петак, 13. август 2021.

The Man with the Answers (2021)

 

Režija: Stelios Kammitsis

Scenario: Stelios Kammitsis

Uloge: Vasilis Magouliotis, Anton Weil, Stella Fryogeni



Kako je društvo globalno postalo otvorenije tako se i snima sve više filmova LGBTIQ. I, ako se vratimo malo unazad, videćemo da je poslednjih godina snimljeno nekoliko ozbiljnih hitova koji su doživeli veliku slavu, kao što su hvaljeni i nezaboravni "Call Me by Your Name" (2017), "Blue Is the Warmest Colour" (2013), "God's Own Country" (2017), "Moonlight" (2016), i drugi. Mnogi od njih su dobili veoma značajna priznanja i sigurno filmovi na tu temu neće prestati da se snimaju. Novi film "The Man with the Answers", nije tako prodoran kao gore pomenuti naslovi i čini se da još nije „pronašao svoj put“, ali vreme je pred njim da to promeni.


Film reditelja i scenariste Steliosa Kammitsisa, koji je rođen i odrastao na Kipru, je dopadljiv, zanimljiv i prijatan. Bez specijalnih efekata, bez velikih preokreta i snimano je potpuno u prirodnom obliku. To je realistična priča o dvoje ljudi koje je sudbina spojila tamo gde su se najmanje nadali. Sa toplim i duhovitim dijalogom i pobedničkom hemijom dva vodeća glumca, "The Man with the Answers" izgleda kao stvarna životna priča koja se dešava.


Naš nesrećni protagonista je momak iz Grčke, ime mu je Victoras (Vasilis Magouliotis), bivši šampion u ronjenju. Njegova profesionalna ronilačka karijera je završena, a dane provodi radeći na nisko plaćenom poslu u fabrici nameštaja, i često odlazi u posetu svojoj baki u bolnicu. Umoran od rada u fabrici nameštaja, njegov život se iznenada menja nakon smrti njegove bake. Vozeći svoj stari prašnjavi auto, krenuo je u Nemačku gde živi njegova majka koju nije dugo video. Na tom putovanju upoznaje Mathiasa (Anton Weil), avanturističkog mladog Nemca koji ga nagovara da ga poveze, ali Victoras nije baš za tu ideju, međutim, kasnije ipak nekako pristaje, uz dogovor da podele putne troškove. I, dok putuju zajedno, Mathias ga gura da izađe iz svoje zone komfora i otkrije prave razloge njegovog putovanja.


Dok je Mathias raspoložen za svaku vrstu avanture i zafrkancije na putu, od skakanja u jezero prvo na koje nalete, do toga da u restoranu ne dozvoljava da Victoras sam izabere hranu, već naručuje napamet po brojevima koje ni sam ne zna šta znače, Victorasu je „pun kufer” svega, izvršavanja zadataka i tuđih naredbi, a u jednom trenutku čak i ostavlja Mathiasa samog pored puta, ali brzo se vraća po njega jer je očigledno da mu je švaba ušao pod kožu toliko, da ovaj ne može da mu kaže „ćao-prijatno“. S vremenom Victoras postaje malo opušteniji i obojica upadaju na neku proslavu gde se ne zna „ni ko s kim, ni kod koga“, svi su u nekom transu pozitivnog ludila, pa se Victoras i Mathias pridružuju ludoj zabavi s otkačenim plesom na podijumu gde su svi obuzeti muzikom. Posle toga, nastavljaju svoje putovanje i upoznavanje.


"The Man with the Answers" je prilično mršave dužine, skockan u kompaktnih 80 minuta. Međutim, to i nije da mu smeta, jer i nema za cilj da uradi previše stvari, vrti se oko svoje jednostavne priče i ne gubi vreme na velike uvode i zaokrete. Ono što ga ipak malo sputava su nerazvijeni likovi, ali glumci blistaju. Problem, dakle, nije u glumi, nego u tome što nam veoma malo daju informacija o sebi. Mathias nema nikakvu pozadinu i neke posebne detalje kao lik. Takođe se malo otkriva o Victorasovom složenom odnosu sa majkom sve do nekoliko upečatljivih scena u trećem činu sa odličnom Stellom Fyrogeni. Uprkos tome, shvatamo da su dvojica putnika u potrazi za stvarima zbog kojih će se osećati življe.


Reditelj-scenarista Stelios Kammitsis, odlučio se za jednostavnu priču, a opet dokazao da film ne mora da bude »budžan« svim i svačim da bi što bolje izgledao i kako bi se što bolje »prodao« publici. Kammitsis se drži svog plana od početka do kraja i to ne menja. Nežno oko Kammitsisa za detalje, siguran osećaj za tempo i brilijantna kinematografija Thodorosa Mihopoulosa koja beleži impresivne pejzaže na putu, čini "The Man with the Answers" prijatnim za gledanje. Ali, film nikada ne bi funkcionisao bez dva izvanredna glavna glumca. Kammitsisova završna scena filma je veoma jednostavna, a opet tako moćna. Film sa svojom završnom scenom ostavlja mogućnost za nastavak, ako Kammitsis bude odlučio to učiniti u budućnosti.


