петак, 16. април 2021.

Head-On / Gegen die Wand (2004)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Fatih Akin

Scenario: Fatih Akin 

Uloge: Birol Ünel, Sibel Kekilli, Catrin Striebeck, Meltem Cumbul, Stefan Gebelhoff, Francesco Fiannaca, Mona Mur, Ralph Misske, Philipp Baltus, Hermann Lause, Karin Niwiger, Demir Gökgöl



Ljubav je totalno neplanirani osećaj i događa se iznenada, to znamo iz iskustva. Isto tako znamo da, kao i u životu, tako ni u ljubavnim odnosima ne ide baš uvek sve lako i glatko. Film "Gegen die Wand" koji je režirao i napisao Fatih Akin jeste ljubavna priča, više tragična nego srećna, ali je takođe i film koji se bavi raznim temama: turskom kulturom i tradicijom, posebno turskim emigrantima u Nemačkoj, porodičnim odnosima i pitanjima identiteta. "Gegen die Wand" je jedno izuzetno slojevito filmsko ostvarenje koje se neće tako lako zaboraviti.

Našeg glavnog junaka ćemo vrlo brzo upoznati. On živi prilično neuredan i nezdrav život - ne gasi cigarete, puši jednu za drugom i razbija se od alkohola i droge svakodnevno, a sve to je rezultiralo depresijom. Međutim, ako ga bilo šta može bar malo promeniti, onda je to jedna mlada i lepa Turkinja koja će mu iznenada ušetati u život, ali ona je takođe u ozbiljnom problemu. Kakav par?!

Nakon smrti svoje supruge, četrdesetogodišnji Turčin Cahit (Birol Ünel), ostao je sam, živi u Nemačkoj i preživljava sakupljajući flaše u otrcanom baru, neprekidno opijen alkoholom, kokainom i hard rockom, sve dok jedne večeri ne odluči da s time žavrši, pa se punom brzinom autom zabija u zid, kako bi sebi oduzeo život. Međutim, samo je lakše povređen, pa odlučuje da ode kod psihijatra na razgovor. Tamo upoznaje mladu, lepu Turkinju Sibel (Sibel Kekilli) koja takođe nije uspela da izvrši samoubistvo i ona mu odmah nudi brak, kako bi se oslobodila pritiska oca i brata koji žele da upravljaju njenim životom. Jedini način za to je venčanje sa Turčinom, i to je razlog zašto nudi brak Cahitu kojeg prvi put vidi u životu, ali pod uslovom da pere veš, kuva, čisti stan, te da ona ima potpunu slobodu s drugim muškarcima (dakle, oboje žive svoj život kao da nisu zajedno). Cahit pristaje na njen predlog tek posle dužeg ubeđivanja, a sada treba i isprositi mladu, što nije sasvim lako...

Cahit je rođen u Turskoj, ali skoro ceo život je proveo u Nemačkoj, pa je pomalo zaboravio turski jezik i običaje. S druge strane, Sibel je rođena u Nemačkoj, ali vezanost njene porodice za tursku kulturu znači da, da bi sprovela svoj plan u delo, Cahit mora da se ponaša kao konvencionalni turski udvarač pred njenom porodicom. Naravno, to će ga dovesti u razne neprijatne situacije, ali i do komičnih scena.

Stvari će se dodatno zakomplikovati kada se njih dvoje zaljube jedno u drugo, a ljubomora i očaj preuzmu kontrolu nad njihovim životom. Sibel i Cahit nisu zdrave osobe (na mentalnom planu), film to nikad ne pokušava da sakrije. Nikad nisu uspeli da otkriju gde pripadaju i ko su oni zapravo. Reditelj Fatih Akin, nemački filmaš turskog porekla, radi u brzom ritmu i sa puno brige za autentičnost, te izvanredno kombinuje (crnu) komediju i dramu.

Gluma je neverovatna, oboje glumaca su sjajni. Vodeća glumica Sibel Kekilli je pre snimanja filma imala jedino "glumačko" iskustvo iz porno filmova, ali čak i njen nedostatak profesionalnih veština savršeno odgovara njenoj ulozi. Za razliku od nje, Birol Ünel je već dugo u svetu filma i iskusan glumac (nažalost, preminuo je pre godinu i po dana u 59 godini života), a pre ovog filma se pojavio i u "In July" (2000), koji je takođe režirao i napisao Fatih Akin. "Gegen die Wand" je prvi iz trilogije „Ljubav, smrt i đavo“, koja je nastavljena filmom "Auf der anderen Seite" (2007) i završena sa "The Cut" (2014). Akin je rekao da u "Gegen die Wand" nije želeo holivudski stil, odnosno konvencionalnu ljubavnu priču u kojoj likovi lako savladavaju sve prepreke, nego nešto drugačije. Konačan rezultat svega toga je fenomenalan.

Radeći po sopstvenom scenariju, Akin se kreće po teritoriji koju dobro poznaje, i upoznaje publiku ne samo sa turskom zajednicom u Nemačkoj, već i sa ulicama Hamburga, gde je snimao većinu njegovih filmova. Film počinje pomalo nadrealno slikom turskog orkestra na obali Bosphorusa u Turskoj, dok pevaju srceparajuću tradicionalnu pesmu o tragičnoj ljubavi. Zatim se film seli u savremeni Hamburg, te kreće da se odvija drama sa puno seksa, nasilja, pića, kokaina, patnje i bola, s tim da se radnja filma kasnije takođe seli i u Istanbul. Ono što Cahit i Sibel dožive za samo nekoliko godina (ili u Sibelinom slučaju, čak i za jednu noć), u debelu knjigu ne bi stalo.

U konačnici, "Gegen die Wand" je perfektan na svim poljima i jedan od najboljih evropskih filmova snimljenih poslednje dve decenije koji je, pored velikog broja međunarodnih i nacionalnih nagrada, osvojio Zlatnog lava i nagradu žirija kritike FIPRESCI na Berlinskom festivalu. "Gegen die Wand" je savršen film od početka do kraja.

