субота, 30. октобар 2021.

Pleasure (2021)

 


Ko kaže da ne gleda i da nikad nije gledao pornografiju, taj sigurno laže jer je prava istina potpuno drugačija. Kada bi svi pokazali istoriju otvorenih sajtova, ko zna šta bismo sve tamo zatekli. Jednostavno rečeno, ljudska radoznalost po pitanju (ljudskih) seksualnih praksi je naprosto suviše jaka. 

A iznad svega, pornografija je razrađen i veoma ozbiljan biznis. Ovim poslom bavi se veliki broj ljudi širom sveta koji su na pozicijama ispred i iza kamere. Međutim, ne radi se o lakom poslu i lakoj zaradi, to se prvenstveno odnosi na porno glumce i glumice. Vreme trajanja jednog porno filma nije vreme koje je potrebno za njegovo snimanje. Snimanje se radi u setovima i oni često traju po ceo dan, što znači da porno scena od 20 minuta izmontiranog materijala se snima nekoliko sati. U vreme koje provedu na snimanju ulazi i vreme šminkanja, čekanja, ponovnog snimanja scena više puta, preoblačenja, tuširanja posle scena seksa i mnogo drugih stvari koje ne možete da zamislite. U tom industrijskom svetu smeštena je i radnja ovog filma. „Pleasure“ je debitantski dugometražni film švedske autorke Ninje Thyberg, koji je osvojio glavnu nagradu 'Propeler' na Motovun Film Festivalu u Julu prošle godine.

Ninja Thyberg je autorka koja dolazi iz sveta kratkog filma, a „Pleasure“ se može smatrati nastavkom njenog istoimenog kratkog filma iz 2013. godine koji je bio prikazan u Kanu gde je čak dobio Canal+ nagradu. Teme koje autorka obrađuje u svom dugometražnom prvencu tiču se eksploatacije, kako seksualne, tako i ekonomske, odnosno radne, odnosa između polova, razlika između muškog i ženskog pogleda na iste činove i iste stvari, ali i pitanja prijateljstva, lojalnosti i želje za uspehom.

„Posao ili zadovoljstvo?“, pita službenik za imigraciju plavokosu tinejdžerku Bellu Cherry (Sofia Kappel) dok iz malog grada u Švedskoj stiže u Los Anđeles kako bi postala porno zvezda. Ona na to pitanje odgovara - "zadovoljstvo". Posle toga je vidimo kako pod tušem brije svoje intimne delove tela. Kupanje i brijanje je zapravo priprema za intervju za „posao“, pa je jasno da je cariniku rekla polu-istinu. Njena velika želja da zakorači u porno svet je zbog više stvari odjednom: njena želja da nastupa pred kamerom i njena ambicija da bude zvezda.

Zatim odlazi na intervju za posao, za scenu s muškarcem u kojoj treba da odigra naivnu devicu dobiće 900 dolara. Potpisuje ugovor, pokazuje lične dokumente da dokaže svoje punoletstvo (ima 19 godina) i čini se da je na putu da ostvari svoje snove. Ali, Bella ima tremu koja bi mogla da spreči njen uspon do slave. Iskusne kolege na snimanju razumeju njenu situaciju i uveravaju Bellu da se to dešava svim novajlijama i da ne mora da se plaši. Kada se završi njen debitantski nastup, ekipa je zasipa komplimentima da je izvela nastup kao pravi profesionalac. Međutim, industrija koju je Bella odabrala za sebe je opasna za „igru“. To je svet u kojem ambiciozna mlada žena može brzo da postane istaknuta, ali gde uspeh ima svoju cenu, a ona srlja u nešto nepoznato i potencijalno opasno. Shvatit će Bella vrlo brzo da je posao u porno idustriji jako daleko od onoga što je zamišljala kada je sela u avion. Pretpostavljala je ona da će uz atraktivan izgled, šarm i puno rada vrlo brzo ostvariti snove i postati zvezda, no vrlo brzo postat će joj jasno da ako to želi, mora pristati i na neke prilično bolesne, perverzne i mračne stvari - uspeh u ovom poslu zavisi od mnogo stvari, ali najviše od što ekstremnijeg seksa koji hrani fantazije publike. 

Na tom putu neće imati veliku podršku drugih, a pravu drugaricu će imati tek jednu - Joy (Revika Anne Reustle), s kojom sklapa blisko i iskreno prijateljstvo, njenom cimerkom u zajedničkoj kući punoj porno glumica. Bella kasnije ipak pronalazi neku skrivenu snagu u sebi i shvata da karijeru mora izgraditi sama i uz pomoć iskrenih prijatelja kojih nema puno. Ona će do kraja filma (makar delimično) uspeti, ali će zbog tog „uspeha“ žrtvovati ono što ju je razdvajalo od te industrije: svoju ljudskost i ljudsku nevinost. Ona će postati još jedan od predatora u surovom svetu oštre konkurencije.

Teško je poverovati da glavna glumica Sofia Kappel (ona je jedna od retkih iz glumačke ekipe koja nije iz porno industrije) nije imala glumačkog iskustva pre nego što je dobila ulogu u ovom filmu. Kappel je jednostavno ubedljiva i daje posvećenu predstavu kao Bella koja je spremna da ide do krajnjih granica kako bi ostavila trag u porno-industriji. A kada dodamo na sve to luksuzne vile, alkohol, drogu, raskošne žurke, bazene i ogroman novac, lako je shvatiti kako čak i mentalno najstabilnije osobe mogu da pokleknu u ovom svetu. „Pleasure“ vam se uvlači pod kožu i ostaje tamo dugo. To je hladan, proračunat film koji, uprkos svoj lepoti, nije napravljen za uživanje, nego za ispitivanje tog polusveta i te industrije.

