петак, 6. август 2021.

Tina (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Mlađe generacije možda neće shvatiti koliko je Tina Turner zaista bila velika. Životna priča Tine Turner je posebna i vrlo tragična. Iza njenog uspeha 1960-ih i 1970-ih bio je život u strahu, nasilju i zlostavljanju od strane njenog supruga i muzičkog partnera Ikea Turnera. Sva prethodna vremena njenu priču su pričali muškarci i fokus je bio uglavnom na tom bolnom periodu. Dokumentarni film „Tina“ pokušava to donekle ispraviti tako što posvećuje veliku pažnju njenom životu i karijeri nakon razvoda. Pritom se mediji i ljudi optužuju da stalno ponavljaju tu prošlost, sa traumatičnim posledicama po samu Tinu Turner. Turnerova užasna veza sa prvim mužem zabeležena je više na drugom mestu, najviše u njenoj biografiji pod nazivom „I, Tina“ i adaptaciji hit filma „What’s Love Got to Do with It“ (1993) sa Angelom Bassett, ali i ovde možemo videti nešto od toga. I zaista, reditelji dobitnici Oscara Daniel Lindsay i T.J. Martin fokusiraju se na sve aspekte njene priče, od detinjstva do svetske slave. Podeljen u pet delova – „Tina i Ike“, „Porodica“, „Povratak“, „Priča“ i „Ljubav“ – zvezda poziva gledaoce u svoj život na način na koji do sada nismo bili, otkrivajući o svojim najdubljim borbama i najličnijim trenucima.

Kada je jednom u potpunosti ispričala celu svoju priču-uključujući zlostavljanje kojem je prisustvovala kao dete, finansijsko zlostavljanje koje je pretrpela i još mnogo toga, mega-zvezda je jasno mislila da više nikada neće morati da priča o tome. Ali, dogodilo se suprotno – otkako je svetu otkrila najbolnije delove svog života, Tina Turner je bila primorana da nastavi prepričavanje svoje teške životne priče, što je značilo da se ponovo prožive najstrašniji trenuci u njenom životu. Međutim, Turner je ostala čvrsta i nastavila hrabro dalje sa svojim životom. Smatra se jednom od najvećih muzičkih umetnica 20. veka. Turner je više od same zvezde-pevačice – bila je i ostala – muzička ikona. Oduvek je bila prepoznatljiva po svojim energičnim nastupima i sjajnoj sposobnosti da publiku oduševi na jedinstven način, kako to nijednoj ženi s muzičke scene nikad nije uspelo. Njen jedinstven, jak glas, njene neverovatne noge, kosa i usne, lepota koja odoleva vremenu, i njena nezaboravna životna priča, uticali su na to da je ova tamnoputa pevačica postala živa legenda.

Anna Mae Bullock, široko poznata kao “kraljica rokenrola”, rođena je 1939., najmlađa od tri sestre. Kada je imala jedanaest godina, njena majka napušta porodicu i beži od muževog zlostavljanja, zatim je napušta i otac. Bullock se uvek osećala neželjenom od njene majke. 1957. godine upoznaje Ikea Turnera i njegov bend „The Kings of Rhythm“. Godine 1960. postala je pevačica benda, a Ike je preimenovao u Tina Turner. Tada započinju i svoj lični odnos, koji uskoro postaje obeležen njegovim nasiljem i njenim strahom. U međuvremenu, imaju prvi hit sa pesmom ‘A Fool in Love’. U jednoj sceni nastavlja da priča o fizičkom zlostavljanju koje je pretrpela tokom njihovog 16-godišnjeg braka, ne štedeći nikakve detalje, što je nesumnjivo neprijatno za gledati, ali to je sirova lepota „Tine“, koja tako iskreno otkriva svaki element pevačicinog života, omogućavajući nam da procenimo koliko je daleko stigla i koliki teret je nosila na leđima. Učimo o tome kako je karijerom žonglirala sa majčinstvom, a zvezda je u dokumentarcu hrabro priznala da je znala da je deci potrebno više od onoga što pruža. Takođe se vraćamo u Tininu prošlost dok priča o tome kako ju je majka napustila od malih nogu i kako je to uticalo na njen život. U nekim zaista srceparajućim scenama, pevačica govori o tome da je bila bez ljubavi i zaista dobijamo uvid da je neko iz svega ovoga izašao mnogo jači, tamo gde bi mnogi pali, ona je ostala na nogama. I, uprkos tome što se borila sa tolikim unutrašnjim demonima i stalno se podsećala na prošlost iz koje je toliko želela da pobegne, Tina je u svakom trenutku ostala svoja. To je priča o opstanku i izdržljivosti zvezde koja i dalje inspiriše i verovatno nikada neće prestati da to čini.