OCENA: 10/10.

четвртак, 15. април 2021.

The Father (2020)


Režija: Florian Zeller

Scenario: Christopher Hampton, Florian Zeller

Uloge: Anthony Hopkins, Olivia Colman, Mark Gatiss


Roditelji su važni u našem životu, odnos sa njima je važan, a to možda nećemo shvatiti dok ne bude prekasno. Starenje je neizbežno, godine lete, smrt dolazi po svoje i vremena je sve manje. Zato budite pažljivi i volite svoje bližnje. Uostalom, većinu nas verovatno čeka starost i ko zna kako će ona izgledati.

Ako je bilo neke dileme da li Entoni Hopkins može do Oskara u filmu „The Father“, odavno je više nema. Hopkins je u svojoj 83. godini postao najstariji dobitnik Oskara za glumu. Ovo je njegov drugi Oskar. Prvi je dobio pre 30 godina, kada je nagrađen za ulogu Hanibala Lektora u sjajnom filmu „The Silence of the Lambs“ (1991). „The Father“ je bio nominovan za ukupno šest nagrada Oskara, uključujući najbolji film, od toga je osvojio dva (drugi je za scenario), a Olivija Kolman je takođe dobila nominaciju za najbolju žensku sporednu ulogu.

Entoni Hopkins je glavni protagonista u ulozi oca, Entonija, dok Olivija Kolman glumi njegovu ćerku. Rediteljsku palicu drži francuski filmaš Florian Zeler, koji je radio i scenario zasnovan na njegovoj istoimenoj pozorišnoj drami, zajedno s Kristoferom Hamptonom. Dakle, reditelj nas uvodi u priču koja se bavi pitanjem promena koje se događaju u starosti našeg života, kada mozak jednostavno više ne funkcioniše kako bi trebao.

Film je to bez ijednog natprirodnog elementa, ali ipak drama strašnija od mnogih horora. Starije osobe zaslužuju dostojanstvo, društvo bi trebalo da ih više poštuje i ceni. Međutim, lična ponižavanja rastu. Osnovne telesne funkcije postaju komplikovane ili nemoguće. Ljudi vam se obraćaju kao da ste dete. A oni oko vas počinju da pretpostavljaju da se ne možete setiti stvari – vrlo verovatno zato što jednostavno ne možete. U „The Father“, to je svet u kome se nalazi Entoni.

Entonija prvi put upoznajemo dok sedi u svom otmenom londonskom stanu i sluša klasičnu muziku. Ima 80 godina, nestašan je i iz inata hoće da živi sam i odbija sve negovatelje koje mu šalje njegova ćerka En (Olivija Kolman). En je potrebna pomoć oko oca jer više ne može da ga posećuje svaki dan, a Entonijev pojam stvarnosti pomalo se raspada. Njegova sećanja polako blede i pitanje je koliko Entoni može zadržati svoj identitet i sećanja? Kako se En nosi s gubitkom oca koji i dalje stoji živ pred njom? Entoni se polako bori s demencijom, a En i njen suprug odjednom se u njegovim očima pretvaraju u neke druge ljude. Iako povremeno ima trenutaka u kojima se da naslutiti da je on nekada bio razborit, plemenit i racionalan čovek, većinu vremena on ne zna ko su ljudi oko njega, ne zna ni gde je, a potpuno je nesvestan i protoka vremena.

Entoni Hopkins, izvodeći jednu od najlepših predstava u svojoj karijeri, sposobnu da vam slomi srce zbog nedostatka svesti i duboko zbunjenih izraza lica insistira da mu nije potreban neko ko će da brine o svemu i da lepo živi sam u svom stanu. U međuvremenu, njegova strpljiva ćerka En pokazuje obilje saosećanja, brige i sabranog ponašanja, iako joj je izuzetno teško zbog svega. Ipak, objasnila mu je da se seli iz Londona u Pariz da živi sa svojim novim partnerom. Zapravo, ni mi više nismo sigurni šta je istina, i kako se on gubi tako se gubimo i mi s njim. Entoni reaguje kao mnogi s demencijom: obrušava se, odbija da uradi ono što se od njega traži, govori svima da se sklone i prenosi okamenjeni strah jer nije u stanju da održi psihološki osećaj koji se nadvija nad njim.

Siguran nastup Entonija Hopkinsa samo je trešnja na vrhu cele ove priče. Reditelj Florian Zeler adaptirajući vlastiti komad zajedno s Kristoferom Hamptonom takođe nosi velike zasluge, praveći nešto potpuno originalno. Film „The Father“ je dubinsko istraživanje kako je živeti s demencijom. Generalno se filmovi na ovu temu fokusiraju na to kako se brinuti o nekome ko pati, i dok „The Father“ sigurno takođe čini nešto od toga s En, ipak se više bavi tim stanjem uma dok Entoni živi iz trenutka u trenutak, s puno trenutaka izgubljenih negde između. Ali, Entoniju je dozvoljeno i da pokaže čari čoveka kakav je nekada bio, bilo da se radi o hirovitom upadanju u ples da bi impresionirao svoju novu medicinsku sestru ili o opuštanju uz klasičnu muziku. „The Father“ deluje kao zagonetka koju gledalac neprestano sastavlja, što zvuči kao pristup koji bi u manje sposobnim rukama završio kao nepoštovanje jedne takve osobe. Srećom, ovde to nije slučaj.

Starost ume da bude teška i bolna, mnogi su to osetili na svojoj koži. A kad dođe vreme, sa time moramo sami da se nosimo, čak i ako imamo sreće da budemo okruženi ljudima koji pokušavaju da nam pomognu. Ovo nije film koji je lako preporučiti ili možda čak i voleti. „The Father“ pruža surov element ljudskog stanja, i neće biti prijatno gledati. Iako je Zeler okupio vrhunsku glumačku ekipu, ovo je, bez ikakvih dilema, Hopkinsova predstava, od početka do kraja, i uzdiže svoj performans kojim će krunisati šest decenija dugu zvezdanu karijeru.

