понедељак, 7. јун 2021.

My Octopus Teacher (2020)




Producent: Craig Foster

Režija: Pippa Ehrlich, James Reed


Hobotnica je razigrano, znatiželjno i nestašno biće čije bi vas sposobnosti mogle iznenaditi. Pamti, pametna je, može hodati, trčati i, verovali ili ne, prepoznaje pojedine ljude. Možda nismo još dovoljno svesni, ali sa životinjama nas povezuje mnogo više stvari nego što bismo ikada pomislili i njihovi životi su podjednako dragoceni kao i naši. Ako volite životinje i fascinirani ste velikim morem i okeanskim životom, dokumentarni film “My Octopus Teacher” vas neće razočarati. Film je osvojio Oscara i važi za jedan od najboljih dokumentarnih filmova u poslednjoj deceniji, i to sa dobrim razlogom.

Posle dugog niza godina svakodnevnog plivanja u okeanu na krajnjem jugu afričkog kontinenta, sasvim običan čovek Craig Foster upoznaje morsko biće koje će mu promeniti život: mladu hobotnicu koja pokazuje izuzetnu radoznalost. Posećujući joj brlog i prateći mesecima njeno kretanje, on na kraju osvaja njeno poverenje i oni razvijaju do tada neviđenu vezu između čoveka i životinje. Svakodnevno počinje da roni na istom mestu kako bi mogao da je poseti i posmatra u njenom prirodnom staništu, a ona je uvek tu negde blizu. Zadivljen je njenom sposobnošću da pronađe pametne načine kako da izbegne predatore i prilagodi se svom okruženju.

Fosterovo zanimanje za običnu hobotnicu prerasta u zdravu opsesiju, a film reditelja Pippa Ehrlicha i Jamesa Reeda pokriva gotovo čitav njen životni vek kraći od godinu i po, u vodenim divljinama. Foster odlazi na ovo mesto bez odeće ili ronilačke opreme. Želi direktno iskustvo sa okolinom i želi da bude što neupadljiviji među ribama i mekušcima. Ispostavilo se da se njegova radoznalost poklapa sa hobotnicom koju posećuje u svakodnevnom ronjenju, a ona inspiriše Fostera da ponovo uzme kameru u ruke. Takođe, njegova interakcija sa hobotnicom inspiriše i njegovog prijatelja, kinematografa Rogera Horrocksa, da mu se pridruži sa svojom kamerom. Postoji velika količina istraživanja koja sugerišu da su hobotnice među najkompleksnijim i najinteligentnijim životinjama u okeanu. Izuzetno su atraktivne jer se mogu pronaći u svim bojama i veličinama, a takođe su i majstori za bekstvo.

U nekim intervjuima i na ekranu, Foster objašnjava da je zahvaljujući ronjenu vratio radost iz detinjstva, u trenutku kada se osećao iscrpljeno od posla, postao depresivan, i nije znao kako dalje u životu. Hitnost da se izleči pojačana je i njegovom željom da bude dobar otac svom sinu Tomu. A onda se pojavila ona, veličanstvena hobotnica. Dan za danom polako je počeo da vraća energiju i shvatio je da postoji potpuno novi način gledanja na ovu podvodnu šumu. I ponovo je počeo da oživljava. Foster ističe da mu je hobotnica pokazala mnoga ponašanja koja su bila potpuno nova u nauci, jer mu je verovala. Takođe, govori da je najveća lekcija koju ga je hobotnica naučila da su ljudi deo prirodnog sveta, a ne samo posetioci. Kroz film, Foster prati kretanje hobotnice i na taj način prebacuje gledaoce u prirodni svet i gledište hobotnice na način koji je ranije bio retko viđen.

Foster pliva kroz ogromne listove morskih algi i osećamo njegovo uzbuđenje dok otkriva neverovatna egzotična stvorenja raširena po dnu okeana. Odnos koji Foster uspeva da uspostavi sa ovim neverovatnim bićem je zapanjujući, dirljiv i inspirativan. U jednom trenutku hobotnica, koja je već navikla na njega, pruža svoje pipke i miluje ga po ruci. Odjednom shvatamo da gledamo najneverovatniju ljubavnu priču koju je moguće zamisliti. Ipak, ovo je samo početak, jer film zaista govori o povratku čoveka svom stabilnom mentalnom zdravlju. To je pravo duhovno putovanje. Najvažnije od svega, on uspostavlja blisku vezu sa svojim sinom, koji je inspirisan očevom ljubavlju prema okeanskim čudima i odlučuje da krene njegovim stopama.

