje koje, čini se, proždire ljude. Cooper sarađujući na scenariju sa Henryjem Chaissonom i Nickom Antoscom, drži se svog uobičajenog sporog tempa dok se njegovi likovi bore ne samo protiv nepoznatog stvorenja, već i protiv svojih trauma i životnih problema. „Antlers“ je premijerno prikazan na Beyond Fest-u 11. oktobra ove godine, dok je bioskopski pušten u Sjedinjenim Državama krajem oktobra, nakon što je dva puta odložen zbog pandemije. Takođe, film je počeo od nedavno da se prikazuje i kod nas, odnosno u domaćim bioskopima, pa ga ne bi bilo loše uhvatiti na velikom platnu ukoliko ste u mogućnosti.

Možda je ovo rezultat jedinstvenog uparivanja iza kulisa: Coopera i producenta Guillerma del Tora - poznatog po svojim fantastičnim-stravičnim filmovima (Pan's Labyrinth, The Shape of Water, The Devil's Backbone). „Antlers“ je toliko mračan i depresivan film da je teško pronaći bilo kakvu svetlu tačku. Veoma male mogućnosti zapošljavanja, opioidi su u izobilju, zlostavljanje dece, napeti porodični odnosi i nasilno čudovište koje bukvalno seljane nabija na rogove oštre kao žilet su svakodnevne pojave u ovom mestu koje se raspada svakim danom sve više. Izuzetna kinematografija Floriana Hoffmeistera i suptilna partitura Javiera Navarretea dočaravaju atmosferu koja vlada.

Keri Russell glumi Juliu Meadows, učiteljicu koja se vraća u svoj rodni grad u Oregonu nakon smrti svog oca da bi se zaposlila u lokalnoj osnovnoj školi i ponovo se povezala sa svojim bratom Paulom (Jesse Plemons), koji je nevoljno postao šerif dok je ona bila odsutna. Julia i Paul dele traumatičnu porodičnu istoriju s kojom se teško nose, posebno ona jer je pretrpela zlostavljanje u detinjstvu i uprkos Paulovim ohrabrenjima, ona se bori da se poveže sa svojim učenicima. Međutim, ubrzo se oboje nalaze upleteni u seriju jezivih ubistava nakon što ona počne da pokazuje posebno interesovanje za jednog od svojih učenika, Lucasa (Jeremy T. Thomas), koji je jedan od onih dečaka koji je tih i čudan, što ukazuje da možda nešto nije u redu kod kuće. Julia saznaje da je Lucasova majka nedavno umrla, ostavljajući njegovog oca Franka (Scott Haze) da se brine o njemu i Lucasovom bratu Aidenu (Sawyer Jones). U isto vreme dok Julia uspostavlja odnos sa Lucasom, Paul otkriva brutalno raskomadana tela u šumama van grada, a čak i lokalni mrtvozornik nije u stanju da utvrdi uzrok smrti.
 
Julia nehotice otkriva monstruoznu tajnu koju dečak naporno hoće da sakrije od grada. Daljnjom istragom, ona pronalazi gomilu crteža skrivenih u njegovom stolu koji izgledaju kao da ih je napravio serijski ubica. Niko u gradu ne zna šta se dešava u rudniku, niti su upoznati sa načinom na koji Lucas provodi vreme posle škole: hvatajući divlje životinje, seče ih i hrani njima Franka i Aidena, koji cvile iza zaključanih vrata. Njegov otac, samohrani roditelj koji kuva met u napuštenom rudniku u Oregonu, doživeo je zastrašujuću transformaciju i sada mora da se drži pod ključem kako ne bi mogao da naudi Lucasu. Zapravo, njegov otac je, kasnije saznajemo, otelotvorenje Wendiga – mitološko stvorenje nalik jelenu.

Julia, naravno, zbog sopstvenog iskustva zlostavljanja shvata situaciju i trudi se da učini sve što može da pomogne Lucasu, ali drugi u gradu su manje voljni da reaguju. Direktorka želi da pomogne, ali ističe da je ostaloj deci u gradu mnogo gore. Paul je ranije pokušavao da dođe do porodice, ali brine šta će se desiti sa decom ako Frank završi u zatvoru. Iako su svi svesni da nešto nije u redu u kući Weaver, malo je onih koji su spremni da zaista otputuju u njihov šumski dom i ponude bilo kakvu stvarnu pomoć, a Lucas je primoran da bude u ulozi lovca, oca i donosioca odluka, a težina te odgovornosti ga očigledno živog izjeda - da i ne govorimo o modricama i ranama na njegovom krhkom telu. Kroz dalji tok filma saznajemo više o tome šta se dogodilo Franku u rudnicima i čemu su on i Aiden bili izloženi.

„Antlers“ je mešavina porodične drame i horora, a fokus je stavljen u potpunosti na bol i patnju. Na glumačkom planu sve radi prvoklasno i to ga u velikoj meri spašava od katastrofe. Čak i sporedni likovi pronalaze načine da se smisleno uključe u naraciju - nešto što se ne može reći za mnoge filmove. Russell je prilično dobra u svom portretu Julije, dajući slojevitu predstavu. Plemons je, kao i uvek, tihi „igrač“ u filmu, igrajući lik koji je izveo više puta kroz karijeru. Deca koja nikada ranije nisu videli kameru (doduše, Jeremy T. Thomas ima nešto malo iskustva) su posebno moćna u svojim ulogama, bilo to slučajno ili ne. Poslednji trenuci „Antlersa“ su donekle vredni čekanja, ali film mnogo vremena gazi po poznatom tlu, iako film, doduše, ima nekoliko novih trikova u rukavu. Cooper veoma dobro gradi atmosferu i ima jasnu viziju, ali kao da nije do kraja namontirao sve žice. Jednostavno, „Antlers“ je film koji bi neki mogli lako da cene, dok bi drugi mogli da budu frustrirani. Međutim, ne treba zaboraviti jednu vrlo bitnu stvar: najefikasniji horor filmovi nisu samo zastrašivanje publike (iako ovaj ima šta da kaže i na tu temu) – već istraživanje društveno značajnih pitanja, kao i mnoge druge stvari. 

Kada se crta podvuče, „Antlers“ nije iskoristio svoj puni potencijal, ali to nikako ne znači da ga treba zaobilaziti, naprotiv, radi se o sasvim solidnom filmu (nije tipičan horor) koji obuhvata neke važne teme. Guillermo del Toro je bio potpuno u pravu što je odabrao Coopera da prenese materijal na ekran, ali ono što je filmu potrebno je više del Torove „magije“ da bi ga zaista oživeo.

Ocena: 7/10.