среда, 15. септембар 2021.

Summer White / Blanco de Verano (2020)

 


Režija: Rodrigo Ruiz Patterson

Scenario: Raúl Sebastian Quintanilla, Rodrigo Ruiz Patterson

Uloge: Adrián Rossi, Sophie Alexander-Katz, Fabián Corres



Summer White (Blanco de Verano), debitantski igrani film reditelja i scenariste Rodriga Ruiza Pattersona, imao je svetsku premijeru u okviru takmičenja World Cinema Dramatic na Sundance Film Festivalu 2020. godine, krajem januara. Reč je o izuzetnoj i upečatljivoj psihološkoj drami o odrastanju. Summer White najavljuje dolazak još jednog talentovanog reditelja koji će predstavljati savremenu meksičku kinematografiju i na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti.

Radnja filma vodi nas u Meksiko (preciznije, Meksiko Siti), gde pratimo priču o 13-godišnjem Rodrigu (kojeg novajlija Adrian Rossi igra maestralno i sa velikom hrabrošću), usamljenom tinejdžeru koji utehu pronalazi provodeći vreme sa svojom voljenom majkom Valerijom (Sophie Alexander-Katz), za koju je jako vezan, i čini se da uopšte nema prijatelja jer većinu vremena provodi sam na obližnjem smetlištu automobila. Njegova majka mu je sve. Ona je njegov najbolji prijatelj, njegov zaštitnik i ceo njegov svet. Međutim, kada njen novi dečko Fernando (Fabián Corres) dođe da živi u njihovu malu kuću na periferiji Meksiko Sitija, Rodrigov svet počinje naglo da se ruši. Ne može da podnese što njegova majka sada poklanja pažnju njenom novom dečku, koji očigledno nije bio samo momak ,,za jednu noć“, već puno ozbiljnije od toga. Fernando je, reklo bi se, korektan čovek od četrdesetak godina, koliko ima i razvedena Valerija, i pokušava da uspostavi kontakt sa Rodrigom i da mu se približi. Ali, Rodrigo nije srećan zbog njegovog dolaska kod njih i vidi rivala u Fernandu, te počinje da sabotira njegovu vezu sa Valerijom. Nalazi se u situaciji, ili da prihvati svoju novu porodicu ili da uzvrati i povredi osobu koju najviše voli.

Rodrigo kipi od besa i nismo sigurni na kakve stvari je sve spreman. To što je maloletan, ne znači da nije sposoban da izazove tragediju. Nasilje kao da ,,visi u vazduhu“, i samo je pitanje vremena kad će da ,,eksplodira“. Međutim, ako se postavite na mesto Rodriga - skoro kao da mu je deo srca istrgnut iz grudi. Rodrigo je dete koje je iznenada istisnuto iz vrlo udobne i ljubavne veze sa svojom majkom. Njegova nesposobnost da nastavi sa novim životom tera ga da radi nepromišljene stvari, a zbog njegovih godina - veoma lako gubi kompas. Rodrigova majka samo pokušava da izgradi novi život, nakon neuspelog braka sa njegovim ocem. Nikada se eksplicitno ne pominje, ali je lako pretpostaviti da stvari u tom braku nisu završile dobro. Može se razumeti iz činjenice da Valerija često preti da će Rodriga poslati kod oca, kao da je to najgora kazna koja postoji. Ali, Patterson se u svakom trenutku brine da ne budemo previše oštri prema Rodrigovim postupcima, u pokušaju da pokvari stvari jedinoj osobi koju zaista voli. Glavnom junaku je teško jer ne može da razume zašto se ponaša na određeni način. Snimateljka Maria Sarasvati Herrera hvata ljutitu reakciju tinejdžera dugim snimcima kako bi pojačala dramatičnu napetost. Summer White radi jer od nas zapravo nikada ne traži da sažaljevamo Rodriga, ali je teško da ne saosećamo s njim, zbog činjenice da ga je majka sad ,,zapostavila“. Bez razmišljanja, može se osetiti da je ovo vrlo lična priča za meksičkog reditelja, što govori i ime koje ima tinejdžer kojeg pratimo u filmu.

Sva tri glumca su na visini zadatka. Rossi je posebno dobar i pruža performans u više slojeva. On je tih, a zatim eksplozivan, dok se Rodrigo hvata ukoštac sa svojim izgubljenim detinjstvom. On sabotira Fernanda u dozama - njegovi postupci, u početku su manji i beznačajni, kasnije poprimaju alarmantnu dimenziju. Rodrigo vreme uglavnom provodi u obližnjem smetlištu, gde se sklanja u napušteni dotrajali automobil koji popravlja, i koristi to mesto kao mesto gde može da eksperimentiše. On ispoljava svoj bes na raznim predmetima, razbijajući ih, šutirajući, pa čak i paleći. Summer White se u potpunosti fokusira na interakcije Fernanda, Rodriga i Valerije u, i izvan njihovog doma u blizini Meksiko Sitija, dok tiho ispituje Rodrigovu sebičnost, ljubomoru, usamljenost i nesposobnost da se nosi sa novonastalom situacijom. U suštini, Rodrigo je prikazan kao ,,prijatno“ dete, pa se njegovi iznenadni ispadi često čine neobjašnjivim ili misterioznim.

Sa trajanjem od 87 minuta, Summer White je dobro urađen, kompaktan i laganog tempa, što bi trebalo da se dopadne, pre svega, strpljivoj publici. Ovo nije vrsta filma koji će na kraju pružiti lake odgovore, ali je prikazan na sirov, iskren i originalan način. Patterson ovu priču priča sa svojim prefinjenim vizuelnim jezikom i filozofskom dubinom i definitivno je ime na koje treba ozbiljno računati.

Ocena: 7,5/10.

недеља, 12. септембар 2021.