Malo bi njih na ovom svetu moglo parirati Turneru kao izvođaču. Uzor i inspiracija za Micka Jaggera i bezbroj drugih. Njena moć bila je u oporavku. Kao pevačica koja je trpela zlostavljanje, vraćala je svoj život, svoju priču, svoj glas. Njen pravi debi, kaže, nije došao kao tinejdžerka sa Ike & Tina, već kao 50-godišnja žena konačno sama. Sa arhivskim snimcima i intervjuima, „Tina“ se prvo vraća u svoje godine u reviji Ike & Tina Turner. Ono što se dešavalo između njihovog scenskog prisustva i privatnog života je bilo sve samo ne bajkovito. Na papiru i na sceni oni su senzacionalan, bujan rok i R & B duo – iza zatvorenih vrata, on je zlostavljačko, kontrolirajuće čudovište. Kada ga je Turner konačno napustila, 1976. godine, bila je srećna što je dozvolila Ikeu sve osim umetničkog imena. I potpuno je razumljivo da Turner ne želi više da se objašnjava u vezi s tom situacijom koja je sada daleko iza nje. Teško je gledati ženu tako moćnu kao što je Turner, glas koji stoji iznad muzike, koja je tako ranjiva u svojim ranim godinama, a opet tako živahna i puna energije. Ali, i toliko je sreće u priči Tine Turner, onoj vanzemaljske prirode: rasprodati fudbalski stadioni, veliki broj Grammy nagrada, prodato 200 miliona nosača zvuka i dostizanje broja jedan na Billboardovoj top listi u godinama kada su većina zvezda bili primorani da se penzionišu. Turner je bila i uvek će biti sila. Ona je ovde centralni lik i pripovedač, zvezda koja sija istim sjajem i u svojim 80-im godinama.

Tina Turner od nastupa se oprostila još 2009. godine na turneji pod nazivom „Tina!“ povodom pet decenija muzičke karijere. Tada je pred publikom poslednji put izvodila svoje hitove: „Simply the best“, „Proud Marry“, „I don’t Wanna Loose you“, „What’s Love Got to Do With It“, „Private Dancer“, „I Can’t Stand the Rain“, „We Don’t Need Another Hero“, „Golden Eye“… Muzici je dala veliki deo života, iako je život nije nimalo mazio. Koliku je slavu doživela, tolike su bile i tragedije s kojima se suočavala. Ali, to je Tina, zvezda koja je nebrojeno puta obarala rekorde, porušila granice, srušila predrasude i bila često jača od najvećih životnih izazova. Ovaj dokumentarac je zapravo poslednje pevačicino obraćanje javnosti i opraštaj od fanova, a u filmu govori kako želi da stupi u treće i poslednje poglavlje svog života bez reflektora.

Turner će mnogi najbolje poznavati iz njenog globalnog hita iz 1984. godine „What’s Love Got to do With It?“ I filma iz 1993. koji je nazvan po njemu. Londonska produkcija tog uticajnog singla i trijumfalni povratak koji je pokrenula čine četvrti i najeuforičniji deo ovog dvočasovnog dokumentarca koji Turnerovu burnu karijeru razbija na pet delova. Reditelji Daniel Lindsay i T. J. Martin imaju formu za stvaranje upečatljivih dokumentarnih filmova – osvojili su već Oscara za “Undefeated” (2011) i snimili “LA 92” (2017) koji je zaronio u nerede u Los Angelesu. Slično su se i ovde dobro pokazali. U „Tina“ su klasični snimci uživo i isečci intervjua vešto raspoređeni kako bi stvorili moćan film koji obožavateljima daje pogled na Turnerov konačan srećan kraj.

„Tina“ je bez sumnje proslava života Tine Turner i načina na koji je izbegla traumatičnu vezu, napravila sopstvenu muziku i na kraju pronašla ljubav – sa svojim sadašnjim mužem, nemačkim muzičkim direktorom Erwinom Bachom u Švajcarskoj. Po čemu će Tina Turner ostati upamćena? Koje priče će ostati u našoj kolektivnoj svesti kada pomislimo na ženu koja nas je učinila često zadovoljne i srećne sa svojim hitovima? Toliko toga dugujemo njenoj priči – kao i nebrojenim ženama koje su se nosile sa neizgovorenim bolom dok su se bavile muzičkom karijerom. Dugujemo im priznanje za trijumfe koje su imale i za ono što su učinile za sve nas.

Ocena: 10/10.

недеља, 25. јул 2021.

Yang Guang Pu Zhao / A Sun (2019)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Chung Mong-hong

Scenario: Chang Yao-sheng, Chung Mong-hong

Uloge: Chen Yi-wen, Samantha Ko, Wu Chien-ho, Liu Kuan-ting, Greg Han Hsu, Wen Chen-ling, Ivy Yin


Dolazi nam ovo malo remek-delo iz zemlje Tajvan, u svojoj šestoj rediteljskoj ulozi tajvanski reditelj Chung Mong-hong je stvorio emocionalnu dramu, a takođe i krimi-triler s puno nezgoda i šokantnih preokreta. Chung Mong-hong na fascinantan način priča zamršenu priču o porodičnoj nesreći. Ova porodična drama, dominirala je nagradama – Zlatni konj 2019. godine. Film je pobedio u šest kategorija – uključujući najbolji igrani film, najbolju režiju i najboljeg glavnog glumca. Premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a prikazan je i na Međunarodnom filmskom festivalu u Tokiju. 

