четвртак, 4. новембар 2021.

The Rescue (2021)

 


Malo je ljudi, stvari i događaja koji danas mogu da ujedine svet... Da dovedu do toga da nije bitno ko je koje nacionalnosti, veroispovesti, da li je bogat ili siromašan... I malo je stvari tako potencijalno bezosećajnih kao što su mediji koji se gomilaju oko priče koja bi mogla završiti katastrofom. Ipak, jedan događaj – u početku skoro tragičan, a potom ipak sa srećnim krajem – povezao je čitav svet.

Juniorski fudbalski tim u kojem su 12 dečaka fudbalera i njihov 25-godišnji trener, zarobljeni su duboko u poplavljenoj pećini na Tajlandu i dospevaju na naslovnice širom sveta. Čak ni tajlandske mornaričke „Foke” nisu uspele da ih spasu, njihove šanse i prognoze da prežive su sumorne, sve dok na scenu ne stignu dvojica sredovečnih Britanaca. Rick i John baš i ne izgledaju kao akcioni heroji: jedan je ćelav, drugi sa naočarima, i obojica bi se na prvi pogled mogli opisati kao nespretni. Međutim, to je samo varka, oni su jedni od najboljih (ako ne i najbolji) pećinskih ronilaca na svetu, a 2018. godine su vodili jednu od najdramatičnijih spasilačkih misija u poslednje vreme. Film je imao svetsku premijeru na 48. Telluride Film Festivalu 2. septembra ove godine, a takođe je prikazan i na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je osvojio People's Choice nagradu.

Ovaj dokumentarni film Elizabeth Chai Vasarhelyi i Jimmyja China, rediteljskog dvojca i bračnog para koji stoji iza dokumentarca „Free Solo“ (2018) koji je osvojio Oskara, usredsređuje se na spasioce, a ne na spašene. Dvadesetčetvoročasovno izveštavanje o događaju i snimci koji su snimljeni od strane lokalnih stanovnika, takođe se nalazi unutar ovog filma. Vasarhelyi i Chin stvaraju sve veću neizvesnost kako vreme otkucava i nivo kiseonika u pećini se smanjuje, dok istovremeno napolju besni monsun.

Juniorski fudbalski tim i njihov trener krenuli su 23. juna posle treninga na izlet da istraže pećinu kada su razorne kiše podigle nivo mora u prilaznim tunelima špilje Tam Luang. Dvojica britanskih ronilaca specijalaca su prvi pronašli 13 izgladnelih dečaka u mraku na blatnjavoj obali unutar pećine. Nakon višednevnog razmatranja kako da se kroz vijugave, tesne i mračne hodnike špilje dođe do dečaka kojima je sve više ponestajao kiseonik, spasilačka misija, u kojoj su učestvovale na desetine domaćih i stranih ronilaca specijalaca i dobrovoljaca, pokrenuta je nekoliko dana kasnije.

Tokom dramatične trodnevne spasilačke misije, spasioci su izvukli po četiri dečaka, od kojih poneki ne znaju da plivaju, a morali su prvi put u životu da rone da bi izašli napolje. Spasilačke ekipe su zatim u završnoj operaciji »izvlačenja« izvukli i preostale dečake. 25-godišnji fudbalski trener sa Tajlanda koji je poveo 12 dečaka iz svog kluba u pećinu, napisao je pismo svojoj tetki i baki koje su ga odgajile kada je ostao bez roditelja, poslavši ga preko spasilaca. Takođe, pismo je napisao i roditeljima dece koja su s njim ostala zarobljena u pećini, moleći ih da mu oproste. Sa 25 godina ovaj trener je i sam još dete, ali očito je bio velika inspiracija dvanaestorici dečaka koji su, kao i on, igrom slučaja završili na mračnom mestu.

Nemoguće je ne biti emotivno dirnut ovom pričom i ljudski je brinuti o drugim ljudima. „Nikada ranije nismo radili ovakvu operaciju“, kaže jedan od pripadnika tajlandske vojske dok se suočavaju s vremenskim neprilikama u sezoni monsuna, pa je pomoć neophodna. Rediteljski duo Vasarhelyi i Chin, ulaže velike napore da stave do znanja da su za uspeh ove misije zaslužni svi koji su učestvovali. Vasarhelyi i Chin takođe odlično ilustruju koliko je ovaj pećinski „svet“ zaista opasan. Publika je zasipana uznemirujućim klaustrofobičnim snimcima u uskim, nazubljenim, stenovitim podvodnim pećinama. „The Rescue” uranja publiku na mesto gde, kako nas film stalno podseća, samo mali broj ljudi bi bio voljan da ode. I idu, iznova i iznova, dok traže nestalu decu i, kada ih pronađu, pokušavaju da reše tešku zagonetku »izvlačenja« kako bi izvukli decu odatle. To je dug i naporan posao čak i za iskusne pećinske ronioce. Gledanje inteligentnih ljudi kako rešavaju složen problem, rizikujući pritom i svoj život, je zadivljujuće, i zbog toga su heroji, čak i kada ishod nije pozitivan. U tom pogledu, zaista je za pohvalu koliko se „The Rescue“ oseća uravnoteženo sa narativnog stanovišta: možemo da pratimo i čujemo sve umešane – tajlandske mornaričke „Foke”, američke specijalne snage, britanske pećinske ronioce, medicinske stručnjake i tajlandsku medicinsku sestru po imenu „Amp“ Bangngoen (sa ključnom ulogom prevodioca), kao i situacije sa kojima se bavi velika grupa živopisnih ličnosti, dok rođaci plaču i mole se, a novinari čekaju poput lešinara. Pećinski ronioci John Volanthen, Rick Stanton i Richard Harris ostavljaju najupečatljivije utiske uz Amp.

