недеља, 4. децембар 2022.

Brother's Keeper / Okul Tirasi (2021)

 Kritika objavljena na Before After



Jusuf i Mehmet imaju 11 godina i cimeri su u internatu za kurdske dečake koji se nalazi negde u brdima istočne Anadolije. Zima je, sneg je do kolena, temperatura napolju je verovatno minus 35 (hladnoću osete i gledaoci zahvaljujući impresivnoj fotografiji za koju je zadužen Türksoy Gölebeyi), a zbog lošeg ponašanja jedan od nadzornika kaznio je dečake tuširanjem hladnom vodom. Među kažnjenima je i Mehmet, kojem će njegov najbolji prijatelj Jusuf pružiti peškir utehe. Sledećeg jutra, Mehmet nema snage i jedva se kreće, boli ga glava, a Jusufu je jasno da njegovom prijatelju i cimeru nije dobro. Dečak se ne oseća dobro, ali to očigledno ne zanima preterano učitelje i ostale (niko nije voljan ni da sasluša Jusufa koji skoro svakoj mogućoj odrasloj osobi pokušava da kaže da mu je prijatelj bolestan i da mu treba pomoć). Jusuf uspeva da odvuče Mehmeta do bolesničke sobe, odnosno kvazi-ambulante u sklopu internata, gde nešto stariji dečak deli aspirine onima koji su bolesni pošto škola nema lekara, ali se situacija i dalje ne popravlja. Mehmet je kao u komi, ne reaguje, a kada odrasli konačno shvate da je situacija veoma ozbiljna, ispostaviće se da je sneg već toliko napadao napolju, da ne mogu autom da odu kod lekara.

Situacija će postati još dramatičnija. Kako se škola nalazi u planinama, signal na mobilnom telefonu je dosta slab, a kada direktor konačno uspe da dobije službu hitne pomoći, sva vozila hitne pomoći su zauzeta. Ono što sledi je igra okrivljavanja između direktora, učitelja, domara i učenika. Priču pratimo iz Jusufove perspektive. Kamera ga neprestano prati, a mladi glumac Samet Yildiz sa svojim krupnim, tužnim očima je solidan u ulozi Jusufa (moglo je i bolje, ali pitanje koliko, s obzirom na glumačko neiskustvo i godine), kojem je zaista stalo da pomogne svom prijatelju. Ostali klinci, kojima je ovo prvo glumačko iskustvo, takođe su pristojno dobri, dok su odrasli glumci svakako mogli da budu bolji, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da dečacima, kao i svima ostalima, zbog hladnoće, snega i nekih drugih stvari nije bilo lako i prijatno na snimanju filma.

Ovaj internat više liči na zatvorski logor, kako po svom dizajnu, tako i po načinu na koji učitelji disciplinuju svoje učenike. Sobe su lišene karaktera i topline i nisu dobro održavane. Desetine dece se tuširaju zajedno u skučenim prostorima, lišeni privatnosti, a tuširanje im je dozvoljeno samo jednom nedeljno. Kako se priča sve više odmotava, pravi razlozi Mehmetovog stanja se polako otkrivaju. Film je inspirisan ličnim iskustvom iz detinjstva pisca i reditelja Ferita Karahana koji je rođen u Turskoj (kada je bio dete proveo je šest godina u internatu), a u jednom intervjuu Karahan kaže da kada je počeo da traži lokacije, shvatio je da se ni danas ništa nije promenilo osim malih detalja. 

Ferit Karahan, koji je scenario napisao zajedno sa Gülistanom Acetom, snimio je film u naturalističkom stilu, a "Brother's Keeper" (ili u originalu Okul Tirasi) je drama koja se bavi temama kao što su okrutnost i pitanje autoriteta, kao i korupcije, ali i potpune nebrige. Shvatićemo vrlo brzo da je internat daleko u brdima gotovo pa svet za sebe u kojem vrede sasvim neka druga pravila, biće tu i šišanja na ćelavo (po kazni), šamaranja, maltretiranja i svega. Film je premijeru imao u sekciji Panorama, na festivalu u Berlinu, gde je Karahan osvojio FIPRESCI nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na nekoliko regionalnih festivala (osvajao nagrade), a za one koji žele da ga pogledaju na internetu, biće dostupan verovatno uskoro.

Na kraju, koliko je zapravo "Brother's Keeper" dobar? Da li je moglo više i bolje? Apsolutno. Ali, to ne znači da nije vredan našeg vremena. Ovo je skroman, jednostavan film, u kojem ipak ima mnogo dragocenih stvari. 

Ocena: 7/10.

недеља, 20. новембар 2022.

7 Boxes / 7 cajas (2012)

 Kritika objavljena na FatHipster



Film "7 Boxes" (ili u originalu "7 cajas") dolazi nam iz Paragvaja, gde nikako da stvari krenu na bolje - opterećen siromaštvom, korupcijom i kriminalom, Paragvaj je jedna od najsiromašnijih država Južne Amerike. Možda nama ta kinematografija nije poznata, ali kada čujete koliko je ovo dobro, veoma brzo ćete shvatiti da su filmovi iz ove zemlje podjednako odlični kao i oni koji dolaze iz Brazila, Argentine i Meksika. Režiju i scenario potpisuje tandem koji čine Juan Carlos Maneglia i Tana Schémbori, oboje su rođeni u Paragvaju i zajedno su radili na nekoliko televizijskih serija, te kratkih i dugometražnih filmova. Ovo je jedan izuzetno napet i originalan triler koji ostavlja snažan utisak.

Obratite pažnju na sledeće: radnja filma je smeštena na ogromnu pijacu, sa gomilom radnji, tezgi, restorana i skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Rekli smo na početku da je reč o trileru, ali da budemo precizniji, radi se zapravo o više žanrova: mešavina akcije, trilera i krimi-drame. Ovo je pravi dokaz da nije potreban veliki budžet da bi se napravio vrhunski film koji je zabavan i pun energije. A sada, prelazimo na priču i likove. 

Naš protagonista je dečak po imenu Víctor (Celso Franco) koji prevozi robu kolicima. On nema novca, često je praznog stomaka, i sve bi uradio da dobije telefon sa kamerom, kako bi mogao da snima. Opsednut je ekranima, toliko da će uvek zastati da pogleda šta god vidi na nekom ekranu, bio to neki film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno nadzornom kamerom.

On je stalno u pokretu. Nikad ne vidimo njegovu kuću, znamo samo da ima sestru koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu koja ga prati u stopu i zadirkuje. Prava ludnica nastaće kada Victor dobije zadatak da natovari sedam sanduka na kolica (odnosno drvenih kutija), vozika ih i čuva dok ne prođe policijska racija, s tim da on nema pojma šta se nalazi u kutijama.

Naime, nešto stariji i oženjeni momak po imenu Nelson (Víctor Sosa), kojem je hitno potreban novac kako bi mogao da kupi lekove za bolesno dete, takođe računa na taj isti posao, jer je namirisao veliku lovu, pa će pokušati na sve načine da dođe do tih kutija, čak će angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, a Victor, njegova prijateljica i još nekoliko ljudi će se naći u neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku.

Dakle, roba je stavljena u sedam drvenih kutija. Neću otkrivati zašto ih ima sedam, niti šta je u njima. Victora na kraju progone ne samo njegov ljuti rival i vlasnici kutija, već i policija. Duge jurnjave po pijaci su pune iznenađenja, povremenog humora i sjajnih kadrova. Rediteljski tandem Maneglia i Schémbori rade odličan posao, na svakom planu: režija je vrlo dobra, scenario je napisan vešto, likovi su zanimljivi, a prepreke za brzonogog glavnog junaka maštovite i istinski zahtevne. Ne treba zaboraviti ni glumce koji su fenomenalni. Film je sniman u Asunciónu, glavnom gradu Paragvaja, a Maneglia je redovan posetilac Marketa 4 (Mercado 4), odnosno popularne pijace koja se nalazi tamo, pa je došao na ideju da snimi film.

Kada se podvuče crta, "7 Boxes" je pravi mali dragulj koji nudi sasvim dovoljno užitka. Nijednog trenutka nije dosadan. Štaviše, izuzetno je zabavan i zanimljiv, ali i napet. Imajući u vidu činjenicu da je napravljen s novcem koji nije prevelik, te da je ovde od ničega napravljeno nešto izvrsno, ne preostaje nam ništa drugo nego da aplaudiramo, i filmu i autorima koji stoje iza njega.

Ocena: 8/10.

понедељак, 14. новембар 2022.

Nobody Knows / Dare mo shiranai (2004)

 Kritika objavljena na FatHipster


Ugledni japanski filmaš Hirokazu Koreeda, u svojim filmovima uglavnom se bavi familijom, a ovom šokantnom dramom snimljenom prema istinitim događajima, prvi put je ozbiljnije skrenuo pažnju na sebe. Koreeda je napisao scenario za „Nobody Knows“ inspirisan stvarnim slučajem iz Tokija krajem osamdesetih. Film je premijerno prikazan u glavnom programu Kanskog festivala, gde je četrnaestogodišnji Yuya Yagira dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu glavnog protagoniste, nesrećnog dečaka po imenu Akira Fukushima, i time postao (u to vreme) najmlađi dobitnik nagrade za najboljeg glumca u istoriji festivala. Njega i njegovu majku upoznajemo već u uvodnoj sceni kada se njih dvoje useljavaju u mali iznajmljeni stan u centru grada. Akirina majka uverava stanodavca da je on njeno jedino dete, a nakon što dobiju stan, vidimo da je lagala.

Iz kofera iskaču još dvoje dece, Akirini mlađi brat i sestra. Akira zatim sam odlazi na železničku stanicu po svoju stariju sestru, a kada se svi konačno okupe, mama će objasniti pravila. Kako se ne bi saznalo da je mama prevarila stanodavca koji sasvim sigurno stan ne bi iznajmio problematičnoj ženi koja ima četvoro dece sa četiri različita muškarca, svima osim Akire je zabranjen izlazak iz stana. Svi moraju biti tihi, praviti se kao da ne postoje, a Akira će za sve njih biti jedini kontakt sa spoljnim svetom. 

