петак, 14. август 2020.

Capernaum / Capharnaüm (2018)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: Nadine Labaki

Scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwany

Glavne uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kawsar Al Haddad, Fadi Yousef, Nadine Labaki …


Film "Capernaum" libanske rediteljke Nadine Labaki je remek-delo, u punom smislu te reči. Radeći na konceptu za film Labaki je sebi postavila pitanje: šta bi napuštena, ostavljena, izgubljena deca, koju se svakodnevno može videti ne samo po gradovima kao što je Bejrut, već i u svim većim gradovima sveta imala za reći o tome i kako bi opisali društvo koje ih potpuno ignoriše? Takvu jednu životnu priču pratimo kroz oči našeg glavnog junaka, momčića po imenu Zain (ima samo 12 godina), koji živi u haosu Bejruta, a upoznajemo ga na sudu.

Na sudu Zain tuži svoje roditelje što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje. Otac mu je teški alkoholičar, majka je izgubljena u vremenu i prostoru, a on tako malen je primoran da odraste pre vremena. Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit".

Tačka preloma kod Zaina desiće se vrlo brzo pošto njegova jedanaestogodišnja sestra Sahar, posle prve menstruacije, roditeljima postane roba za trgovanje, pa će je na kraju kod lokalnog dilera zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka... Zgađen događajem i svim sranjima u porodici, Zain beži od kuće. Potom kreće emotivno, šokantno, strašno, tužno putovanje kroz njegov život i ulice grada Bejruta. Ono što će ovaj inteligentni, pošteni i lojalni dečak preživeti, dobar deo nas ne proživi za ceo život.  

U potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil, samohranu majku mladog Yonasa i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije, koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobiti stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za preživljavanje. Zain dete vodi svuda sa sobom, hrani, presvlači, a čak mu je napravio i prevozno sredstvo koristeći stare lonce i skateboard. Takođe je smislio i nekoliko ideja kako da zaradi novac. Sve se ovo dešava, sve je ovo stvarno u životu tih ljudi tamo, ta tuga, patnja... Svet "Capernauma" je izuzetno mračan i surov, beda, i samo beda i poneki dobar čovek ili dete, izgubljeni u svoj toj prljavštini, potpuno obespravljeni i odbačeni.

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama završio i dobio nož u telo otkrićemo na kraju. Ovde je prikazan Bejrut u obliku lavirinta. Porodice žive u stanovima koji se raspadaju, malo odraslih osoba ima posao, a deca ne idu u školu, većina čak ne zna ni kad su rođeni. Iako je "Capernaum" fikcionalna priča, Labaki je unutra ugradila priče stvarnih ljudi koje je za života upoznala u svojoj zemlji, u svom komšiluku, u izbegličkim kampovima i zatvorima za maloletnike. Kao i Zain, svi ostali (uglavnom neprofesionalni) glumci koje je odabrala imali su slične sudbine kao i likovi koje su odigrali u filmu. Rediteljka je preko Zaina na neverovatan način uspela prikazati koliku cenu zbog svih tih ratova i konflikata, pokvarenih sistema i glupih odluka vlada, zapravo plaćaju deca čiji glas nemamo prilike čuti.

Labaki i njen suprug Khaled Mouzanar, libanski muzičar, takođe kompozitor fantastične partiture za ovaj film, podigli su hipoteku na kuću u kojoj žive jer su jednostavno smatrali da se ova priča mora ispričati. A na kraju cele ove životne priče, sreća se osmehnula Zainu i njegovoj porodici u stvarnom životu. Zain je danas zbrinut i na sigurnom. Sa svojom porodicom živi u Norveškoj, ide u školu i uči strani jezik, pa to možemo smatrati i najvećim uspehom svega ovoga, jer su pre toga živeli skoro ceo život u teškim uslovima u Libanu, nakon što su pobegli od rata u rodnoj Siriji. Labaki je zapravo dečaka (pravo ime Zain Al Rafeea) pronašla na ulici, a istog dana je već imala viziju kako će izgledati film.

Priča, likovi, kamera, muzika, sve je ovde savršeno, i zaista je neverovatno kako je žena uspela tako moćno režirati film u kojem je jedan od glavnih likova klinac od godinu i po dana. Film je na festivalu u Kanu osvojio ukupno tri nagrade, uključujući i nagradu žirija, a završetak filma je propraćen petnaestominutnim aplauzom. "Capernaum" to definitivno zaslužuje jer je remek-delo koje se retko može videti u današnje vreme.