Sve ovo deluje kao da ste u čarobnom drugom svetu koji se veoma razlikuje od bilo kog sveta koji ste možda videli na kopnu. Koralni greben je dvodimenzionalan i postoje vrlo egzotične životinje. A budući da postoji toliko mnogo grabljivaca, mnoge od ovih životinja su vrlo tajnovite. Kao rad ljubavi, Ehrlich je prolazila kroz gomile diskova koji su čuvali Fosterove snimke snimljene tokom svih godina snimanja, počevši od “The Great Dance: A Hunter’s Story” snimljenog u pustinji Kalahari do okeanskih hronika pre i posle Fosterovog povezivanja sa hobotnicom. Svi su shvatili da je njena priča centralni deo filma. A onda su pozvali reditelja Reeda koji je sedeo sa Fosterom za njegovim kuhinjskim stolom i intervjuisao ga 14 sati tokom tri dana, izvlačeći što više informacija iz njegove problematične prošlosti, kao i detalje iz njegove akcije sa veličanstvenom hobotnicom.

Tokom 85 minuta trajanja filma, nemirne, očaravajuće boje ispunjavaju ekran dok Foster pliva bez opreme na sebi kako bi uklonio bilo kakvu barijeru između životinje i njega. Gledamo kako se on divi njenoj sposobnosti strateškog razmišljanja. Gledati hobotnicu kako lovi, sakriva se od predatora, kamuflira se, savija… je neverovatna stvar i privilegija za posmatranje iz ugla nas, publike, a priroda ima puno toga za otkrivanje i analizu. Ono što iz ovakvih filmova učimo je da u prirodnom svetu ima mnogo vrsta koje su daleko inteligentnije nego što smo u početku pretpostavljali. Druga stvar kojom nas ovaj film uči je da nas ništa ne košta da budemo pažljivi prema svim životinjama i brinemo o njima. Neverovatno smo privilegovani kao ljudi; imamo toliku moć nad ostalim vrstama oko sebe. Način na koji koristimo tu moć je stvaranje ili slom prirodnog sveta.

Većina gledalaca, međutim, neće biti tu zbog nauke, već zbog magije ovog podvodnog sveta i ljubavi između dva totalno različita bića. Film je veoma dobro montiran kako bi konstruisao koherentnu priču koja meša čudo, dramu i akciju. Svet hobotnica nije siguran, u blizini patroliraju ajkule, ali ona zna da se brine o sebi, a kada nisu u njenoj okolini, to veoma vešto koristi. Ako ni kamuflaža nije dovoljna za odbranu od predatora, napraviće nešto poput dimne bombe, i nestati bez traga. Naravno, teško je očekivati da će preživeti svaka hobotnica. Foster je na njenom terenu, što znači, on je tu da bi učio od nje, a čak će početi i da postavlja sebi pitanja kao što su šta hobotnica misli i sanja.

Nakon više od godinu dana provedenih u montažnoj sobi, autori filma su izbrusili film u pojednostavljeni, skraćeni oblik i preneli ga na Netflix. A jasno je u potpunosti da je priča ispričana sa Fosterove tačke gledišta. “My Octopus Teacher” je blistavo tehničko dostignuće, posebno ako uzmete u obzir da su Ehrlich, Reed i urednik Dan Schwalm bili suočeni sa 3.000 sati snimaka, snimljenih tokom perioda od osam godina koji je započeo mnogo pre nego što je Foster naišao na naslovnu životinju. “My Octopus Teacher” je raj za oči i delo koje se ne bi smelo propustiti.

Ocena: 10/10.

среда, 26. мај 2021.

Pororoca / Поророка (2017)

 

Režija i scenario: Constantin Popescu

Uloge: Bogdan Dumitrache, Iulia Lumânare, Constantin Dogioiu


Od 2013. do 2021. godine, rumunska kinematografija je tri puta dobila Zlatnog medveda u Berlinu (sveži pobednik je Radu Jude), a dodamo li tome antologijsku pobedu Cristiana Mungiua sa filmom 4 Months, 3 Weeks and 2 Days u Kanu 2007. godine, dobijamo sliku koliko je rumunska kinematografija zapravo uspešna.

Na samom početku filma Pororoca Constantina Popescua, sve izgleda savršeno. Imamo jednu srećnu porodicu koja uživa u večernjim satima kod kuće. Kad se film otvori sa nečim tako dragocenim, znate da je to postavka za neizbežno tragični razvoj događaja. Prvih 20 minuta priprema nas za naglo zastrašujući udarac, a onda porodična idila se raspada na komade i film se pokreće.
Tudor (Bogdan Dumitrache) i Cristina (Iulia Lumanare) su srećan porodičan par koji postaju žrtve surovo ravnodušnih sila sudbine. Jednog jutra, Tudor sa njihovo dvoje dece napušta stan. Pravac u park gde će uživati u sunčanom danu. Kad tamo stignu, trio se manje-više razilazi: Tudor se smešta na klupu, a deca odlaze da se igraju. Telefonski pozivi postaju sve češći, Tudor odlazi da kupi kafu, a zatim se vraća na svoju klupu. Iznenada, dok gleda sina kako igra fudbal, okreće glavu i njegova ćerka Maria (pet i po godina) se gubi iz vida. To je početak silaska pravo u pakao. Nestanak potresa porodicu, a posebno Tudora koji se svim silama trudi da uđe u trag Mariji, sprovodeći sopstvenu istragu, paralelno sa istragom policije. Preostala dva sata su toliko proganjajuća, da nas zarobljavaju u Tudorov klaustrofobični prostor glave.