Situacija će se promeniti kada, posle samo nekoliko meseci, nestane njihova majka, odnosno zbriše sa novim momkom, ostavivši im tek nešto sitno novca koji ne pokriva stanarinu za sledeći mesec. Da bi njegova braća i sestre imali krov nad glavom i uopšte preživeli, Akira će morati ne samo da odraste preko noći, već i da postane glava porodice.

Cela glumačka ekipa, uglavnom sastavljena od neprofesionalnih glumaca, blista u punom sjaju. Deca se pred kamerom, budući da ne znaju glumački zanat, ponašaju prirodno, baš kao deca i sasvim im je prijatno (zasluge za to idu i Koreedi koji ume da radi s decom), a ono što „Nobody Knows“ čini tako efikasnim je upravo ta autentičnost, neverovatan naturalizam. Koreeda ovim filmom pokazuje i svoju humanističku stranu, empatiju i sposobnost da kod gledalaca izazove neverovatan nivo empatije.

You, poznata japanska glumica i model koja se pojavila u nekoliko Koreedinih filmova, takođe je odlična u prikazivanju majke koja je zanemarila i napustila svoju decu, ali ovo je ipak film koji pripada deci. Imajući u vidu ono što se dogodilo u stvarnom životu, Koreeda punu pažnju posvećuje njima. Iako su ih roditelji napustili, deca su izdržljiva, sposobna i, barem u slučaju jednog od njih, srećnija bez odraslih u blizini.

U svemu tome, dakle, postoje i mali radosni trenuci kada deca stvore svoj sopstveni svet u stanu, pa film nikada nije previše depresivan. Uostalom, rekosmo, Akira je dovoljno sposoban da braću i sestre drži pod kontrolom, ali mu svakako nije lako. To bi u jednom trenutku slomilo i odraslog čoveka, a da ne pričamo šta sve može da se dogodi jednom krhkom dečaku u takvoj situaciji.

Primoran na ulogu odrasle osobe, Akira radi sve što je u njegovoj moći, kuva za svoju braću i sestre, i trudi se koliko može da im pomogne. U skoro dva i po sata trajanja, filmu se definitivno ne žuri. Koreeda sve to radi u laganom ritmu, karakterno razvija likove do savršenstva i uspeva da stvori čvrstu vezu između glavnih aktera i publike. Na kraju, film „Nobody Knows“ će ostati upamćen po mnogo čemu, ali pre svega, po iskrenosti.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 6. новембар 2022.

I Saw the Devil / Angmareul boatda (2010)

 Kritika objavljena na FatHipster



Decenijama niko u svetu filma korejsku kinematografiju nije shvatao posebno ozbiljno i malo ko je znao da se tamo snimaju filmovi. Sve je to počelo naglo da se menja na samom početku ovog veka, kada su iz Južne Koreje kao na pokretnoj traci počeli da stižu izvrsni filmovi, a svet je upoznao neke izuzetne autore kao što su Park Chan-wook, Kim Ki-duk, Kim Jee-woon ili Bong Joon-ho. Pune dve decenije iz Koreje na godišnjem nivou stiže bar nekoliko izuzetnih filmova, a konačnu potvrdu da se tamo nešto veliko događa dobili smo s filmom "Parasite" (2019), koji je osvojio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu, te nagrađen sa četiri Oskara.

Kim Jee-woon je jedan od najboljih reditelja koji dolaze iz Južne Koreje, a njegov film "I Saw the Devil" je čisto remek-delo. Pre nego što je snimio ovaj triler, Kim je iza sebe već imao nekoliko sjajnih ostvarenja, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, "A Tale of Two Sisters" (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu, a ništa lošiji nije bio ni sledeći "A Bittersweet Life" (2005), koji je bio osvetnički triler. 

Film "I Saw the Devil" toliko dobro radi, da ga je prosto nemoguće gledati samo jednom. Ovo je film, usudiću se reći, rame uz rame s najvećim filmskim klasicima. Međutim, ovde se traži gledalac koji će izdržati furiozni tempo, a pritom istrpeti svu brutalnost. Niste odustali? Idemo dalje.

Priča započinje jedne hladne snežne noći, a nakon što vozač školskog autobusa likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, njeni delovi tela se ubrzo pojavljuju u obližnjoj reci. Zločin je počinio, shvatićemo, serijski ubica po imenu Jang (legendarni glumac Choi Min-sik, kojeg se sećamo po glavnoj ulozi u Oldboyu), a taj zločin će ga skupo koštati i brzo će postati svestan toga. Istragu vodi otac ubijene devojke, a na lice mesta odmah stiže i njen verenik. Agent korejske Nacionalne obaveštajne službe Kim Soo-hyeon (Lee Byung-hun) zakleo se da će pronaći ubicu svoje trudne verenice, pa će ceo smisao svog postojanja podrediti pronalaženju ubice i adekvatnoj osveti. Nakon kraće potrage, Soo-hyeon pronalazi manijaka i počinje da ga prati širom zemlje, usput i da ga muči. Reditelj očigledno veruje u politiku „više-je-više“, pa film u 144 minuta gotovo da ne pravi pauzu u tom mučenju - povređuju jedan drugog gde god stignu. Pored fizičkog bola, raste i frustracija kod ubice dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronađe. Međutim, osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju po planu, ali to nije uvek slučaj, a Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.

Čak se u jednom trenutku činilo da "I Saw the Devil" zbog svoje brutalnosti uopšte neće dobiti zeleno svetlo za distribuciju, pa je Kim morao da ga ponovo montira i izbaci određene kadrove kako bi ispunio zahteve cenzora, ali i pored toga je od prvog prikazivanja svrstavan na liste najstrašnijih i najužasnijih filmova, a do danas je dostigao kultni status. To je ujedno i njegov najmračniji film koji je snimio u karijeri. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim stvara konstantno. Ni reditelju ni glavnom junaku nije cilj rešavanje manijaka po kratkom postupku, već je Kim odlučio od manijaka stvoriti igračku na kojoj će se Soo-hyeon iživljavati. 

Posle nekog vremena, Soo-hyeon će shvatiti da je, savladan besom, mržnjom i željom za osvetom, i sam počeo da se pretvara u sadistu, sociopatu i istu osobu kao što je Jang, čoveka koji na nezamislive načine ubija ljude iz najobičnije zabave, ne pokazuje kajanje i iznova ponavlja zločine. Opet, poruka filma na kraju iz svega toga je više nego jasna, a to je da se nasiljem zapravo ništa ne postiže.

Glumci su izvanredni. Choi Min-sik se dokazao kao veliki glumac, a ovde je prosto maestralan, zastrašujući serijski ubica kojeg verovatno niko ne bi bolje odigrao. Lee Byung-hun takođe pruža sjajne performanse (glumio u "A Bittersweet Life" sličnu ulogu), i sasvim sigurno jedna od njegovih najboljih uloga. U saradnji sa svojim standardnim direktorom fotografije Lee Mo-gaeom, Kim je napravio film koji je i vizuelno izuzetno upečatljiv. Iako je osveta česta tema u mnogim filmovima, "I Saw the Devil" sigurno nije jedan od već viđenih. Međutim, definitivno nije lak za gledanje, i da budemo pošteni, nije film za svakoga, reč je o mračnom trileru koji izuva iz cipela i koji se teško zaboravlja.

Ocena: 10/10.

уторак, 1. новембар 2022.

Close (2022)

 Kritika objavljena na Before After



U svom novom filmu “Close”, belgijski reditelj i scenarista Lukas Dhont priča nam o bliskom prijateljstvu, ali i gubitku istog. U pitanju je izuzetno moćan film, prelepo snimljen i sjajno odglumljen. Pre četiri godine s debitantskim filmom “Girl” (2018), Dhont je sebe najavio kao vrlo talentovanog reditelja na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti. To je takođe bila drama, u kojoj devojka želi da postane balerina, dok u “Close” imamo dva dečaka koji su glavni akteri priče. Film je svetsku premijeru imao ove godine u Kanu, gde je osvojio Grand Prix nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na dva regionalna festivala tokom leta – prvo na Festivalu evropskog filma Palić, a potom i na Sarajevo film festivalu. Na internetu će biti dostupan uskoro.

Malo nas ima tu sreću da imamo prijateljstvo kao što imaju Léo (Eden Dambrine) i Rémi (Gustav De Waele), trinaestogodišnji dečaci koji odrastaju na belgijskom selu i najbolji su prijatelji. Većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Léo često i prespava kod Rémija, a njihovi roditelji ih gledaju kao da su rođena braća. Film "Close" odmah uvlači gledaoce u taj bezbrižni svet. Kamera ih prati dok neumorno trče kroz šareno cvetno polje (Léova porodica ima farmu cveća), razmenjuju šale, pričaju jedan drugom svoje snove, podrška su jedan drugom, ali njihova idila na belgijskom selu se polako bliži kraju. 

Dakle, ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu, ali kada dođe jesen, sve se menja. Njihovo prijateljstvo počinje da se raspada čim počne nova školska godina. Léo i Rémi kreću u srednju školu (imaju sreću da započnu školovanje u istoj školi), a nekoliko devojaka im odmah postavljaju pitanje: „Da li ste vas dvojica par?“ Léo negira i objašnjava da su samo najbolji prijatelji. To je trenutak koji menja život obojici. Léo je zbunjen i uznemiren, pa počinje da se udaljava od Rémija, družeći se sa drugim dečacima, čak i igrajući hokej na ledu. Léo pronalazi okrutne načine da natera Rémija da shvati da se više ne uklapa u njegov novi život, a takva odluka će ubrzo dobiti tragičan ishod.

