Nowhere Special (2020)

 Kritika objavljena na Before After

Svako ko je roditelj, ali i oni koji se u ulozi roditelja nisu ostvarili, biće duboko dirnut dramom "Nowhere Special", italijanskog reditelja Uberta Pasolinija. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji, u septembru 2020. godine.

U pitanju je istinita priča iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred, a o čemu se tačno radi, saznaćemo odmah.

John (James Norton) je tridesettrogodišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četvorogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude. 

John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos. John vodi sina svakodnevno u školu i park, a između toga posećuje porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati, kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. No, nikako da pronađe ljude kakve je zamislio, a oni koji su na prvu možda i izgledali kao dobar izbor, obično se i nisu pokazali takvima. Reditelj i scenarista Uberto Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, a saznaćemo vrlo brzo da ih je Michaelova majka napustila i otišla, ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom i trudi se najbolje što može oko njega.

Dok se bori s ovom situacijom, pomoć dobija od socijalne radnice Shone (Eileen O'Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da pronađe pravu porodicu. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. Možda je neobično da oca glumi glumac poput Jamesa Nortona, ali teško je zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde. Savršen je, a odlično ga prati i Daniel Lamont, apsolutni početnik, u ulozi neverovatno slatkog dečaka.

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok James Norton pokazuje do kojih visina ide njegov talenat kao glumca, igrajući Johna ne samo kao „jadnog“ čoveka, već i roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ono što mnogim filmovima ne polazi za rukom. Ovo je prilično moćan i srceparajući film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Opet, uspeo je Pasolini da u svemu tome pronađe i neke male radosti i trenutke sreće, posebno u trenucima kada su John i Michael sami, kada zajedno šetaju ulicom i vode neke simpatične razgovore kakve obično vode očevi i njihovi četvorogodišnji sinovi. Jasno nam je od početka da John želi da provede što više lepih trenutaka u društvu svog sina, verujući da će ga pamtiti po dobrim stvarima i da će jednog dana shvatiti šta se zaista dogodilo.

U jednom trenutku, domaća čokoladna rođendanska torta razdvaja oca i sina preko kuhinjskog stola, što ćemo shvatiti da nije nimalo slučajno. Nema trikova, zupčanici se polako okreću, Pasolinijev tempo pripovedanja je lagan, nema šokantnih obrta, samo humano i skromno. "Nowhere Special" vodi svoju publiku na neverovatno osetljivo i potpuno iskreno mesto, film je pun trenutaka zbog kojih poželite da zagrlite svoje voljene.

Iako smo se poslednjih godina zaista nagledali filmova o bolesnim ljudima, snimio je Uberto Pasolini film koji je ubedljiv i dirljiv, i to prema stvarnim događajima i stvarnim ljudima koji su, nažalost, doživeli sve ono što su otac i sin iz ovog filma. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte "Nowhere Special", boleće, ali vredi.

Ocena: 8,5/10.

Sleep Tight / Mientras duermes (2011)

 Kritika objavljena na Before After

Za nepuna dva sata koliko traje, film "Sleep Tight" će vas oduševiti, šokirati i podsetiti da ljudi koji vam se smeškaju i te kako mogu da budu zli i opasni po vaš život. 

Dakle, u pitanju je film (psihološki triler) koji je odličan na svakom planu. Španci su nas poslednju deceniju naučili da se ne šale kada snimaju trilere, te da ćemo posle jednog odgledanog filma tražiti još. Reditelj Jaume Balagueró, rođen u Španiji, poznat je po naslovima "REC" (2007) i "REC 2" (2009), a "Sleep Tight" je njegov verovatno najbolji film koji je snimio u karijeri, i teško da će neko u skorije vreme moći da ga nadmaši i ponovi nešto slično. Ovo je jedan od onih filmova koji će učiniti da se osećate krajnje nelagodno i poželite da prekinete gledanje, ali jednostavno nećete moći.

