субота, 20. новембар 2021.

C'mon C'mon (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao tandem, ali je takođe dubinski pogled u emocije. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme. S prirodnim izvedbama, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom (a šta kažete na onu raskošnu crno-belu kinematografiju?), “C’mon C’mon” je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i poziva na razmišljanje. “C’mon C’mon” je imao svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.

Kao što se može videti sa postera, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće – mladi Woody Norman, ima samo 9 godina. I ne samo to, njega možemo smatrati ovde prvom zvezdom filma, ili barem jednakom kao što je Phoenix. Imati preko puta sebe Phoenixa, a važiti za prvu zvezdu u tako ranoj dobi nije mali podvig čak ni za odraslog glumca sa ozbiljnim glumačkim iskustvom, a Norman je u stanju da ga besprekorno prati. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i lagana muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.

Neki će možda smatrati da je “C’mon C’mon” presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Svi likovi su maestralno napisani, a “C’mon C’mon” je ujedno i dobar podsetnik da, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu “Joker”, Joaquin Phoenix je podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova kao i u njegovim prepoznatljivim ulogama. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.

Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu i saznao šta misle na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno, a zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu. Saznajemo takođe da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je intervjuisanje dece o njihovoj budućnosti – sluša decu čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, ovo su najbolji trenuci u filmu.

Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu – rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman – i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u Njujork, a zatim u Nju Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti, jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima »crno-belo« deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti.

Ono što radi tako dobro u ovom filmu je da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život. Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi mi frustrirani.

Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju, a Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih ljudi koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta. Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali, samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrti, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu. 

“C’mon C’mon” nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali, ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. Najveća prednost ovog filma, pored brilijantne režije i scenarija, svakako je gluma Joaquina Phoenixa i Woodyja Normana i zajedno su vraški dobri. Johnny je dobar slušalac, što je ključno, i to strpljenje će mu dobro poslužiti sa Jessejom. “C’mon C’mon” je mašina za osvajanje nagrada.

Ocena: 9/10.

Нема коментара:

Постави коментар