Rémi je razočaran i povređen, a jednog dana kada se ne pojavi na školskom izletu, postaje jasno da se nešto dogodilo. Vrlo brzo stiže tragična vest (tragediju nećemo otkrivati), nakon čega film "Close" svoj fokus prebacuje na to kako se Léo suočava sa onim što se dogodilo.

Dhont, koji je scenario napisao u tandemu sa Angelom Tijssensom, na sjajan način priča priču o prijateljstvu i odrastanju, ali zadire i u neke bolne teme, a film se može pohvaliti i da je vizuelno impresivan. U ukupnom trajanju od 100 minuta, "Close" je u suštini podeljen na dva dela: prva polovina prati dečake zajedno, a druga ih prati odvojeno. Dhont je pogodio u centar s glumcima, te izvukao zapažene performanse iz dva mlada glumca, obojica su debitovali u ovom filmu. Opet, bez obzira na činjenicu da su svi glumci fenomenalni, ovo je film koji ipak pripada Edenu Dambrineu, koji je izveo jednu od najizuzetnijih dečjih predstava u novijoj kinematografiji. Dvojici dečaka pridružuje se sjajna sporedna glumačka ekipa, posebno Émilie Dequenne kao Remijeva majka Sophie i Léa Drucker kao Leova majka Nathalie, dok glumac Kevin Janssens krade nekoliko scena koje će se pamtiti.

Lukas Dhont briljantno odgovara na izazov da potvrdi svoj talenat, njegov film je izuzetno dobar, na svakom planu: od zadivljujuće kinematografije Franka van den Eedena, preko dirljive partiture Valentina Hadjadja, do izvanrednih glumačkih izvedbi i duboko emotivne priče. Eden Dambrine je ozbiljan novi talenat i ovde pokazuje čime raspolaže, apsolutno fenomenalno i nešto što se ne viđa tako često na filmu, barem kada su u pitanju deca glumci. Međutim, budite upozoreni, "Close" bi mogao trajno da bude deo vas, teško ga se otarasiti. Ovo je film koji prosto mora da uzdrma gledaoca.

Ocena: 8,5/10.

петак, 21. октобар 2022.

Welcome (2009)

 Kritika objavljena na Before After


Francuski reditelj i scenarista Philippe Lioret snimio je zaista izvanredan film. U pitanju je socijalna drama pod nazivom "Welcome", iz 2009. godine, a Lioret se u svom filmu bavi temom ilegalnih imigranata koji žive u Francuskoj, i njihovim namerama da dopru do Engleske.

Mnogo puta smo čuli kada neko kaže: „Ljubav ne poznaje granice i da, što su veće prepreke, to je ljubav jača i ljudi se još više bore za nju“. Naš protagonista filma je mladić koji će zbog ljubavi pokušati da uradi nešto neverovatno, ali postavlja se pitanje: čak i ako u tome uspe, da li ta ljubav ima budućnost? O čemu se tu tačno radi, saznaćemo odmah.

U priči pratimo momka po imenu Bilal (Firat Ayverdi), čiji je san da na bilo koji način pređe kanal Lamanš i da se dokopa Engleske, kako bi se ponovo spojio sa svojom devojkom Minom (Derya Ayverdi), u koju je ludo zaljubljen. U međuvremenu, Minin otac se oštro protivi Bilalovim planovima jer želi da uda svoju ćerku za njenog rođaka koji ima restoran. No, Bilal ne odustaje i njegov cilj je jasan, on tamo mora stići, čak i ako postoji velika šansa da će se negde na sredini kanala utopiti. Nakon što bude uhvaćen sa drugim imigrantima i vraćen u Francusku, Bilal pronalazi privremeno utočište kod Simona (sjajan glumac Vincent Lindon), trenera plivanja kojeg će upoznati i izgraditi prijateljstvo, a potom će i da ide kod Simona na časove plivanja, nameravajući da se što bolje pripremi kako bi mogao da prepliva Lamanš.

Naravno, stvari će se vrlo brzo ponovo zakomplikovati, policija će u jednom trenutku banuti kod Simona u kuću, shvatiti da on mulja nešto, i zbog toga ga odvesti na ispitivanje u stanicu. Simonu je očigledno jedna muka u životu malo, pored zategnutog odnosa sa ženom Marion (Audrey Dana) sa kojom se čas razvodi, čas spaja, sada je na vrat natovario i Bilala koji umesto da bude zahvalan na svemu, počinje da se ponaša drsko i nezahvalno. Ipak, njegova sreća je što je Simon dobar čovek koji pokušava da mu pomogne i sve to trpi, pa će nakon puštanja iz stanice nastaviti da radi po starom, odnosno da mu pomaže. Kako bude vreme odmicalo, a policija sve više steže obruč oko njih dvojice, Bilal odlučuje da pokuša još jednom i kreće u poslednji napad da prepliva Lamanš, ovog puta dosta bolje pripremljen. Hoće li hrabar i zaljubljen momak, koji je za ljubav spreman učiniti sve, uspeti u tome ili će se utopiti u ledenom Lamanšu? 

Lioret nam daje dobro posloženu filmsku priču, u kojoj uspeva da prikaže sve ono kroz šta imigranti prolaze, ali i da se dublje udubi u dva glavna lika i prikaže svaki segment njihovog života. Jasno je od početka da je ono što Simon radi strogo zabranjeno i da će svako ko radi istu stvar biti kažnjen zatvorom. Pa opet, zasluge pripadaju i odličnim glumcima, pre svega iskusnom francuskom glumcu Vincentu Lindonu, koji je kroz svoju karijeru odigrao sve i svašta, pa se od njega ništa manje nije ni očekivalo, dok drugu grupu čine uglavnom neprofesionalci. Pored Lioretove vrhunske režije i scenarija (koji je napisao zajedno sa svoja dva saradnika, Emmanuelom Courcolom i Olivierom Adamom), te ubedljivih glumaca, pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Laurent Dailland, čiji rad postaje najimpresivniji noću. Sve je to Lioret fino posložio i spakovao u skoro 2h trajanja, pa nam ne preostaje ništa drugo nego da mu aplaudiramo. 

Film se može pohvaliti i da je osvajao nagrade, najvrednija je svakako ona na festivalu u Berlinu, a priznanja su stizala i na festivalima u Varšavi, Torinu, Sofiji, Hihonu… Sve u svemu, “Welcome” je kvalitetan film koji ostavlja snažan utisak, a svojim poslednjim kadrovima razbija gledaoca na komade.

Ocena: 8,5/10.

петак, 7. октобар 2022.

Miracle / Miracol (2021)

 Kritika objavljena na Before After



U prvoj sceni filma "Miracle", rumunskog reditelja Bogdana Georgea Apetrija, vidimo mladu ženu koja je obučena potpuno u crno i plače. Njeno ime je Cristina (Ioana Bugarin), a odmah ćemo saznati da je ona časna sestra u manastiru, iz kojeg upravo odlazi - tajno i planirano. Kamera je stalno na njenom lepom licu i prati je dok izlazi napolje i ulazi u taksi koji je vozi u obližnji grad. Vožnja će potrajati, a radoznali taksista i još jedan putnik provode vreme pričajući, ali njoj takođe postavljaju neka pitanja. Naravno, zanima ih šta tako mlada devojka radi u manastiru i kuda ide, a kada ona otkrije da ide u bolnicu jer ima strašne glavobolje, putnik u taksiju će otkriti da je on doktor u istoj bolnici i preko reda će je ugurati kod neurologa. Međutim, kada se Cristina ušunja sa odeljenja neurologije na odeljenje ginekologije, shvatićemo koji su zapravo problemi devojke koja je stigla u manastir pre mesec ili dva.

Cristina će se kasnije, ovog puta sa naizgled dosta prijatnijim vozačem, zaputiti nazad u manastir. Međutim, kada taksista na putu stane kako bi se ona presvukla, odnosno ponovo obukla svoju „uniformu“ časne sestre, ona će biti napadnuta u šumi, silovana, prebijena i teško povređena od strane osobe čiji identitet nećemo otkrivati u ovoj recenziji. U drugom delu filma, priča se naglo prebacuje na istragu i pratimo inspektora Mariusa (Emanuel Parvu) kojem je taj slučaj dodeljen. On postaje sve besniji, očajniji, ogorčeniji i spreman na sve kako bi rešio slučaj, jer je svestan da bi osumnjičeni za jeziv zločin, koji sedi u policijskoj stanici, uskoro mogao biti pušten na slobodu. 

Ovde gotovo sve štima, jer "Miracle" je film sjajnog ritma, napetosti i tenzije koji skriva brojna iznenađenja i šokove, a pored izuzetnog scenarija i režije, kvalitet kojim se "Miracle" izdiže iznad većine sličnih žanrovskih dela su vrhunske glumačke izvedbe. Posebno se to odnosi na mladu rumunsku glumicu Ioanu Bugarin, koja je prosto fantastična. Iako na samom početku ne znamo ništa o njoj, potpuno nam je jasno da joj se nešto ozbiljno događa. S druge strane, Emanuel Parvu je takođe fantastičan kao policijski inspektor koji, shvatićemo, ima i neke posebne razloge da istragu shvati što je moguće ozbiljnije. Dok kod njegovih kolega vidimo nonšalantnost i ne preteranu zainteresovanost za rešavanje zločina, njegov lik Marius je potpuno opsednut slučajem i spreman na sve. 

Apetri ne prikazuje gnusni zločin iz blizine, gotovo ne vidimo ništa, ali Cristinini zastrašujući krici govore sve. Dakle, sve to ipak deluje mučno i neprijatno, i jasno je kako god to završi da neće biti dobro ni za jednog lika ove priče. Bez sumnje, Apetri je pokazao da je pravi majstor trilera. Ovo je njegov treći dugometražni film koji je snimio, a premijeru je imao u sekciji Orizzonti u Veneciji prošle godine, nakon čega je trijumfovao na nekoliko festivala. Kao i njegov drugi film, vrlo dobar "Unidentified" (2020), i ovde se radnja odvija u neimenovanom rumunskom provincijskom gradu, a stilski i tematski su ta dva filma gotovo identični. Opet, sve to ne treba da čudi, jer je rumunska kinematografija jedna od najkvalitetnijih i najživljih u Evropi, i sa Rumunima se ne treba zezati kada je film u pitanju.