Ovde imamo jednu porodicu koju upoznajemo u ne baš svetlim trenucima jer su veoma ranjivi. A već na samom početku film kreće sa scenom brutalnog nasilja dok jedan od sinova iz porodice, problematični A-Ho (Wu Chien-ho) i njegov prijatelj Radish (Kuan-Ting Liu) ulaze u restoran s mačetom i odseku ruku osobi s kojom su imali neke nerešene račune, a ruka će završiti u vreloj supi. Iako je jasno da A-Ho nije bio taj koji je to uradio, on će biti osuđen na maloletnički zatvor. Ali, ni to ga neće sprečiti da nastavi da pravi probleme i dalje. Već pri samom dolasku u zatvor on upada u probleme s grupom vršnjaka koji su se našli u istoj prostoriji u kojoj je i on. Njegov otac A-Wen (Chen Yi-Wen) koji je instruktor u auto školi je digao već odavno ruke od njega, a kada čuje da je A-Ho završio u zatvoru on govori kako treba tamo i da ostane, dok je njegovoj majci Qin (Samantha Shu-Chin Ko) to mnogo teško palo i ona ga posećuje s vremena na vreme. Još jedna dodatna stvar koja je protiv A-Hoa su česta poređenja koja njegov otac pravi s njegovim bratom A-Hao (Greg Han Hsu), koji je nesumnjivo „sunce“ iz naslova. Ali, A-Ho je ipak ovde glavni lik.

Nakon što je odslužio kaznu i bude pušten na slobodu, u drugom delu filma A-Ho će težiti da se zaista promeni, da pokuša da ispravi greške koje je ranije pravio, da nađe posao, i da konačno počne da živi normalan život, ali neće to tako lako ići. Uprkos njegovom velikom trudu da se istinski promeni, njegov prijatelj Radish, koji je takođe bio osuđen, je isto izašao na slobodu i sada hoće da A-Ho obavi još jedan prljavi posao za njega. Čini se da je miran i ispravan život A-Hoa koji sada vodi ponovo u iskušenju. Nakon što je konačno uspostavio kontakt s ocem, zaposlio se, i dobio dete s njegovom devojkom s kojom se i oženio dok je bio još u zatvoru, ponovo se nalazi pred izborom koji ga može vratiti nazad iza rešetaka. Radish nije na ekranu veći deo filma, međutim, kada jeste, njegovo prisustvo značajno utiče na radnju – delimično zahvaljujući sjajnom prikazu glumčeve manipulativne ličnosti.

Za razliku od A-Hoa koji uvek stvara probleme u porodici, A-Hao je dete kojem se roditelji dive. A-Hao je mladić koji je pametan, ljubazan i uvek pristojno razgovara sa svima. Ljubaznost A-Haoa mogu da osete svi oko njega. Međutim, ispostavlja se da A-Hao ima mračnu stranu koju uspeva da sakrije od drugih. Ovo je porodica u kojoj svaki njen član nosi svoju tugu, a samo će najizdržljiviji ostati na nogama.

Posebna snaga koju ima “A Sun” je njegovo pripovedanje i glumačka postava, ali vredni su pažnje i veliki broj upečatljivih akcionih trenutaka. Bez obzira koliko porodica volela, vrlo malo njih može biti potpuno otvoreno jedno prema drugom, svako od njih skrivajući neku duboku i često mračnu tajnu. Ponekad su potrebni bol i nesreća da bi se nešto razotkrilo, a porodica se raspada ili se zbližava kroz to. Iako Qin dobro igra snažnu majčinsku ulogu, priča je ipak više o ocu i sinu. Qin daje kontrast. Ona je ta koja se direktno suočava s porodičnim problemima i ostaje uglavnom čvrsta na svojim nogama, iako je očigledno da je iscrpljena.

“A Sun” je predstavio širok sastav likova, svaki sa svojim izazovima i sklonostima. Uprkos ovoj narativnoj složenosti, “A Sun” se nikada ne oseća preopterećeno. Štaviše, čak i mali narativni detalji služe svrsi. Još jedan karakterističan aspekt filma je taj što, iako se bavi teškim temama, nije pretežno mračan. Film i dalje ima dovoljno stvari koje sprečavaju da publika postane previše depresivna. Sa precizno odmerenim dozama nasilja i humora, “A Sun” je jedan apsolutno brilijantan film. Ovde je toliko toga pametnog u malim detaljima što može lako da promakne gledaocu, da je najbolje da oči drži širom otvorene. Scenaristi Chung Mong-hong i Chang Yao-sheng sjajno su kreirali priču o ocu i sinu, a kroz ceo film prolazimo kroz niz emocija, reditelj Chung Mong-hong ima nivo veštine da uhvati bol iz dubine srca koji može uništiti ljude jače nego bilo šta drugo.

Kroz svoje likove Chung pokazuje koliko možemo biti izdržljivi u najtežim okolnostima, te da je čovek srećan onoliko koliko je sposoban usrećiti druge. Predstave glumaca su prirodne i ubedljive, dok Chung zahteva potpunu posvećenost svoje publike. “A Sun” se poigrava sa više žanrova i u potpunosti integriše gledaoca u radnju priče, 2 i po sata čiste filmske umetnosti. “A Sun” je jedan primer sjajnog filma koji će ostaviti svoj trag među remek-delima tajvanske kinematografije. Preporuka.


Ocena: 10/10.

уторак, 20. јул 2021.

Murina (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster


Murina je riba koju sigurno ne želite da sretnete u vodi. Opasna je, snažnog ugriza i otrovne krvi. Zmijolikog je oblika, ima oštre i vrlo opasne zube i pri kontaktu treba biti posebno oprezan. Ali je veoma ukusnog mesa i u mnogim restoranima ova riba se sprema kao specijalitet.

Na ceremoniji proglašenja pobednika ovogodišnjeg Kanskog filmskog festivala, film „Murina“ hrvatske rediteljke Antonete Alamat Kusijanović osvojio je prestižnu nagradu Camera d'Or, što je jedan od najvećih uspeha hrvatskog filma u inostranstvu. Camera d’Or je zvanična festivalska nagrada i dodeljuje se najboljem debitantskom filmu u okviru svih festivalskih programa, a ove godine takmičio se 31 film. Kusijanović je tako postigla veliki uspeh i vratila hrvatsku kinematografiju u Kan, gde nije bila još od 2015. godine kada je prikazan film „Zvizdan“, koji je režirao Dalibor Matanić.