Dok je poslednji projekat rediteljskog dvojca, Oskarom nagrađen dokumentarni film o slobodnom penjanju „Free Solo“, stvarao osećaj anksioznosti na otvorenom, „The Rescue” stvara osećaj klaustrofobije, stručno sastavljen, emotivan i veoma ljudski za maksimalni emocionalni udarac. Film prikazuje ovaj događaj od početka do kraja i hvata svu ljudsku dramu oštrim, nepokolebljivim okom. „The Rescue“ je priča tako dobro ispričana da je romansa jednostavno morala biti deo cele priče. Medicinska sestra Amp Bangngoen, imala je aferu sa Rickom Stantonom pre nego što se ova prava drama odigrala u njenom rodnom gradu. Ko bi rekao? Ovaj globalni događaj ih je zbližio iako nije jasno da li su sada zajedno. Rick Stanton ju je upoznao dok je bila na odmoru u Velikoj Britaniji i pomogla mu je radeći kao prevodilac tokom spasilačke misije. Za očekivati je da će „The Rescue“ zbog svega navedenog na proleće biti nominovan za Oskara, u najmanju ruku.
 
U konačnici, „The Rescue“ je fascinantan dokumentarac, sa pričom iz stvarnog života toliko spektakularnom da jedva možete da verujete u to, ali to se zaista dogodilo. Zadivljujuće je posmatrati svakog pojedinačnog profesionalca kako po strani ostavlja sve pojmove straha i ličnog interesa i pomaže oko zajedničkog cilja. U današnjem individualističkom svetu u kome zapravo nikada nismo bili dalji jedni od drugih i koji kao da je zaboravio šta znači bliskost, empatija i odnos sa drugim ljudima, davanje glasa ovoj neverovatnoj priči je od velikog značaja za našu kolektivnu (bolju) budućnost.

Ocena: 8/10.

среда, 3. новембар 2021.

Antlers (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster.net


Režija: Scott Cooper

Scenario: Scott Cooper, Henry Chaisson, Nick Antosca (kratka priča)

Uloge: Keri Russell, Jesse Plemons, JT Corbitt, Graham Greene, Scott Haze, Rory Cochrane, Amy Madigan …


Zasnovan na kratkoj priči „The Quiet Boy: A Short Horror Story“, autora Nicka Antosca, „Antlers“ (Rogovi) se odvija u malom rudarskom gradu u Oregonu, gde su gotovo svi ljudi uništeni ekonomskim neuspesima i zavisnošću od droge. Sa svojim prvim horor filmom u karijeri, reditelj i scenarista Scott Cooper (Crazy Heart, Out of the Furnace, Black Mass) je napravio tmuran, jeziv i uznemirujući film u kojem živi stvorenje koje, čini se, proždire ljude. Cooper sarađujući na scenariju sa Henryjem Chaissonom i Nickom Antoscom, drži se svog uobičajenog sporog tempa dok se njegovi likovi bore ne samo protiv nepoznatog stvorenja, već i protiv svojih trauma i životnih problema. „Antlers“ je premijerno prikazan na Beyond Fest-u 11. oktobra ove godine, dok je bioskopski pušten u Sjedinjenim Državama krajem oktobra, nakon što je dva puta odložen zbog pandemije. Takođe, film je počeo od nedavno da se prikazuje i kod nas, odnosno u domaćim bioskopima, pa ga ne bi bilo loše uhvatiti na velikom platnu ukoliko ste u mogućnosti.

Možda je ovo rezultat jedinstvenog uparivanja iza kulisa: Coopera i producenta Guillerma del Tora - poznatog po svojim fantastičnim-stravičnim filmovima (Pan's Labyrinth, The Shape of Water, The Devil's Backbone). „Antlers“ je toliko mračan i depresivan film da je teško pronaći bilo kakvu svetlu tačku. Veoma male mogućnosti zapošljavanja, opioidi su u izobilju, zlostavljanje dece, napeti porodični odnosi i nasilno čudovište koje bukvalno seljane nabija na rogove oštre kao žilet su svakodnevne pojave u ovom mestu koje se raspada svakim danom sve više. Izuzetna kinematografija Floriana Hoffmeistera i suptilna partitura Javiera Navarretea dočaravaju atmosferu koja vlada.

Keri Russell glumi Juliu Meadows, učiteljicu koja se vraća u svoj rodni grad u Oregonu nakon smrti svog oca da bi se zaposlila u lokalnoj osnovnoj školi i ponovo se povezala sa svojim bratom Paulom (Jesse Plemons), koji je nevoljno postao šerif dok je ona bila odsutna. Julia i Paul dele traumatičnu porodičnu istoriju s kojom se teško nose, posebno ona jer je pretrpela zlostavljanje u detinjstvu i uprkos Paulovim ohrabrenjima, ona se bori da se poveže sa svojim učenicima. Međutim, ubrzo se oboje nalaze upleteni u seriju jezivih ubistava nakon što ona počne da pokazuje posebno interesovanje za jednog od svojih učenika, Lucasa (Jeremy T. Thomas), koji je jedan od onih dečaka koji je tih i čudan, što ukazuje da možda nešto nije u redu kod kuće. Julia saznaje da je Lucasova majka nedavno umrla, ostavljajući njegovog oca Franka (Scott Haze) da se brine o njemu i Lucasovom bratu Aidenu (Sawyer Jones). U isto vreme dok Julia uspostavlja odnos sa Lucasom, Paul otkriva brutalno raskomadana tela u šumama van grada, a čak i lokalni mrtvozornik nije u stanju da utvrdi uzrok smrti.
 