Acasa, My Home (2020)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Od svojih najranijih slika, dokumentarni film Acasă, My Home nam govori koliko mu je stalo do porodice Enache, koja je u centru priče. Ova porodica od čak 12 članova (od toga devetoro dece) živi u divljini, u močvarama (na periferiji Bukurešta) odnosno zelenom i zapuštenom delu grada. Mesto je bilo dugo zapušteno, a ova porodica je videla to kao priliku da ovde sebi napravi dom. Tu su sagradili malu brvnaru koja je napravljena od raznog istrošenog materijala, uglavnom starih krpa, i ne traže bolje od toga. Prilagodili su se prirodi i čini se da oni žive potpuno u skladu s prirodom. Pecaju ribu pa je prodaju u gradu, deca se igraju bosonoga oko močvare... Naravno, deca na idu u školu jer nam je jasno da su ovo ljudi koji žive u jako lošim uslovima i odvojeni od civilizacije, ali su srećni i zadovoljni s njihovim načinom života. Deluje da probleme nemaju, niko ih ne dira, tek povremeno im probleme stvara socijalna služba koja dođe u nadzor, međutim, roditelji imaju plan za to, svaki put kad ugledaju kako se približavaju, govore deci da beže i da se sakriju dok ovi ne odu. Sve ovo deluje potpuno neverovatno, a rumunski reditelj Radu Ciorniciuc se ne meša puno u priču, već samo beleži njihove situacije u kojima se nalaze kroz određeni vremenski period. Porodica Enache, živi ovde gotovo 20 godina, i ovo je za njih mesto u kojem su pronašli svoj mir. Ipak, stvari počinju odjednom naglo i neočekivano da se menjaju. Naime, grad i država odlučili su da imaju neke druge planove za ovu godinama zaboravljenu i zanemarenu gradsku divljinu (grad želi da mesto pretvori u urbani park), što znači, da je porodica Enache sada višak i da moraju napustiti ovo mesto. Oni, naravno, za to ne žele ni da čuju, ali kako protiv države? Nemaju nikakve šanse. Međutim, ratoborna porodica neće tako lako pustiti "svoj dom", posebno glava porodice, otac Gica Enache, koji ne želi da ode sa mesta na kojem je izgradio život u proteklih 20 godina. Ali, ne može ništa tu učiniti i porodica mora da prihvati stvarnost da je došao kraj. Država je ravnodušna prema njima, dolazeći sa pretnjama da će odvesti decu. Publika ima ekskluzivno sedište u prvom redu za svaki razvoj događaja.


Sada porodicu čeka ono na šta oni nisu spremni, a to je, da će se morati (pre svega deca) socijalizovati i civilizovati. Niko od dece, naravno, ne zna čitati i pisati, u jednom trenutku njihov otac govori čak da im to nije ni potrebno. Ali, deca na kraju kreću u školu. Dosta teško se snalaze i privikavaju na nove okolnosti, ali im ide bolje nego roditeljima. Tek nakon nekog vremena po dolasku u grad, deca polako shvataju šta su sve propustili dok su živeli izvan civilizacije. Roditelji se ne snalaze baš najbolje u civilizaciji i nezadovoljni su, svađaju se, ne znaju ništa raditi, a film kao da pita publiku, gde je zapravo ovim ljudima mesto? Mnogi od nas, verovatno, život koji je porodica Enache živela pre nego što su stigli u grad, ne bi mogli zamisliti. Međutim, čini se da je ova porodica bila srećna u takvim uslovima i načinom života. Tamo su živeli po nekim svojim pravilima. Iako nisu imali ništa, živeli u blatu, teškoj prljavštini, preživljavali samo od onoga što su upecali, svi su delovali tada srećnije, bezbrižno, u svom svetu, daleko od civilizacije. A sada, nakon što su se preselili u civilizaciju, sve se nekako počelo raspadati. Deca su ovde ta koja izazivaju našu empatiju. Šta ih čeka u budućnosti? Život u gradu je svakako dinamičniji. Oni igraju fudbal, pohađaju časove i druže se sa drugom decom - čak je i mašina za pranje veša izvor zabave za ovu decu. Ipak, stare navike teško umiru. Pecanje u jezeru privlači pažnju bukureštanske policije koja svoj profesionalizam iskazuje udarcem jednog od dečaka u stomak. Dok se porodica bori da se prilagodi savremenoj civilizaciji i zadrži vezu jedni s drugima, svako počinje da preispituje svoje mesto u svetu i kakva bi mogla biti njihova budućnost. Sa empatičnim i filmskim pogledom, reditelj Radu Ciorniciuc nudi gledaocima u svom dugometražnom debiju, ubedljivu priču o osiromašenoj porodici koja živi na rubu društva u Rumuniji, boreći se za svoju verziju slobode. Dokumentarac se manje bavi prepričavanjem, umesto toga, oslanja se na slike koje dozvoljavaju publici da sama pokuša da shvati celu situaciju.


U Acasă, My Home ima mnogo toga za uzeti u obzir i o čemu se može razgovarati. Nema lakih odgovora, ali ima mnogo saosećanja u ovom prikazivanju sasvim obične rumunske porodice. Rediteljova humanost i empatija je ono što podstiče stvaranje ovog filma i čini ga izuzetnim. Radu Ciorniciuc je napravio film ljupkog izgleda o prilično prljavom načinu života. Mnogi Romi žive u prikolicama i na marginama društva. Ipak, fascinantno je zaviriti u drugi način života, urbane Rome koji odbijaju smeštaj. Radu Ciorniciuc vešto radi i pazi da izbegne emocionalnu manipulaciju sa publikom. Nije nam nametnuto da sažaljevamo Enacheve, već da ih posmatramo i pokušamo da razumemo šta se događa. Oni su se prilično dobro prilagodili takvom načinu života. Osim ekstremne životne situacije i zabrinutosti za socijalne usluge, izgledaju kao i sva druga deca. Bilo bi lako ocrniti Gicu i njegovu suprugu Niculinu jer su svoju decu stavili u tako nepovoljan položaj. Tokom brutalne rasprave sa ocem, jedan od sinova govori: „Sa šesnaest godina nisam mogao da čitam ni da pišem. Počeo sam od nule. " Gica, koji često govori svojoj deci da umuknu i priča o tome kako je on "šef", traži poštovanje i veruje da mu to duguju. On istovremeno voli svoju decu, ali takođe smatra, da je otac koji, kako kaže; "Može da ih ubije ako želi. " Lako bi ga bilo predstaviti kao šu*ka, ali Radu Ciorniciuc zna da to nije tako jednostavno. Ni on, ni mi, ne znamo kakav je Gica bio ranije, pa je nezahvalno donositi odluke. Međutim, ono što vidimo je da su njegovi postupci negativno uticali na njih, bili oni toga svesni ili ne. Ako su namere dobre, a ishod loš, kako bi krivicu trebalo rasporediti? Kao i za sve drugo već pomenuto, na gledaocu je da izvuče sopstvene zaključke.