Projekcija „Murine“ održana je u Kanu u dvorani Theatre Croisette što je bila i svetska premijera filma pred punom publikom i u prisustvu rediteljke Antonete Alamat Kusijanović, glumaca Danice Ćurčić, Gracije Filipović, Leona Lučeva, Jonasa Smuldersa i koscenariste Franka Graziana kao i ostale filmske ekipe. Nakon festivala u Kanu, „Murina“ je stigla i na domaći teren u Hrvatsku te je prikazana i u pulskoj Areni, gde je svečano otvoren 68. Pulski filmski festival. „Murina“ je porodična psihološka drama čija se radnja odvija tokom četiri dana na hrvatskom ostrvu i svojevrsni je nastavak višestruko nagrađivanog kratkog filma "Into The Blue" iz 2017. godine, iza kojeg takođe stoji rediteljka Antoneta Alamat Kusijanović. Film se snimao na Hvaru, Kornatima i na Koločepu. 

Smeštena na stenovitom ostrvu u Hrvatskoj, „Murina“ nastavlja priču o Juliji (Gracija Filipović), nemirnoj tinejdžerki koja živi sa svojim povremeno nasilnim ocem Antom (Leon Lučev) i majkom Nelom (Danica Ćurčić). Stvari počinju da se menjaju u njihovoj porodici kada Javier (Cliff Curtis), bogati bivši poslodavac, a ponekad i prijatelj njenog oca, dođe u posetu porodici. Tada Julija shvata da bi njenog oca radije zamenila Javierom, što dovodi do zapetljane porodične zbrke ljubomore, nade, kazne i želje.

„Murina“ je film prelepog izgleda koji u potpunosti koristi svoju lokaciju uz blistavo more, koje samo po sebi postaje karakter. Julija je gotovo uvek u kupaćim kostimima, bilo da je na brodu, plivajući ili kod kuće i izgleda da joj je mesto u vodi: retko je neko može uhvatiti sa potpuno suvom kosom. Gledamo je kako roni u čestim scenama koje zamagljuju granice između stvarnosti i fantazije. Iako more simbolizuje bekstvo za Juliju od njenih svakodnevnih porodičnih problema, takođe predstavlja i prepreke na razne načine. Da bi joj pomogla da razmrsi i istraži njenu situaciju i odnose koji je sputavaju, Kusijanović u moru pronalazi moćno narativno oružje. Kroz film Kusijanović jača slike mora kao neophodan aspekt Julijinog lika. Talentovana plivačica i ronilac, Julija veći deo filma provodi u plivanju kako bi se odvojila kad god joj porodica predstavlja teret i to joj na kraju pruža osećaj kontrole nad svojim životom.

Kusijanović takođe pokazuje svoj plamen simbolike i na druge načine, poput portreta murine, ili mediteranske jegulje koju Julija i Ante love. Možda je najupečatljivije, međutim, Kusijanovićevo duboko ronjenje u Julijin prevladavajući nemir. Kroz polagane, dugotrajne snimke Julijine ravne face oko svoje porodice i kroz različite prikaze licemerja i emocionalne nestabilnosti njene porodice, Kusijanović stvara napetu atmosferu za svoju publiku, gurajući Julijin nagon da pobegne izvan ekrana. U nastavku svog priznatog kratkog filma, hrvatska rediteljka još jednom blista.

Odmah nam je jasno da je Ante malo zaglavio sam sa sobom jer njegovi postupci su u najmanju ruku neshvatljivi. Kontroliše svaku sitnicu u porodici, počevši od izbora ženine haljine, do toga kada će punoletna Julija recitovati (i koju) pesmu za goste, te kada će ići u krevet. Ante kao da još nije svestan da su njegova ćerka i žena odavno punoletni ljudi. Dok njegova žena na takvo ponašanje nevoljno pristaje, u Juliji se budi nagon za pobunom.

Nakon što je Kusijanović prvi put otkrila talenat za glumu koji poseduje mlada Gracija Filipović kada je imala samo 13 godina te bila takođe u njenom kratkom filmu „Into the Blue“, Kusijanović je oko sebe izgradila pretrpanu porodičnu dinamiku u „Murini“ kao da priprema jedrilicu za oluju, koristeći njen magnetizam da je ubaci u sve što se odvija na ekranu. Film impresivno dočarava Julijinu nesposobnost da pronađe stabilno tlo. Dodajte tome još činjenicu da su i ona i njena majka uskraćene za veliku pažnju suprotnog pola, ali kada se Javier zaustavi na njihovom pragu, „Murina“ ima sve elemente da eksplodira. Čini se da Julija ne zna više da li je zainteresovana za Javiera kao mogućeg ljubavnika ili za mogućeg oca, a i njena majka Nela je takođe u sličnoj dilemi. Tačnije, čini se da se svi troje bore za njegovu pažnju, svako iz svojih razloga. Mlada Gracija Filipović kao otkriće, izuzetno dobro nosi teret na ekranu i hrabro odgovara izazovu. A pod vodom posebno blista.