U Španiji nema mnogo glumaca koji mogu da odigraju ulogu negativca bolje od Luisa Tosara, on je prosto neko ko je rođen da bude to što je upravo ovde - čovek koji samo kad vas pogleda hvata vas jeza. Znamo ga vrlo dobro iz filma "Celda 211" (2009), s kojim je stekao popularnost kao glumac, ali je i pre toga imao veliki broj uloga. Iako su svi glumci ovde fantastični, doduše, nema ih mnogo, Luis Tosar je glavni lik, briljira i nakon što se film završi ostaće nam još dugo u glavi sve ono što je uradio. Njegov lik je na početku predstavljen kao ljubazna i dobrodušna osoba, ali kako film odmiče polako shvatamo da je on sve samo ne obični domar. Pruža jedan sjajan performans i samo u ovakvim kompleksnim ulogama se vidi pravo glumačko umeće jednog pravog majstora.

Film poseduje i elemente horora, međutim, u te elemente ne spadaju iskakanja, niti natrprirodni elementi, već jednostavno jeziva atmosfera i razmišljanje kako bi ono što se dešava u filmu, ma koliko bizarno, moglo da se dogodi u stvarnosti. Već u uvodnim scenama videćemo koji problem muči našeg glavnog lika, kako živi, o čemu razmišlja i gde provodi najviše vremena.

César (Luis Tosar) je domar zgrade koji ne može da bude srećan, frustriran je i duboko nezadovoljan svojim životom, ali to ne pokazuje, makar ne u početku. Nema prijatelje ni devojku, nema ništa što bi ga usrećilo. Njegov posao je da stvari u zgradi drži pod kontrolom, te da se uredno javlja svim stanarima koji prolaze pored njega sa osmehom na licu, a to je ono što on ne može da gleda jer ne podnosi srećne ljude. Clara (Marta Etura) živi u toj istoj zgradi i ona je sve ono što on želi da bude u svom životu, ali neće on tek tako dozvoliti da bude nesrećan, a još manje da Claru gleda svaki dan srećnu i nasmejanu. César postaje opsednut njom i zadire joj u život mimo njenog znanja i dozvole, terorišući je na brojne jezive načine kako bi je slomio, ulazi u njenu sobu dok ona nije kod kuće i čeka pravu priliku da zada konačan udarac i učini Claru nesrećnu, baš kao što je i on sam. Međutim, neće ići sve po planu, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se pojavi Marcos, Clarin dečko.

Postaće nam jasno da César ima ozbiljnih mentalnih problema i da je spreman na sve, a kada neko iz zgrade slučajno otkrije njegove bolesne planove, postaće još gori. Reditelj Jaume Balagueró većinu radnje zadržava u zgradi, te sobama, a napolje se izlazi samo povremeno. Kada je reč o neizvesnosti, "Sleep Tight" je po tom pitanju remek-delo, i kako se film kreće prema finalu, sve više raste napetost i neizvesnost. Iako je premisa prilično jednostavna, a priča prilično jasna, ovo je triler koji uspeva da pruži užasnije trenutke od mnogih horora, i to sve sa čistim naturalizmom. Jaume Balagueró je ovde zaista pokazao da nastavlja da raste i napreduje sa svakim filmom koji režira. Na sve to, pisanje je još jedna stvar koja ovde dobro funkcioniše, i pohvale moramo uputiti i na račun scenarija koji potpisuje Alberto Marini, ali najveće oružje filma je Luis Tosar, u zastrašujućoj predstavi od koje "oči ispadaju".

César je čovek koji živi od tuđeg bola. Iako ga stanari zgrade retko primećuju, on krišom posmatra svaki intimni detalj njihovih života. Clara je suviše vesela za njega: što je ona srećnija, to on dublje pada u očaj. Da bi on bio srećan, Clara mora da pati. Na kraju, "Sleep Tight" je film vredan pažnje, krasi ga dobra režija i vrhunska gluma, te atmosfera koja se uvlači pod kožu. Snimljen na najbolji mogući način, grabi našu pažnju i ne pušta nas dok se ne završi.

Ocena: 9/10.

Chicuarotes (2019)

 Kritika objavljena na Before After

Kao reditelj, Meksikanac Gael García Bernal (takođe glumac, producent, scenarista) je znatno napredovao od svog debija "Déficit" (2007), a dokaz je film "Chicuarotes", koji nas vodi u Meksiko, gde ćemo upoznati veoma zanimljive likove. Ipak, Gael García Bernal iako je postao reditelj na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti, više je poznat kao glumac, videli smo ga u dva možda i najbolja meksička filma svih vremena. Prvi je "Amores perros" (2000) Alejandra Gonzáleza Innaritua, a drugi "Y tu mamá también" (2001) Alfonsa Cuaróna. Dakle, rad sa najboljim rediteljima današnjice sigurno mu je pomoglo da snimi realističnu krimi-dramu. "Chicuarotes" je premijerno prikazan na filmskom festivalu u San Sebastianu, a naslov filma ima dva značenja: ljute čili paprike i naziv za stanovnike San Gregorija Atlapulca. 