Radu Ciorniciuc možda nije predvideo šta će se tačno desiti sa porodicom Enache kada su on i njegova ekipa počeli da ih snimaju - dokumentarni poduhvat koji je na kraju obuhvatio tri godine - ali izgleda da je osetio da dolazi do promene. Čak i u prvim scenama filma postoje glasine da je 470 jutara močvarnog, napuštenog zemljišta na kome je Gica podizao svoju porodicu skoro dve decenije, namenjeno za preuređenje kao urbani park prirode. Jedna je stvar živeti sam na ovakvom mestu, ali je sasvim druga stvar za oca, majku i devetoro dece. Međutim, Gica izjavljuje da zna više o ovom komadu zemlje i biljkama, ribama i vrstama ptica od bilo koje druge žive osobe. Otkrivanje više Enachevih nevolja bi pokvarilo film. Dovoljno je reći da su oni na kraju primorani da naprave niz naglih, dramatičnih promena tokom 86 minuta filma. Ovo je vrsta filma koji stvara prirodno bogatstvo koje nastaje dok filmaši gledaju i slušaju, a njihova kamera odlučno prati porodicu koja iz svog voljenog zelenog sveta prelazi u nepoznati sivi svet. Kada je zemljište koje okružuje jezero Vacaresti na granici sa Bukureštom proglašeno rezervatom prirode, to je označilo značajnu pobedu lokalnih aktivista za zaštitu životne sredine. Mesto koje je godinama bilo napušteno je procvetalo, pretvarajući se u jedan od najjedinstvenijih i najraznovrsnijih rezervata divljih životinja u Evropi. Ipak, kako dokumentarni film Acasă, My Home beleži, to je označilo početak značajnog i katastrofalnog preokreta za jednu porodicu - jer je zemlja pala pod zaštitu vlade.


Vizuelno, Acasă, My Home je zapanjujuć film. Neverovatni snimci bespilotnim letelicama hvataju ogromnu slobodu koju je porodica Enache imala 20 godina, dok izbliza dobijamo uvid u intimnu dinamiku između braće i sestara i roditelja. Radu Ciorniciuc proveo je nekoliko godina sa porodicom Enache. Film postiže retko viđenu intimnost zahvaljujući pouzdanom odnosu dokumentariste sa glavnim akterima. Sukob između porodice, koji je ponekad žestok, nikada ne bi mogao biti snimljen da Ciorniciuc nije osvojio njihovo poštovanje. Niti bi se stalna interakcija među decom mogla tako prikazati na taj način. Zaista upoznajete Enacheve i postajete zainteresovani za ono što im se dešava. I verovatno, nikada niste upoznali ovakvu porodicu. Ciorniciuc ih tiho posmatra u trenucima sreće, ali i hvatajući ih u kriznim trenucima. Dokumentarac posebno razmatra odnos između roditelja i najstarijeg sina Valija, koji puni 18 godina, pokazujući kako se njegove nade i očekivanja dramatično menjaju kada se porodica preseli. Na mnogo načina, Acasă, My Home podseća na veoma hvaljen i cenjen dokumentarni film Honeyland (2019), koji je osvojio nominacije na dodeli Oscara. Oba filma su veoma uspešna u prikazivanju života sasvim običnih i nezaboravnih ljudi.


Dobitnik specijalne nagrade žirija za kinematografiju na Sundance Film Festivalu 2020. godine, a zatim nagrađen i na drugim međunarodnim filmskim festivalima, Acasă, My Home je delo koje uspeva i kao portret ovih ljudskih života i kao ispitivanje sve urbanije prirode čovečanstva. Porodica Enache, posebno Gica, daleko su od herojskih ličnosti, pa je nemoguće se ne saosećati sa njima i njihovom borbom za slobodu. Acasă, My Home je priča koja je univerzalna uprkos svojoj jedinstvenosti, priča o slobodi sa izuzetnim sjajem i stilom za debitantsko delo. Ovo je film u kojem će uživati svaki gledalac koji je spreman da neće dobiti jednostavne odgovore, i onaj koji je spreman da prihvati da je život složen, često težak, ali ponekad pun lepote.

Ocena: 9/10.

субота, 11. септембар 2021.

The Night House (2020)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: David Bruckner

Scenario: Ben Collins, Luke Piotrowski

Uloge: Rebecca Hall, Sarah Goldberg, Vondie Curtis Hall, Evan Jonigkeit, Stacy Martin, David Abeles, Christina Jackson



Strah od nepoznatog je česta pojava u filmu, ali to gledamo, pre svega, u hororu. Kada se pravilno uradi, film može stvoriti opipljiv osećaj napetosti. Šta se nalazi iza tog ugla? Da li je to oblik osobe ili nešto drugo? Čak iako se na sceni ništa ne pojavi, talentovani reditelji mogu da vam stvore ozbiljnu nelagodu dok gledate film i da stvore takav utisak da pomislite da ste nešto videli. Iščekivanje je zastrašujuće, dok čekate da se nešto dogodi, a niste sigurni šta će se tačno desiti. The Night House je film koji se igra sa iščekivanjem i rasteže ga koliko god može. Iako reditelj David Bruckner pokazuje mirnu ruku, radnja filma je uvek na ivici da se raspadne. Međutim, film uspeva da izbegne svaku katastrofu i na kraju isporučuje robu. The Night House premijerno je prikazan početkom prošle godine na filmskom festivalu u Sundanceu i odnedavno se prikazuje u domaćim bioskopima.

Nema većeg straha od dugotrajnog osećaja “nisam sam u svojoj kući”. To je jedan od najstarijih strahova, i to je paranoja koju svaki čovek može da razume. Svi smo barem jednom u životu legli da spavamo, čuli nešto i zapitali se: “Da li smo zaključali ulazna vrata? Da li je neko u mojoj kući? Jesam li sam/sama?”, ma koliko to bilo nelogično. Takav osećaj ima i glavna junakinja filma. Oporavljajući se od neočekivane smrti svog supruga Owena (Evan Jonigkeit), koji je izvršio samoubistvo, učiteljica Beth (Rebecca Hall) ostaje sama u kući na jezeru koju joj je on sagradio. Pokušava se pribrati i ponovo započeti život bez njega – ali tada kreće prava noćna mora. Uznemirujuće vizije i kratka poruka koju je Owen ostavio, čiji sadržaj Beth samo delimično razume, vodi je sve dublje u noćnu moru. Beth pokušava da razume (ili otkrije) razloge zbog kojih je Owen odlučio da prekine svoju životnu priču. Suprotno savetima svojih prijatelja, Beth počinje da kopa po suprugovim stvarima, kako bi došla do odgovora za kojima toliko čezne. Ono što nalazi su tajne, veoma čudne i uznemirujuće. Beth oseća da nije sama, oseća da je još neko u kući, i svaki korak koji preduzme vodi je do novog uznemirujućeg otkrića. U međuvremenu, čini se da svake noći to prisustvo u njenom domu postaje sve zlonamernije, a uz Brucknerovu režiju, sve ovo funkcioniše veoma dobro, i tera vas da nagađate šta je stvarno, a šta ne.