OCENA: 10/10.

недеља, 24. јануар 2021.

76 Days (2020)

 

Režija: Weixi Chen, Hao Wu
 
Scenario: Hao Wu

Trajanje: 93 min


Svako ko tvrdi da je pandemija Covid-19 lažna, svako ko je korona virus nazvao „kineskim virusom“, trebalo bi da bude prisiljen da gleda uvodne scene 76 Days. Zapravo, trebalo bi ih prisiliti da rade na mestu gde ljudi umiru svakodnevno zbog Covida-19, ili da razgovaraju sa preživelima kojima zubi ispadaju, ili koji pate od kardiovaskularnih i drugih bolesti, ili da objasne „veliku zaveru“ nekome ko poslednje trenutke života provodi na aparatima.

Ovaj dokumentarni film prikazuje borbu pacijenata i medicinskih stručnjaka koji se bore protiv pandemije Covid-19 u Wuhanu, provinciji Hubei u Kini. Kinesko-američki reditelj Hao Wu, koji je uglavnom karijeru gradio snimajući dokumentarne filmove, uređivao je projekat „na daljinu“, nikada se lično nije sastao sa drugom dvojicom reditelja sa sedištem u Kini - Weixi Chenom i onim koji je odlučio da ostane anoniman, dok su snimali i sakupljali snimke iz četiri različite bolnice u Wuhanu između januara i aprila 2020. godine. Dakle, mi se nalazimo u periodu kada je pandemija prvi put počela da hara i kada vakcine nisu još postojale. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu.

23. januara 2020. godine, grad Wuhan u Kini stavljen je pod blokadu u pokušaju da se spreči širenje korona virusa koji je gusto naseljeni glavni grad provincije Hubei već učinio sinonimom najgore pandemije u više od jednog veka. Virus se već širio svetom u tišini i sejao strah gde god je stigao, ali neko vreme, Wuhan je bio najgore mesto na svetu.

Reditelj Hao Wu otvara film direktnim udarcem u creva, dok medicinska sestra, odevena u zaštitno odelo, trči bolničkim hodnikom i oprašta se od sopstvenog oca koji je primljen dok je umirao od virusa. Dok se ona raspada na komade, skrhana bolom i rida od tuge, njene kolege pokušavaju da je obuzdaju: „Morate se kontrolisati“, kaže jedan. Možda zvuči bezosećajno, ali od nje se očekuje profesionalizam, međutim, bol zbog gubitka oca je očigledno jači od svega. Na prvi pogled bolnice podsećaju na neku vrstu vanzemaljske ratne zone kojom patroliraju lekari i osobe koje su obučene u specijalnim zaštitnim odelima. Medicinske sestre su često primorane da telefoniraju voljenima, objašnjavajući im zašto je član porodice umro i kako da pokupe stvari koje su im ostale (naravno, nakon dezinfekcije). Ove scene su predstavljene iz krupnih planova, dok se medicinske sestre u zaštitnoj odeći bore da biraju brojeve na mobilnim telefonima i razgovaraju kroz slojeve zaštitnog materijala na sebi, a beživotna tela leže u pozadini.
Početne sekvence su poput žanrovskog filma - naučno-fantastični, horor, apokaliptični triler. Posmatramo bolničke radnike, zatvorene u zaštitnim odelima, tako da im vidimo samo oči iza maglovitih naočara, dok trče od jednog do drugog pacijenta. Na vratima bolnice očajna masa traži da uđe, ali preopterećeni radnici mogu istovremeno primiti samo nekoliko ljudi. Ove scene, sa zdravstvenim radnicima odevenim u zaštitna odela za celo telo, možda su pre par godina izgledale kao naučna fantastika, ali sada su postale uobičajene širom sveta. Dokumentarni tim koji je uspeo da se probije u ove bolnice je bio više nego posvećen, uključujući i medicinske radnike na prvoj liniji odbrane od korona virusa, izlažući se riziku da snimi ove potresne slike kako bi svet mogao da vidi. 76 Days postavlja gledaoce blizu lekara i medicinskih sestara dok se bore da kontrolišu implikacije Covida-19, istovremeno suočavajući se sa prilivom uplašenih pacijenata, virusom koji ne razumeju u potpunosti, i nedostatkom resursa.

Jedna od najvećih snaga filma je da, umesto da publici pruži doživljaj pandemije tuđim očima, Hao Wu uvodi publiku unutra i omogućava da iskusite sami: Kako je bilo biti jedan od lekara ili medicinske sestre u bolnici u Wuhanu? Kakvo je iskustvo pacijenta na jednom od odeljenja? Ipak, film nije potpuno bez svetlih trenutaka, iako ih je veoma malo. Jedan stariji gospodin pruža komično olakšanje u inače vrlo napetih i mračnih 93 minuta. Teško je uopšte zamisliti da ljudi žele pogledati ovu vrstu filma trenutno, kada nam je svima već ionako dosta svega, mada bih tvrdio da bi to možda trebalo postati obavezno gledanje. Biti svedok strahota koje su uzdrmale Wuhan (sada i ceo svet) znači razumeti bar donekle težinu ove uporne pandemije. Svako ko sumnja u sve to, očigledno ne shvata istinski intenzitet ove globalne pretnje koja nas je sve pogodila. Vakcine su sada dosta toga sprečile, ali i dalje živimo drugačije.
U ranim fazama (tada) nije bilo jasno kako se virus prenosi sa osobe na osobu i koliko je efikasna zaštitna oprema zapravo bila u zaštiti pojedinaca koji su bili redovno izloženi. Filmski stvaraoci i medicinski radnici stavili su svoj život na kocku, kako bi sačuvali ove dramatične trenutke koji će ući u istoriju, a samo to čini 76 Days neverovatno efikasnim.