Thybergovi napori su potpomognuti veličanstvenim radom snimateljke Sophie Winqvist, kao i vrhunskom partiturom koju je komponovao Karl Frid. Ali, tajno oružje filma, naravno, je Kappel u jednoj od najupečatljivijih debitantskih predstava u poslednje vreme. Iako je film igrani, snimljen je gotovo u dokumentarnom stilu. Ninja Thyberg je vodila istraživanja u svetu porno-industrije u Los Anđelesu, pa je odluka bila da većinu glumačke postave sačinjavaju ljudi iz same porno-industrije, što filmu daje autentičnost. Potraga za savršenom glavnom glumicom potrajala je godinu i po, a kroz audicije je prošlo oko dve hiljade devojaka. Konačno je upoznala Kappel i u njoj pronašla ono što je tražila za svoj film.

„Pleasure“ funkcioniše kao sveobuhvatno ispitivanje porno-industrije, ali to čini bez osuđivanja ljudi koji se bave ovom profesijom. Bez obzira kako na sve to gledate, ovo je veoma uspešno debitantsko ostvarenje autorke koja ima jasnu viziju i od koje se tek očekuju velike stvari u budućnosti. Ninja Thyberg je napravila film koji može biti težak za gledanje, ali je toliko očaravajući da je teško odvratiti pogled. „Pleasure“ je film koji ima šta da kaže i pokaže, i koji hrabro i jasno najavljuje Ninju Thyberg kao savremenog filmskog stvaraoca.

Ocena: 8/10.

недеља, 24. октобар 2021.

Dune: Part One (2021)

 


Režiser Denis Villeneuve uspeo je da na velikom platnu „uspešno“ prikaže naučno-fantastični klasik Franka Herberta iz 1965. godine „Dune“, a to nije mala i laka stvar. Film je premijerno prikazan prošlog meseca na Venecijanskom filmskom festivalu i dobio je uglavnom pozitivne kritike kritičara, a reklo bi se da je i većina publike zadovoljna. Inače, „Dune“ je trebalo da bude jedan od najvećih filmskih spektakla tokom 2020. godine, ali je kovid učinio svoje, pa je film pomeren za oktobar 2021. godine.

Iako se nekoliko režisera već oprobalo u snimanju ovog filma, nije im baš pošlo za rukom. Villeneuve je, međutim, očigledno bolje odgovarao zahtevnom materijalu nego drugi autori poput Alejandra Jodorowskog i Davida Lyncha. Od svojih ranih filmova na francuskom jeziku kao što su „Polytechnique” (2009) i „Incendies” (2010) - koji je nominovan za Oskara, francusko-kanadski režiser Denis Villeneuve se postepeno kretao ka stvaranju velikih, snažnih filmova, od napetog trilera „Prisoners” (2013), brutalnog krimi-trilera „Sicario” (2015), pa sve do naučno-fantastičnih filmova kao što su „Arrival“ (2016) i „Blade Runner 2049“ (2017). Dakle, radi se o veoma veštom režiseru koji sa svojim prethodnim delima sugeriše da ima razloga da mu se veruje, ali opet, to nikad nije garancija.

Dužina trajanja njegovih filmova se povećavala sa svakim novim projektom, a „Dune“ je među najdužima u njegovoj dosadašnjoj karijeri, zapravo, samo „Blade Runner 2049“ je za nijansu duži. Naravno, Herbertov originalni roman je sam po sebi bio ogroman, u pitanju je preko 400 stranica, ali za Villeneuvea to nije predstavljalo problem i bio je spreman da ga prenese na filmsko platno u što boljem svetlu. Kada je Villeneuve ove godine rekao da je ovo film koji zahteva da se vidi u bioskopu, nije preterao: kinematografija Greiga Frasera i muzika čuvenog Hansa Zimmera je spektakularna, što uveliko doprinosi atmosferi, dok odličan scenario prema knjizi potpisuju Jon Spaihts, Eric Roth i sam Villeneuve. Ono što je takođe neophodno je svakako i dobra glumačka ekipa, koju predvodi mladi i sjajni Timothée Chalamet (nezaboravni Call Me by Your Name) i iskusni Oscar Isaac (nedavno je snimio solidan The Card Counter). 

„Dune“ je smeštena u daleku budućnost, u kojoj, galaktičkim carstvom, u ime cara, planetama vladaju plemićke porodice. 

Melanž, ili začin, najvrednija je i najređa supstanca u galaksiji. Droga, čije se posledice kreću u rasponu od produžetka života do putovanja međuzvezdanim prostranstvom, može se naći samo na jednoj planeti: na negostoljubivom pustinjskom Arrakisu, poznatijem kao Dina. Paul Atreides (Timothée Chalamet) je brilijantni mladić rođen za velike stvari, sin vojvode Letoa Atreidesa (Oscar Isaac) i majke Jessice (Rebecca Ferguson), koji živi u jednoj od plemićkih porodica, a zadatak koji dobija njegov otac od cara je da porodica upravlja opasnom pustinjskom planetom Arrakis na kojoj se nalazi začin. Znajući da je Arrakisom decenijama vladao rivalski klan Harkonnen, na čelu sa okrutnim patrijarhom, baronom Vladimirom (Stellan Skarsgård), Leto sumnja da iza careve odluke postoji opasna zamka, ali ipak poslušno prihvata zadatak, pa porodica Atreides odlazi na Arrakis. Onaj ko vlada Arrakisom, vlada i začinom, a ko vlada začinom vlada i kompletnom galaksijom. Međutim, kontrola nad najznačajnijom supstancom pokazaće se kao opasan poduhvat.

