недеља, 20. новембар 2022.

7 Boxes / 7 cajas (2012)

 Kritika objavljena na FatHipster



Film "7 Boxes" (ili u originalu "7 cajas") dolazi nam iz Paragvaja, gde nikako da stvari krenu na bolje - opterećen siromaštvom, korupcijom i kriminalom, Paragvaj je jedna od najsiromašnijih država Južne Amerike. Možda nama ta kinematografija nije poznata, ali kada čujete koliko je ovo dobro, veoma brzo ćete shvatiti da su filmovi iz ove zemlje podjednako odlični kao i oni koji dolaze iz Brazila, Argentine i Meksika. Režiju i scenario potpisuje tandem koji čine Juan Carlos Maneglia i Tana Schémbori, oboje su rođeni u Paragvaju i zajedno su radili na nekoliko televizijskih serija, te kratkih i dugometražnih filmova. Ovo je jedan izuzetno napet i originalan triler koji ostavlja snažan utisak.

Obratite pažnju na sledeće: radnja filma je smeštena na ogromnu pijacu, sa gomilom radnji, tezgi, restorana i skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Rekli smo na početku da je reč o trileru, ali da budemo precizniji, radi se zapravo o više žanrova: mešavina akcije, trilera i krimi-drame. Ovo je pravi dokaz da nije potreban veliki budžet da bi se napravio vrhunski film koji je zabavan i pun energije. A sada, prelazimo na priču i likove. 

Naš protagonista je dečak po imenu Víctor (Celso Franco) koji prevozi robu kolicima. On nema novca, često je praznog stomaka, i sve bi uradio da dobije telefon sa kamerom, kako bi mogao da snima. Opsednut je ekranima, toliko da će uvek zastati da pogleda šta god vidi na nekom ekranu, bio to neki film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno nadzornom kamerom.

On je stalno u pokretu. Nikad ne vidimo njegovu kuću, znamo samo da ima sestru koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu koja ga prati u stopu i zadirkuje. Prava ludnica nastaće kada Victor dobije zadatak da natovari sedam sanduka na kolica (odnosno drvenih kutija), vozika ih i čuva dok ne prođe policijska racija, s tim da on nema pojma šta se nalazi u kutijama.

Naime, nešto stariji i oženjeni momak po imenu Nelson (Víctor Sosa), kojem je hitno potreban novac kako bi mogao da kupi lekove za bolesno dete, takođe računa na taj isti posao, jer je namirisao veliku lovu, pa će pokušati na sve načine da dođe do tih kutija, čak će angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, a Victor, njegova prijateljica i još nekoliko ljudi će se naći u neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku.

Dakle, roba je stavljena u sedam drvenih kutija. Neću otkrivati zašto ih ima sedam, niti šta je u njima. Victora na kraju progone ne samo njegov ljuti rival i vlasnici kutija, već i policija. Duge jurnjave po pijaci su pune iznenađenja, povremenog humora i sjajnih kadrova. Rediteljski tandem Maneglia i Schémbori rade odličan posao, na svakom planu: režija je vrlo dobra, scenario je napisan vešto, likovi su zanimljivi, a prepreke za brzonogog glavnog junaka maštovite i istinski zahtevne. Ne treba zaboraviti ni glumce koji su fenomenalni. Film je sniman u Asunciónu, glavnom gradu Paragvaja, a Maneglia je redovan posetilac Marketa 4 (Mercado 4), odnosno popularne pijace koja se nalazi tamo, pa je došao na ideju da snimi film.

Kada se podvuče crta, "7 Boxes" je pravi mali dragulj koji nudi sasvim dovoljno užitka. Nijednog trenutka nije dosadan. Štaviše, izuzetno je zabavan i zanimljiv, ali i napet. Imajući u vidu činjenicu da je napravljen s novcem koji nije prevelik, te da je ovde od ničega napravljeno nešto izvrsno, ne preostaje nam ništa drugo nego da aplaudiramo, i filmu i autorima koji stoje iza njega.

Ocena: 8/10.

понедељак, 14. новембар 2022.