Na kraju, Hao Wuova dokumentacija svega toga će sigurno postati istorijski zapis, koji je prikazao kako su bolnice u Wuhanu vodile brigu o bolesnima, u gradu u kojem je virus nastao. 76 Days je hrabar poduhvat, i film koji bi uprkos mučnim scenama trebalo da se pogleda.

OCENA: 9/10.

субота, 2. јануар 2021.

Sound of Metal (2019)


Režija: Darius Marder

Scenario: Darius Marder, Abraham Marder, Derek Cianfrance

Uloge: Riz Ahmed, Olivia Cooke, Paul Raci, Lauren Ridloff, Mathieu Amalric


Mnogi ljudi žive i dišu kroz muziku, drugi zarađuju novac od nje, a nekima je ona jedini način da se opuste. Za neke je muzika velika koliko i sam život, i bez nje ne mogu da zamisle da postoje na ovom svetu. 

Dugometražni rediteljski debi Dariusa Mardera, poznatog po dokumentarcu "Loot" (2008) i scenariju za "The Place Beyond the Pines" (2012), je izuzetno snažan, uverljiv, srceparajući i pametno konstruisan. "Sound of Metal" je zacementirao svoje mesto na listama najboljih filmova u poslednje dve godine, a kad su nagrade u pitanju, može se takođe pohvaliti da je bio uspešan. Iako je pandemijska godina u koju je upao kao novajlija u jednom trenutku pretila da ga proguta živog, uspeo je da stane na noge i kasnije obišao nekoliko festivala, nakon što je premijeru imao na filmskom festivalu u Torontu. "Sound of Metal" je srdačan i tužan pogled na učenje ljubavi prema sebi, pronalaženje nade i vedrine čak i u najtežim vremenima. Marder odlično postavlja dramu likova i sigurnom rukom vodi svoje glumce.

Nešto najgore što čoveku može da se desi je da mu oduzmete ono što najviše voli, ono za šta živi, ono što ga čini srećnim i ono prema čemu gaji najveću ljubav. Upravo ta sudbina će pogoditi bubnjara heavy metala Rubena (Riz Ahmed), kad počne da oseća da gubi sluh. U prvi mah mu deluje da je to samo kratkotrajno i nije baš siguran šta se tačno dešava. Međutim, svakog dana postaje isto i ne čuje gotovo ništa, gluv je. Odlazak kod doktora da bi utvrdio šta se tačno dešava, ne donosi mu ni malo dobre vesti. Doktor mu govori da mu je sluh znatno oštećen, izgubio je 80% sluha sa tendencijom da ga izgubi u potpunosti.

Iako mu doktor govori da postoji rešenje za njegov problem s sluhom, tako što će otići na operaciju (koja nije jeftina), on pokušava u početku da ignoriše svoj zdravstveni problem, i uprkos savetu doktora da za početak prestane da se izlaže velikoj buci, on nastavlja da radi po starom. Jer, on je neko kome je muzika sve u životu i nije mu lako ostaviti to i prihvatiti činjenicu da nešto što je bilo nekada i sve ono za šta živi, sada jednostavno deluje da mora to da napusti, možda i zauvek. Njegova devojka Lu (Olivia Cooke), koja je s njim zajedno u bendu, ne saznaje ovu vest odmah, ali nakon što joj kaže, ona insistira da otkažu turneju na koju treba da idu. Međutim, on to neće da prihvati i nagovara devojku da nastave s svirkama. Nakon što posle nekog vremena i sam vidi da to više nije moguće, odustaje od te ideje i kreće s terapijama. Ruben i Lu oboje imaju traumatičnu prošlost, doduše na različite načine, on kao bivši narkoman, ona kao osoba sklona autodestrukciji i zajedno se oboje drže iznad vode.

Jasno nam je od samog početka koliku ljubav ovi ljudi pokazuju prema muzici, život im se svodi potpuno na muziku. Putuju s svojom kamp-prikolicom u kojoj spavaju, jedu, žive između svirki, a i kad nisu na svirkama opet slušaju muziku i stalno je muzika prisutna tu u njihovom životu. Ali "Sound of Metal" zapravo nije stvar muzike ili Rubenove karijere bubnjara. Zapravo se radi o učenju puštanja onoga što volite kad ne možete učiniti ništa da promenite stvari. Prikazivanje njihovih zajedničkih nastupa koje izvode je vrlo malo u filmu, većina priče se fokusira na oporavak Rubena i njegovu borbu u pokušaju da sve bude onako kako je nekada bilo.

Ono što je najhladnije za nas (publiku) u "Sound of Metal" su trenuci kad ne čujemo, živeći baš poput Rubena. To je nadrealno iskustvo i dobijamo jasan osećaj kako je živeti u Rubenovom svetu. Takođe je teško za gledati kako Ruben komunicira sa svojom devojkom Lu, tako što mu ona piše na papir kako bi mogao da je razume šta mu govori. Odabir trenutaka kad živimo u Rubenovom svetu je presudno za to kako doživljavamo ono što se događa.

Ahmed je sjajan kao Ruben, spretno radi kao glumac, muzičar i sve što radi na ekranu. Njegov nastup je toliko dobar, da je "Sound of Metal" vredan višestrukog gledanja. Još impresivnija je Ahmedova posvećenost delu, koji je proveo šest meseci učeći kako da svira bubnjeve, kao i da se sporazumeva s znakovnim jezikom. Rezultat svega je čisti genije. Olivia Cooke je takođe veoma ubedljiva u svojoj ulozi kao Lu, koja ostaje uz Rubena sve vreme, dok se on bori kroz sve što prolazi i kad se njegovo stanje dodatno pogorša, ona mu pomaže i nikada ne diže ruke od njega. Koliko su jaki njihovi pojedinačni nastupi, toliko je moćan i njihov zajednički nastup. Kinematograf, Daniël Bouquet, pomaže u stvaranju ovog zapanjujućeg sveta u kojem se Ruben nalazi u preokretima, od njegovog nomadskog načina života ispunjenog svirkama, do života na farmi-odmaralištu koje vodi dobrodušni Džo (Paul Raci, koji ovde igra majstorski ulogu), gde Ruben kasnije odlazi da potraži pomoć.