Ipak, iako ovo možda nije najoriginalnija priča, postoji nešto privlačno u raspoloženju koje stvara Kusijanović. Čuvajte se tih mesta za odmor - pod vodom uvek nešto vreba. A ponekad je to tinejdžerka sa stavom.

Ocena: 7,5/10.

четвртак, 15. јул 2021.

Pig (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster

Režija: Michael Sarnoski

Scenario: Michael Sarnoski, Vanessa Block

Uloge: Nicolas Cage, Alex Wolff, Adam Arkin, Nina Belforte, Gretchen Corbett, Julia Bray, Darius Pierce, Elijah Ungvary


Evo nam ga naš stari dobri Nicolas Cage, i da nam je neko rekao da će njegovom zvezdanom liku u novom filmu društvo praviti svinja, mislim da bi malo ko verovao u tako nešto. Bilo kako bilo, dobili smo to, film Pig. Međutim, Pig zahteva da sve pretpostavke i predrasude ostavite po strani, jer Pig nije film kakav vi verovatno mislite da jeste. To je nešto daleko lepše i daleko bolnije. Reditelj i scenarista Michael Sarnoski sa svojim dugometražnim debijem osigurava nam od početka do kraja da će njegov film biti uzdržan, lep, ali pun besa i slomljenog srca.


Nicolas Cage ima vrlo jedinstvenu filmografiju, glumio je u dramama kao što je Adaptation (2002), filmovima o superherojima u Ghost Rider (2007) ili u jedinstvenijim žanrovskim filmovima poput Mandy (2018), a Pig se pridružuje prvoj kategoriji. Zapravo, Pig je nešto sasvim drugačije od svega do sad. Cage pruža ovde neverovatno dirljivi i duboko zakovani performans. Ne govori puno, ali je u stanju da s malo prenese mnogo. Pig nije film za ljubitelje luđih filmova Nicolasa Cagea, ovo je film koji se fokusira na proučavanje njegovih likova i verujte mi, gledaćete ga s uživanjem od početka do kraja. Sigurno je da će biti i onih koji će očekivati možda više, drugačiji rasplet, a možda Pig zapravo i nije film za svakoga. S kritičke strane gledano, možda su njegove neke mane vidljive, ali ga ne sprečavaju da bude poseban film koji u svojoj radnji krije dublju poruku o čoveku i životu, ovakvu vrstu filma jednostavno treba znati ceniti. Ovo je prilično tih i smiren film i u tome je njegova snaga.


Radnja filma vodi nas u divljinu Oregona, Rob (Nicolas Cage) je samotnjak i lovac na tartufe, a samo mu njegova voljena svinja pravi društvo - ona je njegov prijatelj, porodica i onaj ko donosi novca, rođena s darom za iskorenjivanje tartufa. Nakon što je izgubio ljude do kojih mu je stalo, jedina osoba s kojom je u stalnom kontaktu je Amir (Alex Wolff), koji pomaže u distribuciji tartufa u restoranima u Portlandu. Jedne noći, Robova koliba u kojoj živi je provaljena, a njegova voljena svinja je ukradena - što ga dovodi do toga da se prvi put nakon mnogo godina vrati u grad u nadi da će je pronaći. Nevoljno tražeći pomoć Amira, on odlazi na putovanje kroz kriminalno podzemlje i gradske restorane, da otkrije ko bi želeo da mu oduzme tako cenjenu životinju. On i Amir su čudan par, ali čini se i jedina Robova šansa da uđe u trag svojoj svinji kroz restoransku scenu u Portlandu. Kako se njihova potraga nastavlja, saznajemo da je Rob bio vrhunski i cenjeni kuvar u prošlosti, a njegova istorija kao proslavljenog kuvara ga sad sustiže i nije u stanju da pobegne od sećanja na porodični život koji je deceniju ranije morao da ostavi iza sebe.


Gledati Cagea u ovoj ulozi je poput gledanja pejzaža - kao da se njegov lik stapa s prirodom koju naseljava. Predeo je izvanredan, a šumski ambijent odgovara izolovanom načinu života, dok posmatramo ljubavni dvojac oko šume kako otkrivaju retke i vrlo tražene sveže tartufe. Film ima gotovo zemljani kvalitet: osećamo miris šume, prljavštine, malog sveta koji Rob naseljava. To je usamljeni način života, ali Robu donosi mir. Ali taj mir neće potrajati, jer kada svinja nestane on se baca u potragu. Cage ovde nije onaj koji udara i razbija. Retko povisuje glas. Umesto toga, Cage nas podseća da, iako u filmove kao što je Mandy (2018) može da unese ludost, zaista može i da se uvuče u lik kao ovde. Njegovi zaštitni znakovi ovde nestaju, njegov glas je mekši, a njegovo razmetanje zamenjeno je nesigurnošću, dok njegova prepoznatljiva eksplozivna agresivnost prelazi u mir.


Baš kao što pravi kuvar vodi računa o svojim sastojcima, i Sarnoski je ovde vrlo pažljiv prema režiji i scenariju koji je napisao zajedno s Vanessom Block. Ponekad donosi nadrealni psihološki efekat gde skoro da živimo u Robovoj glavi. Kinematografija, osvetljenje i izbor montaže doprinose osećaju napetosti, čineći da mislimo da će neko uskoro da pukne i izađe iz šina. U drugim slučajevima, Sarnoski bira široko snimanje i pušta kameru da sedi, dok gledamo Roba u njegovoj tišini. Cage se uživljava u ulogu i dobija izgled pravog planinskog čoveka, njegova kosa je duga, i sve samo ne glamurozna, najbliža osoba na koju liči izgledom je Isus Hrist. Cageovo zvezdano prisustvo i ubedljivo izvođenje ove uloge dominira filmom i ovo je jedno od njegovih najboljih izdanja u čitavoj karijeri, ali sporedni rad Alexa Wolffa stoji jednako visok. Pohvale zaslužuju i partiture Alexisa Grapsasa i Philipa Kleina, koje su ispunjene žilavim žicama i melanholičnim gitarama. 