Ono što najviše muči Beth je što je ona mislila da dobro poznaje svog supruga. Ona je ta koja je imala psihičke probleme, a ne on. On je bio čovek (ili je bar izgledao tako u njenim očima) zdrav i prav, sigurna ruka. Zapravo, glavno pitanje je zašto, ili šta je nateralo Owena da izvrši samoubistvo. Ali, kad Beth otkrije neke veoma čudne stvari koje, između ostalog, uključuju i druge žene koje liče na nju, ona je potpuno zatečena i izgubljena. Da li ga je stvarno poznavala? Njen život koji je bio koliko toliko stabilan, sada odjednom deluje da se potpuno raspada po šavovima. Njeni prijatelji smatraju da je to normalan proces tugovanja, ali Beth je ubeđena da je neko (ili nešto) u njenoj kući vreba, misli da je to možda njen pokojni suprug, ali nije sigurna. Napetost raste i ključa kako Beth polako sklapa kockice, a mi se pitamo šta će sledeće da otkrije. Owen je očigledno vodio dvostruki život za koji Beth nije imala pojma, i iza sebe je ostavio misteriju koju je ona odlučna rešiti kako bi mogla nastaviti s normalnim životom. Ali, sve postaje malo jasnije u trećem činu. Film se nikada ne trudi da objasni sve stvari. Da li je proganjanje Beth stvarnost, ili ona umišlja stvari kao posledicu tuge i iznenadnog gubitka supruga? Da li je doslovno proganja demon ili neka vrsta duha? Bez obzira koji odgovor ponudite i koliko vam film dozvoli da to otkrijete, ostaje uvek osećaj da ne znate šta se tačno dešava.

Od tajni do mračnih snova i proganjajućih uspomena, The Night House gura Beth do njene tačke preloma i tera je da preispita svoj razum. Reditelj David Bruckner, poznat po filmu The Ritual (2017) i Southbound (2015), polako priču spušta u ludilo i misteriju. Film radi kao istraživanje gubitka, tuge i pronalaženje puta nakon tragedije. Brucknerov način rada je takav da vas dovede u stanje visoke anksioznosti, a zatim vas snažno gurne duboko u košmarnu priču koju je posle teško napustiti – i to je apsolutna poslastica ako ste ljubitelj ovog žanra. Iako radnja filma počinje poput mnogih filmova ove vrste, ovo je film koji je drugačiji od većine takvih i intrigantniji je. Ovde je mnogo preokreta zbog kojih gledalac nagađa, ali nikada nismo sasvim sigurni u šta da verujemo. Bruckner stručno stvara užasnu atmosferu kao proizvod usamljenosti i tuge i radnju filma smešta u ekstravagantnu kuću usred šume koja se odlično slaže sa iznenadnim i zastrašujućim događajima koji se dešavaju. The Night House je delo puno dugih, napetih i neizvesnih sekvenci koje ostavljaju gledaoca na ivici svog sedišta. I kako radnja ide prema napred, ta napetost se samo pojačava.

The Night House radi i kao misteriozni triler i kao natprirodni horor. Namera reditelja je očigledno bila od početka da se igra sa više žanrova i to mu delimično ide od ruke. Ono što, međutim, radi prvoklasno, je gluma Rebecce Hall. Njena uloga nije nimalo laka, jer ceo film treba da iznese bukvalno sama. Njena uloga nije samo dramski i psihološki izazov, već ​​je ponekad i fizički zahtevna. Takođe, zasluge treba dati kinematografiji i dizajnu zvuka, posebno ovom drugom, jer je film ispunjen raznim uznemirujućim zvucima. I naravno, kao što naslov filma govori, kuća je bitan faktor i mesto za atmosferu; svaki ugao odjednom može delovati preteće.

Zbog mnogo razloga, The Night House je neobičan film, jer ne sledi tipičnu formulu horora. Ono što ovde najviše plaši su ideje koje predstavlja. Ideje koje imaju savršenog smisla ako se film dublje analizira. Putovanje na kojem se gledalac nalazi šalje ga kroz dezorijentisani niz skretanja, koja ponekad vode u ćorsokak. Iz prvog gledanja, neki odgovori na pitanja će sigurno izostati, ali ovde je sve urađeno sa jasnom namerom. Film o kojem nakon završetka ne treba da razmišljamo ili da se preispitujemo – nije film. Vaše uvažavanje Brucknerovog rada, međutim, zavisiće od toga koliko ste dozvolili sebi da padnete pod njegovu čaroliju.

Celokupno gledano, The Night House je daleko od savršenog filma. Film ne uspeva u svemu, ali je isto tako daleko od lošeg. Iako Bruckner radi prilično dobar posao, čini se da je zagrizao više nego što može da sažvaće, ili bolje rečeno, nego što može da proguta. Kraj filma će sigurno podeliti publiku, što je u neku ruku i potpuno razumljivo. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, ovde je puno više pluseva nego minuseva. I ono što je jako bitno, iako se priča čini poznatom, uspeva da izbegne svaki kliše u koji mislite da će upasti. Rebecca Hall je pouzdana glumica koja iza sebe ima veliki broj uloga i nije iznenađujuće što je ovu ulogu iznela tako dobro. Tokom 108 minuta, Hall upravlja svakom scenom i nosi film na svojim leđima, a reditelj Bruckner joj mudro dozvoljava punu slobodu i njena gluma je ono što spašava celu stvar.