Nobody Knows / Dare mo shiranai (2004)

 Kritika objavljena na FatHipster


Ugledni japanski filmaš Hirokazu Koreeda, u svojim filmovima uglavnom se bavi familijom, a ovom šokantnom dramom snimljenom prema istinitim događajima, prvi put je ozbiljnije skrenuo pažnju na sebe. Koreeda je napisao scenario za „Nobody Knows“ inspirisan stvarnim slučajem iz Tokija krajem osamdesetih. Film je premijerno prikazan u glavnom programu Kanskog festivala, gde je četrnaestogodišnji Yuya Yagira dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu glavnog protagoniste, nesrećnog dečaka po imenu Akira Fukushima, i time postao (u to vreme) najmlađi dobitnik nagrade za najboljeg glumca u istoriji festivala. Njega i njegovu majku upoznajemo već u uvodnoj sceni kada se njih dvoje useljavaju u mali iznajmljeni stan u centru grada. Akirina majka uverava stanodavca da je on njeno jedino dete, a nakon što dobiju stan, vidimo da je lagala.

Iz kofera iskaču još dvoje dece, Akirini mlađi brat i sestra. Akira zatim sam odlazi na železničku stanicu po svoju stariju sestru, a kada se svi konačno okupe, mama će objasniti pravila. Kako se ne bi saznalo da je mama prevarila stanodavca koji sasvim sigurno stan ne bi iznajmio problematičnoj ženi koja ima četvoro dece sa četiri različita muškarca, svima osim Akire je zabranjen izlazak iz stana. Svi moraju biti tihi, praviti se kao da ne postoje, a Akira će za sve njih biti jedini kontakt sa spoljnim svetom. 

Situacija će se promeniti kada, posle samo nekoliko meseci, nestane njihova majka, odnosno zbriše sa novim momkom, ostavivši im tek nešto sitno novca koji ne pokriva stanarinu za sledeći mesec. Da bi njegova braća i sestre imali krov nad glavom i uopšte preživeli, Akira će morati ne samo da odraste preko noći, već i da postane glava porodice.

Cela glumačka ekipa, uglavnom sastavljena od neprofesionalnih glumaca, blista u punom sjaju. Deca se pred kamerom, budući da ne znaju glumački zanat, ponašaju prirodno, baš kao deca i sasvim im je prijatno (zasluge za to idu i Koreedi koji ume da radi s decom), a ono što „Nobody Knows“ čini tako efikasnim je upravo ta autentičnost, neverovatan naturalizam. Koreeda ovim filmom pokazuje i svoju humanističku stranu, empatiju i sposobnost da kod gledalaca izazove neverovatan nivo empatije.

You, poznata japanska glumica i model koja se pojavila u nekoliko Koreedinih filmova, takođe je odlična u prikazivanju majke koja je zanemarila i napustila svoju decu, ali ovo je ipak film koji pripada deci. Imajući u vidu ono što se dogodilo u stvarnom životu, Koreeda punu pažnju posvećuje njima. Iako su ih roditelji napustili, deca su izdržljiva, sposobna i, barem u slučaju jednog od njih, srećnija bez odraslih u blizini.

U svemu tome, dakle, postoje i mali radosni trenuci kada deca stvore svoj sopstveni svet u stanu, pa film nikada nije previše depresivan. Uostalom, rekosmo, Akira je dovoljno sposoban da braću i sestre drži pod kontrolom, ali mu svakako nije lako. To bi u jednom trenutku slomilo i odraslog čoveka, a da ne pričamo šta sve može da se dogodi jednom krhkom dečaku u takvoj situaciji.

Primoran na ulogu odrasle osobe, Akira radi sve što je u njegovoj moći, kuva za svoju braću i sestre, i trudi se koliko može da im pomogne. U skoro dva i po sata trajanja, filmu se definitivno ne žuri. Koreeda sve to radi u laganom ritmu, karakterno razvija likove do savršenstva i uspeva da stvori čvrstu vezu između glavnih aktera i publike. Na kraju, film „Nobody Knows“ će ostati upamćen po mnogo čemu, ali pre svega, po iskrenosti.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 6. новембар 2022.

I Saw the Devil / Angmareul boatda (2010)

 Kritika objavljena na FatHipster



Decenijama niko u svetu filma korejsku kinematografiju nije shvatao posebno ozbiljno i malo ko je znao da se tamo snimaju filmovi. Sve je to počelo naglo da se menja na samom početku ovog veka, kada su iz Južne Koreje kao na pokretnoj traci počeli da stižu izvrsni filmovi, a svet je upoznao neke izuzetne autore kao što su Park Chan-wook, Kim Ki-duk, Kim Jee-woon ili Bong Joon-ho. Pune dve decenije iz Koreje na godišnjem nivou stiže bar nekoliko izuzetnih filmova, a konačnu potvrdu da se tamo nešto veliko događa dobili smo s filmom "Parasite" (2019), koji je osvojio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu, te nagrađen sa četiri Oskara.