Lu je takođe ta koja u osnovi spašava Rubenov život, ne samo da pronalazi objekat za gluve kako bi mogao da nauči da se nosi s onim što mu se događa, već ga prisiljava da ostane tamo. Rastanak između Lu i Rubena oseća se stvarno i srceparajuće, slom dva srca koja moraju biti neko vreme razdvojena da bi se oboje spasili. Jednom kad Ruben pristane na lečenje, isprva se gubi u stranoj zemlji gde su mu jezik i običaji nepoznati. To je zabačeno mesto ispunjeno drugim gluvim ljudima koji su se svi prilagodili svetu koji ih tretira kao drugačije. Oni su odgovorili tako što su odlučili da njihov nedostatak sluha ne smatraju invaliditetom, a "Sound of Metal" prelepo daje argumente za ovu odluku fokusirajući se na svakodnevni život onih u samoj zajednici gluvih, a ne na to kako autsajderi na nju reaguju. Niko ne pokušava da „izleči“ svoju gluvoću jer ne vidi to kao problem koji treba rešiti. I to je nešto što takođe čini film posebnim i drugačijim.

Kako se Ruben postepeno prilagođava ovom svetu i čak pronalazi mesto za sebe u njemu, shvata da se njegova ideja i slika o njemu transformišu. Lu takođe prolazi kroz transformaciju, iako i dalje pruža podršku izdaleka. Ruben se i dalje drži nade da će vratiti stari život operacijom koja će mu omogućiti da ponovo čuje. Nije samo muzika koju želi da povrati; to je i njegova četvorogodišnja veza s Lu, koja je procvetala nakon što su oboje u suštini spasili jedno drugo od ranije zavisnosti. Kad se ponovo okupe pred kraj filma, to je jedna od emotivnijih scena za oboje i jedna od najemotivnijih generalno na filmu.

Tehnički gledano, mešanje zvuka je ključno u filmu, jer je prelazak sa sluha na nedostatak trebalo da postane autentičan. Štaviše, to nas često dovodi u Rubenovu poziciju, koristeći audio tehnike da bismo empatično iskusili kako bi mogla izgledati gluvoća. "Sound of Metal" po tom pitanju duboko poštuje zajednicu gluvih. Na primer, Džo upoznaje Rubena sa Diane (Lauren Ridloff), dobrodušnom učiteljicom koja podučava gluve učenike, gde on uči znakovni jezik, istovremeno postajući i vrsta pomoćnika učitelja koji pomaže deci. I tamo gde bi neki drugi film pokušao da pokaže neku vrstu romantike između Rubena i Diane (Lu se iznenada vraća da stvori klasični ljubavni trougao), "Sound of Metal" se odriče takvih jeftinih stvari i umesto toga se fokusira na Rubenovo putovanje i njegov neobičan svet koji istražuje i u kojem pokušava da se prilagodi. To je takođe više od filma o muzici i invaliditetu, to je životna lekcija koja nas tera na razmišljanje nakon što se film završi.

Reditelj-scenarista Darius Marder, uradio je besprekoran posao, namera mu je bila da učimo istim tempom kao i Ruben, želeo je da se osećamo izgubljeno i zbunjeno kao što je Ruben. A to je učinio upravo tako i veoma uspešno. Usidrena neverovatnim radom Riz Ahmeda, kao i druga dva glumca, ova drama vadi dušu u punom smislu te reči. Ovo je istinski bol, toliki, da poželite da zaustavite film i pitate glumca da li je dobro, a to je trenutak za srce koji vredi svakog priznanja koje mu možete pružiti. Ruben voli ono što sa strašću radi, Ahmed nudi ono što bi možda moglo biti performans celog njegovog života kao umetnik koji je urezao svoje mesto u svetu. Kad počne da gubi sluh, osećamo se grozno i loše kao i on; teško je gledati kako ga telo izdaje i odbija od njegovog životnog sna. "Sound of Metal" je slušno i emocionalno remek-delo. Bez obzira na to da li je zvuk ili nedostatak zvuka ono što vas drži angažovanim, zapanjićete se živeći u Rubenovom svetu. 

Filmovi u najčistijem obliku imaju neverovatnu moć da izazovu najdublje ljudske emocije i da vas doslovno slome pred ekranom, što opet samo pokazuje koliko je film velika umetnost. "Sound of Metal" je upravo takav film. Čist, tačan, moćan, prirodan, stvaran. Nećete često videti da neki kritičar pokaže emociju tokom kritike, nije to baš ni profesionalno kad se piše za širu publiku, ali jednostavno, svi smo mi živa bića, koja imamo i onu mekšu stranu. 


OCENA: 10/10.

недеља, 27. децембар 2020.

Another Round / Druk (2020)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Thomas Vinterberg

Scenario: Thomas Vinterberg, Toblas Lindholm

Uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, Lars Ranthe, Maria Bonnevie…


Alkohol, korist ili šteta, zadovoljstvo ili nesreća, uvek na granici između poroka i leka. A sve u zavisnosti od toga ko i kako ga koristi i sa kakvim namerama. Mnogima koji uživaju u “mračnim čarima” alkohola i ne pada na pamet da pomisle kako je on slepi vođa i da ih vodi pravo u ambis. Doduše, možda i znaju, ali je on jači od njih i u njihovoj slabosti pronašao je svoju šansu da gospodari njihovim razumom. S obzirom na štetu koju pravi ljudima, mala je uteha za čovečanstvo da alkohol, pod uslovom da se koristi sa ciljem i u malim količinama i te kako može da koristi čoveku. Film "Another Round" je možda i najbolji film o alkoholu i alkoholizmu koji smo ikada imali priliku gledati, a pritom nije gnjavaža o štetnosti.