Ono što zaista radi u ovom filmu, je to što uspeva da izbegne svaki kliše u koji mislite da će upasti od početka. Da, očigledno je da će se odnos Victorasa i Mathiasa iz zavađenih stranaca promeniti u nešto intimnije, ali njihovo putovanje do njihove konačne tačke je osvežavajuće i ubedljivo. Film se ne bavi toliko seksualnostima dvojice muškaraca, već se odlučuje da prikaže prirodni tok njihovog upoznavanja. "The Man with the Answers" je drugačiji od bilo kog drugog filma na temu LGBTIQ, i to na svakom polju.


Jednostavna, nepretenciozna i krajnje ljupka drama Steliosa Kammitsisa, koja je napravljena s puno šarma, srca, s malo humora i puno ljudske drame, neće revolucionirati budućnost bioskopa sa temom LGBTIQ. Ali, u tome i leži njen šarm. Lepo je s vremena na vreme videti lagani film koji je uspešan u svojim namerama i koji možemo pratiti s osmehom na licu, bez tenzije i bez stresa.


Ocena: 7/10.

субота, 7. август 2021.

John and the Hole (2021)




Režija: Pascual Sisto

Scenario: Nicolás Giacobone

Uloge: Pamela Jayne Morgan, Charlie Shotwell, Michael C. Hall, Jennifer Ehle, Taissa Farmiga


John and the Hole je pomalo zbunjujući film za gledanje, čak i za one iskusne filmske kritičare. Ali ako ne žurimo i počnemo o njemu dublje da razmišljamo, dolazimo do toga da je ovo mudar i veoma pametno osmišljen film, a priča koja deluje suviše prosto na prvu, postavlja milion pitanja u jednom minutu. John and the Hole debitovao je na Sundance filmskom festivalu krajem Januara ove godine i uspeo je da izazove reakcije kod mnogih gledalaca, što je obično znak da se radi o komplikovanom filmu. Režirao ga je španski reditelj Pascual Sisto i ovo je njegov prvi dugometražni rediteljski film.

John (Charlie Shotwell) je 13-godišnjak koji pohađa časove tenisa, vežba klavir i ima jednog prijatelja. Potpuno je isključen, a većinu svog života provodi sam. Jednog dana dok je napolju nailazi na duboku rupu u zemlji ostavljenu od nedovršenog bunkera. Ni manje ni više, John će u tu rupu smestiti svoju porodicu nakon što ih drogira i držati ih zatočene u rupi. S porodicom u rupi, John je sada slobodan da radi šta god želi, kad god želi, ali da li je to ono što zaista želi? Ovo je intenzivna, klaustrofobična vožnja detetom sa ozbiljnim problemima, koja vas tera da zastanete i razmislite o svim znacima upozorenja koje redovno zanemarujete. A ta klaustrofobija je još veća briljantnom upotrebom uskog odnosa širine i visine 4: 3, pa se osećate kao da ste zarobljeni u rupi dok je gledate. Drugi fantastičan deo korišćenja ovog odnosa je da iako je John onaj izvan rupe, uvek se oseća kao da je i on zarobljen. Zarobljen u svom domu, u svojim lažima, pa čak i u svom umu.

John pleše na ivici noža. S jedne strane, dečija sloboda bez odgovornosti, beskrajno slobodno vreme, a sve ono što poželi pada u krilo naizgled s neba kao kišnica. S druge strane, preteća realnost računa, novca i odgovornosti. Ali dete u tim godinama nema jasnu predstavu šta to znači, sve što ga zanima je da radi stvari koje njemu padnu na pamet i koje on hoće. Više se niko ništa ne pita osim njega, on je sada glavni. A roditelji nisu ni svesni da im je dete skrenulo s puta, jedina koja možda sumnja u to je njegova sestra koja je takođe u rupi. No, ako nisu, biće. Kada shvate da su prepušteni na milost ili nemilost sopstvenog sina, od kojeg zavisi da li će dobiti obrok i toplu odeću. Sam John možda čak ni ne zna tačno zašto to radi; čini se da nema jasan plan šta dalje raditi i izgleda više kao da samo isprobava stvari.

John and the Hole jedan je od onih filmova koji odbija da nahrani publiku kašikom, ostavljajući sve scene otvorene za tumačenje. Ovo će zasigurno frustrirati ili dosaditi, ali dvosmislenost koju španski reditelj Pascual Sisto iznosi u svom rediteljskom debiju najveća je snaga filma. Spor tempo filma stvara uznemirujuću priču o adolescentnoj teskobi, egzistencijalnom strahu i o tome šta zapravo znači biti nezavisan. John and the Hole možda ne ide dovoljno daleko s tim idejama, ali činjenica da ga njegova neodređenost i odbijanje direktnih odgovora čini više zadivljujućim nego otežavajućim. Ovo je više od zabavnog filma i ovde ima o čemu da se razmišlja dok glava ne zaboli.