Dok se autobus kreće kroz grad Meksiko Siti, tinejdžeri Cagalera (Benny Emmanuel) i njegov drugar Moloteco (Gabriel Carbajal), našminkani i maskirani u klovnove, pokušavaju da zabave putnike nadajući se da će uspeti zaraditi koji pezos. Međutim, putnici baš i nisu oduševljeni jer bacaju loše fore. Cagalera je besan i vadi pištolj, pa da vidiš pezosa. 

Potom obojica odlaze zajedno u deo grada u kojem žive, siromašnu latinoameričku favelu, iz koje Cagalera želi da pobegne sa svojom devojkom, frizerkom, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto. Njegov otac je teška budaletina, alkoholičar i siledžija koji maltretira njegovu majku, njega, sestru i brata. 

Vidimo da Cagalera i Moloteco nisu jedini koji se bore za bolji i stabilniji život, i da je život u San Gregoriju Atlapulcu za većinu stanovnika žestoka borba, svaki novi lik kojeg sretnemo je u nekom problemu. A takođe nam je jasno da se mnogi ljudi bave kriminalom, od starijih do mlađih, gotovo da su svi uključeni u opasne kriminalne radnje. Ali, postoje i oni poput Cagalerine majke Tonchi (Dolores Heredia) koja ne gubi nadu da će se stvari promeniti na bolje. Cagalera neće da čeka, jer zna da ovde nema života, pa dolazi na ideju da kidnapuje sina lokalnog mesara, verujući da će platiti otkupninu koja će im omogućiti novi početak na nekom boljem mestu, ali pre toga, prvo kreću pljačkanjem prodavnice donjeg veša. Naravno, taj Cagalerin plan se neće odvijati onako kako je zamislio, a njihovi životi će skliznuti u još gori haos.

Gael García Bernal ima filmografiju kakvu mnogi glumci mogu samo da sanjaju. Pored toga što je radio sa vodećim filmskim stvaraocima, glumio je likove u različitim zemljama: Čile („Neruda“ i „No“, oba je režirao Pablo Larraín), Francuska („The Science of Sleep“, Michel Gondry), Argentina („Motorcycle Diaries“, Walter Salles), Kuba („Wasp Network“, Olivier Assayas) i Iran („Rosewater“, Jon Stewart). S druge strane, kao reditelj je, rekosmo, napredovao i napravio zanimljiv film, ali ga na tom planu još uvek ne možemo nazvati majstorem. Glavna prednost filma "Chicuarotes" je gluma, apsolutno svi glumci su sjajni, posebno briljiraju deca, i to nije slučajno, jer mnogi od njih već imaju iskustvo pred kamerom, međutim, teško da možemo da ih volimo jer rade loše stvari, čak i navijamo da dobiju po ušima, dakle, nimalo simpatični. Cagalera je dominantan u odnosu na svog povučenijeg i manje ambicioznog prijatelja, misli da je pametan i da ima dobar plan, a zapravo je glup. Tema kojom se film bavi će uvek biti aktuelna, mesto je moglo biti bilo koje drugo na svetu, problemi su skoro svuda isti, ali latinoameričke zemlje su posebna priča.

Jedno je sigurno: Gael García Bernal vrlo dobro poznaje svoju zemlju, odnosno probleme. Na realističan način prikazuje život u Meksiku i upoznaje nas sa svakodnevnim mukama sasvim običnih ljudi. Istina, postoji i veliki broj komičnih scena, film poseduje elemente komedije, ali ćemo veoma brzo shvatiti da ono što se ovim ljudima dešava u životu je sve samo ne smešno. Koliko zapravo nije smešno, najbolje zna Moloteco koji je siroče i živi sam u kolibi, ili Cagalera koji mora da gleda i trpi nasilje u svojoj porodici.

Kada se podvuče crta, "Chicuarotes" nije savršen film, takođe nije prvi, a ni poslednji koji se bavi siromaštvom i kriminalom u Meksiku, ali je i te kako vredan gledanja i veoma važan.

Ocena: 7,5/10.