Možda su nam jednostavno potrebni ovakvi filmovi da nas još malo podsete da treba ceniti stvari koje imamo: svaki dinar i svaki komad hleba. Ceniti puno više nego što cenimo. Do sada je snimljeno bezbroj filmova na ovakvu temu, ali možda nijedan tako fascinantno i direktno kao "Capernaum". Ništa u filmu nije ublaženo, niti je emocionalno manipulativan, ovde su stvari surovo realne. Sa takvim načinom pristupa kao što to radi Labaki, "Capernaum" dostiže visine da postane i ostane upamćen kao jedan od najboljih filmova snimljenih u poslednjoj deceniji na temu bede i siromaštva. "Capernaum" je film koji pogađa pravo u srce.

OCENA: 10/10.

понедељак, 1. јун 2020.

Read My Lips (Sur mes lèvres) 2001.


Režija: Jacques Audiard
Scenario: Jacques Audiard, Tonino Benacquista
Uloge: Vincent Cassel, Emmanuelle Devos, Olivier Gourmet


Iako je danas poznat kao jedan od najupečatljivijih i najoriginalnijih filmskih stvaralaca u Francuskoj (i šire) zahvaljujući hvaljenim filmovima poput "A Prophet" (2009), "Dheepan" (2015), "Rust And Bone" (2012) i "The Sisters Brothers" (2018) - svi su osvojili prestižne nagrade, Jacques Audiard je i pre toga potvrdio svoju klasu, kada je 2001. godine objavio "Read My Lips" (u originalu "Sur mes lèvres"), a možemo da odemo još unazad kada je isporučio vrlo dobar "See How They Fall" (1994) i "A Self Made Hero" (1996). Nakupio je Audiard do danas nagrada ne zna im se broj (što važnih, što manje važnih), probio sve žanrove, a gotovo uvek mu je polazilo za rukom sve što je zamislio.

"Read My Lips" iliti po naški "Čitaj mi sa usana" je jedno vrhunsko ostvarenje, koje lako može većini da prođe ispod radara, a to ne bi smelo da se desi. Razlog nije samo činjenica da se radi o tehnički kvalitetnom filmu, već što imamo i dvoje simpatičnih likova, doduše, na početku možda i ne izgledaju tako, ali će se to promeniti kako se priča bude odvijala. Daleko su od heroja, imaju mana ne zna im se broj, problema, oboje traže sebe u svom životu, nezadovoljni su, a jedno u drugom pronalaze spas; oni su Carla (Emmanuelle Devos) i Paul (Vincent Cassel).

Njih dvoje se na početku ne poznaju, čak se nikad nisu ni videli, a upoznaće se spletom okolnosti, te će se povezati i postati nerazdvojni. Kao što poslovica kaže „za tango je potrebno dvoje“, pa ubrzo zatim započinju „lukavi ples“ za poziciju i moć.

Carla već dugo radi za parisku firmu koja se bavi nekretninama, predana je svom poslu i pravi primer kolegama. Ona je 35-godišnja sekretarica koja bi volela da napreduje u karijeri, ali ju je sopstvena stidljivost, nastala uglavnom zbog ozbiljnih problema sa sluhom, uvek vukla nazad. Rešenje dolazi u vidu Paula, novog radnika koga je zaposlila. Paul je ne baš preterano pametan, a reklo bi se i problematičan 25-godišnjak - zapravo, prava je neznalica. Ali, zato ima druge kvalitete; on je lopov koji je tek izašao iz zatvora, i što je još važnije, neviđeno je zgodan.

On nema posebne veštine ili znanje za taj posao, ali ona odlučuje da ga ipak zaposli, čak i pokriva njegove greške na poslu. Ali, ima nekoliko razloga zašto to radi; prvi i najvažniji je kako bi mogla kasnije na Paulu da ispoljava lične frustracije i agresiju. No, nije računala da je Paul „stara kajla“ i da joj neće ostati dužan. Dok Carla iskorišćava Paula, on nalazi način da nju pretvori u svog saveznika, kujući razne zločinačke planove i tražeći osvetu.