Ali Shotwellova predstava je vrhunska. Nepristrasno gledajući svoju porodicu zatočenu u rupi i polako lutajući po praznom dvorcu koji mu je na raspolaganju, on je motor filma koji baca čaroliju nelagode. Filmska ponuda je takva da ima mnogo filmova o „jezivom dečaku“, ali malo njih zapravo funkcioniše kao priča o odrastanju poput John and the Hole. Ledeni i povremeno proganjajući, ovo je film koji je u stanju da vas jednostavno "usisa" u svoju priču. Zvuk je takođe značajan element za postavljanje mučne atmosfere, a dužnosti dizajna zvuka padaju na Nicolasa Beckera. Becker je zvučni umetnik i montažer koji ima impresivan doprinos u mnogim filmovima i radio je na nedavnom filmu Sound of Metal (2019), i nosi deo zasluga za uspeh tog filma.

I film i Johnova dela imaju nepredvidljivu prirodu. Njegovo lice nikada ne odaje ono što oseća, i niste nikada sigurni na šta je sve spreman. A zamislite ga tek u odraslom dobu? I dok njegovi roditelji i sestra sede u svom novom zatvoru, sve što mogu učiniti je preispitivati sebe i jedni druge. Da li su bili previše oštri prema Johnu? Da li su mu pružili dovoljnu podršku? Šta su učinili tako strašno da zasluže ovu sudbinu? U međuvremenu, sam u svojoj kući, John se upušta u neku vrstu fantazije o odraslom dobu. Uči da vozi očev automobil, podiže novac u gotovini - mada jedino na šta može da pomisli da ga potroši je brdo brze hrane. A njegov eksperiment već je promenio njegovu porodicu: Uče kako je živeti bez lakih zadovoljstava i bez silnog bogatstva u kojem su inače živeli pre nego što su završili u rupi.

John and the Hole je fascinantni triler, pored ludog koncepta da dete baci drogiranu sopstvenu porodicu u rupu, a zatim bukvalno preuzme sve što pripada njima, izuzetno glatko i nelagodno snimanje filma čini ovaj film dubljim nego što izgleda na prvi pogled. To je jedan od onih filmova koji će podeliti publiku zato što je tako nejasan i jeziv. Ali sva ta otkačenost zapravo ima smisla jer često svi mi zaboravljamo za šta su sve deca sposobna.

Ocena: 7/10.

петак, 6. август 2021.

Tina (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Mlađe generacije možda neće shvatiti koliko je Tina Turner zaista bila velika. Životna priča Tine Turner je posebna i vrlo tragična. Iza njenog uspeha 1960-ih i 1970-ih bio je život u strahu, nasilju i zlostavljanju od strane njenog supruga i muzičkog partnera Ikea Turnera. Sva prethodna vremena njenu priču su pričali muškarci i fokus je bio uglavnom na tom bolnom periodu. Dokumentarni film „Tina“ pokušava to donekle ispraviti tako što posvećuje veliku pažnju njenom životu i karijeri nakon razvoda. Pritom se mediji i ljudi optužuju da stalno ponavljaju tu prošlost, sa traumatičnim posledicama po samu Tinu Turner. Turnerova užasna veza sa prvim mužem zabeležena je više na drugom mestu, najviše u njenoj biografiji pod nazivom „I, Tina“ i adaptaciji hit filma „What’s Love Got to Do with It“ (1993) sa Angelom Bassett, ali i ovde možemo videti nešto od toga. I zaista, reditelji dobitnici Oscara Daniel Lindsay i T.J. Martin fokusiraju se na sve aspekte njene priče, od detinjstva do svetske slave. Podeljen u pet delova – „Tina i Ike“, „Porodica“, „Povratak“, „Priča“ i „Ljubav“ – zvezda poziva gledaoce u svoj život na način na koji do sada nismo bili, otkrivajući o svojim najdubljim borbama i najličnijim trenucima.

Kada je jednom u potpunosti ispričala celu svoju priču-uključujući zlostavljanje kojem je prisustvovala kao dete, finansijsko zlostavljanje koje je pretrpela i još mnogo toga, mega-zvezda je jasno mislila da više nikada neće morati da priča o tome. Ali, dogodilo se suprotno – otkako je svetu otkrila najbolnije delove svog života, Tina Turner je bila primorana da nastavi prepričavanje svoje teške životne priče, što je značilo da se ponovo prožive najstrašniji trenuci u njenom životu. Međutim, Turner je ostala čvrsta i nastavila hrabro dalje sa svojim životom. Smatra se jednom od najvećih muzičkih umetnica 20. veka. Turner je više od same zvezde-pevačice – bila je i ostala – muzička ikona. Oduvek je bila prepoznatljiva po svojim energičnim nastupima i sjajnoj sposobnosti da publiku oduševi na jedinstven način, kako to nijednoj ženi s muzičke scene nikad nije uspelo. Njen jedinstven, jak glas, njene neverovatne noge, kosa i usne, lepota koja odoleva vremenu, i njena nezaboravna životna priča, uticali su na to da je ova tamnoputa pevačica postala živa legenda.