Izuzetno cenjeni danski reditelj Thomas Vinterberg (Jagten, Submarino, The Celebration) vratio se ne tako davno u velikom stilu na filmsku pozornicu i osvojio nagradu ne samo za najbolji evropski film godine, već i za najboljeg reditelja, a on i njegov stalni saradnik Tobias Lindholm odneli su i nagradu za najbolji scenario. "Another Round" je potvrdio svoju dominaciju na raznim festivalima, a nagrade su se samo gomilale. Pored toga što alkohol zauzima veliki deo ove priče, "Another Round" je takođe film o prijateljstvu i životu kao večitoj borbi.

Scenario i režija upareni su sa izvrsnim radom još jednog Vinterbergovog dugogodišnjeg saradnika - Madsa Mikkelsena. Mikkelsen je vrsta glumca koji može da se postavi u skoro svaku ulogu i deluje kao da je prilagođena njemu. Može biti heroj ili negativac, pokazati ranjivost, zastrašivanje, snagu, slabost - nema mnogo toga što ne može učiniti. Vinterberg i Mikkelsen su poslednji put zajedno radili na filmu „Jagten“ iz 2012. godine, čija je radnja bila vezana za nastavnika koji je nepravedno optužen za seksualno zlostavljanje deteta i histeriju koja je usledila u njegovom malom gradu. Mikkelsen se sada ponovo vraća u učionicu kao Martin, ali ovog puta je zadužen za učenike starijih razreda koji se pripremaju za popravne ispite. Ali, ni oni ni njihovi roditelji ne žele ga u učionici zbog njegovog potpunog nedostatka entuzijazma. U međuvremenu, kod kuće jedva da vidi suprugu Aniku (Maria Bonnevie), koja radi u noćnim smenama, a čak i ona priznaje da on nije čovek koji je nekada bio.

Međutim, ovde Mikkelsen nije sam, četvorica prijatelja i profesora su Peter (Ranthe), Nikolaj (Millang), Tommy (Bo Larsen) i Martin (Mikkelsen). Svi imaju između 40 i 50 godina, a Martinu se čini kao da ga niko više ne doživljava. Izgubio je samopouzdanje, ni u čemu ne pronalazi zadovoljstvo, pa tako u jednom trenutku pita ženu da li je postao dosadan i potpuno nezanimljiv čovek? Svi oni, a posebno Martin, kao da osećaju da su upali u krizu srednjih godina i da im se život pretvorio u potpunu monotoniju. No, vrlo brzo će doći na ideju kako uneti nešto novo u svoje živote. Ova četvorica prijatelja pokušavaju da testiraju teoriju norveškog psihijatra Finna Skårderuda, koja govori da su sva živa bića rođena sa 0.5 promila alkohola manje nego što bi trebalo. Iako i sami nisu skloni alkoholu, odlučuju se za eksperiment u kojem će održavati konstantno određeni nivo alkohola, jer nas ta količina kako kažu, čini kreativnijim, opuštenijim... I dok sve ovo zvuči kao teritorija koja je možda poznata od ranije, kinematograf Sturla Brandth Grøvlen snima impresivno savršene predstave (posebno vodećeg čoveka Mikkelsena), kao i slavljenički kraj koji deluje tamno koliko i svetao.

Neprekidno povećavajući ulog, četvorica muškaraca započinju eksperiment održavajući stabilnih 0,5 tokom celog radnog dana. Oni su staloženiji, otvoreniji i muzikalniji. Oni predaju s veselim uzbuđenjem i inspirišu svoje srednjoškolce. Martin, bezvoljan u početku, blista. Živ je, podmlađen i razigran. Zatim četvorka pomera dnevne granice, prelazeći iz eksperimenta koji je trebao da im posluži kao zabava u situaciju koja brzo postaje veoma ozbiljna po njihove živote. Posledice postaju ne baš tako prijatne, kako za Martina, koji se razilazi sa ženom, tako i za ostale. U svemu tome se reditelj jako oslanja na glumce, odnosno na jednog od najboljih evropskih i svetskih umetnika u tom zanatu, Madsa Mikkelsena.

Posle Martina, Tommy i Nikolaj su ti koji najviše blistaju. Nikolaj sa prelepom suprugom i troje savršene plavokose dece, eksperiment započinje iz naučne radoznalosti i želje da se zabavi. I za razliku od ostalih, on od „eksperimenta“ ima više da izgubi nego da dobije, a na kraju plaća cenu kada stvari krenu van kontrole. Zatim je tu Tommy, koji služi kao sekundarni protagonista filma. Tommy, najsrećniji i najpozitivniji u grupi, na kraju plaća najvišu cenu, dok ostali prestaju kad shvate da im je dnevno piće počelo proždirati život. Tommy to nije u stanju i dalje pada u očaj, na kraju završavajući tragično svoj život.

U tuđoj ruci i sa drugom grupom glumaca, ovaj film bi još uvek možda bio ubedljiv, ali ne i sjajan. "Another Round" je jedan od onih filmova koji zaista kombinuju komediju i dramu, zahvaljujući fantastičnoj priči i šarmantnim, zabavnim, i pre svega, savršenim performansima. Mikkelsen je u svom najboljem izdanju, ali svi glumci majstorski prenose niz emocija i dele pravu hemiju na ekranu. Dodajte Vinterbergovoj pažljivoj režiji i čvrst scenario koji je napisao zajedno sa Tobiasom Lindholmom i dobijate kompletan paket.

U "Another Round" nema velikih iznenađenja, a većina gledalaca verovatno može da pretpostavi gde stvari idu dok grupa počinje da gubi kontrolu. Ali, predvidljivost ne umanjuje veličinu filma ni najmanje. Vinterberg nije stavio šećer na tamnije elemente - ne dozvoljava četvorici glavnih likova bekstvo kada stvari počnu da se raspadaju. Viđamo ih u najboljim trenucima, kao i kad dotaknu dno. Oni su kreatori sopstvene sudbine i Vinterberg ih primorava da se suoče sa posledicama svojih postupaka.