Kada se podvuče crta, "Miracle" je vrlo dobar film, na svakom planu. Opet, ne treba očekivati da će se dopasti svima, sasvim sigurno neće. Ne zbog teške teme, nego zato što je drugačiji. Ovo je jedan od onih filmova koji će umeti da cene samo pravi filmofili.

Ocena: 8/10.

среда, 21. септембар 2022.

Heli (2013)

 Kritika objavljena na Before After



Film "Heli" počinje jednom od najbrutalnijih uvodnih scena ikada. Na metalnom podu u zadnjem delu pikapa vidimo dva mladića koji leže krvavi - možda u nesvesti, možda mrtvi. Kada se auto zaustavi, grupa kriminalaca će jednog od njih dvojice obesiti da visi sa mosta. Automobili prolaze ispod mosta, telo čoveka se ljulja odozgo, a vozači gotovo da ne reaguju jer je to nešto na šta su ljudi navikli da se ovde događa. Ko su dve žrtve i šta se dogodilo, saznaćemo postepeno tokom filma. Meksikanac Amat Escalante, kojem je "Heli" treći dugometražni film po redu koji režira, smestio je priču u Meksiko, zemlju koju vrlo dobro poznaje. Escalante je dobio nagradu za najboljeg reditelja na festivalu u Kanu, dok je film osvojio pregršt nagrada na festivalima.
 
Dakle, iz uvodne scene će nam već postati jasno da je mesto u kojem se odvija radnja izuzetno opasno, u pitanju je grad Guanajuato, koji se nalazi u centralnom Meksiku, a sve ono što će se dogoditi ljudima u filmu je zaista zastrašujuće i događa se mnogima u Meksiku, u stvarnom životu. Oni koji uspeju da prežive takve traume i užase moraju nekako da nastave da žive jer život ide dalje.

U tom mestu sa svojom porodicom živi i mladić po imenu Heli (Armando Espitia), koji radi u obližnjoj fabrici automobila, gde je zaposlen i njegov otac koji takođe živi u istom domaćinstvu, a u istoj kući žive i Helijeva žena Sabrina, njihovo tek rođeno dete i njegova dvanaestogodišnja sestra Estela. Žive oni skromno, svesni da nikada neće imati mnogo, odnosno prihvatili su takav život i ne očekuju ništa bolje.

Estela je u ljubavnoj vezi sa Betom, policijskim kadetom, koji je par godina stariji od nje, a brzo ćemo shvatiti da nije nimalo pametan. Štaviše, izuzetno je glup momak. On insistira da se njih dvoje venčaju i pobegnu zajedno, a da bi došao do novca, maznuće dva paketa kokaina koje je policija zaplenila. Nakon što Heli otkrije planove svoje sestre i pronađe drogu koju je Beto sakrio u njihovoj kući, pokušaće da uništi dokaze. Nažalost, prekasno, jer će maskirani muškarci s oružjem iste noći upasti u njihovu kuću i sve ih pokupiti. Beto i Heli su odvedeni na zabačeno i izolovano mesto, a Beto je divljački mučen u dugotrajnoj sceni koju gleda tri dečaka koja jedva skreću pogled sa svojih video-igara. U međuvremenu, Estele nema, niko ne zna da li je živa. Oni koji prežive na kraju, rekosmo, moraju nekako da nastave da žive, a preživeće samo oni koji budu imali sreće. Shvatićemo da su ovde policija i kriminalci povezani, te da ljudima u pojedinim područjima ne preostaje ništa drugo nego čekati kada će postati žrtve manijaka. Film "Heli" je brutalan prikaz društva koje je potpuno propalo, a u to se savršeno uklapa i ogroman pust pejzaž koji direktor fotografije Lorenzo Hagerman impresivno hvata. Glumačku ekipu filma čine uglavnom debitanti, posebno se izdvaja Armando Espitia, čiji nastup je izuzetno tih, ali veoma zapažen. Iako je Escalante rođen u Španiji, veći deo života je proveo u Meksiku, tako da imamo priču iz prve ruke, dobro režiranu i napisanu. 

Sve u svemu, "Heli" je ozbiljan film, na svim nivoima. Međutim, shvatite jednu stvar: to što sam ja impresioniran, ne znači da će svi biti. Ja sam u filmu prepoznao nešto veliko, nešto o čemu ću dugo da razmišljam, i nešto što će mi ostati urezano u pamćenje.

Ocena: 9/10.

петак, 9. септембар 2022.

Amour (2012)

 Kritika objavljena na Before After



Austrijski reditelj i scenarista Michael Haneke je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih ličnosti savremene kinematografije, čiji je rigorozni pristup filmskom zanatu rezultirao izuzetnim umetničkim delima. Malo je reditelja koji mogu da se pohvale Zlatnom palmom u svojim vitrinama, a još je manje onih koji su istu osvajali dva puta. Prvi put je dobio Zlatnu palmu 2009. godine za film "The White Ribbon", a drugi put samo tri godine kasnije za "Amour", jedan od najnagrađivanijih filmova 2012. godine. Oskar za najbolji film na stranom jeziku i Zlatni globus samo su neke od nagrada koje je "Amour" osvojio, a kojih je na kraju, sve ukupno bilo 84. Inspirisan svojim ličnim iskustvima vezanim za gubitak voljenih (njegova tetka je izvršila samoubistvo jer nije mogla da izdrži reumatske bolove), Haneke nam predstavlja jednu od najlepših, najrealnijih i najtužnijih bračnih priča poslednjih nekoliko godina na filmu. Priču o braku zasnovanom na odanosti i poštovanju.

To je onaj višegodišnji odnos u kome je za razumevanje dovoljna tišina, a za komunikaciju nisu potrebne reči. Zapravo, odnos Georgesa (Jean-Louis Trintignant, izvrsni francuski glumac koji je, nažalost, nedavno preminuo) i Anne (Emmanuelle Riva, veteranka francuskog filma, takođe više nije živa) zasniva se na delima, koja govore više od bilo kakvih reči. Međutim, film "Amour" nije nimalo lak za gledanje i zahteva dobar stomak. Već u uvodnim scenama vidimo vatrogasce koji upadaju u stan u kome nešto smrdi i pronalaze staricu mrtvu na krevetu, okruženu cvećem. Ostatak filma je flešbek koji vodi do smrti.

No, vratimo se njihovom životu pre njene smrti. Georges i Anne su stariji bračni par intelektualaca. Vidimo da su dobro živeli i da spadaju u krug kulturne elite, oboje su profesori klavira u penziji. Kada Anne doživi moždani udar, Georges ne zna kako da se izbori sa situacijom i teško mu je da gleda kako njegova voljena supruga fizički i mentalno propada, pa polako počinje da tone u ludilo jer shvata da za njega ne postoji život bez osobe s kojom je proveo više od pola života. Georges se brine o njoj koliko može, unajmljuje i pomoć u kući, doktor dolazi u redovne posete, itd. Njihova ćerka Eva (Isabelle Huppert) ima svoj život u Londonu, ali počinje da se meša u život svojih roditelja i insistira da njena majka bude premeštena u medicinsku ustanovu, bolnicu ili starački dom, gde će dobiti adekvatnu negu. Kako vreme odmiče, tako se i stanje Anne pogoršava – gubi sposobnost govora i ostaje prikovana za krevet. Ostatak je u detaljima, posetama doktora, medicinskih sestara, u pomoći komšija pri nabavci, u menjanju pelena, hranjenju, pranju...

Smrt i umiranje su tema o kojoj se malo govori. To je, međutim, sastavni deo života svih nas i ne bi trebalo da bude tabu. Haneke nam razbija iluzije mirne i ugodne starosti i pokazuje nepredvidljivost života i sve njegove večite teskobe. Maestralno, ogoljeno, realno, bez imalo nekih dodatnih začinjenih faktora ne bi li olakšao probavljivost ove teške teme. On vodi priču sa neverovatnom doslednošću, ne propuštajući ni jedan detalj. Ne možemo reći da je najprijatnije iskustvo, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da gledamo pravu umetnost. 

Opet, pored bola i patnje, Haneke takođe stavlja ljubav u središte priče. Toliko je iskrena da ne možete da ne budete dirnuti onim što vidite. Naravno, podrazumeva se da, za film sa tako jednostavnom naracijom, "Amour" stavlja težak teret na svoje glumce. Jean-Louis Trintignant stekao je slavu tokom 1960-ih i bio je jedan od vodećih glumaca francuskog novog talasa, poznat je po filmovima "Three Colors: Red" (1994) Krzysztofa Kieslowskog i klasiku "Z" (1969) Coste-Gavrasa. S druge strane, Emmanuelle Riva je debitovala u filmu "Hiroshima Mon Amour" (1959), a takođe je glumila u "Three Colors: Blue" (1993) Krzysztofa Kieslowskog. Ova dva glumačka velikana daju izuzetno prirodne, vrhunske performanse. Jean-Louis Trintignant savršeno prikazuje čoveka koji gleda kako mu se ljubav života gasi pred očima, dok je Emmanuelle Riva odigrala ulogu kakva se retko viđa - njen naturalistički portret starice koja se polako gasi je strašan, potresan i veličanstven. Zahvaljujući njima, ljubav između Georgesa i Anne je vidljiva, konkretna, kredibilna i dirljiva.
 