Nema smisla puno pričati o radnji filma jer je „Dune“ kompleksno delo, a ne bi bilo loše čak pročitati ili malo se uputiti pre gledanja kroz knjigu ili neke tekstove na internetu. Mnogo toga se tu dešava da bi moglo stati sve u jednu filmsku recenziju, i ne radi se samo o jednoj knjizi, već o nekoliko. „Dune“ otvara neke veoma duboke teme - bavi se politikom, filozofijom, religijom, ekologijom... S tim u vezi, porodica Atreides moraće da se uhvati ukoštac s političkim, vojnim, verskim, ekološkim, tehnološkim i emocionalnim implikacijama života na planeti na kojoj kap vode vredi čitavo bogatstvo, dok se sile carstva glože oko kontrole nad Arrakisom.

„Dune“ je svakako sposoban da nas prenese u svoje vanzemaljske pejzaže kroz svoja brojna tehnička dostignuća. Dizajn produkcije, kostimi, vizuelni efekti, kao i pomenuti zvuk i fotografija su zaista na visokom nivou. Međutim, „Dune“ se vodi kao „Prvi deo“ (koji je veliki i hrabar, ali je nepotpun) i, dok Warner Bros. Pictures ne potvrdi „Drugi deo“ i Villeneuve ne zaključi priču, film se ne može smatrati potpuno uspešnim jer ne stoji samostalno.

Svaka uspešna adaptacija „Dune“ mora da postigne pravu ravnotežu, a čini se da je Villeneuve na dobrom putu da to postigne. On svakako ima u planu da nastavi ovu priču i da isporuči drugi deo kako bi upotpunio svoju viziju. Da li će se to desiti ili ne, ostaje da se vidi, ali prvi deo je spektakularno i impresivno iskustvo, vizuelno zapanjujuće, čak i neko novi u Herbertovom svetu „Dune“ može da uživa. Direktoru fotografije Greigu Fraseru nisu nepoznati ovi blokbaster filmovi i serije, pošto je snimio „Rogue One“ (2016), „The Mandalorian“ (2019), a uskoro i novog „Betmena“. Glumačka ekipa okupljena ovde je ogromna, sa mnogo poznatih lica, međutim, neki od njih ne dobijaju puno prostora.

Oni koji su upoznati sa Herbertovim romanom, koji je zauzeo svoje mesto kao jedan od velikih klasika ovog žanra od njegovog objavljivanja kasnih 1960-ih, ovde će biti na poznatom terenu (više nego što je to bio slučaj sa filmom iz 1984. godine, a tu je i TV mini-serija koja je prosto skliznula u zaborav). „Dune“: Prvi deo zadržava većinu stvari iz izvornog materijala, i kao takav, Villeneuveov film nadopunjuje, ali ne menja knjigu. 

Ono što jedino možemo tvrditi je da je „Dune“ ogroman filmski spektakl i ostaje da se vidi kako će izgledati nastavak. Ovo svakako nije film za potceniti jer „Dune“ ima moć poput gigantskih peščanih stvorenja koja žive ispod peska na pustinjskoj planeti Arrakis, a ta moć je da vas uvuče i sažvaće.

Ocena: 8/10.

петак, 22. октобар 2021.

Maid (2021)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Kreator: Molly Smith Metzler

Uloge: Margaret Qualley, Andie MacDowell, Nick Robinson


Samohrana majka je žena koja sa svojih deset prstiju radi i grabi da deca ne ostanu gladna, žena koja ne želi da se njena deca razlikuju puno od ostalih. Ta žena prošla je više pakla nego što se može zamisliti. Samo ona zna svoju bol. Samo ona zna kako joj je. Samo samohrana majka zna kroz šta prolazi. Samo ona na kraju dana zna koliko je bogata, jer se bori za jedino pravo u životu - za svoju porodicu. I to su stvarne priče miliona žena iz realnog sveta, a ne izmišljenog. A to je razlog zbog kojeg se filmski stvaraoci sve češće bave ovom temom.

Margaret Qualley jedna je od onih mladih glumica koja se poslednjih nekoliko godina pojavljuje u visokokvalitetnim projektima (Once Upon a Time In Hollywood, Fosse/Verdon, The Leftovers). Međutim, uprkos njenim dobrim nastupima tokom godina, ipak bi mogla biti najviše poznata kao ćerka Andie MacDowell, odnosno po novoj Netflixovoj ograničenoj seriji „Maid“ (Sluškinja), u kojoj igra glavnu ulogu. Njen nastup ovde mogao bi da bude "odskočna daska za veliku budućnost", a tu priliku veoma dobro koristi.

Izvršni producenti serije su glumica Margot Robbie i veteranski TV pisac-producent John Wells, koji je zaslužan za ostvarenja poput „China Beach“, „ER“ i „The West Wing“. Wells je takođe bio scenarista i režiser nedavno objavljene, odlične serije „Shameless“ o porodici koja se bori da spoji kraj s krajem. Kreatorka Molly Smith Metzler, još jedna scenaristkinja koja je radila na „Shameless“, je napisala većinu epizoda ​​„Maid“, Wells ih je režirao četiri, a zajedno su osmislili priču koja je u potpunosti ispričana s jedne tačke gledišta.

Inspirisana istoimenim memoarima Stephanie Land, „Maid“ priča priču o Alex (Margaret Qualley), mladoj ženi koja živi u Vašingtonu i odgaja svoju dvogodišnju ćerku Maddy (Rylea Nevaeh Whittet). Publika prvi put upoznaje Alex dok se sprema da pobegne usred noći, pokušavajući da ne probudi svog dečka, Seana (Nick Robinson), koji je alkoholičar i često maltretira nju i njenu ćerku, pa je prinuđena da pobegne kako bi zaštitila svoju ćerku i sebe. Alex i njeno dete uspevaju da pobegnu, ali to je samo početak gde nas kreatorka serije Molly Smith Metzler vodi kroz celu seriju, jer prave muke za Alex tek počinju. Ne znamo kuda je krenula, a ni ona ne zna. Sloboda, koliko god bila neophodna, pokazaće se gotovo isto tako teškom u danima, nedeljama i mesecima koji dolaze.