Julia nehotice otkriva monstruoznu tajnu koju dečak naporno hoće da sakrije od grada. Daljnjom istragom, ona pronalazi gomilu crteža skrivenih u njegovom stolu koji izgledaju kao da ih je napravio serijski ubica. Niko u gradu ne zna šta se dešava u rudniku, niti su upoznati sa načinom na koji Lucas provodi vreme posle škole: hvatajući divlje životinje, seče ih i hrani njima Franka i Aidena, koji cvile iza zaključanih vrata. Njegov otac, samohrani roditelj koji kuva met u napuštenom rudniku u Oregonu, doživeo je zastrašujuću transformaciju i sada mora da se drži pod ključem kako ne bi mogao da naudi Lucasu. Zapravo, njegov otac je, kasnije saznajemo, otelotvorenje Wendiga – mitološko stvorenje nalik jelenu.

Julia, naravno, zbog sopstvenog iskustva zlostavljanja shvata situaciju i trudi se da učini sve što može da pomogne Lucasu, ali drugi u gradu su manje voljni da reaguju. Direktorka želi da pomogne, ali ističe da je ostaloj deci u gradu mnogo gore. Paul je ranije pokušavao da dođe do porodice, ali brine šta će se desiti sa decom ako Frank završi u zatvoru. Iako su svi svesni da nešto nije u redu u kući Weaver, malo je onih koji su spremni da zaista otputuju u njihov šumski dom i ponude bilo kakvu stvarnu pomoć, a Lucas je primoran da bude u ulozi lovca, oca i donosioca odluka, a težina te odgovornosti ga očigledno živog izjeda - da i ne govorimo o modricama i ranama na njegovom krhkom telu. Kroz dalji tok filma saznajemo više o tome šta se dogodilo Franku u rudnicima i čemu su on i Aiden bili izloženi.

„Antlers“ je mešavina porodične drame i horora, a fokus je stavljen u potpunosti na bol i patnju. Na glumačkom planu sve radi prvoklasno i to ga u velikoj meri spašava od katastrofe. Čak i sporedni likovi pronalaze načine da se smisleno uključe u naraciju - nešto što se ne može reći za mnoge filmove. Russell je prilično dobra u svom portretu Julije, dajući slojevitu predstavu. Plemons je, kao i uvek, tihi „igrač“ u filmu, igrajući lik koji je izveo više puta kroz karijeru. Deca koja nikada ranije nisu videli kameru (doduše, Jeremy T. Thomas ima nešto malo iskustva) su posebno moćna u svojim ulogama, bilo to slučajno ili ne. Poslednji trenuci „Antlersa“ su donekle vredni čekanja, ali film mnogo vremena gazi po poznatom tlu, iako film, doduše, ima nekoliko novih trikova u rukavu. Cooper veoma dobro gradi atmosferu i ima jasnu viziju, ali kao da nije do kraja namontirao sve žice. Jednostavno, „Antlers“ je film koji bi neki mogli lako da cene, dok bi drugi mogli da budu frustrirani. Međutim, ne treba zaboraviti jednu vrlo bitnu stvar: najefikasniji horor filmovi nisu samo zastrašivanje publike (iako ovaj ima šta da kaže i na tu temu) – već istraživanje društveno značajnih pitanja, kao i mnoge druge stvari. 

Kada se crta podvuče, „Antlers“ nije iskoristio svoj puni potencijal, ali to nikako ne znači da ga treba zaobilaziti, naprotiv, radi se o sasvim solidnom filmu (nije tipičan horor) koji obuhvata neke važne teme. Guillermo del Toro je bio potpuno u pravu što je odabrao Coopera da prenese materijal na ekran, ali ono što je filmu potrebno je više del Torove „magije“ da bi ga zaista oživeo.

Ocena: 7/10.

субота, 30. октобар 2021.

Pleasure (2021)

 


Ko kaže da ne gleda i da nikad nije gledao pornografiju, taj sigurno laže jer je prava istina potpuno drugačija. Kada bi svi pokazali istoriju otvorenih sajtova, ko zna šta bismo sve tamo zatekli. Jednostavno rečeno, ljudska radoznalost po pitanju (ljudskih) seksualnih praksi je naprosto suviše jaka. 

A iznad svega, pornografija je razrađen i veoma ozbiljan biznis. Ovim poslom bavi se veliki broj ljudi širom sveta koji su na pozicijama ispred i iza kamere. Međutim, ne radi se o lakom poslu i lakoj zaradi, to se prvenstveno odnosi na porno glumce i glumice. Vreme trajanja jednog porno filma nije vreme koje je potrebno za njegovo snimanje. Snimanje se radi u setovima i oni često traju po ceo dan, što znači da porno scena od 20 minuta izmontiranog materijala se snima nekoliko sati. U vreme koje provedu na snimanju ulazi i vreme šminkanja, čekanja, ponovnog snimanja scena više puta, preoblačenja, tuširanja posle scena seksa i mnogo drugih stvari koje ne možete da zamislite. U tom industrijskom svetu smeštena je i radnja ovog filma. „Pleasure“ je debitantski dugometražni film švedske autorke Ninje Thyberg, koji je osvojio glavnu nagradu 'Propeler' na Motovun Film Festivalu u Julu prošle godine.

Ninja Thyberg je autorka koja dolazi iz sveta kratkog filma, a „Pleasure“ se može smatrati nastavkom njenog istoimenog kratkog filma iz 2013. godine koji je bio prikazan u Kanu gde je čak dobio Canal+ nagradu. Teme koje autorka obrađuje u svom dugometražnom prvencu tiču se eksploatacije, kako seksualne, tako i ekonomske, odnosno radne, odnosa između polova, razlika između muškog i ženskog pogleda na iste činove i iste stvari, ali i pitanja prijateljstva, lojalnosti i želje za uspehom.