Zamerke možemo tražiti i pronaći jedino u trajanju filma, za ovakvu priču 127 minuta deluje nekako previše, odnosno mogao je da bude pola sata kraći. Opet, gledaocima kojima spor tempo ne smeta i imaju strpljenja, njima ni to neće biti problem. Sve u svemu, "Amour" je film vredan pažnje, razmišljanja i diskusije. Haneke je hrabar i inovativan reditelj koji se rado hvata ukoštac sa tabuima modernog društva. Njegovi filmovi su uvek privlačili pažnju, otvarali teme i pokretali rasprave. Svesni smo činjenice da je smrt voljene osobe neminovna, ali nikad nismo spremni da to čujemo. Nameće se i pitanje da li je uopšte moguće pripremiti se za gubitak voljene osobe, ali i kako se nositi sa tugom i bolom u duši? Film "Amour" nam direktno u lice postavlja neka od tih pitanja.

Ocena: 9/10.

уторак, 23. август 2022.

The Hunt / Jagten (2012)

 Kritika objavljena na Before After



Film "Jagten" inspirisan je mnogim stvarnim slučajevima. Ugledni danski reditelj i scenarista Thomas Vinterberg bavi se ozbiljnim temama - seksualnim zlostavljanjem dece i lažnim optužbama za isto. Pedofilija je jedna od najgorih stvari za koje je čovek sposoban, gadosti koje su neki ljudi spremni počiniti nad nedužnom decom su nezamislive. S druge strane, postoje i oni koji su bili optuživani za pedofiliju, ali se ubrzo pokazalo da optužbe nisu bile tačne, tim ljudima je uništen život i obeleženi su do kraja života.

Upravo će se to dogoditi Lucasu (Mads Mikkelsen), četrdesetogodišnjem čoveku koji radi u lokalnom vrtiću. On je izuzetno pouzdana osoba, voli svoj posao, deca ga obožavaju, ima mnogo prijatelja koji ga cene i poštuju, ali ima problema u privatnom životu. Lucas nakon razvoda i gubitka svog učiteljskog posla proživljava težak period, boreći se istovremeno i sa bivšom suprugom za starateljstvo nad svojim sinom Marcusom (Lasse Fogelstrøm) kojeg retko viđa. Međutim, na poslu upoznaje Nadju (Alexandra Rapaport) sa kojom počinje da gradi intimni odnos i taman kada se situacija stabilizuje, te se čini da se stvari kreću željenim tokom, njegov se život pretvara u pakao.

Lucas je posebno drag šestogodišnjoj Klari (Annika Wedderkopp), koja je ćerka njegovog najboljeg prijatelja Thea (Thomas Bo Larsen), a upravo ona će mu napraviti pakao od života jer će se naljutiti na njega iz čiste dečje gluposti. Naime, Klari je njen stariji brat pokazao eksplicitne snimke iz nekog pornića i pričao o tim stvarima, a mala je to zapamtila, te je pred direktorkom vrtića rekla da joj je Lucas pokazivao polni organ. Naravno, direktorka je to shvatila vrlo ozbiljno i odmah obavestila ostale kolege u vrtiću, ali i roditelje. Lucas je momentalno suspendovan i ubrzo mu je uručen otkaz. Iako je Klara kasnije svojoj majci priznala da je sve izmislila, takve optužbe se ne zaboravljaju tako lako i povratka više nema, a gotovo svi stanovnici ovog malog mesta kao da su dobili vreću za udaranje na kojoj će da istresu sve svoje frustracije. Svi oni sa kojima je do juče bio dobar, ne žele ni da čuju za njega, a situacija će postati toliko loša da mu je čak zabranjen ulazak u prodavnicu. Uprkos tome što nema konkretnih dokaza da je Lucas zlostavljao Klaru i drugu decu, život ovog čoveka je preko noći potpuno uništen. Može li Lucas da povrati status u društvu koji je ranije imao, ili će ga stigma zlostavljača pratiti do kraja života?

Vinterberg se nikada nije bojao baviti ozbiljnim i teškim temama. U "Festen" (1998), jednom od svojih najpoznatijih filmova, dotakao se slične teme. Zanemarivanje dece i narkomanija su bile centralne teme u odličnom "Submarino" (2010), dok je komentar na temu alkohola i alkoholizma dao u nedavnom "Another Round" (2020). U filmu "Jagten", koji je bez ikakve sumnje jedan od najboljih evropskih filmova, Vinterberg briljantno istražuje kako čovek funkcioniše kada je suočen sa takvim monstruoznim optužbama, ali se bavi i činjenicom da su ljudi vrlo lako spremni da osude nekoga i bez pravih dokaza i da u takvim situacijama najčešće funkcionišu po principu čopora. Kako zapravo nastaviti živeti normalnim životom kada su te svi osudili za nešto što nisi uradio, ima li uopšte načina da ubediš ljude da nisi kriv? Ko su pravi prijatelji i šta očekivati od najbližih kada se dogodi nešto slično? Kako živeti kada ti ljudi koje poznaješ ceo život i sa kojima si u prijateljskim odnosima okrenu leđa i ne žele više čuti za tebe? Sve su to pitanja koja se provlače kroz film. Režija je dobra i sigurna, obilje krupnih kadrova pruža sjajnim glumcima priliku za sitnu gestikulaciju i mimiku, što oni obilato koriste. Vrlo mlada Annika Wedderkopp kao debitantkinja pokazuje veliki talenat, Thomas Bo Larsen je očekivano odličan, ali ovo je ipak na kraju Mikkelsenov „show“, apsolutna majstorija i možemo samo da se pitamo gde mu je granica, s obzirom da je svaki put sve bolji.

Na kraju, možemo reći da je "Jagten" emotivan, iskren i kvalitetan film. Publika će se osećati isto kao i Lucas, jer zaista je teško gledati dobrog i nedužnog čoveka koji je nepravedno optužen. Ovaj film je dobio gotovo 40 nagrada, dok je Mikkelsen na festivalu u Kanu dobio nagradu za najboljeg glumca. Vinterberg je potvrdio da je trenutno jedan od najzanimljivijih evropskih filmskih stvaralaca, sa čvrstim autorskim pečatom, te da briljira u najrazličitijim mogućim žanrovima, ali u dramama poput "Jagten", "Submarino" i "Festen", njegova genijalnost nekako najviše dolazi do izražaja.

Ocena: 10/10.

уторак, 9. август 2022.

Hounds of Love (2016)

 


Na početku odmah da kažemo jednu stvar: "Hounds of Love" je film koji nas hvata i ne pušta, ma koliko to što vidimo nama bilo poznato. Australijski reditelj Ben Young, kojem je ovo prvi dugometražni film, smestio je priču u Perth sredinom 80-ih godina prošlog veka. Reč je o psihološkom trileru sa elementima socijalne drame i horora, ali ono što je bitnije, zasnovan je na stvarnim događajima. Film je prikazan na festivalu u Veneciji, gde je Ashleigh Cummings dobila nagradu za najbolju glumicu u debitantskom filmu.

Ograde su možda ofarbane u belo, komšije se možda pozdravljaju na ulici, ali niko ne zna šta se krije iza zatvorenih vrata i kome pripadaju krici koji se čuju zbog loše izolacije. Uskoro ćemo upoznati bračni par koji vreba, otima, siluje i ubija mlade žene. Sve što se dogodi u filmu, slično se dogodilo u stvarnom životu, u Zapadnoj Australiji, kada su David i Catherine Birnie ubili četiri žene u svojoj kući 1986. godine i pokušali da ubiju petu osobu koja je uspela da pobegne. Nakon što je pobegla iz kuće para, peta žrtva je obavestila policiju, te je konačno par uhapšen i smešten iza rešetaka. David je na kraju oduzeo sebi život i pronađen je mrtav u svojoj ćeliji u oktobru 2005. godine. U vreme smrti imao je 54 godine. Dakle, ta priča je poslužila kao inspiracija za film, s tim da se Young bavi samo onim što se (otprilike) događalo dok su bili na slobodi.

Na prvi pogled, John (Stephen Curry) i Evelyn (Emma Booth) deluju kao dobri ljudi, ali će vam napraviti pakao od života. To će osetiti na svojoj koži naša glavna junakinja Vicki (Ashleigh Cummings) koja je krenula na zabavu, međutim, na putu upoznaje Johna i Evelyn, koji joj nude džoint kako bi se tamo bolje provela. Naravno, potrebno je da Vicki uđe u njihov auto, te da zajedno odu do kuće u kojoj par živi. Nakon dužeg nećkanja, Vicki pristaje, a to će se pokazati kao najgora odluka u njenom životu.

Vrlo brzo, Vicki je zaključana i vezana za krevet, ali to je samo početak njene noćne more. Ona shvata da mora pronaći način da svoje mučitelje okrene jedno protiv drugog. Kada vidi pukotine u njihovom odnosu, počinje da vuče pametne poteze, nadajući se da će se izvući iz pakla pre nego što bude prekasno. No, pita se tu nešto i par, koji ima dilemu: ubiti Vicki odmah ili malo kasnije? U međuvremenu, ni roditelji ni policija nemaju nijedan trag, čak su ubeđeni da nije otmica.

Očigledno da je Young pre snimanja filma dugo proučavao nekoliko stvarnih serijskih ubica, među kojima su David i Catherine Birnie. Želi da zna šta ih tera da rade ono što rade, zbog čega se vole i zbog čega ostaju zajedno. Na ta pitanja teško da ćemo dobiti baš sve odgovore, ali ćemo makar znati ko je glavni u tom odnosu i kako završavaju njihove žrtve: par otima devojčice i devojke na kojima se fizički i seksualno iživljava, a potom ih ubija i zakopava u šumi. Međutim, rekosmo, oni jesu uigran tim, ali njihov odnos je daleko od savršenog, jer oboje imaju probleme. Evelyn pati za svojom oduzetom decom i trpi emocionalno zlostavljanje, a John je u realnom svetu, van svog bolesnog hobija, sasvim nemoćan. Opet, bez obzira što će neki odgovori izostati, Young i te kako zaslužuje pohvalu, ponajviše za nesvakidašnje, prilično životne i detaljne likove, te napetost i jezivu atmosferu kojom film odiše. Nema sumnje, ima talenta i za režiju i za pisanje scenarija, pa se nadamo da ovo nije poslednji triler koji smo videli od njega. 