Alex u džepu ima samo 18 dolara, a pronalaženje mesta za spavanje je problematično, pa ona i njena ćerka zastaju u parku i spavaju u automobilu. Sledećeg dana, uz pomoć simpatičnog socijalnog radnika, Alex pronalazi posao i počinje da radi kao čistačica, a Maddy ostavlja na brigu kod svoje majke Paule (Andie MacDowell), koja je prilično lošeg mentalnog zdravlja i ne uzima lekove, ali nema drugog izbora. Tokom 10 sati serije (deset epizoda) gledamo kako Alex ide s posla na posao i od kuće do kuće, pokušavajući da skupi dovoljno novca za život. Svaki dolar potrošen na benzin znači dolar manje za hranu, a „manji“ zastoji na poslu poput jedne izgubljene smene imaju potencijal da joj celi život izmakne kontroli.

S obzirom na to da se nalazi u gotovo svakoj sceni, veliki teret pada na Margaret Qualley, koja je na visini glumačkog zadatka. Pokušava da bude jaka zbog Maddy, ali i zbog sebe: vrlo dobro zna da bi ostanak sa Seanom bilo loše po nju i po njenu ćerku, ali takođe zna da će joj sada biti mnogo teže. Odlučan pogled koji ima Qualley tokom cele početne epizode, govori nam da Alex ima tu unutrašnju snagu koja joj je preko potrebna. U njenim scenama sa MacDowell, njenom majkom iz stvarnog života, postoji prirodan odnos koji nije uvek prisutan kada majka i ćerka iz stvarnog života dele zajedničke scene. Pomaže to što je MacDowell glumica sa 32 godine glumačkog iskustva, i daje jake performanse kao Paula koja ima problema sa mentalnim zdravljem. 

Qualley je igrala plesačicu Ann Reinking u ograničenoj seriji „Fosse/Verdon“, ali to je bila glamurozna sporedna uloga. Njena uloga ovde kao Alex je glavna uloga, a „Maid“ joj pruža sve vreme ovog sveta da zablista. Ona se stalno suočava sa krizama, donosi odluke i bori se sa birokratijom i članovima porodice. Ne samo da je dobra u scenama s dijalozima, već i u scenama u kojima su dijalozi minimalni, posebno u scenama tihog emocionalnog sloma. Pomoćna glumačka ekipa je snažna i daje veliki doprinos, ali u prvih nekoliko epizoda najbolje scene su između Alex i njene majke. I moram priznati da nisam znao (tek kasnije sam saznao) da su MacDowell i Qualley majka i ćerka u stvarnom životu.

Tokom cele serije, mi smo upućeni u surove realnosti života u strašnom siromaštvu. Automobilske nesreće, borbe oko starateljstva i novčane neprilike česte su muke u Alexinom haotičnom životu. Na ekranu je prikazano njeno ukupno finansijsko stanje kad god novac dođe ili ode, oštar podsetnik na nesigurnost života ispod granice siromaštva. Kao i naš, svet „Sluškinje“ je svet u kojem se siromašni moraju debelo pomučiti i napatiti da bi dobili pomoć koja im je potrebna, dok se bogatima nude pogodnosti i prednosti koje im nisu potrebne.

Teško je upreti prstom u bilo koga ovde i tražiti nedostatke seriji čak i ako postoje, uglavnom zato što je teško videti bilo šta osim poražavajuće slike siromašne, uplašene majke i njenog deteta. Qualley je dovoljno dobra i više nego sposobna glumica, međutim, malo je čudno što je ona bila prvi izbor za ovu ulogu. Kao MacDowellova ćerka iz stvarnog života, malo je verovatno da je ikada doživela u životu nešto blizu onoga što Alex doživljava tokom „Maid“. Pitanje je samo ko je onda ta idealna glumica ili glumac za jedan ovakav film ili TV seriju? Ljudi koji žive poput Alex, daleko su od sveta filma i njihovu muku niko ne može da razume osim njih koji takav život žive u stvarnom, realnom životu.

Kroz flešbekove gledalac vidi ključne trenutke u Alexinom životu i to u velikoj meri omogućava publici da zaista razume njenu perspektivu, bez previše verbalnog izlaganja. Molly Smith Metzler radi neverovatan posao u isporuci priče koja je duboko iskrena i koja se više fokusira na preživljavanje nego na stvarno zlostavljanje. Sa svojom mešavinom srceparajućih scena i radosnih trenutaka, „Maid“ je moćna drama istinskog kvaliteta. Netflix dokazuje da pored silnih promašaja ponekad ume i da pozitivno iznenadi publiku.

Iako su imena promenjena za seriju, radnja je uglavnom ista. Kao i Alex, Stephanie je nakon bega iz burne veze počela raditi kao čistačica kako bi izdržavala sebe i svoje dete (po imenu Story). Stephanie je sa Story provela 90 dana u prihvatilištu za beskućnike, boreći se s pronalaskom posla, imala je 28 godina kada je zatrudnela, bila je to neplanirana trudnoća i nije bila udata za bebinog oca, poznavali su se tek četiri meseca. Glumica Margaret Qualley napunila je 26 godina tokom snimanja serije. „Maid“ je oštar podsetnik koliko je nekada teško, ali kad imamo cilj i jasan motiv, pritom naoružani svojim principima čestitosti i poštenja, druga šansa nas uvek čeka.