Šta se dešava sa nama kada umremo? Svi ljudi, različitih religija, kultura i porekla imaju različite odgovore na to pitanje, ali prava istina će zauvek biti daleko od svih nas, i čak ako postoje oni koji to znaju, nisu u mogućnosti da nam prenesu te informacije. Svako od nas će na kraju povući zavesu na tu misteriju, ali postoji deo ljudi koji su stalno u strahu od onoga što dolazi posle života – bilo da je to nešto sjajno, strašno ili veliko ništa. Strahovi nas, međutim, kao i bilo šta drugo, neće spasiti od onoga što je zapisano debelim slovima i samo tada možda budemo dobili odgovore. Film postavlja mnoga pitanja, a isključivo je na nama kako ćemo na njih odgovoriti. Na kraju, uprkos nedostacima, The Night House je film koji će vam se uvući pod kožu i držati vas u neizvesnosti, dok pokušavate da otkrijete istinu skrivenu ispod površine. 


Ocena: 7,5/10.

четвртак, 19. август 2021.

CODA (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Sian Heder

Scenario: Sian Heder 

Uloge: Emilia Jones, Troy Kotsur, Daniel Durant, Marlee Matlin, Eugenio Derbez



Za vrlo kratko vreme, film CODA, koji je režirala i napisala Sian Heder, osvojio je srca publike širom sveta, i to s dobrim razlogom. Nakon premijere koju je imao prošle godine na festivalu Sundance (gde je bukvalno osvojio ceo festival i poneo kući nekoliko nagrada) prava na film je otkupio Apple za rekordnih 25 miliona dolara, te je postavljen na servere striming platforme Apple TV+, a radi se o rimejku francuskog filma La Famille Bélier iz 2014. godine. CODA je film pun topline i pravi mali dragulj koji krade naše osmehe i srca. Na kraju krajeva, nije džaba dobio nekoliko nominacija za Oskara (dodela Oskara pomerena je za kraj marta 2022).

Film CODA bi se najbolje mogao opisati kao film o odrastanju, ali je puno više od toga. U centru pažnje je jedna jako simpatična četvoročlana porodica sa samo jednim članom-detetom koje čuje. Oko 40% dijaloga u filmu je na znakovnom jeziku, ali naravno imamo prevod na ekranu tako da razumemo sve. To dete, koje jedino čuje u porodici, je maturantkinja Ruby Rossi (Emilia Jones), koja bukvalno samo trči s jedne strane na drugu i nema nikad vremena za sebe. Rano ujutro radi na porodičnom malom ribarskom brodu, sortira sveže ulovljenu ribu koja se zaglavila u mreži (porodični posao od kojeg zavisi cela porodica) i služi ostalima kao prevodilac. Zatim ide u školu, često toliko umorna da spava za svojim stolom, što zbunjuje njene profesore, ali Ruby je vredno dete, pa je njen umor razumljiva stvar. Njen otac Frank (Troy Kotsur), brat Leo (Daniel Durant) i majka Jackie (Marlee Matlin) se isključivo oslanjaju na nju, a ona je rastrzana između svojih snova i obaveza prema svojoj porodici jer odlučuje da se prijavi na audiciju u prestižnoj muzičkoj školi. Njena porodica nema predstavu da je njihovo dete talentovano i za druge stvari, pored toga što zna da se brine za njihov mali ribarski brod i ne može u potpunosti doživeti radost njenog talenta.

Da Ruby nije lako da se nosi sa svim stvarima u životu je više nego očigledno, posebno jer je maltretiraju u školi zbog toga što je siromašan član porodice sa oštećenim sluhom. I koliko god joj njena porodica ponekad postane preveliki teret na grbači, ne može da digne ruke od njih kada im je najpotrebnija. Jedini predah joj je čas hora, tokom kojeg njen talenat za pevanje može da dođe do izražaja. Međutim, njena majka Jackie, često obeshrabruje njene muzičke snove jer se plaši da će Ruby napustiti porodicu zbog potencijalno uspešne karijere. “Da sam slepa”, pita je Jackie, “da li bi želela da budeš slikarka?”. Ovi strahovi se još više pogoršavaju kad Rubyn učitelj hora Bernardo (Eugenio Derbez, superzvezda u rodnom Meksiku) koji odmah uočava njen potencijal počne da je podučava nakon škole, zbog čega će se Rubyno vreme i dužnosti na brodu drastično smanjiti.

Koliko njena porodica zavisi od nje govori i to da bez nje ne idu nigde sami, osim kad rade na brodu. Ona je potrebna za svaki poslovni sastanak, svaki pregled kod lekara, gde god da krenu, ili šta god da rade, ona mora biti pored. U samo jednoj od mnogih ljupkih komičnih scena, doktor govori Rubyinim roditeljima da ne mogu imati seks dve nedelje. Ruby vragolasto to prevodi kao: „nikad više ne možete imati seks“, zatim priznaje svojim šokiranim roditeljima da su to samo dve nedelje, a njima je i to dugo. Tišina koja prožima veliki deo filma pojačava emocionalne otkucaje i na neki način dovodi gledaoca u svet oštećenog sluha. Možda najmoćniji trenutak filma je kada Ruby nastupa na koncertu hora i svi zvuci jednostavno prestaju, pa možemo doživeti njen nastup na način na koji to doživljava njena porodica. Ali, oni su ljudi koji se nose veoma dobro sa svojom gluvoćom i nemaju problem što ih ljudi često ismejavaju i maltretiraju, jednostavno ovi ljudi sebe ne smatraju jadnima, već su uglavnom “komično” razigrani, i ne pridaju puno pažnje ljudima koji ih uznemiravaju. Teže to pada Ruby, nego njima samima.

Glumica Jones, koja je – zajedno s rediteljkom Heder naučila američki znakovni jezik za ovaj projekat, nesumnjivo dominira u svakoj sceni. Međutim, Matlinova predstava snažno beleži ono kroz šta sve majke prolaze kad im deca odrastu i napuste dom kako bi pratili svoje snove. Troy Kotsur koji glumi oca je, međutim, možda i najjača ličnost na ekranu uz Ruby (dobio je nominaciju za Oskara). Mada i Matlin i on imaju već veliki broj uloga iza sebe, doduše, on više kroz filmove, a ona kroz TV serije. CODA dobija posebno na snazi načinom na koji prikazuje gluve osobe. Njihova gluvoća ih ne definiše, niti je nešto zbog čega se stide. Stvari koje rade su one koje radimo svi mi. Svađaju se kao i svi drugi, ali takođe brinu jedni o drugima. Niko ne pokušava da „izleči“ svoju gluvoću jer ne vidi to kao problem koji treba rešiti, odnosno film slavi njihov način života, ponosni su na sebe i na to kako funkcionišu.