Da bi ovakav film mogao da funkcioniše ispravno, glumački mora biti perfektan, a tri vodeća glumca i njihova posvećenost su za svaku veliku pohvalu (verovali ili ne, Stephen Curry koji glumi Johna je australijski komičar i glumac koji se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističnim serijama i igranim filmovima). Opet, iako su svi odlični, posebne pohvale idu na račun mlade Ashleigh Cummings koja je sjajna i prosto moramo da navijamo za nju. Sve u svemu, "Hounds of Love" je dobro urađen film i vredan gledanja. Međutim, budite upozoreni, ovo nije film za slabiće, ali ako ste spremni da mu se prepustite, Ben Young će vas nagraditi.

Ocena: 8/10.

уторак, 2. август 2022.

The Bronze Garden / El Jardín de Bronce (2017–)

 


Životi Fabiána i Lile će se zauvek promeniti kada njihova četvorogodišnja ćerka Moira nestane bez traga u metrou Buenos Ajresa. Nema motiva, tragova ni svedoka. Roditelji ubrzo započinju očajničku potragu za svojim detetom. Serija "El Jardín de Bronce" će uvući gledaoce u istragu koja će trajati godinama, ali uporni Fabián je odlučio da svoj život posveti pronalaženju ćerke, a u tome će mu u velikoj meri pomoći Doberti, ostareli privatni detektiv koji veoma vodi računa o detaljima.

Nije Moira jedina koja je nestala, zajedno s njom je bila i njena dadilja, Peruanka koja je trebala da odvede Moiru na dečji rođendan. No, tamo nisu stigli, poslednji put su viđeni u metrou, i od tada im se gubi svaki trag. Da li je dadilja otela devojčicu i pobegla, ili su obe kidnapovane? Šta se, zapravo, krije iza ovog nestanka? Što misteriju čini još većom, roditelji nemaju neprijatelje, a dadilja je bila izuzetno pouzdana osoba. Policija takođe vodi istragu o nestanku, ali pošto to ne daje nikakve rezultate, Fabián i Lila odlučuju da angažuju Dobertija. U suštini, njih dvojica će biti tandem, a Lila će se sve manje pojavljivati na ekranu, odnosno njen lik će biti sporedan, ali i dalje važan u celoj priči.

Od prve epizode ​​počinju da se dešavaju svakakve zanimljive stvari i odmah smo uvučeni u mračnu misteriju koja nas ne pušta do samog kraja. Kada se u jednom trenutku pojavi figura pauka u bronzanoj boji, slučaj se pomera s mrtve tačke, a svi putevi vode ka jednoj osobi. Ovde zaista imamo sve, od ritualnih ubistava, mračnih i depresivnih tipova, pa do močvarnih i zabačenih područja Argentine koje nemamo često priliku videti. Pohvale zaslužuju i glumci (cela glumačka postava je iz Argentine), posebno Joaquín Furriel (Fabián) i Luis Luque (Doberti), koji su u svom najboljem izdanju, likovi koje igraju su veoma verodostojni, upečatljivi i nezaboravni. Treći glavni lik s kojim ćemo se upoznati je detektivka Blanco (Julieta Zylberberg), koja glumi ponekad hladnu, arogantnu, ali željnu da pomogne. Svi zajedno će zaglaviti u lavirintu, biće uspona i padova, ali će se upornost na kraju isplatiti.

Serija ima dve sezone, obe sezone imaju osam epizoda. Svaka epizoda traje sat vremena, što nije malo, a "El Jardín de Bronce" koristi svaki minut na pravi način. U drugoj sezoni priča se nastavlja u sličnom tonu, i to sa istom ekipom glumaca, istraživački tandem iz prve sezone će opet imati posla s misterioznim nestankom. No, ovoga puta je nestao tinejdžer, a ta istraga će ih odvesti u mračno podzemlje Buenos Ajresa, svet fudbalskih navijača, dečije pornografije, korumpiranih policajaca i organizovanog kriminala. Mračne tajne iz prve sezone će izaći na površinu, te ćemo paralelno pratiti nestanak tinejdžera, i život Fabiána i njegove ćerke. 

Prva sezona serije nastala je prema istoimenom romanu autora Gustava Malajovicha, koji ujedno potpisuje i scenario prve sezone, zajedno sa Marcosom Osoriom Vidalom, dok režija pada u ruke Pabla Fendrika i Hernána Goldfrida. Ekipa možda nije mnogo poznata, ali su napravili izvanredan posao. Neke stvari nije tako lako spojiti, a mi dobijamo vrhunsku misteriju, dramu, triler, kriminalistički film, pa čak i horor, i to sve odjednom. Snimljeno u potpunosti u Argentini, vizuelno zanimljiva i napeta, sa nekoliko istaknutih, čak i sjajnih glumaca u glumačkoj postavi. Zaista, "El Jardín de Bronce" je nešto posebno, jedno od prijatnijih iznenađenja u poslednjih par godina, a uveliko se šuška da nam uskoro stiže i treća sezona.

Kada se podvuče crta, "El Jardín de Bronce" je serija za ozbiljnu preporuku, vrhunski snimljena i dobrim delom podseća na hvaljene naslove kao što su "True Detective" (2014), "The Sinner" (2017), i "The Killing" (2007), možda nije u istom rangu, ali je veoma blizu.

Ocena: 9/10.

недеља, 17. јул 2022.

The Unknown Woman / La sconosciuta (2006)

 Kritika objavljena na Before After


Film “The Unknown Woman” (2006), italijanskog reditelja Giuseppea Tornatorea, mračan je u svakom trenutku. U pitanju je psihološki triler koji je osvojio brojne nagrade na festivalima širom sveta. Da, žena koju ćemo upoznati je sluškinja. Da, ona ima vrlo dobar razlog zašto želi da radi za porodicu Adacher. Da, postoji nešto čudno u njenom ponašanju prema njihovoj ćerki Tei. Jasno je kao dan da je opsednuta ovom porodicom od prvog trenutka kada kroči u njihov dom. Zapravo, čim stigne u grad u kojem porodica živi.

Giuseppe Tornatore poznat je po naslovima “The Best Offer” (2013), “Cinema Paradiso” (1988), “Malena” (2000), a njegov “The Unknown Woman” je takođe vrlo dobar film. Tornatore je već za svoj drugi dugometražni film “Cinema Paradiso” doneo Italiji još jednog Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja, dok je “The Best Offer”, za koji potpisuje i scenario, bio jedan od najboljih filmova te godine, sa odličnom, osvežavajućom, maltene originalnom i inovativnom pričom. Dakle, Tornatore sigurno nije neki šalabajzer koji ne zna kako da uvuče publiku u svoju priču, već jedan od najznačajnijih reditelja u protekle četiri decenije. Nadaren je da svoju viziju života maestralno prenese na film i na taj način nikoga ne ostavi ravnodušnim. Ovde veoma vešto gradi priču u tandemu sa scenaristom Massimom De Ritom, a čim shvatimo o čemu se radi, bićemo primorani da nastavimo s gledanjem. Takođe, vrlo bitna stvar je muzika koju potpisuje legendarni italijanski kompozitor Ennio Morricone, koja pojačava već postojeću nelagodnost.

Naša glavna protagonistkinja je Ukrajinka po imenu Irina (ruska glumica Kseniya Rappoport), koja se proračunato ubacuje u život mlade i imućne italijanske porodice. Irina je spremna na sve kako bi postala pouzdana sluškinja mladog para i voljena dadilja njihove ćerke, a razlog za to i te kako ima. Rizikujući da bude razotkrivena, ona pokušava da sazna identitet svoje ćerke, ali to nije jedini problem koji ima.

Već u uvodnoj sceni saznaćemo da je Irina u prošlosti bila prostitutka, ali je ta prošlost i dalje progoni, a ona želi da je se oslobodi i živi miran život. Irina u porodici Adacher brine o kućnim poslovima i njihovoj ćerki, Tei, sa kojom izgrađuje snažan odnos. Naime, devojčica boluje od retke bolesti za koju lekari još nisu pronašli lek, što znači da je potreban neko ko će stalno biti pored nje. Njen odnos sa devojčicom nije uvek idealan, prvo je maltretira, pa je mazi.

Međutim, Irina će morati prvo da pronađe način kako da dođe u njihovu kuću i dobije posao, jer porodica već ima zaposlenu sluškinju, odnosno dadilju, koja brine o Tei, ali Irina je uporna i neće je niko zaustaviti. Za početak, ona će se sprijateljiti sa Matteom (Alessandro Haber) koji radi u zgradi i upućen je u živote stanara, nudeći mu procenat od svoje plate, a potom preko njega upoznaje sluškinju porodice, Ginu (Piera Degli Esposti). Tek što su se njih dve sprijateljile dešava se tragedija: Gina pada niz veliko spiralno stepenište u zgradi i završava u invalidskim kolicima. Slučajnost ili ne? Nakon kratkog intervjua za posao kod porodice Adacher, Irina konačno dobija posao i kreće u svoju misiju otkrivanja istine za kojom čezne.

Efikasnost “The Unknown Woman” može se meriti po tome koliko Irina drži našu pažnju iz scene u scenu, a Kseniya Rappoport uspeva da bude dovoljno dobra da nas zadrži budnima. Pohvale idu i na račun Clare Dossene, devojčice koja ima toliko zahtevnu ulogu, da je pitanje koliko odraslih bi se snašlo u njoj. U poređenju sa prethodnim Tornatoreovim filmovima, “The Unknown Woman” je dosta mračniji i sadrži scene nasilja, u te scene spada i zlostavljanje koje je Irina pretrpela. Više puta vidimo koliko je okrutno bila tretirana kao seksualna robinja (bičevana, vezana…) od strane ljudi koji će se često pojavljivati kroz flešbekove, a njen primarni mučitelj iz prošlosti će se kasnije vratiti po nju (glumac Michele Placido, čovek koji nema nijednu dlaku na svom telu, potpuno obrijan). Ona takođe radi neke užasne stvari tokom filma, ali nas i vuče da navijamo za njen lik kada otkrijemo više detalja iz njenog problematičnog života.