To je najgora noćna mora svakog roditelja: nestanak voljenog deteta, a zatim njihova očajnička borba da ostanu zdravi pri pokušaju da spasu svoj brak dok se sve oko njih raspada. Sve to postaje još stvarnije zahvaljujući sirovom nastupu Bogdana Dumitrachea koji glumi slomljenog oca na rubu ludila. Nedostatak bilo kakvih dokaza i tragova tokom čitavog trajanja će nas držati van svake mogućnosti da znamo ko je odgovoran za ovo ili šta se desilo. Teška situacija uništava Tudora sve više, koji ne može da se sastavi i prihvati činjenicu da ne postoji ništa u njegovoj moći što bi moglo da vrati njegovu verovatno kidnapovanu ćerku. Očajnički počinje da cilja svoje žrtve kako bi se utešio iluzijom da se na kraju može osvetiti i platiti otkup za svoju ćerku. 

Reditelj Constantin Popescu, malo poznat, osim određenih posetilaca festivala ili gledalaca željnih da otkriju sve aspekte ove kinematografije, radi savršenu stvar i potpuno iz drugačijeg ugla od sličnih filmova na tu temu. Sve je čisti naturalizam, uključujući i snimanje ručnom kamerom koja se sve vreme nosi i prati Tudorovu paniku na svakom koraku, sa prirodnim trzajima u napetim situacijama. 

Iulia Lumanare, koja igra ulogu majke, ne dobija šansu da bude u centru pažnje: u drugoj polovini filma njena patnja i lik su gurnuti u stranu, dok Bogdan Dumitrache nosi sam film na svojim ramenima. Sa prikupljanjem fotografija koje su drugi roditelji napravili u parku na dan kada je Maria nestala, Tudor pokušava da otkrije šta se dogodilo tog dana, nadajući se da će otkriti neki trag, osumnjičenog ili nešto što bi rešilo slučaj. Ali što dublje kopa, to manje tragova pronalazi, a onda, tone u potpuno ludilo.
Odlične predstave, tvrdoglavi ritam i sigurna režija, glavna su prednost trećeg igranog filma rumunskog reditelja Constantina Popescua. Glavni glumac, Bogdan Dumitrache, priznao je da je ova uloga bila najsloženija u njegovoj karijeri. Sa 44 godine, on je jedan od izvanrednih glumaca novog talasa u rumunskoj kinematografiji, i do sada se pojavljivao u filmovima kao što su Trafic (2004) kratki film, The Death of Mr. Lazarescu (2005), The Way I Spent the End of the World (2006), Portrait of the Fighter as a Young Man (2010) i When Evening Falls on Bucharest or Metabolism (2013). Proglašen je najboljim glumcem na Međunarodnom filmskom festivalu u Locarnu 2011. godine, zbog uloge u filmu Best Intentions (2011), a takođe je glumio u Child's Pose (2013), koji je u Berlinu dobio nagradu Zlatni medved. Film Pororoca je svetsku premijeru imao na festivala u San Sebastijanu, gde je Bogdan Dumitrache osvojio Srebrnu školjku za najboljeg glumca.

Nemojte misliti da znate kuda ovaj film ide, ili da pogađate njegov kraj, jer ćete se prevariti debelo. Ovde nema heroja, ni srećnog kraja, postoje samo žrtve. Rezultat Constantina Popescua je psihološki triler koji oduzima dah, a nosi ga ubedljivi glavni glumac Bogdan Dumitrache. Kao Tudor, on se povlači iz realnog sveta, da bi ušao u drugu dimenziju gde može ići samo on. Zlo koje se nalazi u Tudoru ne može se obuzdati. Da bi promenio stvari, moraće da pronađe način da promeni prirodu svoje krivice, ali uloga čudovišta koja mu je pripisana od početka je neizbežna.

Ocena: 8/10.

субота, 22. мај 2021.

Mare of Easttown (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Mračne krimi-drame koje nemaju glamurozne lokacije postale su žanr za sebe. U jednoj od najboljih takvih HBO kriminalističkih drama, Kejt Vinslet se vraća u svojoj prvoj velikoj “TV” ulozi od osvajanja Emmy nagrade 2011. godine za mini-seriju “Mildred Pierce”, Toda Hejnsa. Naravno, Kejt Vinslet je i u “Mare of Easttown” lagano “objasnila”, pa su nagrade bile neizbežne.