„Posao ili zadovoljstvo?“, pita službenik za imigraciju plavokosu tinejdžerku Bellu Cherry (Sofia Kappel) dok iz malog grada u Švedskoj stiže u Los Anđeles kako bi postala porno zvezda. Ona na to pitanje odgovara - "zadovoljstvo". Posle toga je vidimo kako pod tušem brije svoje intimne delove tela. Kupanje i brijanje je zapravo priprema za intervju za „posao“, pa je jasno da je cariniku rekla polu-istinu. Njena velika želja da zakorači u porno svet je zbog više stvari odjednom: njena želja da nastupa pred kamerom i njena ambicija da bude zvezda.

Zatim odlazi na intervju za posao, za scenu s muškarcem u kojoj treba da odigra naivnu devicu dobiće 900 dolara. Potpisuje ugovor, pokazuje lične dokumente da dokaže svoje punoletstvo (ima 19 godina) i čini se da je na putu da ostvari svoje snove. Ali, Bella ima tremu koja bi mogla da spreči njen uspon do slave. Iskusne kolege na snimanju razumeju njenu situaciju i uveravaju Bellu da se to dešava svim novajlijama i da ne mora da se plaši. Kada se završi njen debitantski nastup, ekipa je zasipa komplimentima da je izvela nastup kao pravi profesionalac. Međutim, industrija koju je Bella odabrala za sebe je opasna za „igru“. To je svet u kojem ambiciozna mlada žena može brzo da postane istaknuta, ali gde uspeh ima svoju cenu, a ona srlja u nešto nepoznato i potencijalno opasno. Shvatit će Bella vrlo brzo da je posao u porno idustriji jako daleko od onoga što je zamišljala kada je sela u avion. Pretpostavljala je ona da će uz atraktivan izgled, šarm i puno rada vrlo brzo ostvariti snove i postati zvezda, no vrlo brzo postat će joj jasno da ako to želi, mora pristati i na neke prilično bolesne, perverzne i mračne stvari - uspeh u ovom poslu zavisi od mnogo stvari, ali najviše od što ekstremnijeg seksa koji hrani fantazije publike. 

Na tom putu neće imati veliku podršku drugih, a pravu drugaricu će imati tek jednu - Joy (Revika Anne Reustle), s kojom sklapa blisko i iskreno prijateljstvo, njenom cimerkom u zajedničkoj kući punoj porno glumica. Bella kasnije ipak pronalazi neku skrivenu snagu u sebi i shvata da karijeru mora izgraditi sama i uz pomoć iskrenih prijatelja kojih nema puno. Ona će do kraja filma (makar delimično) uspeti, ali će zbog tog „uspeha“ žrtvovati ono što ju je razdvajalo od te industrije: svoju ljudskost i ljudsku nevinost. Ona će postati još jedan od predatora u surovom svetu oštre konkurencije.

Teško je poverovati da glavna glumica Sofia Kappel (ona je jedna od retkih iz glumačke ekipe koja nije iz porno industrije) nije imala glumačkog iskustva pre nego što je dobila ulogu u ovom filmu. Kappel je jednostavno ubedljiva i daje posvećenu predstavu kao Bella koja je spremna da ide do krajnjih granica kako bi ostavila trag u porno-industriji. A kada dodamo na sve to luksuzne vile, alkohol, drogu, raskošne žurke, bazene i ogroman novac, lako je shvatiti kako čak i mentalno najstabilnije osobe mogu da pokleknu u ovom svetu. „Pleasure“ vam se uvlači pod kožu i ostaje tamo dugo. To je hladan, proračunat film koji, uprkos svoj lepoti, nije napravljen za uživanje, nego za ispitivanje tog polusveta i te industrije.

Thybergovi napori su potpomognuti veličanstvenim radom snimateljke Sophie Winqvist, kao i vrhunskom partiturom koju je komponovao Karl Frid. Ali, tajno oružje filma, naravno, je Kappel u jednoj od najupečatljivijih debitantskih predstava u poslednje vreme. Iako je film igrani, snimljen je gotovo u dokumentarnom stilu. Ninja Thyberg je vodila istraživanja u svetu porno-industrije u Los Anđelesu, pa je odluka bila da većinu glumačke postave sačinjavaju ljudi iz same porno-industrije, što filmu daje autentičnost. Potraga za savršenom glavnom glumicom potrajala je godinu i po, a kroz audicije je prošlo oko dve hiljade devojaka. Konačno je upoznala Kappel i u njoj pronašla ono što je tražila za svoj film.

„Pleasure“ funkcioniše kao sveobuhvatno ispitivanje porno-industrije, ali to čini bez osuđivanja ljudi koji se bave ovom profesijom. Bez obzira kako na sve to gledate, ovo je veoma uspešno debitantsko ostvarenje autorke koja ima jasnu viziju i od koje se tek očekuju velike stvari u budućnosti. Ninja Thyberg je napravila film koji može biti težak za gledanje, ali je toliko očaravajući da je teško odvratiti pogled. „Pleasure“ je film koji ima šta da kaže i pokaže, i koji hrabro i jasno najavljuje Ninju Thyberg kao savremenog filmskog stvaraoca.

Ocena: 8/10.

недеља, 24. октобар 2021.