Kim Jee-woon je jedan od najboljih reditelja koji dolaze iz Južne Koreje, a njegov film "I Saw the Devil" je čisto remek-delo. Pre nego što je snimio ovaj triler, Kim je iza sebe već imao nekoliko sjajnih ostvarenja, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, "A Tale of Two Sisters" (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu, a ništa lošiji nije bio ni sledeći "A Bittersweet Life" (2005), koji je bio osvetnički triler. 

Film "I Saw the Devil" toliko dobro radi, da ga je prosto nemoguće gledati samo jednom. Ovo je film, usudiću se reći, rame uz rame s najvećim filmskim klasicima. Međutim, ovde se traži gledalac koji će izdržati furiozni tempo, a pritom istrpeti svu brutalnost. Niste odustali? Idemo dalje.

Priča započinje jedne hladne snežne noći, a nakon što vozač školskog autobusa likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, njeni delovi tela se ubrzo pojavljuju u obližnjoj reci. Zločin je počinio, shvatićemo, serijski ubica po imenu Jang (legendarni glumac Choi Min-sik, kojeg se sećamo po glavnoj ulozi u Oldboyu), a taj zločin će ga skupo koštati i brzo će postati svestan toga. Istragu vodi otac ubijene devojke, a na lice mesta odmah stiže i njen verenik. Agent korejske Nacionalne obaveštajne službe Kim Soo-hyeon (Lee Byung-hun) zakleo se da će pronaći ubicu svoje trudne verenice, pa će ceo smisao svog postojanja podrediti pronalaženju ubice i adekvatnoj osveti. Nakon kraće potrage, Soo-hyeon pronalazi manijaka i počinje da ga prati širom zemlje, usput i da ga muči. Reditelj očigledno veruje u politiku „više-je-više“, pa film u 144 minuta gotovo da ne pravi pauzu u tom mučenju - povređuju jedan drugog gde god stignu. Pored fizičkog bola, raste i frustracija kod ubice dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronađe. Međutim, osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju po planu, ali to nije uvek slučaj, a Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.

Čak se u jednom trenutku činilo da "I Saw the Devil" zbog svoje brutalnosti uopšte neće dobiti zeleno svetlo za distribuciju, pa je Kim morao da ga ponovo montira i izbaci određene kadrove kako bi ispunio zahteve cenzora, ali i pored toga je od prvog prikazivanja svrstavan na liste najstrašnijih i najužasnijih filmova, a do danas je dostigao kultni status. To je ujedno i njegov najmračniji film koji je snimio u karijeri. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim stvara konstantno. Ni reditelju ni glavnom junaku nije cilj rešavanje manijaka po kratkom postupku, već je Kim odlučio od manijaka stvoriti igračku na kojoj će se Soo-hyeon iživljavati. 

Posle nekog vremena, Soo-hyeon će shvatiti da je, savladan besom, mržnjom i željom za osvetom, i sam počeo da se pretvara u sadistu, sociopatu i istu osobu kao što je Jang, čoveka koji na nezamislive načine ubija ljude iz najobičnije zabave, ne pokazuje kajanje i iznova ponavlja zločine. Opet, poruka filma na kraju iz svega toga je više nego jasna, a to je da se nasiljem zapravo ništa ne postiže.

Glumci su izvanredni. Choi Min-sik se dokazao kao veliki glumac, a ovde je prosto maestralan, zastrašujući serijski ubica kojeg verovatno niko ne bi bolje odigrao. Lee Byung-hun takođe pruža sjajne performanse (glumio u "A Bittersweet Life" sličnu ulogu), i sasvim sigurno jedna od njegovih najboljih uloga. U saradnji sa svojim standardnim direktorom fotografije Lee Mo-gaeom, Kim je napravio film koji je i vizuelno izuzetno upečatljiv. Iako je osveta česta tema u mnogim filmovima, "I Saw the Devil" sigurno nije jedan od već viđenih. Međutim, definitivno nije lak za gledanje, i da budemo pošteni, nije film za svakoga, reč je o mračnom trileru koji izuva iz cipela i koji se teško zaboravlja.

Ocena: 10/10.

уторак, 1. новембар 2022.