Nekoliko reči o našoj dami. Kejt Vinslet nije samo sjajna glumica i prirodno lepa žena, već i prelepo peva (pesma “What If”), ali smo navikli da nas “kupuje” uglavnom filmovima. Rođena je u Readingu na jugu Engleske, a njeni roditelji su se takođe bavili glumom, kao i dve sestre, doduše, ni približno uspešno kao ona. Kejt je rano počela da pokazuje interesovanje za glumu, pa su je sa 11 godina roditelji upisali u školu glume, a vrlo brzo dobija i prvu ulogu u pozorišnoj predstavi. Priča se da je Kejt tada sve prisutne oduševila svojom prirodnošću i lakoćom sa kojom je savladala tekst. Međutim, daleko od toga da je put do slave bio lak, posebno jer je kao dete imala probleme sa težinom, ali njena upornost i strpljenje je nagrađeno. Tokom tinejdžerskih godina se pojavila u preko dvadeset predstava, u kojima je često igrala ključne uloge, a TV debi je stigao 1991. godine u naučno-fantastičnoj seriji “Dark Season”, kada je imala 16 godina, dok je filmski debi imala u filmu “Heavenly Creatures” (1994), koji joj je doneo priznanja kritike i publike i otvorio vrata u filmski svet. Kejt je kasnije lako dobijala uloge kroz karijeru zbog svog velikog glumačkog talenta. Ređale su se uloge kroz razne žanrove, rasla je kao glumica i, iako je osvojila Oskara (film The Reader), najviše slave joj je ipak donela uloga u filmu “Titanic” (1997) – tu je dobila nominaciju za Oskara. Od samog početka kritičari su sa najvećim ocenama ocenjivali njenu glumu, te je svima postalo jasno da kamera naprosto “obožava” Kejt Vinslet. U seriji “Mare of Easttown” ona nije glamurozna, nego utučena žena koja ima pune ruke posla, kako kod kuće, tako i na poslu.

Dakle, danas Vinsletove glumačke veštine već dobro znamo, a to je ključno ovde u “Mare of Easttown”, vrlo brzo ćemo otkriti i zašto je to tako. Ovo je TV serija koja uspeva da se izdvoji u ovom žanru, odnosno spada među kvalitetnija ostvarenja, što nije nimalo lako, jer se serije ovog tipa (ili makar sličnog) snimaju na vagone. Ali, HBO nas je počastio sa nečim što vredi gledanja, posebno se to odnosi na lik Mer s kojim je Vinslet napravila izvanredan posao. Uloga detektiva kojem propada karijera je tradicionalno muška, međutim, ovde je drugačije. Od prve epizode imamo mnogo likova, što starijih, što dece, ali ćemo saznati ko su svi i u kakvom su srodstvu jedni s drugima. “Mare of Easttown” ima 7 epizoda, kreator serije je Bred Ingelsbi, autor filmova kao što su “Out of the Furnace” (2013) i “The Way Back” (2020) – za oba je napisao scenario, dok je za režiju zadužen Kreg Zobel (“The Leftovers”).

Istaun je malo mesto u predgrađu Filadelfije gde se svi poznaju i svako ima neku tajnu. U tom mestu živi i naša glavna junakinja, ona je Mer Šihan (Kejt Vinslet), nekada voljena sportistkinja, a danas policijska detektivka, međutim, nije joj lako, utučena je i očajna.

Razvedena, i sa nekoliko generacija pod svojim krovom – majkom Helen (Džin Smart), ćerkom Sioban (Anguri Rajs) i unukom – Mer je pod stalnim pritiskom, a problemi se samo gomilaju u njenom životu. Pod pritiskom je zbog nerešenog slučaja jer je pre godinu dana nestala tinejdžerka, a Mer nije uspela da sazna šta joj se dogodilo. Da stvar bude gora, tinejdžerka koja je nestala je ćerka njene školske drugarice i nekadašnje saigračice iz košarkaške ekipe u kojoj je Mer bila zvezda i donela svom gradu titulu.

Već u prvoj epizodi policija će pronaći telo još jedne lokalne tinejdžerke (mlade devojke odjednom počinju da završavaju u okolnim potocima ili nestaju bez traga), ali ovog puta Mer na slučaju neće raditi sama. U pomoć joj je poslan detektiv iz grada koji se upravo proslavio rešavanjem sličnog slučaja. Svi njeni privatni problemi, haotičan i nesrećan život, nadovezat će se na sve probleme na poslu, a mala lokalna zajednica u kojoj svi sve znaju, sve više će gubiti poverenje u nju. Ali, isto tako, novi slučaj daje joj priliku da popravi svoju reputaciju.

Mer ima puno razloga za brigu i možemo razumeti zašto se oseća loše; saznajemo da joj je sin izvršio samoubistvo, njen bivši suprug se uskoro ženi s drugom ženom, njena majka koristi svaki sekund da joj nabije neki osećaj krivice za nešto i pod pritiskom je da reši slučaj nestanka. Teško da može gore od toga, a jasno nam je od početka da ona nije jedna od onih glamuroznih žena (nema ni šminku na licu), već obična žena koja je imala tu (ne)sreću da joj životni poziv bude policajka. Reklo bi se da je “Mare of Easttown” žanrovski koktel, ali ona je, pre svega, drama – životna priča ispunjena teškim trenucima, porodičnim tragedijama, odnosno više studija lika, pa sve ostalo. Krimi element dolazi tek od druge epizode, biće tu i iznenađenja, a priča se fino gradi, pametno, dubinski, te sve to upotpunjuje dobra režija. Opet, sve bi to palo u vodu, da Vinslet nije žena koja je stvorena za velike stvari. Pa čak i da se nađe neko kome serija nije “legla”, teško da će zamerku moći da traži u pravcu Vinslet.