Dune: Part One (2021)

 


Režiser Denis Villeneuve uspeo je da na velikom platnu „uspešno“ prikaže naučno-fantastični klasik Franka Herberta iz 1965. godine „Dune“, a to nije mala i laka stvar. Film je premijerno prikazan prošlog meseca na Venecijanskom filmskom festivalu i dobio je uglavnom pozitivne kritike kritičara, a reklo bi se da je i većina publike zadovoljna. Inače, „Dune“ je trebalo da bude jedan od najvećih filmskih spektakla tokom 2020. godine, ali je kovid učinio svoje, pa je film pomeren za oktobar 2021. godine.

Iako se nekoliko režisera već oprobalo u snimanju ovog filma, nije im baš pošlo za rukom. Villeneuve je, međutim, očigledno bolje odgovarao zahtevnom materijalu nego drugi autori poput Alejandra Jodorowskog i Davida Lyncha. Od svojih ranih filmova na francuskom jeziku kao što su „Polytechnique” (2009) i „Incendies” (2010) - koji je nominovan za Oskara, francusko-kanadski režiser Denis Villeneuve se postepeno kretao ka stvaranju velikih, snažnih filmova, od napetog trilera „Prisoners” (2013), brutalnog krimi-trilera „Sicario” (2015), pa sve do naučno-fantastičnih filmova kao što su „Arrival“ (2016) i „Blade Runner 2049“ (2017). Dakle, radi se o veoma veštom režiseru koji sa svojim prethodnim delima sugeriše da ima razloga da mu se veruje, ali opet, to nikad nije garancija.

Dužina trajanja njegovih filmova se povećavala sa svakim novim projektom, a „Dune“ je među najdužima u njegovoj dosadašnjoj karijeri, zapravo, samo „Blade Runner 2049“ je za nijansu duži. Naravno, Herbertov originalni roman je sam po sebi bio ogroman, u pitanju je preko 400 stranica, ali za Villeneuvea to nije predstavljalo problem i bio je spreman da ga prenese na filmsko platno u što boljem svetlu. Kada je Villeneuve ove godine rekao da je ovo film koji zahteva da se vidi u bioskopu, nije preterao: kinematografija Greiga Frasera i muzika čuvenog Hansa Zimmera je spektakularna, što uveliko doprinosi atmosferi, dok odličan scenario prema knjizi potpisuju Jon Spaihts, Eric Roth i sam Villeneuve. Ono što je takođe neophodno je svakako i dobra glumačka ekipa, koju predvodi mladi i sjajni Timothée Chalamet (nezaboravni Call Me by Your Name) i iskusni Oscar Isaac (nedavno je snimio solidan The Card Counter). 

„Dune“ je smeštena u daleku budućnost, u kojoj, galaktičkim carstvom, u ime cara, planetama vladaju plemićke porodice. 

Melanž, ili začin, najvrednija je i najređa supstanca u galaksiji. Droga, čije se posledice kreću u rasponu od produžetka života do putovanja međuzvezdanim prostranstvom, može se naći samo na jednoj planeti: na negostoljubivom pustinjskom Arrakisu, poznatijem kao Dina. Paul Atreides (Timothée Chalamet) je brilijantni mladić rođen za velike stvari, sin vojvode Letoa Atreidesa (Oscar Isaac) i majke Jessice (Rebecca Ferguson), koji živi u jednoj od plemićkih porodica, a zadatak koji dobija njegov otac od cara je da porodica upravlja opasnom pustinjskom planetom Arrakis na kojoj se nalazi začin. Znajući da je Arrakisom decenijama vladao rivalski klan Harkonnen, na čelu sa okrutnim patrijarhom, baronom Vladimirom (Stellan Skarsgård), Leto sumnja da iza careve odluke postoji opasna zamka, ali ipak poslušno prihvata zadatak, pa porodica Atreides odlazi na Arrakis. Onaj ko vlada Arrakisom, vlada i začinom, a ko vlada začinom vlada i kompletnom galaksijom. Međutim, kontrola nad najznačajnijom supstancom pokazaće se kao opasan poduhvat.

Nema smisla puno pričati o radnji filma jer je „Dune“ kompleksno delo, a ne bi bilo loše čak pročitati ili malo se uputiti pre gledanja kroz knjigu ili neke tekstove na internetu. Mnogo toga se tu dešava da bi moglo stati sve u jednu filmsku recenziju, i ne radi se samo o jednoj knjizi, već o nekoliko. „Dune“ otvara neke veoma duboke teme - bavi se politikom, filozofijom, religijom, ekologijom... S tim u vezi, porodica Atreides moraće da se uhvati ukoštac s političkim, vojnim, verskim, ekološkim, tehnološkim i emocionalnim implikacijama života na planeti na kojoj kap vode vredi čitavo bogatstvo, dok se sile carstva glože oko kontrole nad Arrakisom.

„Dune“ je svakako sposoban da nas prenese u svoje vanzemaljske pejzaže kroz svoja brojna tehnička dostignuća. Dizajn produkcije, kostimi, vizuelni efekti, kao i pomenuti zvuk i fotografija su zaista na visokom nivou. Međutim, „Dune“ se vodi kao „Prvi deo“ (koji je veliki i hrabar, ali je nepotpun) i, dok Warner Bros. Pictures ne potvrdi „Drugi deo“ i Villeneuve ne zaključi priču, film se ne može smatrati potpuno uspešnim jer ne stoji samostalno.

Svaka uspešna adaptacija „Dune“ mora da postigne pravu ravnotežu, a čini se da je Villeneuve na dobrom putu da to postigne. On svakako ima u planu da nastavi ovu priču i da isporuči drugi deo kako bi upotpunio svoju viziju. Da li će se to desiti ili ne, ostaje da se vidi, ali prvi deo je spektakularno i impresivno iskustvo, vizuelno zapanjujuće, čak i neko novi u Herbertovom svetu „Dune“ može da uživa. Direktoru fotografije Greigu Fraseru nisu nepoznati ovi blokbaster filmovi i serije, pošto je snimio „Rogue One“ (2016), „The Mandalorian“ (2019), a uskoro i novog „Betmena“. Glumačka ekipa okupljena ovde je ogromna, sa mnogo poznatih lica, međutim, neki od njih ne dobijaju puno prostora.