Kažu da osoba treba samo tri stvari da bude istinski srećna u ovom svetu: nekoga da voli, nešto da radi i nečemu da se nada. „Maid“ je priča o ženi koja se nada boljim danima i za to je spremna da „poturi“ svoja leđa, a njena priča vodi gledaoce na snažno, emocionalno putovanje. „Maid“ obuhvata sve važne teme: roditeljstvo, nasilje u porodici i život ispod granice siromaštva. Postoji mnogo toga o čemu se može razgovarati ovde, ali ispričati previše Alexine priče pokvarilo bi ceo doživljaj gledanja. Dakle, puno je razloga za gledanje. Treba nam još ovakvih priča i, ruku na srce, „Maid“ zaslužuje sve pohvale koje dobija širom sveta.

Ocena: 9/10.

субота, 16. октобар 2021.

Ode to Nothing / Oda sa wala (2018)

 Kritika objavljena na FatHipster.net


Film „Ode to Nothing“ (Oda sa wala) koji je režirala filipinska rediteljka Dwein Baltazar, vodi nas na filipine, a radi se o prilično neobičnom filmu. Naime, u centru pažnje je „odnos“ između žene koja se bavi pogrebnim poslom i jednog leša. Da, dobro ste čuli. I nije ovo nešto što treba da izbegavate i da bežite kao đavo od krsta, jer je „Ode to Nothing“ snimljen s puno stila, šarma, emocija i sa mnogo prigušenog humora. Ova uvrnuta crnohumorna drama pruža jedno opičeno pravo filmsko iskustvo koje nećete često imati priliku doživeti. Dakle, radi se o veoma kvalitetnom i umetničkom filmu koji je nominovan za sedam nagrada (Famas Awards) u 2019. godini, od toga je osvojio dve, za produkcijski dizajn i kinematografiju.

Naša vodeća dama je Sonya (Pokwang), bivša sluškinja koja živi život bez prijatelja, očajnički pokušavajući da održi svoj pogrebni posao koji je u porodičnom vlasništvu, dok živi u velikoj kući samo sa svojim prilično čudnim i dementnim ocem. Njeno finansijsko stanje je užasno loše, osim što posao ne cveta, kamatar od kojeg je ranije pozajmila novac neprestano joj kuca na vrata. Međutim, izgleda da se stvari polako menjaju na bolje kada joj neznanci jedne noći pokucaju na vrata i ostave joj leš mrtve starice i zamole da se pobrine za leš, bez ikakvih pitanja i objašnjenja. Sonya se nevoljno slaže s tim i prihvata njeno telo čak iako ne zna koje ta žena, ali čini se da joj telo starice donosi mnogo sreće, jer nakon što prihvati, posao od jednom kreće da cveta, mušterija je sve više, a Sonya ponovo počinje da razgovara sa svojim otuđenim ocem. Međutim, njen odnos sa lešom ide prilično neobičnim putem, jer Sonya, a na kraju i njen otac, počinju da se odnose prema mrtvoj starici (koja će se s vremenom početi sve više raspadati) kao prema stvarnom živom ljudskom biću, razgovarajući, spavajući i čak se svađajući s njom. Takođe će jesti zajedno s njima za stolom, šminkat će je i prati je, a Sonyine zablude i fantazije će se sve više pojačavati, i ne samo njene, već i njenog oca koji misli da je to njegova pokojna žena odnosno Sonyina majka. Ali, ona i kamatar još nisu završili.

Kinematografija 4: 3 sa isečenim uglovima kojom rukuje Neil Daza dodatno pojačava temu usamljenosti i izolacije. Sonyin dom okružen je sigurnosnim rešetkama i skoro svaki snimak je uokviri tako da izgleda kao u zatvoru i fizički i emocionalno. U međuvremenu, i zvuk je bitan faktor, ili bolje rečeno nedostatak zvuka. Tišina prožima prvu polovinu filma i postoji vrlo minimalan dijalog. Jedino se čuju zvukovi koje jedva primećujemo jer smo na njih s vremenom već navikli: zvukovi saobraćaja, kiša koja prska po betonu, otkucavanje sata... Izgleda da je Sonya spolja jaka žena, ali dok gledaoci ulaze dublje u njen život, vidimo ono što drugi ne vide. Iako se ne plaši mrtvih, plaši se nečeg još strašnijeg: usamljenosti. Ona je emocionalno slomljena, bori se s gubitkom majke, traži način da zadrži krov nad glavom i hranu na stolu. Još važnije, Sonya traži neki način da bude primećena i traži prijatelja, poput trulog leša koji čuva kao osobu koja je uvek tu za nju. Bez obzira na sve komične scene, „Ode to Nothing“ je priča o izgubljenoj duši. „Možda bi bilo bolje da samo nestanem, a ne da fizički budem ovde i da se stalno osećam nevidljivo“, šapuće ona svom mrtvom prijatelju. Dwein Baltazar otvara i zatvara film kineskom narodnom pesmom „Mo Lì Hua“ - jedno brzo pretraživanje na internetu govori nam da pesma opisuje izgled cveta jasmina, koji je lep i beo. Ovaj cvet na Filipinima simbolizuje ljubav, odanost, čistoću i nadu - ovde simbolizuje Sonyinu nadu da će ponovo otkriti sreću nakon majčine smrti. Postaje jasno da sa dolaskom leša starice Sonya sada ima nekoga sa kim može da razgovara i nekoga ko će slušati šta ima da kaže, čak iako ne može da odgovori, a njen otac može ponovo da proživi svoj nekada srećan brak.