Carla pristaje da špijunira bandu koja radi na pljački, tako što će izdaleka da čita sa usana (to radi veoma dobro) šta pričaju i kakvi su im planovi, a zatim to prenese Paulu. Međutim, brzo će se sve zakomplikovati kad dvojac uđe u opasan svet kriminala, a Carla žrtvuje svoju reputaciju ugledne žene kako bi postala voljni partner čoveku koji ju je spasio od usamljenih noći i gorkih dana.

Nije ovo klasična romantična priča na koju ste navikli, ovo je nešto drugačije, i daleko bolje; mešavina nekonvencionalne romantike i pustolovne-kriminalne drame. Na različite načine oboje su autsajderi, i oboje su maestralni kao glumci. Emmanuelle Devos iako ima problem sa sluhom nikada ne traži od nas da je sažaljevamo, ona je mudra, pametna i izuzetno sposobna žena, ali ne previše srećna. S druge strane, Vincent Cassel je priča za sebe, majstor svog zanata, on je prosto uveren da ruka spasa mora doći kad-tad, te da se stvari u njegovom životu moraju popraviti na bolje.

Reditelj Jacques Audiard u saradnji sa Toninom Benacquistom na scenariju, radi blizu savršenstva i bez greške. Često koristi krupne kadrove i nikada nam ne dozvoljava da znamo više od Carle i Paula; nikada ne znamo na šta su sve spremni, koliko su zajebani, i gde će nas odvesti. "Read My Lips" je toliko dobar da bi ga vredelo videti još koji put u bližoj budućnosti. Ovo je vrsta filma koji se jednostavno ne pravi u Velikoj Britaniji ili Americi, tako nešto nećete naći nigde dalje. Od mene dobija apsolutnu preporuku.

OCENA: 9/10.

недеља, 31. мај 2020.

Hotel Mumbai (2018)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu



Režija: Anthony Maras

Scenario: John Collee, Anthony Maras

Uloge: Dev Patel, Armie Hammer, Jason Isaacs, Nazanin Boniadi, Amandep Singh


Mumbai (nekadašnji Bombaj) je jedan od najvećih gradova na svetu i grad u Indiji (oko 13 miliona stanovnika) sa miksom vera (islam i hinduizam), običaja i kultura. Bio je meta velikih terorističkih napada u dva navrata, jednom je to bila podzemna železnica, a drugi put luksuzni hoteli. Film “Hotel Mumbai” zasnovan je na istinitoj priči o terorističkom napadu na Taj Mahal Palace – luksuzni hotel u Mumbaiju. Kako ne bismo zaboravili taj napad i kako bismo se podsetili na ovaj stravični događaj, pobrinuo se australijski reditelj i scenarista Anthony Maras, u svom dugometražnom prvencu.

Reditelj Anthony Maras zasnovao je priču na intervjuima sa žrtvama (na osnovu onoga što su ispričali neki preživeli gosti i radnici koji su se zatekli u hotelu), i trudio se da na autentičan način prenese napetu atmosferu iznenadnog napada. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je doživeo ovacije čak deset minuta nakon završetka. 

Novembra 26. godine 2008. deset naoružanih napadača stiglo je u Mumbai. Podeljeni u četiri grupe, počeli su krvavi pohod na grad. Životom su platile više od 160 osoba, koje su im se našle na putu. Iako je tog dana u Mumbaiju izvršeno nekoliko istovremenih terorističkih napada na nekoliko lokacija, glavni fokus je na napadu na raskošni hotel Taj Mahal, verovatno najluksuzniji resort u Indiji i omiljeno mesto okupljanja bogatih gostiju sa zapada.

Ono što je potpuno nestvarno je da u gradu od 13 miliona ljudi nije bilo specijalaca, i da se satima i satima moralo čekati da ekipa stigne iz 1400 kilometara udaljenog New Delhija. A dok su se specijalci vukli prema Mumbaiju, u hotelu su teroristi goste i hotelsko osoblje tamanili kao golubove.

Dev Patel (izuzetan glumac, blista i ovde) igra jednog od zaposlenih u hotelu, koji iznenada mora da postane spasilac svojih gostiju. Takođe, vidimo goste, druge radnike koji su odlučili da pobegnu sa lica mesta (ili pokušaju da pobegnu), kao i one koji su odlučili da ostanu, policiju, napadače, i porodice zatočenih koje sa strepnjom prate vesti o napadu, mole se i plaču.