Oni koji su upoznati sa Herbertovim romanom, koji je zauzeo svoje mesto kao jedan od velikih klasika ovog žanra od njegovog objavljivanja kasnih 1960-ih, ovde će biti na poznatom terenu (više nego što je to bio slučaj sa filmom iz 1984. godine, a tu je i TV mini-serija koja je prosto skliznula u zaborav). „Dune“: Prvi deo zadržava većinu stvari iz izvornog materijala, i kao takav, Villeneuveov film nadopunjuje, ali ne menja knjigu. 

Ono što jedino možemo tvrditi je da je „Dune“ ogroman filmski spektakl i ostaje da se vidi kako će izgledati nastavak. Ovo svakako nije film za potceniti jer „Dune“ ima moć poput gigantskih peščanih stvorenja koja žive ispod peska na pustinjskoj planeti Arrakis, a ta moć je da vas uvuče i sažvaće.

Ocena: 8/10.

петак, 22. октобар 2021.

Maid (2021)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Kreator: Molly Smith Metzler

Uloge: Margaret Qualley, Andie MacDowell, Nick Robinson


Samohrana majka je žena koja sa svojih deset prstiju radi i grabi da deca ne ostanu gladna, žena koja ne želi da se njena deca razlikuju puno od ostalih. Ta žena prošla je više pakla nego što se može zamisliti. Samo ona zna svoju bol. Samo ona zna kako joj je. Samo samohrana majka zna kroz šta prolazi. Samo ona na kraju dana zna koliko je bogata, jer se bori za jedino pravo u životu - za svoju porodicu. I to su stvarne priče miliona žena iz realnog sveta, a ne izmišljenog. A to je razlog zbog kojeg se filmski stvaraoci sve češće bave ovom temom.

Margaret Qualley jedna je od onih mladih glumica koja se poslednjih nekoliko godina pojavljuje u visokokvalitetnim projektima (Once Upon a Time In Hollywood, Fosse/Verdon, The Leftovers). Međutim, uprkos njenim dobrim nastupima tokom godina, ipak bi mogla biti najviše poznata kao ćerka Andie MacDowell, odnosno po novoj Netflixovoj ograničenoj seriji „Maid“ (Sluškinja), u kojoj igra glavnu ulogu. Njen nastup ovde mogao bi da bude "odskočna daska za veliku budućnost", a tu priliku veoma dobro koristi.

Izvršni producenti serije su glumica Margot Robbie i veteranski TV pisac-producent John Wells, koji je zaslužan za ostvarenja poput „China Beach“, „ER“ i „The West Wing“. Wells je takođe bio scenarista i režiser nedavno objavljene, odlične serije „Shameless“ o porodici koja se bori da spoji kraj s krajem. Kreatorka Molly Smith Metzler, još jedna scenaristkinja koja je radila na „Shameless“, je napisala većinu epizoda ​​„Maid“, Wells ih je režirao četiri, a zajedno su osmislili priču koja je u potpunosti ispričana s jedne tačke gledišta.

Inspirisana istoimenim memoarima Stephanie Land, „Maid“ priča priču o Alex (Margaret Qualley), mladoj ženi koja živi u Vašingtonu i odgaja svoju dvogodišnju ćerku Maddy (Rylea Nevaeh Whittet). Publika prvi put upoznaje Alex dok se sprema da pobegne usred noći, pokušavajući da ne probudi svog dečka, Seana (Nick Robinson), koji je alkoholičar i često maltretira nju i njenu ćerku, pa je prinuđena da pobegne kako bi zaštitila svoju ćerku i sebe. Alex i njeno dete uspevaju da pobegnu, ali to je samo početak gde nas kreatorka serije Molly Smith Metzler vodi kroz celu seriju, jer prave muke za Alex tek počinju. Ne znamo kuda je krenula, a ni ona ne zna. Sloboda, koliko god bila neophodna, pokazaće se gotovo isto tako teškom u danima, nedeljama i mesecima koji dolaze.

Alex u džepu ima samo 18 dolara, a pronalaženje mesta za spavanje je problematično, pa ona i njena ćerka zastaju u parku i spavaju u automobilu. Sledećeg dana, uz pomoć simpatičnog socijalnog radnika, Alex pronalazi posao i počinje da radi kao čistačica, a Maddy ostavlja na brigu kod svoje majke Paule (Andie MacDowell), koja je prilično lošeg mentalnog zdravlja i ne uzima lekove, ali nema drugog izbora. Tokom 10 sati serije (deset epizoda) gledamo kako Alex ide s posla na posao i od kuće do kuće, pokušavajući da skupi dovoljno novca za život. Svaki dolar potrošen na benzin znači dolar manje za hranu, a „manji“ zastoji na poslu poput jedne izgubljene smene imaju potencijal da joj celi život izmakne kontroli.

S obzirom na to da se nalazi u gotovo svakoj sceni, veliki teret pada na Margaret Qualley, koja je na visini glumačkog zadatka. Pokušava da bude jaka zbog Maddy, ali i zbog sebe: vrlo dobro zna da bi ostanak sa Seanom bilo loše po nju i po njenu ćerku, ali takođe zna da će joj sada biti mnogo teže. Odlučan pogled koji ima Qualley tokom cele početne epizode, govori nam da Alex ima tu unutrašnju snagu koja joj je preko potrebna. U njenim scenama sa MacDowell, njenom majkom iz stvarnog života, postoji prirodan odnos koji nije uvek prisutan kada majka i ćerka iz stvarnog života dele zajedničke scene. Pomaže to što je MacDowell glumica sa 32 godine glumačkog iskustva, i daje jake performanse kao Paula koja ima problema sa mentalnim zdravljem. 