Pig je film otvorenog srca i govori o osećanjima: ljubavi, sreći, zadovoljstvu, pa čak i tuzi. Pig podseća svet zašto je Nicolas Cage jedan od najvećih glumaca u svetu filma. Naravno, pravi vernici se nikada nisu pokolebali. Ipak, ono što je ovde jednako impresivno je činjenica da se radi o rediteljskom debiju Michaela Sarnoskog, i mora mu se odati priznanje za njegov prvi igrani film. Pig je iskustvo sa prelepom kinematografijom, jedinstvenim pristupima razvoju priče i đavolski dobrim zvukom koji apsolutno odgovara tonu filma. Prvenac Sarnoskog nije bez grešaka, ali signalizira veliki potencijal reditelja za ono što nas čeka u budućnosti. Zaključno, gledajte Pig i krenite na ovo životno putovanje bez predrasuda.


Ocena: 7,5/10.

четвртак, 17. јун 2021.

Blue Is the Warmest Colour / La vie d'Adèle (2013)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Abdellatif Kechiche

Scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalya Lacroix, Julie Maroh (adaptirano prema: stripu „Le Bleu est une couleur chaude“ )

Uloge: Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos, Salim Kechiouche, Aurélien Recoing, Catherine Salée, Benjamin Siksou



Film “La vie d'Adèle” je jedan od najiskrenijih, najživljih i najljubavnijih filmova ikada snimljenih, toliko dobar da boli. Dakle, reč je o remek-delu o kojem će se još dugo pričati.

Krenimo redom: film je inspirisan istoimenim romanom, odnosno stripom francuske autorke Julie Maroh, traje tri sata i prati jednu sasvim običnu ljubavnu priču između dve devojke. Sve je manje-više isto kao i u heteroseksualnim vezama: upoznaju se, razvija se strast, emocija, ljubav, otkrivaju se nepomirljive razlike u karakterima, počinju problemi, nastupa raskid i patnja... Iako priča zvuči kao nešto što smo već više puta videli i čuli, potpuno je drugačije i apsolutno zadivljujuće, a specifičnost i magiju filma ćemo otkriti tokom ta tri sata. Na kraju krajeva, film nije džaba osvojio Zlatnu palmu i nagradu kritičara FIPRESCI u Kanu, dok su dve glavne glumice, postale prve osobe u istoriji festivala koje su podelile nagradu za glumu. 

Scene seksa, a posebno scena od šest minuta su eksplicitne, ali umetničke. Pored seksa i emocija, “La vie d'Adèle” ima šta da kaže i o francuskom društvu, biće tu i maltretiranja u školi i svega, svaki detalj u filmu je bitan i postavljen baš na pravo mesto, tako da nema ničeg suvišnog, a kroz sve to nas vode tunisko-francuski reditelj, glumac i scenarista Abdellatif Kechiche, i dve glavne glumice - Adèle Exarchopoulos i Léa Seydoux. Priča se da je Adèle kao devojčica bila toliko stidljiva da su je roditelji upisali na glumu kao neku vrstu terapije. Pokazalo se kao uspešno, Adèle više nije nimalo stidljiva, i prijatno joj je pred kamerom, a do danas je već skupila zavidan broj uloga i izrasla u pravu lepoticu. S druge strane, Léa Seydoux je starija, iskusnija glumica i ima više uloga iza sebe (nedavno se pojavila u novom filmu o Džejmsu Bondu, “No Time To Die”). Možda se u sredini filma njihova gluma može svesti na golo telo i eksploataciju, ali one su nešto genijalno, vrhunsko i retko viđano na filmu. Prve dve trećine film se drži stripa, a od raskida nadalje kreće svojim, i dalje teškim, ali svakako vedrijim putem nego što je to situacija u stripu.

Adèle (Adèle Exarchopoulos) je povučena učenica srednje škole i devojka koja se razlikuje od svojih vršnjaka. Društvo je podstiče da izlazi i da se zabavlja, međutim, ona shvata da je to uopšte ne privlači. I ne samo to, dok prelazi ulicu jednog dana, ona prolazi pored devojke sa kratkom plavom kosom po imenu Emma (Léa Seydoux), i biva momentalno obuzeta. Nakon živopisnih seksualnih fantazija o devojci sa plavom kosom i flertujućeg ponašanja jedne njene drugarice prema njoj, ona postaje zbunjena svojom seksualnošću. Posle nekog vremena, Adèle konačno upoznaje Emmu u gay baru, gde odlazi u nadi da će upoznati plavokosu neznanku. Dok se Adèle, naginje za šankom i traži Emmu, njen prirodni izgled ističe se usred ozbiljnih frizura, pirsinga i tetovaža. Ubrzo će se tu upoznati i njih dve postaju prijateljice i počinju da provode sve više vremena zajedno, a Emma joj čak pomaže i oko škole. Naravno, Adèle neće moći to sve dugo kriti od svojih prijateljica, koje će početi da sumnjaju da je ona lezbejka, a čak će je i maltretirati u školi. Iako Adèle to poriče pred njima, njen odnos sa Emmom postaje sve intimniji, imaju seks i započinju veoma strastvenu vezu. Emmina porodica je veoma gostoljubiva i prihvata Adèle i Emmu kao par, dok kod Adèle u porodici svi misle da je Emma samo neko ko joj pomaže oko škole. U godinama koje slede, ove dve harizmatične devojke žive zajedno, biće promena, prepreka, grešaka, ljubomore, pokušaja i sa momcima, slaganja i neslaganja... Da, devojke će doći do nekakvog razumevanja, ali to ne znači da će time išta “rešiti”.