Dwein Baltazar režira film koji se bavi usamljenošću i otuđenošću, posebno u malim gradovima, ali ponajviše smrću, a posebno načinom na koji je ljudi doživljavaju. Njen pristup je, međutim, ono što film čini zaista jedinstvenim. Scene u kojima se Sonya bori sa lešom i sveukupno ponašanje njenog oca prema njenim postupcima su urnebesne, a razne scene na trpezarijskom stolu gde je mrtvo telo vezano za stolicu sigurno će izazvati veliki smeh kod svakoga ko gleda film. Iako je mrtva, izgleda da Sonya veruje da se razumeju. Magično je svedočiti kako se Sonya menja tokom filma zbog ovog neverovatnog prijateljstva i kako zbližava Sonyu i njenog oca. Na glumačkom planu, Marietta Subong (poznata i kao Pokwang, ogromna TV zvezda na Filipinima) daje zapanjujući nastup kao žena koja pokušava da se izbori sa svojim mukama i porodičnim poslom, dok je nastup Jooneea Gamboa kao otac u najmanju ruku nekonvencionalan. Film je imao svetsku premijeru kod kuće, na Međunarodnom filmskom festivalu QCinema, koji se održava u gradu Quezon City na Filipinima.

„Ode to Nothing“ je neobičan, ali veoma zanimljiv film, čiji kvalitet dolazi do izražaja kroz režiju i glumu. Deluje natprirodno, ali istovremeno i prirodno. Uvek je dobro gledati filmove reditelja koji isprobavaju različite stvari, a Dwein Baltazar je to uspela i u isto vreme, isporučila delo istinskog kvaliteta. Jedini problem je što bismo možda želeli malo više ove čudne i jedinstvene atmosfere, jer 90 minuta proleti očas posla.

Ocena: 8/10.

петак, 15. октобар 2021.

The Power of the Dog (2021)

 

Režija: Jane Campion

Scenario: Jane Campion

Uloge: Benedict Cumberbatch, Kirsten Dunst, Jesse Plemons, Kodi Smit-McPhee, Thomasin McKenzie, Genevieve Lemon, Keith Carradine, Frances Conroy



Vreme westerna je uglavnom prošlo. Ipak, svako malo se pojave neki novi westerni, staromodni, moderni ili postmoderni, pa se može reći da će žanr preživeti.


Novozelandska rediteljka Jane Campion nije snimila dugometražni film punih 12 godina, ali čini se da je za to vreme oštrila britvu kako bi isporučila njen novi film "The Power of the Dog", koji ponovo oživljava western žanr, doduše, ne u onom klasičnom smislu. Naravno, radi se o autorki koja ima šta da kaže (osvojila je Oscara za najbolji originalni scenario filma „The Piano“ iz 1993. godine, kao i nominaciju za najbolju rediteljku) i očekivanja su bila, može se reći, velika. A ta očekivanja je ispunila, ali opet, nije remek delo. Campion je snimala na svom terenu, odnosno na Novom Zelandu, i priču priča slikarski precizno i kontrolisano. "The Power of the Dog" je premijeru imao u Veneciji, gde je nagrađen Srebrnim lavom za režiju.


Campion je scenario zasnovala na istoimenom romanu autora Thomasa Savagea iz 1967. godine i radnju filma smešta u Montanu 1925. godine. U centru pažnje su braća Burbank, mlađi Phil (Benedict Cumberbatch) - brutalni, ogorčeni, podmukli i mračni rančer, i stariji George (Jesse Plemons) - osećajan i pristojan. Odnos između braće je prilično hladan, ali kako su obojica ravnopravni vlasnici ranča, osuđeni su jedan na drugog. Braća uzgajaju stoku u Montani i žive sami već duže vremena, ali će se to vrlo brzo promeniti. Kada se braća jednog dana zaustave ispred restorana koji u blizini vodi udovica Rose (Kirsten Dunst), jedan od braće odmah baca oko na nju. George koji je pomalo debeo i deluje usporen, na momente čak i tupav, ali veoma uljudan, ljubazan i pun poštovanja, ima velike planove za Rose i ubrzo je ženi, pa se ona i njen sin Peter (Kodi Smit-McPhee) doseljavaju kod braće na ranč. Naravno, Philu se to ne sviđa, ne voli ih nikako, a posebno mu se gadi tinejžder Peter, kojeg je Rose dovela sa sobom. Iako se u početku činilo da će možda fokus cele priče biti na odnosu između braće (to takođe gledamo, posebno u prvom činu), odnos između Phila i Petera će izbiti u prvi plan, a zatim će se priča razviti u potpuno neočekivanom pravcu.


Teško da bi iko mogao da zamisli Cumberbatcha kao kaubojčinu, ali on je takvu ulogu ovde izneo genijalno i bez problema. Phil je klasičan kauboj: bezobrazan, strogog lica i britkog jezika, ali takođe veoma lukav i inteligentan. Kupa se jednom mesečno u prljavom izvoru, a ostatak vremena smrdi na konje i stoku. Rose je izgubljena u vremenu i prostoru jer ovo nije život koji je ona zamišljala i čini se da joj je život na ranču težak. Ona se udala za muškarca koga ceni, ali počinje da strahuje za život svog rođenog sina koji se ne uklapa u ovaj način života, baš kao i ona sama. No, Peter iako deluje kao „ženskaroš“ (vidimo ga kako pravi papirnato cveće) i sav je nekako smotan, zapravo je veoma inteligentan momak, on je ambiciozan student medicine i pomno prati Philovo kretanje na ranču. Philova mržnja prema njima dolazi iz razloga jer verovatno veruje da je Rose došla kod njih na ranč i udala se za Georgea zbog njihovog bogatstva i okreće se protiv njih od trenutka kada kroče na ranč, mučeći ih sa gotovo sadistički užitkom. S druge strane, George je sve više zauzet biznisom i ne uspeva da ih zaštiti, jer ne može ili prosto ne zna kako, a Rose se zbog toga gubi. Campionov film nije klasičan western, već je više psihološka drama koja istražuje toksičnu muškost, potisnuta osećanja i izolaciju. I ono što je svakako vredno je to što nikad ne znate gde će vas ova priča odvesti na kraju.