Iako je Kreg Zobel hteo da menja neke stvari, pre svega, da "ulepša" Mer u seriji, Vinslet je odbila ulepšavanje svog tela jer je smatrala da njenom liku treba dozvoliti da izgleda baš kao što je i zamišljen u scenariju. A dobili smo upravo to -  njen lik izgleda kao prava sredovečna žena. Takođe, insistiranje da njen lik bude vrlo realan značilo je da se kupljena garderoba koja će se koristiti u seriji ostavi zgužvana na gomili na podu u prikolici i ne pegla kako bi odeća izgledala dovoljno istrošeno.

Kada se svede račun na kraju, možemo reći da se radi o vrlo kvalitetnoj seriji. Priča, realistični likovi, sumorna atmosfera i fotografija su na nivou, sve fino upakovano za jedno vrhunsko kinematografsko iskustvo. Kejt Vinslet je, naravno, zvezda kao Mer, žena kojoj se mnogo toga lošeg izdešavalo u životu. Njena frustracija je vidljiva na licu, izgleda veoma umorno i iscrpljeno, pa i ne čudi što je uverena da je ceo njen život potpuni promašaj. Istaun nije idealno mesto za život. Mer nije idealna detektivka ili možda majka. Ali, lako ćemo sve to voleti.

OCENA: 8,5/10.

петак, 21. мај 2021.

Hounds of Love (2016)

 

Režija i scenario: Ben Young

Uloge: Ashleigh Cummings, Emma Booth, Stephen Curry, Susie Porter, Damian de Montemas, Harrison Gilbertson


Sama ideja da postoje serijske ubice, ljudi koji su hladnokrvno ubijali druge ljude i uživali u tome dovoljna je da vas uhvati jeza. Da, ti ljudi zaista postoje, a ono što je najgore je to što taj ubica može biti potencijalno svaki stranac kojeg sretnemo. I, nisu to samo muškarci, već i žene (Aileen Wuornos je recimo bila žena-serijski ubica koja je ubila sedam muškaraca na Floridi 1989. i 1990.), a ponekad i u tandemu.

Rediteljski debi Bena Younga Hounds of Love, nateraće vas da skrenete pogled sa ekrana, a možda nećete moći i borićete se da ga zadržite. Takva je priroda filma koji je brutalan, a istovremeno i sjajno snimljen, besprekorno montiran triler. Hounds of Love inspiraciju uzima iz stvarnih ubistava koja još uvek progone zapadni grad Perth, u Australiji - koje je počinio bračni par. Dakle, po istinitom događaju. Film je odabran u konkurenciji Dani Venecije na 73. izdanju Venecijanskog filmskog festivala 2016. godine, na kojem je Ashleigh Cummings nagrađena Fedeora nagradom za najbolju glumicu.

Smešteno 1980-ih u Perth, Australija, priča prati serijski (bračni) par ubica, Johna (Stephen Curry) i Evelyn White (Emma Booth) koji vreba, otima, siluje i ubija mlade žene. To je udarac pravo u stomak, i reditelj Young dobro zna da neće biti lako gledati. Početna sekvenca filma daje nam kratki uvod u svu izopačenost dva ljudska čudovišta, pa smo odmah potpuno svesni za šta je ovaj bračni par sposoban pre nego što sretnemo našu glavnu junakinju, njihovu sledeću žrtvu. 

Nakon odlaska od svoje kuće kako bi prisustvovala zabavi, pogrešna procena će našu glavnu junakinju Vicki (Ashleigh Cummings) skupo koštati, jer je otima poremećeni bračni par, nakon što su se prvo predstavili kao neko ko samo hoće dobrodušno da pomogne. Vrlo brzo, Vicki se nalazi zaključana i prikovana za krevet, ali to je samo početak njene noćne more. Vicki shvata da mora pronaći način da bračni par ubica okrene jedno protiv drugog ako želi da preživi.

Iako je Hounds of Love prilično užasavajući, to je na kraju više karakterna drama nego horor. Reditelj Young želi da dublje istraži ove ubice i njihovu žrtvu. Želi da zna šta ih tera da rade ono što rade, zbog čega se vole i zbog čega ostaju zajedno. Film se uglavnom kasnije fokusira na odnos između Vicki i Evelyn, koja brzo postaje najintrigantniji lik na ekranu. Ne treba mnogo vremena da publika i Vicki zajedno shvate da je Evelyn još jedna Johnova žrtva. Evelyn je imala život pre Johna, život za kojim još uvek žudi na mnogo načina, ali njena opsesivna ljubav prema njemu tera je da bude podjednako odvratno stvorenje i saučesnica u njegovim jezivim delima, a Young ima hrabrosti da je razotkrije do najružnijih istina.