Dok su fizički veoma skladan par, njihove želje, pogledi na svet i prijatelji ih razdvajaju. Kechiche snima nekoliko dugih eksplicitnih seksualnih scena, toliko intimnih i izbliza, da je već nakon prve projekcije filma naišao na ozbiljne kritike i optužbe, a čak su i žestoko zaratili on i Léa Seydoux, koja je snimanje opisala kao “mučno”. S druge strane, reditelj je kritikovao glumice jer su "pljuvale" njega i njegov projekat još od njegove premijere. Ali, sve će se to zaboraviti i pamtit će se samo istinsko filmsko remek-delo. Francuski naslov je zapravo “La vie d'Adèle: Chapitres 1 et 2” (Život Adèle, poglavlja 1 i 2). Prvo poglavlje se bavi životom Adèle pre upoznavanja sa Emmom i zatim početkom njihove veze. Drugo poglavlje se takođe bavi njenim životom dok radi kao učiteljica u školi i živi sa Emmom, ali i pravi veću vremensku razliku. Ona nosi ovaj film na svojim mladim plećima, prenoseći čitav niz emocija prve ljubavi, vidimo njene tinejdžerske dane, sazrevanje i odlazak u svet odraslih. Kamera registruje svaku trepavicu, pramen kose, svaku zalepljenu mrvicu kolačića i svaku suzu na Exarchopoulosovom licu. Apsolutna kinematografska magija.

Reditelj Abdellatif Kechiche, nosi zasluge za ovo magično delo podjednako koliko i njegove dve glumice. U neverovatnom trajanju od tri sata, “La vie d'Adèle” ni u jednom trenutku nema prazan hod, a to je velika stvar za film koji traje toliko dugo. Puno filmova se često davi u nelogičnostima i odjekuje šupljinom i prazninom u mnogo kraćem trajanju, a “La vie d'Adèle” briljira u punom sjaju tri sata, i to na svakom polju. Jedna i jedina zamerka je što nije još duži. U pitanju je, sve u svemu, vrhunski, emocionalno snažan, pametno napisan, vešto režiran i još bolje odglumljen film u kojem treba uživati.


Ocena: 10/10.

понедељак, 7. јун 2021.

My Octopus Teacher (2020)




Producent: Craig Foster

Režija: Pippa Ehrlich, James Reed


Hobotnica je razigrano, znatiželjno i nestašno biće čije bi vas sposobnosti mogle iznenaditi. Pamti, pametna je, može hodati, trčati i, verovali ili ne, prepoznaje pojedine ljude. Možda nismo još dovoljno svesni, ali sa životinjama nas povezuje mnogo više stvari nego što bismo ikada pomislili i njihovi životi su podjednako dragoceni kao i naši. Ako volite životinje i fascinirani ste velikim morem i okeanskim životom, dokumentarni film “My Octopus Teacher” vas neće razočarati. Film je osvojio Oscara i važi za jedan od najboljih dokumentarnih filmova u poslednjoj deceniji, i to sa dobrim razlogom.

Posle dugog niza godina svakodnevnog plivanja u okeanu na krajnjem jugu afričkog kontinenta, sasvim običan čovek Craig Foster upoznaje morsko biće koje će mu promeniti život: mladu hobotnicu koja pokazuje izuzetnu radoznalost. Posećujući joj brlog i prateći mesecima njeno kretanje, on na kraju osvaja njeno poverenje i oni razvijaju do tada neviđenu vezu između čoveka i životinje. Svakodnevno počinje da roni na istom mestu kako bi mogao da je poseti i posmatra u njenom prirodnom staništu, a ona je uvek tu negde blizu. Zadivljen je njenom sposobnošću da pronađe pametne načine kako da izbegne predatore i prilagodi se svom okruženju.

Fosterovo zanimanje za običnu hobotnicu prerasta u zdravu opsesiju, a film reditelja Pippa Ehrlicha i Jamesa Reeda pokriva gotovo čitav njen životni vek kraći od godinu i po, u vodenim divljinama. Foster odlazi na ovo mesto bez odeće ili ronilačke opreme. Želi direktno iskustvo sa okolinom i želi da bude što neupadljiviji među ribama i mekušcima. Ispostavilo se da se njegova radoznalost poklapa sa hobotnicom koju posećuje u svakodnevnom ronjenju, a ona inspiriše Fostera da ponovo uzme kameru u ruke. Takođe, njegova interakcija sa hobotnicom inspiriše i njegovog prijatelja, kinematografa Rogera Horrocksa, da mu se pridruži sa svojom kamerom. Postoji velika količina istraživanja koja sugerišu da su hobotnice među najkompleksnijim i najinteligentnijim životinjama u okeanu. Izuzetno su atraktivne jer se mogu pronaći u svim bojama i veličinama, a takođe su i majstori za bekstvo.