Anna Mae Bullock, široko poznata kao “kraljica rokenrola”, rođena je 1939., najmlađa od tri sestre. Kada je imala jedanaest godina, njena majka napušta porodicu i beži od muževog zlostavljanja, zatim je napušta i otac. Bullock se uvek osećala neželjenom od njene majke. 1957. godine upoznaje Ikea Turnera i njegov bend „The Kings of Rhythm“. Godine 1960. postala je pevačica benda, a Ike je preimenovao u Tina Turner. Tada započinju i svoj lični odnos, koji uskoro postaje obeležen njegovim nasiljem i njenim strahom. U međuvremenu, imaju prvi hit sa pesmom ‘A Fool in Love’. U jednoj sceni nastavlja da priča o fizičkom zlostavljanju koje je pretrpela tokom njihovog 16-godišnjeg braka, ne štedeći nikakve detalje, što je nesumnjivo neprijatno za gledati, ali to je sirova lepota „Tine“, koja tako iskreno otkriva svaki element pevačicinog života, omogućavajući nam da procenimo koliko je daleko stigla i koliki teret je nosila na leđima. Učimo o tome kako je karijerom žonglirala sa majčinstvom, a zvezda je u dokumentarcu hrabro priznala da je znala da je deci potrebno više od onoga što pruža. Takođe se vraćamo u Tininu prošlost dok priča o tome kako ju je majka napustila od malih nogu i kako je to uticalo na njen život. U nekim zaista srceparajućim scenama, pevačica govori o tome da je bila bez ljubavi i zaista dobijamo uvid da je neko iz svega ovoga izašao mnogo jači, tamo gde bi mnogi pali, ona je ostala na nogama. I, uprkos tome što se borila sa tolikim unutrašnjim demonima i stalno se podsećala na prošlost iz koje je toliko želela da pobegne, Tina je u svakom trenutku ostala svoja. To je priča o opstanku i izdržljivosti zvezde koja i dalje inspiriše i verovatno nikada neće prestati da to čini.

Malo bi njih na ovom svetu moglo parirati Turneru kao izvođaču. Uzor i inspiracija za Micka Jaggera i bezbroj drugih. Njena moć bila je u oporavku. Kao pevačica koja je trpela zlostavljanje, vraćala je svoj život, svoju priču, svoj glas. Njen pravi debi, kaže, nije došao kao tinejdžerka sa Ike & Tina, već kao 50-godišnja žena konačno sama. Sa arhivskim snimcima i intervjuima, „Tina“ se prvo vraća u svoje godine u reviji Ike & Tina Turner. Ono što se dešavalo između njihovog scenskog prisustva i privatnog života je bilo sve samo ne bajkovito. Na papiru i na sceni oni su senzacionalan, bujan rok i R & B duo – iza zatvorenih vrata, on je zlostavljačko, kontrolirajuće čudovište. Kada ga je Turner konačno napustila, 1976. godine, bila je srećna što je dozvolila Ikeu sve osim umetničkog imena. I potpuno je razumljivo da Turner ne želi više da se objašnjava u vezi s tom situacijom koja je sada daleko iza nje. Teško je gledati ženu tako moćnu kao što je Turner, glas koji stoji iznad muzike, koja je tako ranjiva u svojim ranim godinama, a opet tako živahna i puna energije. Ali, i toliko je sreće u priči Tine Turner, onoj vanzemaljske prirode: rasprodati fudbalski stadioni, veliki broj Grammy nagrada, prodato 200 miliona nosača zvuka i dostizanje broja jedan na Billboardovoj top listi u godinama kada su većina zvezda bili primorani da se penzionišu. Turner je bila i uvek će biti sila. Ona je ovde centralni lik i pripovedač, zvezda koja sija istim sjajem i u svojim 80-im godinama.

Tina Turner od nastupa se oprostila još 2009. godine na turneji pod nazivom „Tina!“ povodom pet decenija muzičke karijere. Tada je pred publikom poslednji put izvodila svoje hitove: „Simply the best“, „Proud Marry“, „I don’t Wanna Loose you“, „What’s Love Got to Do With It“, „Private Dancer“, „I Can’t Stand the Rain“, „We Don’t Need Another Hero“, „Golden Eye“… Muzici je dala veliki deo života, iako je život nije nimalo mazio. Koliku je slavu doživela, tolike su bile i tragedije s kojima se suočavala. Ali, to je Tina, zvezda koja je nebrojeno puta obarala rekorde, porušila granice, srušila predrasude i bila često jača od najvećih životnih izazova. Ovaj dokumentarac je zapravo poslednje pevačicino obraćanje javnosti i opraštaj od fanova, a u filmu govori kako želi da stupi u treće i poslednje poglavlje svog života bez reflektora.

Turner će mnogi najbolje poznavati iz njenog globalnog hita iz 1984. godine „What’s Love Got to do With It?“ I filma iz 1993. koji je nazvan po njemu. Londonska produkcija tog uticajnog singla i trijumfalni povratak koji je pokrenula čine četvrti i najeuforičniji deo ovog dvočasovnog dokumentarca koji Turnerovu burnu karijeru razbija na pet delova. Reditelji Daniel Lindsay i T. J. Martin imaju formu za stvaranje upečatljivih dokumentarnih filmova – osvojili su već Oscara za “Undefeated” (2011) i snimili “LA 92” (2017) koji je zaronio u nerede u Los Angelesu. Slično su se i ovde dobro pokazali. U „Tina“ su klasični snimci uživo i isečci intervjua vešto raspoređeni kako bi stvorili moćan film koji obožavateljima daje pogled na Turnerov konačan srećan kraj.