Ashleigh Cummings kao Vicki, daje zapanjujuću predstavu (kako fizički, tako i mentalno) koja nas tera da navijamo za nju, dok u njenom mračnom zatočeništvu Young i Cummings izvlače iz nje potresni portret očajne, slomljene mlade žene koja i dalje ne odustaje. Kad Vicki vidi pukotine na Evelyn, kao i njenu iscrpljenu vezu sa Johnom, počinje da vuče pametne poteze, nadajući se, da će se izvući iz pakla pre nego što par odluči da im je dosta i da je igri došao kraj - a to bi moglo biti svakog trenutka. Veći deo filma Vicki provodi prikovana za krevet, ali uvek znate šta radi, čak i kada ne govori.
Iako je traumatizovana zbog mučenja, Vicki iskorištava sve mogućnosti koje ima, uključujući pokušaj bekstva i šansu da ubedi Evelyn o Johnovoj prevari. Čini se da se John od početka neobično zanima za ovu žrtvu, što primetno uznemirava njegovog partnera. Očigledno da je Young pre snimanja filma dobro proučio nekoliko stvarnih serijskih ubica koji su na njega kao mladića ostavili najveći utisak i koji su harali Australijom, a to su: Eric Edgar Cooke, zvani „The Night Caller“, i, još bitnije, David i Catherine Birnie (bračni par i ubice po kojima je snimljen ovaj film), zvani nadimkom "Moorhouse Murders" - tako nazvani po ulici u kojoj su živeli (ulica 'Malcolm' ovde u filmu). 

Da bi ovakav film mogao da funkcioniše ispravno, predstave moraju biti na najvišem nivou, a tri vodeća glumca i njihova posvećenost su za svaku veliku pohvalu (verovali ili ne, Stephen Curry koji glumi Johna je australijski komičar i glumac koji se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističnim serijama i igranim filmovima). Iz odlučnih snimaka kinematografa Michaela McDermotta i zvučne partiture Dana Luscombea, dobijamo pravi, živi pakao, izopačenost i gotovo nepodnošljivu napetost.

U suncem zapečenom gradu zapadne Australije, Hounds of Love je dobro urađen film, vredan onog noćnog gledanja iza ponoći. Kao konačni proizvod, dobijamo duboko ispitivanje zločinaca iz stvarnog života koji šetaju ulicama među nama. Gledanje Hounds of Love izaziva paniku zbog saznanja da bi stranac koji stoji pored nas sa osmehom na licu možda mogao da nas ubije. 

OCENA: 7/10.

петак, 16. април 2021.

Head-On / Gegen die Wand (2004)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Fatih Akin

Scenario: Fatih Akin 

Uloge: Birol Ünel, Sibel Kekilli, Catrin Striebeck, Meltem Cumbul, Stefan Gebelhoff, Francesco Fiannaca, Mona Mur, Ralph Misske, Philipp Baltus, Hermann Lause, Karin Niwiger, Demir Gökgöl



Ljubav je totalno neplanirani osećaj i događa se iznenada, to znamo iz iskustva. Isto tako znamo da, kao i u životu, tako ni u ljubavnim odnosima ne ide baš uvek sve lako i glatko. Film "Gegen die Wand" koji je režirao i napisao Fatih Akin jeste ljubavna priča, više tragična nego srećna, ali je takođe i film koji se bavi raznim temama: turskom kulturom i tradicijom, posebno turskim emigrantima u Nemačkoj, porodičnim odnosima i pitanjima identiteta. "Gegen die Wand" je jedno izuzetno slojevito filmsko ostvarenje koje se neće tako lako zaboraviti.

Našeg glavnog junaka ćemo vrlo brzo upoznati. On živi prilično neuredan i nezdrav život - ne gasi cigarete, puši jednu za drugom i razbija se od alkohola i droge svakodnevno, a sve to je rezultiralo depresijom. Međutim, ako ga bilo šta može bar malo promeniti, onda je to jedna mlada i lepa Turkinja koja će mu iznenada ušetati u život, ali ona je takođe u ozbiljnom problemu. Kakav par?!