Heder vrlo vešto vodi priču i prikazuje stvari onakve kakve jesu, odnosno realno, jer Ruby mora biti devojka koja miriše (tačnije smrdi) na ribu među svojim vršnjacima, ispuniti svoju ulogu jedine osobe koja može govoriti u ime svoje porodice, pronaći svoju prvu ljubav i naučiti da mora nositi svu težinu na leđima, i to radi sa zapanjujućim prirodnim talentom i u punom sjaju. Sposobna da igra samouvereno, frustrirano, ranjivo, žilavo i svojeglavo. Blista u svakom smislu. I naravno, posle tako ubedljive predstave zna se šta sledi – možemo je očekivati u bliskoj budućnosti da se sve više pojavljuje na ekranu, posebno jer su godine na njenoj strani (tek joj je 20 godina).

CODA se odlikuje izvrsnom režijom, humorom i sjajnom glumom, te fino balansira između porodične drame i muzičkog filma. Hederova posvećenost uspeva da svakom od članova porodice pruži potrebnu dubinu, i ne samo da u 111-minutnom filmu uspeva da prikaže put kojim ide Ruby, već i veliku pažnju posvećuje njenim roditeljima i bratu. Osnovna premisa filma CODA nije sigurno ništa novo: priča o odrastanju usredsređena na talentovanu devojčicu iz malog grada koja je rastrzana između njenih snova i njene porodice smo već videli milion puta. Međutim, rediteljka i scenaristkinja Sian Heder uspeva da udahne novi život staroj priči, dodajući nove slojeve i osvežavajuću količinu autentičnosti. Sve teme koje film vešto obrađuje stvaraju jednu lepu priču o invaliditetu, porodici, odgovornosti i odrastanju koju osećamo tako stvarno, nije jeftino spakovano. Naravno, ovakva priča prosto mora da udari na emocije, ali nije ništa strašno ako padne i po koja suza, time će film biti samo bolji.

Ocena: 9/10.

уторак, 17. август 2021.

First They Killed My Father (2017)

 




Režija: Angelina Jolie

Scenario: Angelina Jolie, Loung Ung (prema memoarskoj knjizi Loung Ung)

Uloge: Sareum Srey Moch, Phoeung Khompeak, Sveng Socheata, Mun Kimhak


Ljudi su često za vreme rata naterani da napuste svoje domove ne znajući gde idu, ni šta ih čeka. Ginuli su, stradala su nedužna deca, mnogi nestajali bez traga i živelo se u stalnom strahu. Ono što je prikazano u filmu First They Killed My Father, koji je režirala Angelina Jolie je najbrutalnije ratno-filmsko iskustvo koje možete dobiti od filma na temu rata, ali ne u onom smislu gde se samo puca, ovde gledamo nešto drugačije, ispričano kroz oči jednog deteta (Loung Ung) i ovo je njena lična priča. I mogu da kažem kao neko ko je pogledao na stotine ratnih filmova, i kao neko ko stvari može da podnese vrlo dobro, da je ovo bilo previše čak i za mene iskusnog filmofila. Gledajući sav taj užas ovde koji je snimljen po istinitom događaju, gde su protagonisti deca koju pratimo, osećaj je da bol ne može da bude jači, a film ne prestaje da vas udara u creva skoro puna 2 i po sata. I jasno vam je da ovo nije film za svakoga. 

Tokom svoje karijere, Angelina Jolie je nazvana mnogim stvarima-glumica, seks simbol, humanitarac, žena koja je otela Brad Pitta ...itd. Ali nije dovoljno ljudi uzelo u obzir njenu snagu iza kamere. Kroz četiri režirana filma nije bila preterano uspešna, ali s filmom First They Killed My Father sve to pada u vodu, jer je Angelina Jolie snimila jako dobar film. Jolie takođe ovde treba pohvaliti zbog duboke želje za autentičnošću. To ju je dovelo do snimanja na lokaciji u Kambodži. Takođe koristi kambodžanske glumce i glumice (kojih ima na hiljade), kao i maternji jezik Kmera. Sve sjajne odluke kako bi mogli ovu priču da prihvatimo kako treba. Naravno da je ovo težak film, ali neke priče treba da se urežu u naš mozak da postanemo svesniji nekih stvari ako još nismo. A ovo je upravo jedna takva priča.

Mnogi filmovi su ispričali svoju priču iz dečije perspektive, ali nisu mnogi to učinili tako dobro kao što to radi Jolie ovde. First They Killed My Father je neverovatan i dirljiv film o mladoj devojčici koja pod užasnim uslovima nikada ne gubi svoju humanost. Koautorka-rediteljka Angelina Jolie donosi nam istinitu priču o neizrecivim patnjama koje je kambodžanski narod pretrpeo pod vlašću Crvenih Kmera. Ovo je Jolieino najbolje delo do sada, a briga i naklonost koju pokazuje na ekranu prema ljudima Kambodže, posebno prema deci je ogromna. Jolie je napisala ovaj film s naglaskom na to da putovanje vidi očima Loung Ung (Sareum Srey Moch) i srce nam se slomi više puta tokom filma dok se bori da preživi nepravedan svet, dok bombe padaju, a deca lete nekoliko metara u vazduh. Jolie i njen snimatelj, Anthony Dod Mantle, beleže nezaboravne slike i trenutke, često posmatrajući sa stanovišta Loung Ung, koja je napisala memoare prema kojima je film zasnovan i takođe pomaže Jolie u pisanju i režiji filma. Vredi reći da je gotovo dva miliona života izgubljeno tokom režima Crvenih Kmera. „Kmer“ je stoga postao opšti termin koji se koristio za preostale Kambodžane.