Od zagonetne početne scene u kojoj je Irina gola sa maskom na licu, zajedno sa nekoliko drugih mladih žena, pa sve do kraja njene potrage za istinom, “The Unknown Woman” pruža publici vrhunsko filmsko iskustvo, a Giuseppe Tornatore još jednom dokazuje da je veliki majstor.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 10. јул 2022.

Better Days / Shaonian de ni (2019)

 Kritika objavljena na Before After



Deca koja trpe nasilje često o tome ćute, ali će to pokazati na druge načine: postaju plašljiva, ne ide im se u školu, slabije uče, tužna su, nisu raspoložena za druženje, a ponekad i ona postaju nasilna. Ako ovakvo stanje traje duže, i ako se tom detetu ne pomogne na vreme, posledice mogu da budu katastrofalne.

Film „Better Days“, koji je režirao Derek Tsang, bavi se globalnim problemom vršnjačkog nasilja. Mesto dešavanja je Kina, a već u uvodnim scenama saznaćemo kako je jedna od najboljih učenica srednje škole upravo počinila samoubistvo, skočivši sa školske zgrade na asfalt. Neće nam trebati mnogo vremena da shvatimo da je devojka počinila samoubistvo zato što su je u školi maltretirali. Đaci koji su prisustvovali ovom tragičnom činu vade svoje mobilne telefone i snimaju ovu scenu, a jedina koja skida svoj mali kaput i stavlja ga preko tela je najbolja učenica u odeljenju Chen Nian. I tim potezom, Chen je sebe označila kao sledeću metu školskih nasilnika i nasilnica. Prebijaće je kad god im to padne na pamet, ponekad čak i do te mere da je to izuzetno teško gledati.

Da stvar bude gora, Chen Nian nema pravih prijatelja, potpuno je sama, njena jedina bliska drugarica je ona čije telo leži u dvorištu. Reditelj Derek Tsang je prilično surov prema njenom liku i od početka će da je „lomi“ na razne načine. Međutim, pojaviće se neko u njenom životu, neko kome isto nije nimalo lako.

Kada Chen Nian (Zhou Dongyu) jedne večeri na ulici primeti da je grupa muškaraca brutalno pretukla jednog mladića, pokušava da mu pomogne, što će se prilično loše završiti. Ali, Chen Nian će se povezati sa mladićem, sitnim uličnim kriminalcem Xiaom Beijem (Jackson Yee), koji ubrzo postaje njen zaštitnik i između njih dvoje počinje da se razvija iskreno prijateljstvo. Ali, neće to tako lako ići, jer i sam svakodnevno trpi batine zbog svojih uličnih poslova, često dolazi u teškim modricama kući, a leđa su mu toliko uništena da je u jednoj sceni to teško gledati. I svaki put kada zakaže i ne bude pored Chen Nian, njeni mučitelji to vešto koriste. Naravno, pojaviće se i policija koja vodi istragu i želi da zna sve, ali neće biti od velike koristi. Chen Nian ima majku koja je takođe u problemu, o čemu ćemo saznati više tokom filma, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se dogodi novi incident, koji preti da razdvoji Xiao Bei i Chen Nian.

Tokom uvodnog dela, „Better Days“ izgleda kao zatvorski film. S tim da je zatvorska odeća zamenjena školskom uniformom, zatvorske ćelije školskim učionicama sa rešetkama, a tuče okrutnim školskim nasiljem. Ali svet u kojem živi nevina Chen Nian, u svakom je trenutku zastrašujuć. Tek kada joj Xiao Bei pruži ruku spasa, stvari će se malo popraviti. Na trenutak se čini da će „Better Days“ možda skliznuti u ljubavnu priču, jer postoje scene koje to nagoveštavaju. Međutim, to se neće dogoditi, daleko je od ljubavnog filma. Umesto toga, veći deo filma usredsređen je na traume koje ostavlja nasilje. Kao što možemo videti u filmu, mnogi učenici imaju zauzete i odsutne roditelje koji rade u drugim gradovima, što dovodi do toga da imaju manje mogućnosti da kontrolišu svoju decu. No, opet, ni u suprotnom slučaju ne postoji garancija da će se to sprečiti. Reditelj Derek Tsang snimio je film po romanu za mlade „In His Youth, In Her Beauty“, koji potpisuje Jiuyue Xi, i učinio je to superiornim filmskim jezikom, poigravajući se žanrovima trilera i socijalne drame.

Što se tiče glumaca, Zhou Dongyu je maestralna, posebno pokazuje svoj raskošni talenat u emocionalno složenim scenama, njen performans je prosto zapanjujuć i dobijamo ono najbolje od dečijeg nastupa na filmu. Jackson Yee takođe blista, ali ovo je u potpunosti film koji pripada Zhou Dongyu. Reditelj Derek Tsang trajanje filma montira na čak 2h i 15m, ali „Better Days“ na tom vremenu radi perfektno, i ne samo da je s dodatnim vremenom Tsang dobio mogućnost zaokružiti ovu emotivnu priču onako kako je zamislio, već je film bio pravi mega-hit u kineskim bioskopima zaradivši više od 220 miliona dolara. Bio je kineski kandidat za Oskara u kategoriji najbolji strani film i, uz odličnu zaradu, imao je dobre kritike i okitio se sa nekoliko nagrada na festivalima.

Iako „Better Days“ nije istinita priča, na njega i te kako možemo gledati kao na stvarni život, odnosno događaje. Malo stvari se ovde može nazvati fikcijom. Nije lako za gledanje, jer vidimo nedužno dete koje trpi konstantno i okrutno fizičko i emocionalno zlostavljanje od svojih drugova iz razreda. Derek Tsang kaže da nije bio lak zadatak ni za njegovu glavnu glumicu koja je morala da odigra ovako zahtevnu ulogu, na setu je čak bila blizu tačke da se potpuno slomi, i ne postoji mnogo dece glumaca koji mogu da ovo iznesu kako treba. Tsang je ranije već sarađivao sa zvezdom Dongyu Zhou, na njegovom filmu „Soulmate“ (2016), pa je „hemija“ između reditelja i glumice bila vrlo bitna stvar tokom snimanja. Morao je da joj pošalje nekoliko teških video snimaka i priča o maltretiranju kako bi joj bolje pomogao da razume svoj lik i ono što treba da radi.

Sve prvoklasno funkcioniše u „Better Days“. Ovo je sjajan film u kojem dobijamo realističan prikaz društvenog problema koji pogađa sve zemlje sveta. Fotografija je takođe fenomenalna, a da je tek vidite noću! Ovo je film koji se grabi sa obe ruke.

Ocena: 9/10.

недеља, 26. јун 2022.

Nowhere Special (2020)

 Kritika objavljena na Before After



Svako ko je roditelj, ali i oni koji se u ulozi roditelja nisu ostvarili, biće duboko dirnut dramom "Nowhere Special", italijanskog reditelja Uberta Pasolinija. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji, u septembru 2020. godine.

U pitanju je istinita priča iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred, a o čemu se tačno radi, saznaćemo odmah.

John (James Norton) je tridesettrogodišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četvorogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude. 

John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos. John vodi sina svakodnevno u školu i park, a između toga posećuje porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati, kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. No, nikako da pronađe ljude kakve je zamislio, a oni koji su na prvu možda i izgledali kao dobar izbor, obično se i nisu pokazali takvima. Reditelj i scenarista Uberto Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, a saznaćemo vrlo brzo da ih je Michaelova majka napustila i otišla, ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom i trudi se najbolje što može oko njega.

Dok se bori s ovom situacijom, pomoć dobija od socijalne radnice Shone (Eileen O'Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da pronađe pravu porodicu. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. Možda je neobično da oca glumi glumac poput Jamesa Nortona, ali teško je zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde. Savršen je, a odlično ga prati i Daniel Lamont, apsolutni početnik, u ulozi neverovatno slatkog dečaka.

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok James Norton pokazuje do kojih visina ide njegov talenat kao glumca, igrajući Johna ne samo kao „jadnog“ čoveka, već i roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ono što mnogim filmovima ne polazi za rukom. Ovo je prilično moćan i srceparajući film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Opet, uspeo je Pasolini da u svemu tome pronađe i neke male radosti i trenutke sreće, posebno u trenucima kada su John i Michael sami, kada zajedno šetaju ulicom i vode neke simpatične razgovore kakve obično vode očevi i njihovi četvorogodišnji sinovi. Jasno nam je od početka da John želi da provede što više lepih trenutaka u društvu svog sina, verujući da će ga pamtiti po dobrim stvarima i da će jednog dana shvatiti šta se zaista dogodilo.

U jednom trenutku, domaća čokoladna rođendanska torta razdvaja oca i sina preko kuhinjskog stola, što ćemo shvatiti da nije nimalo slučajno. Nema trikova, zupčanici se polako okreću, Pasolinijev tempo pripovedanja je lagan, nema šokantnih obrta, samo humano i skromno. "Nowhere Special" vodi svoju publiku na neverovatno osetljivo i potpuno iskreno mesto, film je pun trenutaka zbog kojih poželite da zagrlite svoje voljene.

Iako smo se poslednjih godina zaista nagledali filmova o bolesnim ljudima, snimio je Uberto Pasolini film koji je ubedljiv i dirljiv, i to prema stvarnim događajima i stvarnim ljudima koji su, nažalost, doživeli sve ono što su otac i sin iz ovog filma. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte "Nowhere Special", boleće, ali vredi.

Ocena: 8,5/10.

понедељак, 20. јун 2022.