Na kraju, "Another Round" je zapravo univerzalna priča o tome kako život uz alkohol zaista može biti lepši i šareniji, ali kako vrlo brzo isti taj život može skrenuti s pravog puta. A tada su obično posledice velike. "Another Round" posvećen je Vinterbergovoj ćerki, koja je trebala da igra ulogu, ali je tragično umrla u automobilskoj nesreći ubrzo nakon početka snimanja. Na neki način, Vinterberg nam govori da prihvatimo život koji imamo, da ga volimo i da se prema njemu odnosimo sa poštovanjem koje zaslužuje. Živeli!

OCENA: 9/10.

среда, 25. новембар 2020.

Oaza / Oasis (2020)



Režija: Ivan Ikić

Scenario: Ivan Ikić

Uloge: Marijana Novakov, Tijana Marković, Valentino Zenuni, Maruša Majer, Goran Bogdan


Dugometražni igrani film "Oaza", reditelja Ivana Ikića („Varvari“ 2014), osvojio je nagradu za Najbolji evropski film u sekciji "Dani autora" na festivalu u Veneciji, kao i Zlatna Kolica na Zagreb Film Festivalu, te je svoju dominaciju nastavio i na drugim festivalima. U Srbiji je premijerno prikazan ove godine na 49. FEST-u, na kojem je dobio nagradu za najbolji film u glavnom takmičarskom programu. Radi se zaista o jednom neverovatnom i nesvakidašnjem filmu koji nas vodi u Dom za mlade s posebnim potrebama, koji se nalazi u Srbiji. Ovo je drugi srpski film koji je tokom 2020. godine imao svoju premijeru na jednom festivalu A kategorije. Prvi je film "Otac", reditelja Srdana Golubovića, koji je u februaru prikazan u Berlinu. 

Ikićeva "Oaza" je nežan i duboko potresan pogled na život i ljubav grupe mladih ljudi s posebnim potrebama. Upoznaćemo se s možda i najneobičnijim ljubavnim trouglom koji smo do sada imali priliku videti u svetu filma. Odluka da se uloge povere stvarnim korisnicima Doma, daje ovom filmu neverovatan nivo autentičnosti i upečatljivosti. Reditelj svoje glumce, uglavnom neprofesionalce, tretira s velikom pažnjom i velikim poštovanjem, a oni mu uzvraćaju izuzetno snažnom i prirodnom izvedbom. U filmu "Oaza" glume mladi ljudi koji su prošli kroz višegodišnji proces kastinga, učili da glume i spremali svoje uloge, a Ikić uspeva u svojoj nameri da gledalac čitavu priču sagleda iz perspektive protagonista filma. Oni, međutim, ne glume sebe, već fiktivne, veoma kompleksne likove. Pored mladih osoba, u filmu igraju još i slovenačka glumica Maruša Majer, miljenik regionalne publike Goran Bogdan i sjajna Draginja Voganjac. Scenario, koji takođe potpisuje Ikić, gotovo savršeno je strukturiran, a kinematografija Miloša Jaćimovića pruža predivne, upečatljive prizore, doduše ponekad i bolne.

Radnja filma, podeljena u tri čina, vodi nas u „drugi svet“ i pratimo troje mladih ljudi u Domu za decu s posebnim potrebama. Tinejdžeri Marija, Robert i Dragana su glavni junaci koji doslovno briljiraju pred kamerom, stvarajući ljubavni trougao u Domu koji je za njih svojevrsna Oaza u odnosu na surov spoljni svet, najčešće nemilosrdan prema slabijima. Potpuno ogoljeno, bez mnogo reči i dijaloga, više vizuelnom ekspresijom i gestikulacijom duboko su dočarana unutrašnja stanja nesrećnih duša, njihova muka, teskoba, glad za ljubavlju, kao i patnja za porodicom. Ikić film otvara dokumentarnim prologom s kraja šezdesetih godina prošlog veka kako bi nas kratko upoznao s pričom o osnivanju Doma još za vreme Jugoslavije, a zatim polako upoznajemo likove. 

Prva od njih je tinejdžerka Marija (Marijana Novakov), nova štićenica koja dolazi u Dom u pratnji hladne i stroge vaspitačice (Maruša Majer), gde se brzo sprijateljuje s temperamentnom Draganom (Tijana Marković). Odmah nam je jasno da je Marija po prirodi buntovna, ali i da to ne „leži“ najbolje vaspitačici koja na nju gleda s određenom antipatijom, međutim, možemo i moramo razumeti zašto je to tako: ona se mora brinuti o većem broju štićenika, pa stoga mora uspostaviti neku vrstu discipline. S druge strane, Dragana živi u svom svetu mašte u kojem je ona zvezda, zavodnica i buduća majka. No, kada se obe devojke zaljube u povučenog i ćutljivog Roberta (Valentino Zenuni), među njima počinje opasna igra nadmetanja. Prvo dolazi do obostrane privlačnosti između Marije i Roberta. Njih dvoje počinju da provode neko vreme zajedno i čini se da uživaju u međusobnom društvu, ne govore mnogo, Robert uopšte ne govori, ali vidimo da prijaju jedno drugom. To ,međutim, dovodi do problema i stvari se komplikuju, Dragana je ljubomorna i fizički napada Mariju, čime se završava prvi čin posvećen Mariji. Naredna dva čina posvećena su Dragani i Robertu i njenoj reakciji na sled događaja, kao i njegovim težnjama da se izvuče iz situacije u koju je polu-nesvesno upao. Osuđeni na izolaciju od društva i život striktnih pravila, troje tinejdžera pod snažnim naletom novih emocija će svojim impulsivnim postupcima uneti nered u krhki mir Doma. Nijedna neodstupa od cilja da bude s Robertom, i svaka na svoj način pokušava da osvoji njegovo srce. U međuvremenu, vaspitačica i njen kolega (Goran Bogdan) čine sve što je u njihovoj moći kako bi rasturili ljubavni trougao, ali pitanje je koliko je ideja „spajanja“ Roberta s novom štićenicom Brankicom dobra ideja.