Dakle, radnja filma First They Killed My Father prikazuje događaje koji su se dogodili u Kambodži tokom 70-ih godina prošlog veka. Priču i događaje pratimo sa stanovišta Loung. Njena porodica i ona, kao i još hiljade drugih, razvrstani su u radne logore širom Kambodže od strane Crvenih Kmera. Centralna priča, međutim, prati put kojim idu mlada Loung i njena porodica, te zbog toga prikazuje događaje i situacije kojima su oni prisustvovali tokom zatočeništva u logorima. Loung je toliko mlada, da njen mladi um ne može shvatiti šta se dešava oko nje. Sve u šta veruje je ono što joj govore roditelji, braća i sestre. Oduzetom slobodom, mora da prolazi kroz neke nezamislive strahote zlostavljanja dece i prisilnog rada. U vreme kada se mora igrati s lutkama, naređeno joj je da izađe na polja pod žarkim suncem i da radi dok se bukvalno ne sruši. Na sve to, mora gledati i kako njen otac prolazi kroz užasne stvari. Film se ne oslanja na dijaloge, već na vizuelne prikaze koji publici pružaju da bolje doživi celo iskustvo. Deca koja žive u kampovima, sastavljaju puške, stvaraju nagazne mine i potpuno su obučena za odrasle vojnike - a sve se to dešava bez mnogo razgovora - što se ispostavlja kao vrlo hrabar aspekt filma. U vreme kada milioni umiru, sudbina dozvoljava mladoj Loung da pobegne iz ropstva i ujedini se sa svojom braćom i sestrama, što se može smatrati nagradom zbog njene otporne prirode.

Čin iz kojeg je naslov izveden pojavljuje se gotovo na pola filma. Do tada, Jolie predstavlja detaljan portret voljenog, zaštitničkog oca (Phoeung Kompheak) i njegove supruge nežnog duha (Sveng Socheata) koji se trude koliko mogu da održe porodicu na okupu i pomognu svojoj deci da se nose korak po korak s nemilosrdnim stvarima. Porodici je na samom početku rečeno, kao i milionima drugih, da moraju da napuste grad samo s onim što mogu da ponesu, ali da će im biti dozvoljeno da se vrate za tri dana. Njen otac je svestan njihove laži i hrabro se oprašta sa svakim od svoje dece i pruža svojoj ženi poslednji zagrljaj. 

Loung nema sreće kad je njena porodica u pitanju, jer je njen otac kasnije ubijen kao i mnogi drugi, a bez majka je takođe ostala, kao i bez sestara koje su umrle od neuhranjenosti i bolesti, a njena starija braća i ona su regrutovani da služe Crvenim Kmerima. Njeni preživeli rođaci razdvojili su se kako bi izbegli da budu pogubljeni zajedno, i svojom hrabrošću i snalažljivošću uspeli da ostanu živi uprkos krvoproliću, koje gledamo u trećem, odnosno, završnom činu. Jolie izvlači, naturalističke performanse iz svoje kambodžanske ekipe, posebno mlade Sareum Srey Moch. U njenom liku postoji tišina koja je čini nezaboravnom figurom u ovom nezaboravnom filmu. I iako je radnja smeštena u ratno doba, First They Killed My Father nije klasični ratni film. To je više priča o hrabrosti i ljubavi - vrednostima koje prevazilaze sve barijere. I to nije samo Loungova priča - to je priča o svakoj osobi, širom sveta, živoj ili mrtvoj, koja je ikada bila žrtva eksploatacije i ropstva.

E sad, zamislite da vam se nekada ugodan život raspadne za nekoliko minuta. To nije nešto o čemu neko od nas želi da razmišlja, ali to je ono što se desilo ovoj porodici i mnogim drugima. A mi kao publika dobijamo jasnu sliku iz prve ruke kako to zapravo izgleda. Ali ono što uzdiže ovaj film je način na koji poštuje Kambodžu, njene ljude i istoriju. First They Killed My Father jasno stavlja do znanja da je ovo priča od istinskog značaja. Film se završava zrakom nade, ali nije potrebno spominjati da su okolnosti oduzele njenu porodicu i život i stvorile bol koju će nositi do kraja života. Ovo daje veću poruku o tome koliko duboko i koliko dugo rat može uticati na ljude. 

Sareum Srey Moch je sjajna u ulozi devojčice koja je prisiljena da odraste pre vremena, donoseći na ekran emocionalnu predstavu koja je dostojna nekoga ko je tri puta stariji od nje i ko iza sebe ima ozbiljan niz umetničkih filmova. Ona je jedan od retkih glumaca koji, bez obzira ko je na sceni sa njom, ima trenutnu hemiju s tim glumcem. Ta hemija je posebno izražena u njenim scenama s Phoeung Kompheak koji glumi njenog voljenog oca. Njihove zajedničke scene neki su od najupečatljivijih i najemotivnijih komada u filmu ikada zabeleženi.

First They Killed My Father je izvanredna priča o preživljavanju, koja je još fenomenalnija jer je to istinita priča, te još neverovatnija jer je dete glavni junak-preživeli. Upozoriću vas da postoji nekoliko vrlo slikovitih scena ljudi koji ginu u borbama, posebno dece, ali to je jasna namera Angeline Jolie; rat je ružna, prljava stvar, gde su mnogi nedužni stradali, posebno boli jer su među stradalima deca. Loungova priča blisko se slaže s Jolieinim brigama i inspirisala ju je da stvori film epskih razmera i impresivne tihe moći. 

Ocena: 9/10.

недеља, 15. август 2021.

Don't Breathe 2 (2021)

 Kritika objavljena na Bosonoga Magazin

Režija: Rodo Sayagues

Scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues

Uloge: Stephen Lang, Brendan Sexton III, Madelyn Grace, Rocci Williams


Osveta je prilično popularna ideja u filmu. Ljudi rade užasne stvari jedni drugima, a oštećena strana želi osvetu. Ali kako je to jednom neko lepo rekao: “Onaj koji smera osvetu čini zlo samom sebi, jer postaje zao.” Da paradoks bude veći, maštanje o osveti, njeno planiranje, pa čak i sprovođenje u delo, umesto da te ljude oslobodi veze sa osobom koja ih je povredila, tu vezu čini još snažnijom, gotovo neraskidivom. Bez obzira na to, ipak uživamo da gledamo kada pojedinci uzmu zakon u svoje ruke i sami reše svoj problem, bar na velikom platnu.