S tehničke strane, “Hotel Mumbai” je dobro urađen film, a strah i napetost su opipljivi svake sekunde. Usred haosa, ranjavanja i krvoprolića, ono što se ističe je kako obični ljudi postaju »izvanredni ljudi«, pokazujući uzornu hrabrost. I teško je gledati sve te ljude, odnosno radnike koji su rizikovali i izgubili život pokušavajući da spasu goste – po principu hotela „Gost je Bog“, što ćemo i čuti u uvodu od šefa kuhinje. Dev Patel se posebno ističe jer daje izuzetno srdačne performanse, dok ga svi ostali glumci odlično prate. 

Anthony Maras je rekao da je hotelsko osoblje stavilo tepsije za pečenje i šerpe u svoje košulje kao zaštitu, i naoružalo se oklagijama i kuhinjskim noževima kako bi pokušalo da zaštiti sebe i goste. Skoro čitava dva sata trajanja, gledalac je ostavljen da se bori sa intenzitetom te konfuzije, ne znajući kada, i odakle će da proleti metak, te kome će biti suđeno da ga primi. Naoružani napadači bili su obučeni u Pakistanu i, kao što je prikazano u filmu, naređenja su primali preko uređaja za komunikaciju na daljinu, i bili su izmanipulisani lažnim obećanjima. Svakom je obećano bolji život, kao i njihovim porodicama, ako urade ono što se od njih traži. Samo, kada je to još nekom bilo bolje nakon počinjenog najtežeg zločina? No, onaj ko takve osobe bira vrlo dobro zna kod koga takve šuplje priče prolaze.

Kroz film svedočimo neopisivom razaranju, strahu, užasu, preživljavanju i tome kako i na koje sve načine se ljudi odupiru smrti. Ne samo da je film zasnovan takođe na dokumentarcu “Surviving Mumbai” (2009), već su tvorci dobili i pristup transkriptima originalnih telefonskih razgovora između hotelskog osoblja i spasilačkog tima. Hotelski dizajn je spektakularan, sve tu pršti od luksuza, a kinematograf Nick Remy Matthews intenzivno kruži kamerom oko naoružanih terorista i ljudi koji leže krvavi ili se bore za život. Reditelj Anthony Maras je izabrao onaj najbolniji način da ispriča ovaj događaj, pa bih sa preporukom bio oprezan. No, opet, za one sa malo jačim stomakom neće biti greške, radi se zaista o izvanrednom filmu: i na tehničkom i na glumačkom planu.

Na kraju, sa filmom “Hotel Mumbai” je odana počast ne samo onima koji nisu preživeli, već i onima koji su preživeli, spasili i stavili svoj život na kocku kako bi zaštitili goste. I nadamo se da u budućnosti više neće biti ovakvih događaja koji ostavljaju duboke rane koje nikada ne zarastaju.

Ocena: 9/10.

Victoria 2015.


Režija: Sebastian Schipper
Scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schulz
Uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff, André Hennicke, Anna Lena Klenke, Eike Frederik Schulz..


Kada bismo svi znali unapred šta će nam se dogoditi posle neke odluke koju donesemo, verovatno nikad ne bismo pravili greške. A pošto nemamo pojma, često pravimo greške – nekad manje, nekad veće, a ponekad kobne. Uostalom, ko još donosi pametne odluke u 4 sata ujutru? “Victoria” je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći u Berlinu. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno.

Film je premijeru imao na Berlinalu, gde je odmah (2015. godine) postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade; najvažnija je svakako Srebrni Medved za kameru. Nagrade su stizale i sa drugih festivala, bilo je tu još dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, “Victoria” nije samo uspešan “festivalski hit”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati. Radi se o izuzetno napetom filmu koji prolazi kroz nekoliko žanrova, sjajno koristi svoje lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima. Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu.

Naša glavna junakinja Victoria (Laia Costa, glumica iz Barselone, ovde blista u punom sjaju) je lepa, mlada i ljubazna devojka, koja se nedavno preselila u Berlin. Tu sada radi kao konobarica za minimalac, ne poznaje nikoga, a nemački još uvek nije naučila (govori engleski). Negde oko 4 sata ujutru, Victoria napušta noćni klub u kojem je bezbrižno plesala celu noć, a na izlazu upoznaje četiri mladića, koja su čuvari kluba upravo izbacili napolje.