Phil je đubre, ali je uspešan stočar i prilično bogat. Ceo život je nagrađen zato što je đubre, možda jedino što mu je uskraćeno je da voli i da ga drugi ljudi vole, a to samo povećava njegovu mržnju prema drugima. George, Rose i Peter, svi su žrtve Philove okrutnosti. Rose ima malo mogućnosti da preuzme kontrolu nad svojim životom, pa se odaje alkoholu, sakrivajući flaše pića po kući i provodeći dane u svojoj sobi. Phil takođe polako gubi tlo pod nogama, dok je Peteru verovatno najgore: on mora da se brine i za sebe i za svoju majku, pritom da se suprotstavi Philu. Cumberbatch isporučuje jednog od najopasnijih, najpodlijih likova koji će se naći u Netflixovom asortimanu filmova. Kodi Smit-McPhee je takođe izvanredan i obojica zajedno nose ovaj film na svojim leđima. Slično njima dvojici, Jesse Plemons daje sve od sebe kao nežan, ali na kraju frustrirajući George. Ali Benedict Cumberbatch se zaista izdvaja od svih kao vodeći, koji nikada nije bio bolji nego što je ovde. Naravno, u ovo doba godine nameće se pitanje ko i šta zaslužuje nagrade.

 
Na vizuelnom i tehničkom planu, "The Power of the Dog" je vredan svake velike pohvale. Kinematografija Aria Wegnera pruža spektakularni pogled na ogroman planinski pejzaž (snimljeno u mestu Otago na Novom Zelandu), dok partitura Jonnya Greenwooda doprinosi mračnoj i napetoj atmosferi. Od početnih otkucaja do dramatičnog zaključka, "The Power of the Dog" ne greši u mnogo stvari i označava trijumfalni povratak za Jane Campion i služi kao još jedan odličan primer zašto ona ostaje među najvećim filmskim stvaraocima današnjice.


"The Power of the Dog" ispunjava obećanja, nudeći čvrstu narativnu priču o snazi, muškosti i tuzi u osamljenim planinama Montane. Kandidat za jedan od najboljih filmova godine, "The Power of the Dog" sigurno će zadržati svoju snagu u sezoni nagrada. Budite sigurni da ste u sigurnim rukama sa autorkom koja zna šta radi i još jednom postiže nešto sasvim izvanredno.

Ocena: 8/10.

четвртак, 14. октобар 2021.

A Perfect World (1993)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Klint Istvud danas ima 91 godinu, slavni glumac, reditelj i producent je prilično ostario, jedva može da drži šoljicu kafe u ruci i očigledno je da je Klintu Istvudu već odavno vreme za penziju, ali nikako ga ne smemo otpisivati, bilo kao glumca, bilo kao reditelja, da nas ne bi demantovao. Uostalom, nedavno je snimio film “Cry Macho” (2021), doduše, koji nije ništa posebno, ali je stavio svima do znanja da je on još uvek tu, sviđalo se nama to ili ne. Ipak, mi se sa filmom “A Perfect World” vraćamo par decenija unazad, kada je Istvud bio u puno boljoj formi nego što je danas. Kao reditelj oprobao se u različitim žanrovima i gotovo u svima briljirao: “Bird” (1988), “Bronco Billy” (1980), “Unforgiven” (1992), “The Bridges Of Madison County” (1995), “Mystic River” (2003), “Million Dollar Baby” (2004)… Režirao je preko trideset filmova u karijeri, a “A Perfect World” spada u uži krug favorita. Ovo je topla ljudska priča o beguncu koji je pronašao prijatelja tamo gde se najmanje nadao. Taj prijatelj je klinac od osam godina koji će u njemu probuditi onu lepšu i nežniju stranu, ali će se i obojica naći u problemu.

Da bi pobegao iz zatvora, Buč Hejns (Kevin Kostner) primoran je da se udruži sa Terijem Puhom (Kit Šarabajka), o kome nema baš najbolje mišljenje. Ubrzo nakon što zajedno pobegnu iz zatvora, njih dvojica traže skrovište, a pronalaze ga u kući u kojoj živi samohrana majka i njeno troje dece. Međutim, stvari odmah izmiču kontroli, pa dolaze na ideju da kidnapuju osmogodišnjeg dečaka Filipa (Ti Džej Lauter). Potreban im je talac koji će im pomoći u bekstvu, a dečak bi bio savršen izbor: računaju na to da je klinac i da na putovanju neće praviti velike probleme, kao što bi to mogla odrasla osoba. Uzimaju Filipa, a zatim napuštaju kuću i vode dečaka sa sobom po celom Teksasu. Teri na putu maltretira Filipa, pa mu Buč oduzima pištolj koji su uzeli od čuvara kojeg je Teri ubio tokom bekstva. Međutim, Teri nastavlja da maltretira Filipa, a Buč gubi živce i ubija Terija, pa Buč i dečak nastavljaju sami dalje. Dok putuju, Buč i Filip će otkriti da imaju mnogo toga zajedničkog, što oduševljava klinca koji je odrastao u prilično strogoj porodici, Buč se prema dečaku odnosi kao prema prijatelju, uči ga razlici između dobra i zla i primorava ga da donosi sopstvene odluke. Autoput kojim idu je nedovršen, pa su on i Filip prinuđeni da idu seoskim putevima koji ih vode blizu farmi. Tokom putovanja nailaze na nekoliko ljudi i porodica koji im pomažu u bekstvu, koristeći svoj šarm (i pištolj), Buč je u stanju da prevaziđe prepreke na putevima i nabavi nova vozila za bekstvo. Ono što je počelo kao otmica polako se pretvara u pravo i iskreno prijateljstvo puno poštovanja i ljubavi, ali za spoljni svet i šerifa Reda Garneta (Klint Istvud) Buč je samo opasan kriminalac kojeg treba uhvatiti i što je pre moguće privesti pravdi.