U nekim intervjuima i na ekranu, Foster objašnjava da je zahvaljujući ronjenu vratio radost iz detinjstva, u trenutku kada se osećao iscrpljeno od posla, postao depresivan, i nije znao kako dalje u životu. Hitnost da se izleči pojačana je i njegovom željom da bude dobar otac svom sinu Tomu. A onda se pojavila ona, veličanstvena hobotnica. Dan za danom polako je počeo da vraća energiju i shvatio je da postoji potpuno novi način gledanja na ovu podvodnu šumu. I ponovo je počeo da oživljava. Foster ističe da mu je hobotnica pokazala mnoga ponašanja koja su bila potpuno nova u nauci, jer mu je verovala. Takođe, govori da je najveća lekcija koju ga je hobotnica naučila da su ljudi deo prirodnog sveta, a ne samo posetioci. Kroz film, Foster prati kretanje hobotnice i na taj način prebacuje gledaoce u prirodni svet i gledište hobotnice na način koji je ranije bio retko viđen.

Foster pliva kroz ogromne listove morskih algi i osećamo njegovo uzbuđenje dok otkriva neverovatna egzotična stvorenja raširena po dnu okeana. Odnos koji Foster uspeva da uspostavi sa ovim neverovatnim bićem je zapanjujući, dirljiv i inspirativan. U jednom trenutku hobotnica, koja je već navikla na njega, pruža svoje pipke i miluje ga po ruci. Odjednom shvatamo da gledamo najneverovatniju ljubavnu priču koju je moguće zamisliti. Ipak, ovo je samo početak, jer film zaista govori o povratku čoveka svom stabilnom mentalnom zdravlju. To je pravo duhovno putovanje. Najvažnije od svega, on uspostavlja blisku vezu sa svojim sinom, koji je inspirisan očevom ljubavlju prema okeanskim čudima i odlučuje da krene njegovim stopama.

Sve ovo deluje kao da ste u čarobnom drugom svetu koji se veoma razlikuje od bilo kog sveta koji ste možda videli na kopnu. Koralni greben je dvodimenzionalan i postoje vrlo egzotične životinje. A budući da postoji toliko mnogo grabljivaca, mnoge od ovih životinja su vrlo tajnovite. Kao rad ljubavi, Ehrlich je prolazila kroz gomile diskova koji su čuvali Fosterove snimke snimljene tokom svih godina snimanja, počevši od “The Great Dance: A Hunter’s Story” snimljenog u pustinji Kalahari do okeanskih hronika pre i posle Fosterovog povezivanja sa hobotnicom. Svi su shvatili da je njena priča centralni deo filma. A onda su pozvali reditelja Reeda koji je sedeo sa Fosterom za njegovim kuhinjskim stolom i intervjuisao ga 14 sati tokom tri dana, izvlačeći što više informacija iz njegove problematične prošlosti, kao i detalje iz njegove akcije sa veličanstvenom hobotnicom.

Tokom 85 minuta trajanja filma, nemirne, očaravajuće boje ispunjavaju ekran dok Foster pliva bez opreme na sebi kako bi uklonio bilo kakvu barijeru između životinje i njega. Gledamo kako se on divi njenoj sposobnosti strateškog razmišljanja. Gledati hobotnicu kako lovi, sakriva se od predatora, kamuflira se, savija… je neverovatna stvar i privilegija za posmatranje iz ugla nas, publike, a priroda ima puno toga za otkrivanje i analizu. Ono što iz ovakvih filmova učimo je da u prirodnom svetu ima mnogo vrsta koje su daleko inteligentnije nego što smo u početku pretpostavljali. Druga stvar kojom nas ovaj film uči je da nas ništa ne košta da budemo pažljivi prema svim životinjama i brinemo o njima. Neverovatno smo privilegovani kao ljudi; imamo toliku moć nad ostalim vrstama oko sebe. Način na koji koristimo tu moć je stvaranje ili slom prirodnog sveta.

Većina gledalaca, međutim, neće biti tu zbog nauke, već zbog magije ovog podvodnog sveta i ljubavi između dva totalno različita bića. Film je veoma dobro montiran kako bi konstruisao koherentnu priču koja meša čudo, dramu i akciju. Svet hobotnica nije siguran, u blizini patroliraju ajkule, ali ona zna da se brine o sebi, a kada nisu u njenoj okolini, to veoma vešto koristi. Ako ni kamuflaža nije dovoljna za odbranu od predatora, napraviće nešto poput dimne bombe, i nestati bez traga. Naravno, teško je očekivati da će preživeti svaka hobotnica. Foster je na njenom terenu, što znači, on je tu da bi učio od nje, a čak će početi i da postavlja sebi pitanja kao što su šta hobotnica misli i sanja.

Nakon više od godinu dana provedenih u montažnoj sobi, autori filma su izbrusili film u pojednostavljeni, skraćeni oblik i preneli ga na Netflix. A jasno je u potpunosti da je priča ispričana sa Fosterove tačke gledišta. “My Octopus Teacher” je blistavo tehničko dostignuće, posebno ako uzmete u obzir da su Ehrlich, Reed i urednik Dan Schwalm bili suočeni sa 3.000 sati snimaka, snimljenih tokom perioda od osam godina koji je započeo mnogo pre nego što je Foster naišao na naslovnu životinju. “My Octopus Teacher” je raj za oči i delo koje se ne bi smelo propustiti.

Ocena: 10/10.