„Tina“ je bez sumnje proslava života Tine Turner i načina na koji je izbegla traumatičnu vezu, napravila sopstvenu muziku i na kraju pronašla ljubav – sa svojim sadašnjim mužem, nemačkim muzičkim direktorom Erwinom Bachom u Švajcarskoj. Po čemu će Tina Turner ostati upamćena? Koje priče će ostati u našoj kolektivnoj svesti kada pomislimo na ženu koja nas je učinila često zadovoljne i srećne sa svojim hitovima? Toliko toga dugujemo njenoj priči – kao i nebrojenim ženama koje su se nosile sa neizgovorenim bolom dok su se bavile muzičkom karijerom. Dugujemo im priznanje za trijumfe koje su imale i za ono što su učinile za sve nas.

Ocena: 10/10.

недеља, 25. јул 2021.

Yang Guang Pu Zhao / A Sun (2019)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Chung Mong-hong

Scenario: Chang Yao-sheng, Chung Mong-hong

Uloge: Chen Yi-wen, Samantha Ko, Wu Chien-ho, Liu Kuan-ting, Greg Han Hsu, Wen Chen-ling, Ivy Yin


Dolazi nam ovo malo remek-delo iz zemlje Tajvan, u svojoj šestoj rediteljskoj ulozi tajvanski reditelj Chung Mong-hong je stvorio emocionalnu dramu, a takođe i krimi-triler s puno nezgoda i šokantnih preokreta. Chung Mong-hong na fascinantan način priča zamršenu priču o porodičnoj nesreći. Ova porodična drama, dominirala je nagradama – Zlatni konj 2019. godine. Film je pobedio u šest kategorija – uključujući najbolji igrani film, najbolju režiju i najboljeg glavnog glumca. Premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a prikazan je i na Međunarodnom filmskom festivalu u Tokiju. 

Ovde imamo jednu porodicu koju upoznajemo u ne baš svetlim trenucima jer su veoma ranjivi. A već na samom početku film kreće sa scenom brutalnog nasilja dok jedan od sinova iz porodice, problematični A-Ho (Wu Chien-ho) i njegov prijatelj Radish (Kuan-Ting Liu) ulaze u restoran s mačetom i odseku ruku osobi s kojom su imali neke nerešene račune, a ruka će završiti u vreloj supi. Iako je jasno da A-Ho nije bio taj koji je to uradio, on će biti osuđen na maloletnički zatvor. Ali, ni to ga neće sprečiti da nastavi da pravi probleme i dalje. Već pri samom dolasku u zatvor on upada u probleme s grupom vršnjaka koji su se našli u istoj prostoriji u kojoj je i on. Njegov otac A-Wen (Chen Yi-Wen) koji je instruktor u auto školi je digao već odavno ruke od njega, a kada čuje da je A-Ho završio u zatvoru on govori kako treba tamo i da ostane, dok je njegovoj majci Qin (Samantha Shu-Chin Ko) to mnogo teško palo i ona ga posećuje s vremena na vreme. Još jedna dodatna stvar koja je protiv A-Hoa su česta poređenja koja njegov otac pravi s njegovim bratom A-Hao (Greg Han Hsu), koji je nesumnjivo „sunce“ iz naslova. Ali, A-Ho je ipak ovde glavni lik.

Nakon što je odslužio kaznu i bude pušten na slobodu, u drugom delu filma A-Ho će težiti da se zaista promeni, da pokuša da ispravi greške koje je ranije pravio, da nađe posao, i da konačno počne da živi normalan život, ali neće to tako lako ići. Uprkos njegovom velikom trudu da se istinski promeni, njegov prijatelj Radish, koji je takođe bio osuđen, je isto izašao na slobodu i sada hoće da A-Ho obavi još jedan prljavi posao za njega. Čini se da je miran i ispravan život A-Hoa koji sada vodi ponovo u iskušenju. Nakon što je konačno uspostavio kontakt s ocem, zaposlio se, i dobio dete s njegovom devojkom s kojom se i oženio dok je bio još u zatvoru, ponovo se nalazi pred izborom koji ga može vratiti nazad iza rešetaka. Radish nije na ekranu veći deo filma, međutim, kada jeste, njegovo prisustvo značajno utiče na radnju – delimično zahvaljujući sjajnom prikazu glumčeve manipulativne ličnosti.

Za razliku od A-Hoa koji uvek stvara probleme u porodici, A-Hao je dete kojem se roditelji dive. A-Hao je mladić koji je pametan, ljubazan i uvek pristojno razgovara sa svima. Ljubaznost A-Haoa mogu da osete svi oko njega. Međutim, ispostavlja se da A-Hao ima mračnu stranu koju uspeva da sakrije od drugih. Ovo je porodica u kojoj svaki njen član nosi svoju tugu, a samo će najizdržljiviji ostati na nogama.