Pošteno je reći da je Don't Breathe bio hit film 2016. godine, kada se prvi put pojavio. Nije važno da li vam se dopao ili ne, bio je popularan i mnoge je iznenadio. Nikada nije bilo pitanje da li će se pojaviti njegov nastavak, jer je sam Stephen Lang (Slepi čovek) bio spreman da nastavi ovu priču od prvog filmskog hita. A čak je izjavio da ne bi imao ništa protiv da se snimi sedam delova. Dakle, sa posvećenim timom koji želi da oduševi svoju publiku ponovo, može li novi nastavak pružiti isto iskustvo? Odgovor je - teško. Menjanje stvari koje su davale rezultat u prvom delu je veoma rizično, ali opet -  hrabro upuštanje u nešto drugačije. Ali producent, urugvajac Fede Alvarez prepušta režiju u drugom delu svom filmskom kolegi Rodu Sayaguesu s kojim je takođe napisao scenario u prvom delu, menja stvari i ne boji se reakcije publike.

Iako nije uobičajeno, često se dešava da neko gleda neki nastavak, a da nikada pre toga ne vidi original. Don't Breathe 2 mogao bi da stoji sam kao svoj film. Ono što se dogodilo u prvom filmu, nikada se ne spominje. I, u tom pogledu, Don't Breathe 2 stoji kao zaseban film koji nema puno toga zajedničkog s prvim delom - što je u jednu ruku dobro, a u drugu - loše. Sve ovo gradi fascinantan pogled na Don't Breathe 2. Ipak, kolege reditelji i scenaristi uspevaju da nam »prodaju« tek gledljiv film-triler koji igra na kartu napetosti i sukoba kao i u prvom delu, a Stephen Lang je nesumnjivo ponovo najintrigantnija figura na ekranu kao slepi čovek. Što se tiče dostupnosti filma, za torent »bandu« neće biti dostupan još neko vreme, i može da se gleda trenutno samo u bioskopu. Mada i oni koji posećuju bioskope bi mogli uštedeti taj novac za nešto bolje.

Dakle, u Don't Breathe 2 dobili smo prilično veliku izmenu stvari, otišao je jedan od prvih asova-odvažna Jane Levy kao simpatična, moralno sumnjiva junakinja, a drugi je degradirani-Alvarez koji je sada samo koautor i producent i kao takav, postoji izvesna jeftinost filma, i to je neminovno, a filmu ne pomaže puno ni srpska lokacija. Da stvar bude gora, ovde je naš antijunak iz prvog dela onaj za koga treba da brinemo, ali pošto smo videli za šta je Nordstrom sposoban, da je ubica i silovatelj, kako možemo da brinemo o tome šta će mu se dogoditi? To je pitanje na koje je delimično odgovoreno predstavljanjem njegove nove ćerke, odnosno zamene, u vidu mlade glumice Madelyn Grace.

Don't Breathe 2 ponovo posećuje Normana Nordstroma, poznatog i kao "slepi čovek" (Stephen Lang), koji vodi samotnički život nakon smrti svoje ćerke. Osam godina nakon što je bio istinski uvrnuti i tragični negativac u prvom delu, otkriveno je da je sebi sada napravio novi život - odgajivši mladu devojku po imenu Phoenix (Madelyn Grace) kao svoju ćerku. Vodi računa o njoj i odbija da pusti Phoenix da istražuje svet spolja iz straha od onoga što bi joj se moglo dogoditi. On je obučava kako da se odbrani i zaštiti, a izlet u grad za nju je retka poslastica. Ali, opasnosti spoljašnjeg sveta ionako pronalaze taj par u obliku pretećeg ludaka Raylana (Brendan Sexton III) i njegove bande razbojnika. Kada se grupa jedne noći pojavi u kući Slepog čoveka da pokupi njegovu "ćerku", vojna mašina za ubijanje će još jednom dokazati da je sila na koju treba računati.

Priča se na pola puta preokreće i u određenoj meri se poigrava sa našim simpatijama, mada je uvek jasno na čijoj je strani film. Sve ne bi funkcionisalo bez sjajnog nastupa Grace, stvarajući mladu junakinju koja je čvrsta, odlučna i sposobna, a ipak još uvek samo klinka koja živi u svetu u kojem vladaju često opasni odrasli ljudi. Lang ponovo glumi Slepog čoveka s kombinacijom lukavosti i telesnosti što ga čini verodostojnom pretnjom, a u ovom slučaju i verodostojnim zaštitnikom. S druge strane, neki bi mogli biti razočarani što Don't Breathe 2 ne odlazi u zaista perverzna područja u kojima je bio original, što ga je nesumnjivo jednim delom i učinilo onako efikasnim. Ali u suštini, ovaj drugi deo nastavlja sa jezivom maštom i oronulim, uznemirujućim raspoloženjem koje je pogodilo publiku prvi put.

Još jedna stvar koja razdvaja prvi i drugi deo je ta, što u prvom delu niko od ljudi u filmu nije bio dobar momak. To ga je učinilo tako efikasnim. Vaše simpatije su bile okrenute naopačke i morali ste ispitati kako ste upravo prihvatili priču koju su vam autori filma dali. To je bila jasna namera jer su filmadžije od početka zadržavale ključne informacije od publike. Dok, ovde, stvari malo drugačije funkcionišu. Međutim, ono što se nije promenilo, to je da je Stephen Lang ostao onaj isti koji nema problem da prospe nekome mozak na brutalan način i ostavi ga da trune. Takođe, kao i u prvom delu, i u nastavku postoje scene gde se gubi svaka verodostojnost, pa se možemo samo smejati onome što vidimo. Ali i to je urađeno s namerom.  

Lang je efektno impozantno fizičko prisustvo na ekranu, ali njegov lik ostaje problem koji film ne može da reši, bar kada je u pitanju moralna dilema. Da li je silovatelj manje zlo ako se brine za dete? Da li je otmičar manje zlo ako se brine o tome koga je oteo? Da li je ubica manje zlo ako pokaže lagano kajanje u poslednjem činu? Odgovor na sve je naravno ne, i možda bi neki drugi film mogao proći kroz takvu moralnu mrlju, ovaj jednostavno, ne može. Don't Breathe 2 ne samo da se bori za vazduh, već se bori i za svrhu i smisao.

Ali da stvari sagledamo malo s pozitivnije strane. Niko ne tvrdi da su filmovi Don't Breathe umetnička dela koja oduzimaju dah. Ovo su trileri u kojima želite da se zabavite, a „mozak pustite na pašu“ i sigurno će biti ljudi koji to smatraju zabavnim. Njegovi intrigantni likovi i moralna pitanja s kojima se poigrava spašavaju ga od potpunog promašaja.

Ocena: 6/10.