Qualley je igrala plesačicu Ann Reinking u ograničenoj seriji „Fosse/Verdon“, ali to je bila glamurozna sporedna uloga. Njena uloga ovde kao Alex je glavna uloga, a „Maid“ joj pruža sve vreme ovog sveta da zablista. Ona se stalno suočava sa krizama, donosi odluke i bori se sa birokratijom i članovima porodice. Ne samo da je dobra u scenama s dijalozima, već i u scenama u kojima su dijalozi minimalni, posebno u scenama tihog emocionalnog sloma. Pomoćna glumačka ekipa je snažna i daje veliki doprinos, ali u prvih nekoliko epizoda najbolje scene su između Alex i njene majke. I moram priznati da nisam znao (tek kasnije sam saznao) da su MacDowell i Qualley majka i ćerka u stvarnom životu.

Tokom cele serije, mi smo upućeni u surove realnosti života u strašnom siromaštvu. Automobilske nesreće, borbe oko starateljstva i novčane neprilike česte su muke u Alexinom haotičnom životu. Na ekranu je prikazano njeno ukupno finansijsko stanje kad god novac dođe ili ode, oštar podsetnik na nesigurnost života ispod granice siromaštva. Kao i naš, svet „Sluškinje“ je svet u kojem se siromašni moraju debelo pomučiti i napatiti da bi dobili pomoć koja im je potrebna, dok se bogatima nude pogodnosti i prednosti koje im nisu potrebne.

Teško je upreti prstom u bilo koga ovde i tražiti nedostatke seriji čak i ako postoje, uglavnom zato što je teško videti bilo šta osim poražavajuće slike siromašne, uplašene majke i njenog deteta. Qualley je dovoljno dobra i više nego sposobna glumica, međutim, malo je čudno što je ona bila prvi izbor za ovu ulogu. Kao MacDowellova ćerka iz stvarnog života, malo je verovatno da je ikada doživela u životu nešto blizu onoga što Alex doživljava tokom „Maid“. Pitanje je samo ko je onda ta idealna glumica ili glumac za jedan ovakav film ili TV seriju? Ljudi koji žive poput Alex, daleko su od sveta filma i njihovu muku niko ne može da razume osim njih koji takav život žive u stvarnom, realnom životu.

Kroz flešbekove gledalac vidi ključne trenutke u Alexinom životu i to u velikoj meri omogućava publici da zaista razume njenu perspektivu, bez previše verbalnog izlaganja. Molly Smith Metzler radi neverovatan posao u isporuci priče koja je duboko iskrena i koja se više fokusira na preživljavanje nego na stvarno zlostavljanje. Sa svojom mešavinom srceparajućih scena i radosnih trenutaka, „Maid“ je moćna drama istinskog kvaliteta. Netflix dokazuje da pored silnih promašaja ponekad ume i da pozitivno iznenadi publiku.

Iako su imena promenjena za seriju, radnja je uglavnom ista. Kao i Alex, Stephanie je nakon bega iz burne veze počela raditi kao čistačica kako bi izdržavala sebe i svoje dete (po imenu Story). Stephanie je sa Story provela 90 dana u prihvatilištu za beskućnike, boreći se s pronalaskom posla, imala je 28 godina kada je zatrudnela, bila je to neplanirana trudnoća i nije bila udata za bebinog oca, poznavali su se tek četiri meseca. Glumica Margaret Qualley napunila je 26 godina tokom snimanja serije. „Maid“ je oštar podsetnik koliko je nekada teško, ali kad imamo cilj i jasan motiv, pritom naoružani svojim principima čestitosti i poštenja, druga šansa nas uvek čeka.

Kažu da osoba treba samo tri stvari da bude istinski srećna u ovom svetu: nekoga da voli, nešto da radi i nečemu da se nada. „Maid“ je priča o ženi koja se nada boljim danima i za to je spremna da „poturi“ svoja leđa, a njena priča vodi gledaoce na snažno, emocionalno putovanje. „Maid“ obuhvata sve važne teme: roditeljstvo, nasilje u porodici i život ispod granice siromaštva. Postoji mnogo toga o čemu se može razgovarati ovde, ali ispričati previše Alexine priče pokvarilo bi ceo doživljaj gledanja. Dakle, puno je razloga za gledanje. Treba nam još ovakvih priča i, ruku na srce, „Maid“ zaslužuje sve pohvale koje dobija širom sveta.

Ocena: 9/10.

субота, 16. октобар 2021.

Ode to Nothing / Oda sa wala (2018)

 Kritika objavljena na FatHipster.net


Film „Ode to Nothing“ (Oda sa wala) koji je režirala filipinska rediteljka Dwein Baltazar, vodi nas na filipine, a radi se o prilično neobičnom filmu. Naime, u centru pažnje je „odnos“ između žene koja se bavi pogrebnim poslom i jednog leša. Da, dobro ste čuli. I nije ovo nešto što treba da izbegavate i da bežite kao đavo od krsta, jer je „Ode to Nothing“ snimljen s puno stila, šarma, emocija i sa mnogo prigušenog humora. Ova uvrnuta crnohumorna drama pruža jedno opičeno pravo filmsko iskustvo koje nećete često imati priliku doživeti. Dakle, radi se o veoma kvalitetnom i umetničkom filmu koji je nominovan za sedam nagrada (Famas Awards) u 2019. godini, od toga je osvojio dve, za produkcijski dizajn i kinematografiju.