Posebna snaga koju ima “A Sun” je njegovo pripovedanje i glumačka postava, ali vredni su pažnje i veliki broj upečatljivih akcionih trenutaka. Bez obzira koliko porodica volela, vrlo malo njih može biti potpuno otvoreno jedno prema drugom, svako od njih skrivajući neku duboku i često mračnu tajnu. Ponekad su potrebni bol i nesreća da bi se nešto razotkrilo, a porodica se raspada ili se zbližava kroz to. Iako Qin dobro igra snažnu majčinsku ulogu, priča je ipak više o ocu i sinu. Qin daje kontrast. Ona je ta koja se direktno suočava s porodičnim problemima i ostaje uglavnom čvrsta na svojim nogama, iako je očigledno da je iscrpljena.

“A Sun” je predstavio širok sastav likova, svaki sa svojim izazovima i sklonostima. Uprkos ovoj narativnoj složenosti, “A Sun” se nikada ne oseća preopterećeno. Štaviše, čak i mali narativni detalji služe svrsi. Još jedan karakterističan aspekt filma je taj što, iako se bavi teškim temama, nije pretežno mračan. Film i dalje ima dovoljno stvari koje sprečavaju da publika postane previše depresivna. Sa precizno odmerenim dozama nasilja i humora, “A Sun” je jedan apsolutno brilijantan film. Ovde je toliko toga pametnog u malim detaljima što može lako da promakne gledaocu, da je najbolje da oči drži širom otvorene. Scenaristi Chung Mong-hong i Chang Yao-sheng sjajno su kreirali priču o ocu i sinu, a kroz ceo film prolazimo kroz niz emocija, reditelj Chung Mong-hong ima nivo veštine da uhvati bol iz dubine srca koji može uništiti ljude jače nego bilo šta drugo.

Kroz svoje likove Chung pokazuje koliko možemo biti izdržljivi u najtežim okolnostima, te da je čovek srećan onoliko koliko je sposoban usrećiti druge. Predstave glumaca su prirodne i ubedljive, dok Chung zahteva potpunu posvećenost svoje publike. “A Sun” se poigrava sa više žanrova i u potpunosti integriše gledaoca u radnju priče, 2 i po sata čiste filmske umetnosti. “A Sun” je jedan primer sjajnog filma koji će ostaviti svoj trag među remek-delima tajvanske kinematografije. Preporuka.


Ocena: 10/10.

уторак, 20. јул 2021.

Murina (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster


Murina je riba koju sigurno ne želite da sretnete u vodi. Opasna je, snažnog ugriza i otrovne krvi. Zmijolikog je oblika, ima oštre i vrlo opasne zube i pri kontaktu treba biti posebno oprezan. Ali je veoma ukusnog mesa i u mnogim restoranima ova riba se sprema kao specijalitet.

Na ceremoniji proglašenja pobednika ovogodišnjeg Kanskog filmskog festivala, film „Murina“ hrvatske rediteljke Antonete Alamat Kusijanović osvojio je prestižnu nagradu Camera d'Or, što je jedan od najvećih uspeha hrvatskog filma u inostranstvu. Camera d’Or je zvanična festivalska nagrada i dodeljuje se najboljem debitantskom filmu u okviru svih festivalskih programa, a ove godine takmičio se 31 film. Kusijanović je tako postigla veliki uspeh i vratila hrvatsku kinematografiju u Kan, gde nije bila još od 2015. godine kada je prikazan film „Zvizdan“, koji je režirao Dalibor Matanić.

Projekcija „Murine“ održana je u Kanu u dvorani Theatre Croisette što je bila i svetska premijera filma pred punom publikom i u prisustvu rediteljke Antonete Alamat Kusijanović, glumaca Danice Ćurčić, Gracije Filipović, Leona Lučeva, Jonasa Smuldersa i koscenariste Franka Graziana kao i ostale filmske ekipe. Nakon festivala u Kanu, „Murina“ je stigla i na domaći teren u Hrvatsku te je prikazana i u pulskoj Areni, gde je svečano otvoren 68. Pulski filmski festival. „Murina“ je porodična psihološka drama čija se radnja odvija tokom četiri dana na hrvatskom ostrvu i svojevrsni je nastavak višestruko nagrađivanog kratkog filma "Into The Blue" iz 2017. godine, iza kojeg takođe stoji rediteljka Antoneta Alamat Kusijanović. Film se snimao na Hvaru, Kornatima i na Koločepu. 

Smeštena na stenovitom ostrvu u Hrvatskoj, „Murina“ nastavlja priču o Juliji (Gracija Filipović), nemirnoj tinejdžerki koja živi sa svojim povremeno nasilnim ocem Antom (Leon Lučev) i majkom Nelom (Danica Ćurčić). Stvari počinju da se menjaju u njihovoj porodici kada Javier (Cliff Curtis), bogati bivši poslodavac, a ponekad i prijatelj njenog oca, dođe u posetu porodici. Tada Julija shvata da bi njenog oca radije zamenila Javierom, što dovodi do zapetljane porodične zbrke ljubomore, nade, kazne i želje.