Nakon smrti svoje supruge, četrdesetogodišnji Turčin Cahit (Birol Ünel), ostao je sam, živi u Nemačkoj i preživljava sakupljajući flaše u otrcanom baru, neprekidno opijen alkoholom, kokainom i hard rockom, sve dok jedne večeri ne odluči da s time žavrši, pa se punom brzinom autom zabija u zid, kako bi sebi oduzeo život. Međutim, samo je lakše povređen, pa odlučuje da ode kod psihijatra na razgovor. Tamo upoznaje mladu, lepu Turkinju Sibel (Sibel Kekilli) koja takođe nije uspela da izvrši samoubistvo i ona mu odmah nudi brak, kako bi se oslobodila pritiska oca i brata koji žele da upravljaju njenim životom. Jedini način za to je venčanje sa Turčinom, i to je razlog zašto nudi brak Cahitu kojeg prvi put vidi u životu, ali pod uslovom da pere veš, kuva, čisti stan, te da ona ima potpunu slobodu s drugim muškarcima (dakle, oboje žive svoj život kao da nisu zajedno). Cahit pristaje na njen predlog tek posle dužeg ubeđivanja, a sada treba i isprositi mladu, što nije sasvim lako...

Cahit je rođen u Turskoj, ali skoro ceo život je proveo u Nemačkoj, pa je pomalo zaboravio turski jezik i običaje. S druge strane, Sibel je rođena u Nemačkoj, ali vezanost njene porodice za tursku kulturu znači da, da bi sprovela svoj plan u delo, Cahit mora da se ponaša kao konvencionalni turski udvarač pred njenom porodicom. Naravno, to će ga dovesti u razne neprijatne situacije, ali i do komičnih scena.

Stvari će se dodatno zakomplikovati kada se njih dvoje zaljube jedno u drugo, a ljubomora i očaj preuzmu kontrolu nad njihovim životom. Sibel i Cahit nisu zdrave osobe (na mentalnom planu), film to nikad ne pokušava da sakrije. Nikad nisu uspeli da otkriju gde pripadaju i ko su oni zapravo. Reditelj Fatih Akin, nemački filmaš turskog porekla, radi u brzom ritmu i sa puno brige za autentičnost, te izvanredno kombinuje (crnu) komediju i dramu.

Gluma je neverovatna, oboje glumaca su sjajni. Vodeća glumica Sibel Kekilli je pre snimanja filma imala jedino "glumačko" iskustvo iz porno filmova, ali čak i njen nedostatak profesionalnih veština savršeno odgovara njenoj ulozi. Za razliku od nje, Birol Ünel je već dugo u svetu filma i iskusan glumac (nažalost, preminuo je pre godinu i po dana u 59 godini života), a pre ovog filma se pojavio i u "In July" (2000), koji je takođe režirao i napisao Fatih Akin. "Gegen die Wand" je prvi iz trilogije „Ljubav, smrt i đavo“, koja je nastavljena filmom "Auf der anderen Seite" (2007) i završena sa "The Cut" (2014). Akin je rekao da u "Gegen die Wand" nije želeo holivudski stil, odnosno konvencionalnu ljubavnu priču u kojoj likovi lako savladavaju sve prepreke, nego nešto drugačije. Konačan rezultat svega toga je fenomenalan.

Radeći po sopstvenom scenariju, Akin se kreće po teritoriji koju dobro poznaje, i upoznaje publiku ne samo sa turskom zajednicom u Nemačkoj, već i sa ulicama Hamburga, gde je snimao većinu njegovih filmova. Film počinje pomalo nadrealno slikom turskog orkestra na obali Bosphorusa u Turskoj, dok pevaju srceparajuću tradicionalnu pesmu o tragičnoj ljubavi. Zatim se film seli u savremeni Hamburg, te kreće da se odvija drama sa puno seksa, nasilja, pića, kokaina, patnje i bola, s tim da se radnja filma kasnije takođe seli i u Istanbul. Ono što Cahit i Sibel dožive za samo nekoliko godina (ili u Sibelinom slučaju, čak i za jednu noć), u debelu knjigu ne bi stalo.

U konačnici, "Gegen die Wand" je perfektan na svim poljima i jedan od najboljih evropskih filmova snimljenih poslednje dve decenije koji je, pored velikog broja međunarodnih i nacionalnih nagrada, osvojio Zlatnog lava i nagradu žirija kritike FIPRESCI na Berlinskom festivalu. "Gegen die Wand" je savršen film od početka do kraja.

OCENA: 10/10.

четвртак, 15. април 2021.

The Father (2020)


Režija: Florian Zeller

Scenario: Christopher Hampton, Florian Zeller

Uloge: Anthony Hopkins, Olivia Colman, Mark Gatiss


Roditelji su važni u našem životu, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, godine lete, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato budite pažljivi i volite svoje bližnje. Uostalom, većinu nas verovatno čeka starost i ko zna kako će ona izgledati.

Ako je bilo neke dileme da li Entoni Hopkins može do Oskara u filmu „The Father“, odavno je više nema. Hopkins je u svojoj 83. godini postao najstariji dobitnik Oskara za glumu. Ovo je njegov drugi Oskar. Prvi je dobio pre 30 godina, kada je nagrađen za ulogu Hanibala Lektora u sjajnom filmu „The Silence of the Lambs“ (1991). „The Father“ je bio nominovan za ukupno šest nagrada Oskara, uključujući najbolji film, od toga je osvojio dva (drugi je za scenario), a Olivija Kolman je takođe dobila nominaciju za najbolju žensku sporednu ulogu.