Naša vodeća dama je Sonya (Pokwang), bivša sluškinja koja živi život bez prijatelja, očajnički pokušavajući da održi svoj pogrebni posao koji je u porodičnom vlasništvu, dok živi u velikoj kući samo sa svojim prilično čudnim i dementnim ocem. Njeno finansijsko stanje je užasno loše, osim što posao ne cveta, kamatar od kojeg je ranije pozajmila novac neprestano joj kuca na vrata. Međutim, izgleda da se stvari polako menjaju na bolje kada joj neznanci jedne noći pokucaju na vrata i ostave joj leš mrtve starice i zamole da se pobrine za leš, bez ikakvih pitanja i objašnjenja. Sonya se nevoljno slaže s tim i prihvata njeno telo čak iako ne zna koje ta žena, ali čini se da joj telo starice donosi mnogo sreće, jer nakon što prihvati, posao od jednom kreće da cveta, mušterija je sve više, a Sonya ponovo počinje da razgovara sa svojim otuđenim ocem. Međutim, njen odnos sa lešom ide prilično neobičnim putem, jer Sonya, a na kraju i njen otac, počinju da se odnose prema mrtvoj starici (koja će se s vremenom početi sve više raspadati) kao prema stvarnom živom ljudskom biću, razgovarajući, spavajući i čak se svađajući s njom. Takođe će jesti zajedno s njima za stolom, šminkat će je i prati je, a Sonyine zablude i fantazije će se sve više pojačavati, i ne samo njene, već i njenog oca koji misli da je to njegova pokojna žena odnosno Sonyina majka. Ali, ona i kamatar još nisu završili.

Kinematografija 4: 3 sa isečenim uglovima kojom rukuje Neil Daza dodatno pojačava temu usamljenosti i izolacije. Sonyin dom okružen je sigurnosnim rešetkama i skoro svaki snimak je uokviri tako da izgleda kao u zatvoru i fizički i emocionalno. U međuvremenu, i zvuk je bitan faktor, ili bolje rečeno nedostatak zvuka. Tišina prožima prvu polovinu filma i postoji vrlo minimalan dijalog. Jedino se čuju zvukovi koje jedva primećujemo jer smo na njih s vremenom već navikli: zvukovi saobraćaja, kiša koja prska po betonu, otkucavanje sata... Izgleda da je Sonya spolja jaka žena, ali dok gledaoci ulaze dublje u njen život, vidimo ono što drugi ne vide. Iako se ne plaši mrtvih, plaši se nečeg još strašnijeg: usamljenosti. Ona je emocionalno slomljena, bori se s gubitkom majke, traži način da zadrži krov nad glavom i hranu na stolu. Još važnije, Sonya traži neki način da bude primećena i traži prijatelja, poput trulog leša koji čuva kao osobu koja je uvek tu za nju. Bez obzira na sve komične scene, „Ode to Nothing“ je priča o izgubljenoj duši. „Možda bi bilo bolje da samo nestanem, a ne da fizički budem ovde i da se stalno osećam nevidljivo“, šapuće ona svom mrtvom prijatelju. Dwein Baltazar otvara i zatvara film kineskom narodnom pesmom „Mo Lì Hua“ - jedno brzo pretraživanje na internetu govori nam da pesma opisuje izgled cveta jasmina, koji je lep i beo. Ovaj cvet na Filipinima simbolizuje ljubav, odanost, čistoću i nadu - ovde simbolizuje Sonyinu nadu da će ponovo otkriti sreću nakon majčine smrti. Postaje jasno da sa dolaskom leša starice Sonya sada ima nekoga sa kim može da razgovara i nekoga ko će slušati šta ima da kaže, čak iako ne može da odgovori, a njen otac može ponovo da proživi svoj nekada srećan brak.

Dwein Baltazar režira film koji se bavi usamljenošću i otuđenošću, posebno u malim gradovima, ali ponajviše smrću, a posebno načinom na koji je ljudi doživljavaju. Njen pristup je, međutim, ono što film čini zaista jedinstvenim. Scene u kojima se Sonya bori sa lešom i sveukupno ponašanje njenog oca prema njenim postupcima su urnebesne, a razne scene na trpezarijskom stolu gde je mrtvo telo vezano za stolicu sigurno će izazvati veliki smeh kod svakoga ko gleda film. Iako je mrtva, izgleda da Sonya veruje da se razumeju. Magično je svedočiti kako se Sonya menja tokom filma zbog ovog neverovatnog prijateljstva i kako zbližava Sonyu i njenog oca. Na glumačkom planu, Marietta Subong (poznata i kao Pokwang, ogromna TV zvezda na Filipinima) daje zapanjujući nastup kao žena koja pokušava da se izbori sa svojim mukama i porodičnim poslom, dok je nastup Jooneea Gamboa kao otac u najmanju ruku nekonvencionalan. Film je imao svetsku premijeru kod kuće, na Međunarodnom filmskom festivalu QCinema, koji se održava u gradu Quezon City na Filipinima.

„Ode to Nothing“ je neobičan, ali veoma zanimljiv film, čiji kvalitet dolazi do izražaja kroz režiju i glumu. Deluje natprirodno, ali istovremeno i prirodno. Uvek je dobro gledati filmove reditelja koji isprobavaju različite stvari, a Dwein Baltazar je to uspela i u isto vreme, isporučila delo istinskog kvaliteta. Jedini problem je što bismo možda želeli malo više ove čudne i jedinstvene atmosfere, jer 90 minuta proleti očas posla.

Ocena: 8/10.