„Murina“ je film prelepog izgleda koji u potpunosti koristi svoju lokaciju uz blistavo more, koje samo po sebi postaje karakter. Julija je gotovo uvek u kupaćim kostimima, bilo da je na brodu, plivajući ili kod kuće i izgleda da joj je mesto u vodi: retko je neko može uhvatiti sa potpuno suvom kosom. Gledamo je kako roni u čestim scenama koje zamagljuju granice između stvarnosti i fantazije. Iako more simbolizuje bekstvo za Juliju od njenih svakodnevnih porodičnih problema, takođe predstavlja i prepreke na razne načine. Da bi joj pomogla da razmrsi i istraži njenu situaciju i odnose koji je sputavaju, Kusijanović u moru pronalazi moćno narativno oružje. Kroz film Kusijanović jača slike mora kao neophodan aspekt Julijinog lika. Talentovana plivačica i ronilac, Julija veći deo filma provodi u plivanju kako bi se odvojila kad god joj porodica predstavlja teret i to joj na kraju pruža osećaj kontrole nad svojim životom.

Kusijanović takođe pokazuje svoj plamen simbolike i na druge načine, poput portreta murine, ili mediteranske jegulje koju Julija i Ante love. Možda je najupečatljivije, međutim, Kusijanovićevo duboko ronjenje u Julijin prevladavajući nemir. Kroz polagane, dugotrajne snimke Julijine ravne face oko svoje porodice i kroz različite prikaze licemerja i emocionalne nestabilnosti njene porodice, Kusijanović stvara napetu atmosferu za svoju publiku, gurajući Julijin nagon da pobegne izvan ekrana. U nastavku svog priznatog kratkog filma, hrvatska rediteljka još jednom blista.

Odmah nam je jasno da je Ante malo zaglavio sam sa sobom jer njegovi postupci su u najmanju ruku neshvatljivi. Kontroliše svaku sitnicu u porodici, počevši od izbora ženine haljine, do toga kada će punoletna Julija recitovati (i koju) pesmu za goste, te kada će ići u krevet. Ante kao da još nije svestan da su njegova ćerka i žena odavno punoletni ljudi. Dok njegova žena na takvo ponašanje nevoljno pristaje, u Juliji se budi nagon za pobunom.

Nakon što je Kusijanović prvi put otkrila talenat za glumu koji poseduje mlada Gracija Filipović kada je imala samo 13 godina te bila takođe u njenom kratkom filmu „Into the Blue“, Kusijanović je oko sebe izgradila pretrpanu porodičnu dinamiku u „Murini“ kao da priprema jedrilicu za oluju, koristeći njen magnetizam da je ubaci u sve što se odvija na ekranu. Film impresivno dočarava Julijinu nesposobnost da pronađe stabilno tlo. Dodajte tome još činjenicu da su i ona i njena majka uskraćene za veliku pažnju suprotnog pola, ali kada se Javier zaustavi na njihovom pragu, „Murina“ ima sve elemente da eksplodira. Čini se da Julija ne zna više da li je zainteresovana za Javiera kao mogućeg ljubavnika ili za mogućeg oca, a i njena majka Nela je takođe u sličnoj dilemi. Tačnije, čini se da se svi troje bore za njegovu pažnju, svako iz svojih razloga. Mlada Gracija Filipović kao otkriće, izuzetno dobro nosi teret na ekranu i hrabro odgovara izazovu. A pod vodom posebno blista.

Ipak, iako ovo možda nije najoriginalnija priča, postoji nešto privlačno u raspoloženju koje stvara Kusijanović. Čuvajte se tih mesta za odmor - pod vodom uvek nešto vreba. A ponekad je to tinejdžerka sa stavom.

Ocena: 7,5/10.

четвртак, 15. јул 2021.

Pig (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster

Režija: Michael Sarnoski

Scenario: Michael Sarnoski, Vanessa Block

Uloge: Nicolas Cage, Alex Wolff, Adam Arkin, Nina Belforte, Gretchen Corbett, Julia Bray, Darius Pierce, Elijah Ungvary


Evo nam ga naš stari dobri Nicolas Cage, i da nam je neko rekao da će njegovom zvezdanom liku u novom filmu društvo praviti svinja, mislim da bi malo ko verovao u tako nešto. Bilo kako bilo, dobili smo to, film Pig. Međutim, Pig zahteva da sve pretpostavke i predrasude ostavite po strani, jer Pig nije film kakav vi verovatno mislite da jeste. To je nešto daleko lepše i daleko bolnije. Reditelj i scenarista Michael Sarnoski sa svojim dugometražnim debijem osigurava nam od početka do kraja da će njegov film biti uzdržan, lep, ali pun besa i slomljenog srca.