Entoni Hopkins je glavni protagonista u ulozi oca, Entonija, dok Olivija Kolman glumi njegovu ćerku. Rediteljsku palicu drži francuski filmaš Florian Zeler, koji je radio i scenario zasnovan na njegovoj istoimenoj pozorišnoj drami, zajedno s Kristoferom Hamptonom. Dakle, reditelj nas uvodi u priču koja se bavi pitanjem promena koje se događaju u starosti našeg života, kada mozak jednostavno više ne funkcioniše kako bi trebao.

Film je to bez ijednog natprirodnog elementa, ali ipak drama strašnija od mnogih horora. Starije osobe zaslužuju dostojanstvo, društvo bi trebalo da ih više poštuje i ceni. Međutim, lična ponižavanja rastu. Osnovne telesne funkcije postaju komplikovane ili nemoguće. Ljudi vam se obraćaju kao da ste dete. A oni oko vas počinju da pretpostavljaju da se ne možete setiti stvari – vrlo verovatno zato što jednostavno ne možete. U „The Father“, to je svet u kome se nalazi Entoni.

Entonija prvi put upoznajemo dok sedi u svom otmenom londonskom stanu i sluša klasičnu muziku. Ima 80 godina, nestašan je i iz inata hoće da živi sam i odbija sve negovatelje koje mu šalje njegova ćerka En (Olivija Kolman). En je potrebna pomoć oko oca jer više ne može da ga posećuje svaki dan, a Entonijev pojam stvarnosti pomalo se raspada. Njegova sećanja polako blede i pitanje je koliko Entoni može zadržati svoj identitet i sećanja? Kako se En nosi s gubitkom oca koji i dalje stoji živ pred njom? Entoni se polako bori s demencijom, a En i njen suprug odjednom se u njegovim očima pretvaraju u neke druge ljude. Iako povremeno ima trenutaka u kojima se da naslutiti da je on nekada bio razborit, plemenit i racionalan čovek, većinu vremena on ne zna ko su ljudi oko njega, ne zna ni gde je, a potpuno je nesvestan i protoka vremena.

Entoni Hopkins, izvodeći jednu od najlepših predstava u svojoj karijeri, sposobnu da vam slomi srce zbog nedostatka svesti i duboko zbunjenih izraza lica insistira da mu nije potreban neko ko će da brine o svemu i da lepo živi sam u svom stanu. U međuvremenu, njegova strpljiva ćerka En pokazuje obilje saosećanja, brige i sabranog ponašanja, iako joj je izuzetno teško zbog svega. Ipak, objasnila mu je da se seli iz Londona u Pariz da živi sa svojim novim partnerom. Zapravo, ni mi više nismo sigurni šta je istina, i kako se on gubi tako se gubimo i mi s njim. Entoni reaguje kao mnogi s demencijom: obrušava se, odbija da uradi ono što se od njega traži, govori svima da se sklone i prenosi okamenjeni strah jer nije u stanju da održi psihološki osećaj koji se nadvija nad njim.

Siguran nastup Entonija Hopkinsa samo je trešnja na vrhu cele ove priče. Reditelj Florian Zeler adaptirajući vlastiti komad zajedno s Kristoferom Hamptonom takođe nosi velike zasluge, praveći nešto potpuno originalno. Film „The Father“ je dubinsko istraživanje kako je živeti s demencijom. Generalno se filmovi na ovu temu fokusiraju na to kako se brinuti o nekome ko pati, i dok „The Father“ sigurno takođe čini nešto od toga s En, ipak se više bavi tim stanjem uma dok Entoni živi iz trenutka u trenutak, s puno trenutaka izgubljenih negde između. Ali, Entoniju je dozvoljeno i da pokaže čari čoveka kakav je nekada bio, bilo da se radi o hirovitom upadanju u ples da bi impresionirao svoju novu medicinsku sestru ili o opuštanju uz klasičnu muziku. „The Father“ deluje kao zagonetka koju gledalac neprestano sastavlja, što zvuči kao pristup koji bi u manje sposobnim rukama završio kao nepoštovanje jedne takve osobe. Srećom, ovde to nije slučaj.

Starost ume da bude teška i bolna, mnogi su to osetili na svojoj koži. A kad dođe vreme, sa time moramo sami da se nosimo, čak i ako imamo sreće da budemo okruženi ljudima koji pokušavaju da nam pomognu. Ovo nije film koji je lako preporučiti ili možda čak i voleti. „The Father“ pruža surov element ljudskog stanja, i neće biti prijatno gledati. Iako je Zeler okupio vrhunsku glumačku ekipu, ovo je, bez ikakvih dilema, Hopkinsova predstava, od početka do kraja, i uzdiže svoj performans kojim će krunisati šest decenija dugu zvezdanu karijeru.

OCENA: 10/10.