U većini slučajeva samo to bi već bio dovoljan signal da su Sonne (Frederick Lau), Boxer (Franz Rogowski), Blinker (Burak Yigit) i Fuss (Max Mauff) ekipa za izbegavanje. Međutim, što zbog alkohola, što zbog usamljenosti, Victoria će prihvatiti njihov poziv za nastavak druženja. Nakon kratkog razgovora s njima, postaje jasno da se Victoria i jedan od mladića sviđaju jedno drugom. Njih dvoje zajedno pokušavaju da se odvoje od grupe kako bi bili sami, puno šetaju i razgovaraju, a reditelj Sebastian Schipper i kinematograf Sturla Brandth Grøvlen lagano kruže kamerom oko ovog simpatičnog para. Njihovi razgovori izgledaju iskreno i dirljivo, posebno razgovor u kafiću kojeg drži Victoria, međutim, uskoro sledi pravi pakao. Trenutak kada je prihvatila poziv za druženje pokazaće se da je to bila najgora odluka u njenom životu.

Do skoro polovine filma stiče se utisak da se radi o nekom totalno drugačijem žanru, a ne o krimi-trileru visokog kalibra u koji će se pretvoriti. Saznajemo da ti momci imaju neke opasne planove za to veče. Vraćaju se ostali u kafić i govore kako im je potreban još jedan čovek da odrade jedan posao, pa pitaju Victoriju da li bi htela da pomogne oko tog posla, naglašavajući više puta samo da im je potreban još jedan čovek, ništa konkretno o kakvom poslu se radi.

Victoria je osoba koja pristaje na sve, previše dobra i neiskvarena, i s širokim osmehom konstantno. Victoria pristaje da im pomogne, ne znajući apsolutno ništa, iako su je svi ubeđivali da nije ništa čega se treba plašiti, upravo je suprotno. Iznenađujuće, “Victoria” odjednom postaje pravi pljačkaški film jer naša junakinja mora biti vozač za bekstvo. Schipperovi pokreti kamere postaju brži, film ubacuje u petu brzinu i pretvara se u napetu akciju koja oduzima dah.

Njihova romansa prekinuta je na pola puta jer je Sonneu i njegovim prijateljima naređeno da se sastanu sa profesionalnim gangsterom kojem su ostali dužni, pa sad treba da odrade taj dug. Victoria ih prati do parkinga, gde muškarci dobijaju zadatak da opljačkaju banku. Ono što će uslediti promeniće život svima, a neki više nikad neće ugledati svetlost dana.

Koliko brzo stvari u životu mogu da krenu po zlu možemo videti u ovom filmu, ako to već do sad nismo naučili na svojoj koži. Međutim, ako naša junakinja preživi – verovatno će biti najbogatija devojka u Berlinu. To je na kraju, doduše, možda i najmanje važno, s obzirom na to šta će joj se sve izdešavati u životu. Nemački reditelj (čak je i glumac) Sebastian Schipper, radi besprekorno svoj posao i za taj posao je adekvatno nagrađen. Ali, glumica Laia Costa (danas ima 36 godina, a u filmu manje od 30) je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je fenomenalna, od prve scene u kojoj pleše u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do nesigurnosti i straha, pa sve do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere (DP Sturla Brandth Grøvlen snima iz ruke i često juri za glumcima koji trče, voze bicikl, prati ih niz stepenice, u automobile i najimpresivnije prikazuje scene pune akcije) glavni razlog za gledanje.

Prosto neverovatno da je Schipper snimao neprekidno više od dva sata na 22 lokacije sa 150 statista i nekoliko pomoćnika koji su radili na filmu, zar nikome nije bio potreban čak ni kratak predah da ode, recimo, u toalet? Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru, to smo već videli više puta, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već ozbiljan poduhvat. Zanimljivo je da je reditelj Sebastian Schipper glumio u “Run Lola Run” (1998), koji je sličan ovom filmu. U “Victoriji”, zajedno sa bandom, posmatramo grad sa krova, lutamo praznim trotoarima i skrivamo se u dvorištima – sve na početku deluje kao san, ali ćemo nakon nekog vremena upasti u ozbiljne probleme.

Kada se svede račun na kraju, “Victoria” je tehnički perfektan, na glumačkom planu izuzetan, i nezaboravan film. „Jedan grad. Jedne noći.“ Tokom 138 minuta. Snimljen u jednom kadru. Pored svega toga, ovo je jedna real story priča i jedan od onih filmova o kojem ćete razmišljati još dugo nakon što se završi.

OCENA: 9/10.