Nicolas Cage ima vrlo jedinstvenu filmografiju, glumio je u dramama kao što je Adaptation (2002), filmovima o superherojima u Ghost Rider (2007) ili u jedinstvenijim žanrovskim filmovima poput Mandy (2018), a Pig se pridružuje prvoj kategoriji. Zapravo, Pig je nešto sasvim drugačije od svega do sad. Cage pruža ovde neverovatno dirljivi i duboko zakovani performans. Ne govori puno, ali je u stanju da s malo prenese mnogo. Pig nije film za ljubitelje luđih filmova Nicolasa Cagea, ovo je film koji se fokusira na proučavanje njegovih likova i verujte mi, gledaćete ga s uživanjem od početka do kraja. Sigurno je da će biti i onih koji će očekivati možda više, drugačiji rasplet, a možda Pig zapravo i nije film za svakoga. S kritičke strane gledano, možda su njegove neke mane vidljive, ali ga ne sprečavaju da bude poseban film koji u svojoj radnji krije dublju poruku o čoveku i životu, ovakvu vrstu filma jednostavno treba znati ceniti. Ovo je prilično tih i smiren film i u tome je njegova snaga.


Radnja filma vodi nas u divljinu Oregona, Rob (Nicolas Cage) je samotnjak i lovac na tartufe, a samo mu njegova voljena svinja pravi društvo - ona je njegov prijatelj, porodica i onaj ko donosi novca, rođena s darom za iskorenjivanje tartufa. Nakon što je izgubio ljude do kojih mu je stalo, jedina osoba s kojom je u stalnom kontaktu je Amir (Alex Wolff), koji pomaže u distribuciji tartufa u restoranima u Portlandu. Jedne noći, Robova koliba u kojoj živi je provaljena, a njegova voljena svinja je ukradena - što ga dovodi do toga da se prvi put nakon mnogo godina vrati u grad u nadi da će je pronaći. Nevoljno tražeći pomoć Amira, on odlazi na putovanje kroz kriminalno podzemlje i gradske restorane, da otkrije ko bi želeo da mu oduzme tako cenjenu životinju. On i Amir su čudan par, ali čini se i jedina Robova šansa da uđe u trag svojoj svinji kroz restoransku scenu u Portlandu. Kako se njihova potraga nastavlja, saznajemo da je Rob bio vrhunski i cenjeni kuvar u prošlosti, a njegova istorija kao proslavljenog kuvara ga sad sustiže i nije u stanju da pobegne od sećanja na porodični život koji je deceniju ranije morao da ostavi iza sebe.


Gledati Cagea u ovoj ulozi je poput gledanja pejzaža - kao da se njegov lik stapa s prirodom koju naseljava. Predeo je izvanredan, a šumski ambijent odgovara izolovanom načinu života, dok posmatramo ljubavni dvojac oko šume kako otkrivaju retke i vrlo tražene sveže tartufe. Film ima gotovo zemljani kvalitet: osećamo miris šume, prljavštine, malog sveta koji Rob naseljava. To je usamljeni način života, ali Robu donosi mir. Ali taj mir neće potrajati, jer kada svinja nestane on se baca u potragu. Cage ovde nije onaj koji udara i razbija. Retko povisuje glas. Umesto toga, Cage nas podseća da, iako u filmove kao što je Mandy (2018) može da unese ludost, zaista može i da se uvuče u lik kao ovde. Njegovi zaštitni znakovi ovde nestaju, njegov glas je mekši, a njegovo razmetanje zamenjeno je nesigurnošću, dok njegova prepoznatljiva eksplozivna agresivnost prelazi u mir.


Baš kao što pravi kuvar vodi računa o svojim sastojcima, i Sarnoski je ovde vrlo pažljiv prema režiji i scenariju koji je napisao zajedno s Vanessom Block. Ponekad donosi nadrealni psihološki efekat gde skoro da živimo u Robovoj glavi. Kinematografija, osvetljenje i izbor montaže doprinose osećaju napetosti, čineći da mislimo da će neko uskoro da pukne i izađe iz šina. U drugim slučajevima, Sarnoski bira široko snimanje i pušta kameru da sedi, dok gledamo Roba u njegovoj tišini. Cage se uživljava u ulogu i dobija izgled pravog planinskog čoveka, njegova kosa je duga, i sve samo ne glamurozna, najbliža osoba na koju liči izgledom je Isus Hrist. Cageovo zvezdano prisustvo i ubedljivo izvođenje ove uloge dominira filmom i ovo je jedno od njegovih najboljih izdanja u čitavoj karijeri, ali sporedni rad Alexa Wolffa stoji jednako visok. Pohvale zaslužuju i partiture Alexisa Grapsasa i Philipa Kleina, koje su ispunjene žilavim žicama i melanholičnim gitarama. 


Pig je film otvorenog srca i govori o osećanjima: ljubavi, sreći, zadovoljstvu, pa čak i tuzi. Pig podseća svet zašto je Nicolas Cage jedan od najvećih glumaca u svetu filma. Naravno, pravi vernici se nikada nisu pokolebali. Ipak, ono što je ovde jednako impresivno je činjenica da se radi o rediteljskom debiju Michaela Sarnoskog, i mora mu se odati priznanje za njegov prvi igrani film. Pig je iskustvo sa prelepom kinematografijom, jedinstvenim pristupima razvoju priče i đavolski dobrim zvukom koji apsolutno odgovara tonu filma. Prvenac Sarnoskog nije bez grešaka, ali signalizira veliki potencijal reditelja za ono što nas čeka u budućnosti. Zaključno, gledajte Pig i krenite na ovo životno putovanje bez predrasuda.


Ocena: 7,5/10.