Sleep Tight / Mientras duermes (2011)

 Kritika objavljena na Before After



Za nepuna dva sata koliko traje, film "Sleep Tight" će vas oduševiti, šokirati i podsetiti da ljudi koji vam se smeškaju i te kako mogu da budu zli i opasni po vaš život. 

Dakle, u pitanju je film (psihološki triler) koji je odličan na svakom planu. Španci su nas poslednju deceniju naučili da se ne šale kada snimaju trilere, te da ćemo posle jednog odgledanog filma tražiti još. Reditelj Jaume Balagueró, rođen u Španiji, poznat je po naslovima "REC" (2007) i "REC 2" (2009), a "Sleep Tight" je njegov verovatno najbolji film koji je snimio u karijeri, i teško da će neko u skorije vreme moći da ga nadmaši i ponovi nešto slično. Ovo je jedan od onih filmova koji će učiniti da se osećate krajnje nelagodno i poželite da prekinete gledanje, ali jednostavno nećete moći.

U Španiji nema mnogo glumaca koji mogu da odigraju ulogu negativca bolje od Luisa Tosara, on je prosto neko ko je rođen da bude to što je upravo ovde - čovek koji samo kad vas pogleda hvata vas jeza. Znamo ga vrlo dobro iz filma "Celda 211" (2009), s kojim je stekao popularnost kao glumac, ali je i pre toga imao veliki broj uloga. Iako su svi glumci ovde fantastični, doduše, nema ih mnogo, Luis Tosar je glavni lik, briljira i nakon što se film završi ostaće nam još dugo u glavi sve ono što je uradio. Njegov lik je na početku predstavljen kao ljubazna i dobrodušna osoba, ali kako film odmiče polako shvatamo da je on sve samo ne obični domar. Pruža jedan sjajan performans i samo u ovakvim kompleksnim ulogama se vidi pravo glumačko umeće jednog pravog majstora.

Film poseduje i elemente horora, međutim, u te elemente ne spadaju iskakanja, niti natrprirodni elementi, već jednostavno jeziva atmosfera i razmišljanje kako bi ono što se dešava u filmu, ma koliko bizarno, moglo da se dogodi u stvarnosti. Već u uvodnim scenama videćemo koji problem muči našeg glavnog lika, kako živi, o čemu razmišlja i gde provodi najviše vremena.

César (Luis Tosar) je domar zgrade koji ne može da bude srećan, frustriran je i duboko nezadovoljan svojim životom, ali to ne pokazuje, makar ne u početku. Nema prijatelje ni devojku, nema ništa što bi ga usrećilo. Njegov posao je da stvari u zgradi drži pod kontrolom, te da se uredno javlja svim stanarima koji prolaze pored njega sa osmehom na licu, a to je ono što on ne može da gleda jer ne podnosi srećne ljude. Clara (Marta Etura) živi u toj istoj zgradi i ona je sve ono što on želi da bude u svom životu, ali neće on tek tako dozvoliti da bude nesrećan, a još manje da Claru gleda svaki dan srećnu i nasmejanu. César postaje opsednut njom i zadire joj u život mimo njenog znanja i dozvole, terorišući je na brojne jezive načine kako bi je slomio, ulazi u njenu sobu dok ona nije kod kuće i čeka pravu priliku da zada konačan udarac i učini Claru nesrećnu, baš kao što je i on sam. Međutim, neće ići sve po planu, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se pojavi Marcos, Clarin dečko.

Postaće nam jasno da César ima ozbiljnih mentalnih problema i da je spreman na sve, a kada neko iz zgrade slučajno otkrije njegove bolesne planove, postaće još gori. Reditelj Jaume Balagueró većinu radnje zadržava u zgradi, te sobama, a napolje se izlazi samo povremeno. Kada je reč o neizvesnosti, "Sleep Tight" je po tom pitanju remek-delo, i kako se film kreće prema finalu, sve više raste napetost i neizvesnost. Iako je premisa prilično jednostavna, a priča prilično jasna, ovo je triler koji uspeva da pruži užasnije trenutke od mnogih horora, i to sve sa čistim naturalizmom. Jaume Balagueró je ovde zaista pokazao da nastavlja da raste i napreduje sa svakim filmom koji režira. Na sve to, pisanje je još jedna stvar koja ovde dobro funkcioniše, i pohvale moramo uputiti i na račun scenarija koji potpisuje Alberto Marini, ali najveće oružje filma je Luis Tosar, u zastrašujućoj predstavi od koje "oči ispadaju".

César je čovek koji živi od tuđeg bola. Iako ga stanari zgrade retko primećuju, on krišom posmatra svaki intimni detalj njihovih života. Clara je suviše vesela za njega: što je ona srećnija, to on dublje pada u očaj. Da bi on bio srećan, Clara mora da pati. Na kraju, "Sleep Tight" je film vredan pažnje, krasi ga dobra režija i vrhunska gluma, te atmosfera koja se uvlači pod kožu. Snimljen na najbolji mogući način, grabi našu pažnju i ne pušta nas dok se ne završi.

Ocena: 9/10.

среда, 8. јун 2022.

Chicuarotes (2019)

 Kritika objavljena na Before After


Kao reditelj, Meksikanac Gael García Bernal (takođe glumac, producent, scenarista) je znatno napredovao od svog debija "Déficit" (2007), a dokaz je film "Chicuarotes", koji nas vodi u Meksiko, gde ćemo upoznati veoma zanimljive likove. Ipak, Gael García Bernal iako je postao reditelj na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti, više je poznat kao glumac, videli smo ga u dva možda i najbolja meksička filma svih vremena. Prvi je "Amores perros" (2000) Alejandra Gonzáleza Innaritua, a drugi "Y tu mamá también" (2001) Alfonsa Cuaróna. Dakle, rad sa najboljim rediteljima današnjice sigurno mu je pomoglo da snimi realističnu krimi-dramu. "Chicuarotes" je premijerno prikazan na filmskom festivalu u San Sebastianu, a naslov filma ima dva značenja: ljute čili paprike i naziv za stanovnike San Gregorija Atlapulca. 

Dok se autobus kreće kroz grad Meksiko Siti, tinejdžeri Cagalera (Benny Emmanuel) i njegov drugar Moloteco (Gabriel Carbajal), našminkani i maskirani u klovnove, pokušavaju da zabave putnike nadajući se da će uspeti zaraditi koji pezos. Međutim, putnici baš i nisu oduševljeni jer bacaju loše fore. Cagalera je besan i vadi pištolj, pa da vidiš pezosa. 

Potom obojica odlaze zajedno u deo grada u kojem žive, siromašnu latinoameričku favelu, iz koje Cagalera želi da pobegne sa svojom devojkom, frizerkom, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto. Njegov otac je teška budaletina, alkoholičar i siledžija koji maltretira njegovu majku, njega, sestru i brata. 

Vidimo da Cagalera i Moloteco nisu jedini koji se bore za bolji i stabilniji život, i da je život u San Gregoriju Atlapulcu za većinu stanovnika žestoka borba, svaki novi lik kojeg sretnemo je u nekom problemu. A takođe nam je jasno da se mnogi ljudi bave kriminalom, od starijih do mlađih, gotovo da su svi uključeni u opasne kriminalne radnje. Ali, postoje i oni poput Cagalerine majke Tonchi (Dolores Heredia) koja ne gubi nadu da će se stvari promeniti na bolje. Cagalera neće da čeka, jer zna da ovde nema života, pa dolazi na ideju da kidnapuje sina lokalnog mesara, verujući da će platiti otkupninu koja će im omogućiti novi početak na nekom boljem mestu, ali pre toga, prvo kreću pljačkanjem prodavnice donjeg veša. Naravno, taj Cagalerin plan se neće odvijati onako kako je zamislio, a njihovi životi će skliznuti u još gori haos.

Gael García Bernal ima filmografiju kakvu mnogi glumci mogu samo da sanjaju. Pored toga što je radio sa vodećim filmskim stvaraocima, glumio je likove u različitim zemljama: Čile („Neruda“ i „No“, oba je režirao Pablo Larraín), Francuska („The Science of Sleep“, Michel Gondry), Argentina („Motorcycle Diaries“, Walter Salles), Kuba („Wasp Network“, Olivier Assayas) i Iran („Rosewater“, Jon Stewart). S druge strane, kao reditelj je, rekosmo, napredovao i napravio zanimljiv film, ali ga na tom planu još uvek ne možemo nazvati majstorem. Glavna prednost filma "Chicuarotes" je gluma, apsolutno svi glumci su sjajni, posebno briljiraju deca, i to nije slučajno, jer mnogi od njih već imaju iskustvo pred kamerom, međutim, teško da možemo da ih volimo jer rade loše stvari, čak i navijamo da dobiju po ušima, dakle, nimalo simpatični. Cagalera je dominantan u odnosu na svog povučenijeg i manje ambicioznog prijatelja, misli da je pametan i da ima dobar plan, a zapravo je glup. Tema kojom se film bavi će uvek biti aktuelna, mesto je moglo biti bilo koje drugo na svetu, problemi su skoro svuda isti, ali latinoameričke zemlje su posebna priča.

Jedno je sigurno: Gael García Bernal vrlo dobro poznaje svoju zemlju, odnosno probleme. Na realističan način prikazuje život u Meksiku i upoznaje nas sa svakodnevnim mukama sasvim običnih ljudi. Istina, postoji i veliki broj komičnih scena, film poseduje elemente komedije, ali ćemo veoma brzo shvatiti da ono što se ovim ljudima dešava u životu je sve samo ne smešno. Koliko zapravo nije smešno, najbolje zna Moloteco koji je siroče i živi sam u kolibi, ili Cagalera koji mora da gleda i trpi nasilje u svojoj porodici.

Kada se podvuče crta, "Chicuarotes" nije savršen film, takođe nije prvi, a ni poslednji koji se bavi siromaštvom i kriminalom u Meksiku, ali je i te kako vredan gledanja i veoma važan.

Ocena: 7,5/10.