Romantika je za ove mlade ljude drama. Ikićev film zasnovan je na izuzetno jakom konceptu. Ikić pazi da ne izneveri poverenje koje ima od svojih neprofesionalnih glumaca i vrlo vešto vodi priču, ljušteći sloj po sloj. Takođe, reditelj gradi odnos s publikom, računa na gledaoca i na njegovu sposobnost da dopuni prazan prostor. Svaki snimak bogat je privlačnim detaljima, dok Ikić omogućava osetljivom i preciznom dizajnu zvuka Ranka Paukovića da pojača osećaj izolacije u ovom hermetički zatvorenom malom svetu. Predstave glumaca, koji ovde igraju svoje prve uloge i nagrađeni su „Nagradom za izuzetnu individualnu predstavu“ na filmskom festivalu u Cottbusu, oživljavaju likove na vrlo realan način. Posebno se ističe Marijana Novakov, koja pokazuje svoj talenat. Njihovi vaspitači, koje igraju (jedini) profesionalni glumci Maruša Majer i Goran Bogdan koji dele kadar s mladim kolegama naturščicima, ubedljivo signaliziraju ljubav i strpljenje koje imaju prema "svojoj" deci, ali i frustraciju. Sve to stvara film koji odiše poštovanjem, razumevanjem i ljubavlju. Snimljeno kamerom između dokumentarizma i fikcije, "Oaza" stvara briljantnu fuziju između dva filmska roda, dokumentarnog i igranog. Rezultat svega toga je emocionalno nabijen film, inteligentno konstruisan, vešto izveden i maksimalno potresan bez osećaja manipulacije.

Ikićev debitantski film "Varvari" iz 2014. godine, koji je takođe bio tinejdžerska drama, obišao je brojne festivale, osvojivši nagradu East Of West na festivalu u Karlovim Varima, a njegov nastavak rada ne samo da sledi istu putanju, već je sa "Oazom" napravio neverovatno veliki uspeh, kako na domaćim terenima, tako i šire. Ovde odlazi još nekoliko koraka dalje kada je reč o zahtevnosti materijala i pristupa, a publika dobija jedno potpuno drugačije filmsko delo. Iako u ovakvim situacijama uvek postoji opasnost da bi cela priča mogla skliznuti ili u eksploatacijske vode ili pak odluta u preteranu melodramatičnost, sve se to u "Oazi" uspelo izbeći. Ovo je zaista jedna od najstvarnijih, najživotnijih, najemotivnijih i najempatičnijh filmskih priča, koja postaje još dragocenija kada znamo da ona dolazi iz naše zemlje.

Kada je situacija s pandemijom prošle godine bila kritična, Domovi, poput onog u kojem je snimana "Oaza", potpuno su bili zatvoreni i to prilično dugo. Štićenici doma i Ikićevi glumci ne samo da nisu mogli da putuju, primera radi na premijeru u Veneciju, što bi im sigurno puno značilo da prvi put u životu dožive jedno takvo iskustvo, već nisu mogli ni iz doma da izađu. Ono što takođe vredi reći, to je da ovakav film nikada ne bi mogao biti snimljen da Ikić u domu u Sremčici, gde je film sniman i u kome žive Ikićevi filmski junaci, nije naišao na širom otvorena vrata i toplu dobrodošlicu. Tamo se Ikić, pak, našao slučajno dok je radio na dokumentarnom filmu, pa je došao na ideju da snimi "Oazu" s neprofesionalnim glumcima, odnosno sa stvarnim korisnicima Doma. Međutim, pitanje je koji još autor bi kod nas, pa i šire, imao hrabrosti da se upusti i da se uhvati ukoštac sa ovako osetljivom temom, jer u koliko autor kod snimanja ovakvih filmova ne bude dovoljno pažljiv, sve to lako može da završi kao nepoštovanje. Ikić se vešto prihvatio takvog posla, a na filmu je radio gotovo četiri godine. Sve se uklapa, ništa ne štrči i nema jeftinog pokušaja da se dobiju poeni na »velikim životnim istinama«. Ipak, vredi reći da je ovo film nešto dužeg trajanja, sa dosta tišine i dugih kadrova, pa uz to ide obično i drugačija publika, ona koja će biti spremna prihvatiti takav način rada.

Kada se svede račun na kraju, "Oaza" je zasigurno delo snažnog autora koji ima osećaja i znanje za vrlo zahtevnu priču, koja se na prvi pogled možda čini kao jednostavna. Dodamo li tome da je Ikićev film stigao u najnezgodnijem mogućem trenutku, kada je pandemija počela da hara, te da je uprkos tome "Oaza" pronašla svoj festivalski put, jasno je da je Ikić uspeo na svim frontovima. Ipak, „heroji“ filma su glumci, odnosno naturščici koji veruju u njega i vode gledaoce na jedno osetljivo i drugačije mesto. Ne samo da je ovo pažljivo urađen film, već je i jedan od onih koji će vam ostati u sećanju. A tek će na bioskopskom platnu zasijati u punom svetlu. Film "Oaza" je pre svega jedan pogled u svet koji nemamo često prilike da vidimo ili čak uopšte nemamo prilike da vidimo. U nešto malo više od dva sata, film zahteva strpljenje, jer krajnji cilj nije da zabavi, već da probudi empatiju. Ostvarenje Ivana Ikića je sirov, surov i realan prikaz jednog drugačijeg sveta koji nam je inače skriven, za koji je potrebno mnogo ljubavi, brige i razumevanja. I baš zato Ikić daje jednu takvu sliku, stavljajući u prvi plan grupu autsajdera za koje znamo da žive drugačije i za njih moramo da navijamo. Ipak, jedna stvar ostaje svima nama zajednička: ljubav je ljubav i ljubavni problemi su uglavnom uvek i svuda isti.


Ocena: 8,5/10.