Close (2022)

 Kritika objavljena na Before After



U svom novom filmu “Close”, belgijski reditelj i scenarista Lukas Dhont priča nam o bliskom prijateljstvu, ali i gubitku istog. U pitanju je izuzetno moćan film, prelepo snimljen i sjajno odglumljen. Pre četiri godine s debitantskim filmom “Girl” (2018), Dhont je sebe najavio kao vrlo talentovanog reditelja na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti. To je takođe bila drama, u kojoj devojka želi da postane balerina, dok u “Close” imamo dva dečaka koji su glavni akteri priče. Film je svetsku premijeru imao ove godine u Kanu, gde je osvojio Grand Prix nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na dva regionalna festivala tokom leta – prvo na Festivalu evropskog filma Palić, a potom i na Sarajevo film festivalu. Na internetu će biti dostupan uskoro.

Malo nas ima tu sreću da imamo prijateljstvo kao što imaju Léo (Eden Dambrine) i Rémi (Gustav De Waele), trinaestogodišnji dečaci koji odrastaju na belgijskom selu i najbolji su prijatelji. Većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Léo često i prespava kod Rémija, a njihovi roditelji ih gledaju kao da su rođena braća. Film "Close" odmah uvlači gledaoce u taj bezbrižni svet. Kamera ih prati dok neumorno trče kroz šareno cvetno polje (Léova porodica ima farmu cveća), razmenjuju šale, pričaju jedan drugom svoje snove, podrška su jedan drugom, ali njihova idila na belgijskom selu se polako bliži kraju. 

Dakle, ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu, ali kada dođe jesen, sve se menja. Njihovo prijateljstvo počinje da se raspada čim počne nova školska godina. Léo i Rémi kreću u srednju školu (imaju sreću da započnu školovanje u istoj školi), a nekoliko devojaka im odmah postavljaju pitanje: „Da li ste vas dvojica par?“ Léo negira i objašnjava da su samo najbolji prijatelji. To je trenutak koji menja život obojici. Léo je zbunjen i uznemiren, pa počinje da se udaljava od Rémija, družeći se sa drugim dečacima, čak i igrajući hokej na ledu. Léo pronalazi okrutne načine da natera Rémija da shvati da se više ne uklapa u njegov novi život, a takva odluka će ubrzo dobiti tragičan ishod.

Rémi je razočaran i povređen, a jednog dana kada se ne pojavi na školskom izletu, postaje jasno da se nešto dogodilo. Vrlo brzo stiže tragična vest (tragediju nećemo otkrivati), nakon čega film "Close" svoj fokus prebacuje na to kako se Léo suočava sa onim što se dogodilo.

Dhont, koji je scenario napisao u tandemu sa Angelom Tijssensom, na sjajan način priča priču o prijateljstvu i odrastanju, ali zadire i u neke bolne teme, a film se može pohvaliti i da je vizuelno impresivan. U ukupnom trajanju od 100 minuta, "Close" je u suštini podeljen na dva dela: prva polovina prati dečake zajedno, a druga ih prati odvojeno. Dhont je pogodio u centar s glumcima, te izvukao zapažene performanse iz dva mlada glumca, obojica su debitovali u ovom filmu. Opet, bez obzira na činjenicu da su svi glumci fenomenalni, ovo je film koji ipak pripada Edenu Dambrineu, koji je izveo jednu od najizuzetnijih dečjih predstava u novijoj kinematografiji. Dvojici dečaka pridružuje se sjajna sporedna glumačka ekipa, posebno Émilie Dequenne kao Remijeva majka Sophie i Léa Drucker kao Leova majka Nathalie, dok glumac Kevin Janssens krade nekoliko scena koje će se pamtiti.

Lukas Dhont briljantno odgovara na izazov da potvrdi svoj talenat, njegov film je izuzetno dobar, na svakom planu: od zadivljujuće kinematografije Franka van den Eedena, preko dirljive partiture Valentina Hadjadja, do izvanrednih glumačkih izvedbi i duboko emotivne priče. Eden Dambrine je ozbiljan novi talenat i ovde pokazuje čime raspolaže, apsolutno fenomenalno i nešto što se ne viđa tako često na filmu, barem kada su u pitanju deca glumci. Međutim, budite upozoreni, "Close" bi mogao trajno da bude deo vas, teško ga se otarasiti. Ovo je film koji prosto mora da uzdrma gledaoca.

Ocena: 8,5/10.