Iako film sadrži bekstvo iz zatvora, uzimanje talaca, jurnjavu po Teksasu, dva ubistva, pljačke, obračun begunaca i policije, “A Perfect World” ipak nije toliko o tome, već priča jednu nežnu priču o jednom iskrenom prijateljstvu. Fokus je na odnosu između begunca i dečaka, a u početku je teško reći kako će se taj odnos razvijati. Buč nije u potpunosti dobar momak, a Filip nije dete koje je tu samo da udari na emocije kod gledaoca, ali će one svakako proraditi prirodnim putem. Saznajemo da je Buč imao teško detinjstvo bez oca, a ispostavlja se vrlo brzo da ni Filipu kao klincu nije puno lakše jer je i on bez oca. Sve to ih samo još više zbližava na njihovom opasnom putovanju koje može biti svaki čas okončano. Istvud provodi ceo film jureći Kostnera, najveće zvezde se neće sresti sve do pred kraj filma, ali oni se i te kako poznaju. Ova dva čoveka su se prvi put sreli davno, i obojica znaju da se ovde ne radi samo o poteri, reč je o starim, dubokim ranama. Za Istvuda, koji celu situaciju prati iz “visokotehnološke” prikolice, Buč možda nije loša osoba, ali njegov posao zahteva da bude uhapšen zbog zločina. U međuvremenu, dečak se ne može odvojiti od Buča i ostaje mu sve vreme veran prijatelj.

Zajedno sa Redom, tim agenata, uključujući i Sali Gerber (Laura Dern) koja je dovedena da pomogne, ali na drugi način, pokušavaju da otkriju gde se Buč nalazi i kojim putem ide. Međutim, Buč je uvek korak ispred policije koja je sve više frustrirana, posebno Red, koji ne zna više šta da radi od muke. Odnos između Reda i Buča je neobičan, ali ubedljiv. Iako se bukvalno ne viđaju i nalaze se na velikoj udaljenosti jedan od drugog, osećamo da postoji jaka veza između njih dvojice. Filipova majka (Dženifer Grifin) je takođe očajna i želi da zna šta se događa sa njenim sinom.

Buč nije sklon nasilju, nasilje vidi kao poslednju opciju, a odnos njega i Filipa odiše iskrenošću i poverenjem, stalo mu je do Filipa i uvek se trudi da pazi na njega, čak i dok ima napade besa i kada se ne slažu, međutim, kasnije ćemo videti da je Buč, u stvari, i dalje ubica, kriminalac i otmičar. Kako se Bučov i Filipov odnos polako zateže, Red i njegov tim se sve više približavaju. Kao kriminalistička drama, ona je efektna i napeta, ali kao priča o “ocu i sinu”, dve izgubljene duše, ona je potresna i potpuno zakivajuća. U suštini, niko od likova koje srećemo nije loša osoba, svi su oni dobri ljudi koji su se igrom slučaja našli u životnim situacijama iz kojih ne mogu da pobegnu i svako od njih radi ono što mora i ono što zna.

Istvud taktički i inteligentno priča ovu ljudsku priču, radi po planu i smišljeno. On posvećuje veliku pažnju svojim likovima, odnosno vodećem dvojcu, a njega stavlja u drugi plan. Njegova uloga ovde podseća na mnoge druge koje je već igrao, ali ovaj put ostaje strogo jednodimenzionalna sporedna figura koja zapravo ne radi mnogo toga bitnog. S druge strane, Kostnerov nastup je nesumnjivo jedan od najboljih, ako ne i najbolji u njegovoj karijeri. Sportski obučen, kratka kosa, cigareta u ustima, crne naočare za sunce, Kostner pruža upečatljivu predstavu, dok ga mladi Ti Džej Lauter veoma dobro prati (obojica glumaca su, inače, izvrsni sami za sebe, a njihova hemija u zajedničkim scenama radi perfektno). I ovaj film je čist dokaz da je Kevin Kostner izuzetan glumac koji je sposoban da glumi likove različitih dimenzija. Sve to nam daje jednu neverovatnu dramu dok se srdačno družimo sa dva neverovatna prijatelja. Ipak, postoji i nekoliko komičnih situacija, posebno oko Istvuda i njegovog tima dok pokušavaju da uhvate Buča koji im stalno izmiče. Sve radi prvoklasno u “A Perfect World”, ovo je film koji u 138 minuta ni na jednom mestu ne greši, a dužina trajanja mu savršeno leži.

Klint Istvud je jednostavno majstor svog zanata i kada ga pitaju da li je bolji reditelj ili glumac, on na to pitanje ni sam ne zna odgovor, a jasno je i zbog čega: majstor je u oba pravca. Navikli smo se na dobar film Klinta Istvuda i nepotrebno je reći da nas je Istvud razmazio sve ove godine, jer je to činjenica. Njegovi rediteljski napori uvek su tokom 90-ih bili snažni i jednostavno ste znali na čemu ste i u šta se upuštate kada se susretnete sa njegovim filmom. Međutim, ovo nisu 90-te, nego neka druga vremena. Klint Istvud sada, verovatno, ide u penziju i završava svoju filmsku karijeru u 91-godini života, a mi moramo dalje bez njega, prepušteni smo nekim drugim rediteljima i nekim novim vremenima.

Klint Istvud i scenarista Džon Li Henkok rade majstorski posao, a rezultat svega je jedan neverovatan, precizan, vešto izveden i dirljiv film koji krade srca publike. “Unforgiven” možda i dalje ostaje najbolji u rediteljskoj karijeri Klinta Istvuda, ali “A Perfect World” je odmah tu pored i dugo će se pamtiti.

Ocena: 10/10.