The Chestnut Man / Kastanjemanden (2021)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Nema ništa jezivije od misterioznog ubice koji za sobom ostavlja male figure kada on ili ona izvrši ubistvo. U novoj danskoj seriji “The Chestnut Man”, ubica ostavlja za sobom male ljude napravljene od šibica i orašastih plodova koji se obično peku na otvorenoj vatri za Božić. Seriju su kreirali Dorte Warnøe Høgh, David Sandreuter i Mikkel Serup, režirali su Kasper Barfoed i Mikkel Serup, a zasnovana je na istoimenoj knjizi Sørena Sveistrupa koja je objavljena 2018. godine. Glavne uloge pripale su Danici Ćurčić (glumica, rođena u Beogradu, ali je veći deo života provela u Kopenhagenu) i danskom glumcu Mikkelu Boe Følsgaard (osvojio je Srebrnog medveda za najboljeg glumca na festivalu u Berlinu, film “A Royal Affair” 2012, što je ujedno bio i njegov debitantski nastup) koji istražuju ubistva nekoliko žena uključujući misterioznu figuru od kestena ostavljenu na mestu zločina.

Knjiga “The Chestnut Man” (Čovek od kestena) proglašena je za jednu od najboljih i najjezivijih knjiga ovog žanra. Roman je preveden na više od petnaest jezika i prodat u višemilionskom tiražu. Ali, to ne treba da čudi kada su u pitanju Skandinavci, jer ta njihova dominacija u tom žanru traje već dugo. Vredi pomenuti i Stiega Larssona (Muškarci koji mrze žene), najuspešnijeg i najpopularnijeg nordijskog pisca, čije je delo prodato u više od sedamdeset miliona primeraka širom sveta. Međutim, ne možemo, a da se ne zapitamo šta inspiriše ove uspešne i cenjene pisce na pisanje romana o poremećenim serijskim ubicama, hodaju li njihovim selima i gradovima psihopate sa motornim testerama u rukama i da li su njihove dnevne novine pune vesti iz crne hronike? Skandinavske zemlje (Norveška, Švedska, Danska, možemo dodati tu Finsku i Island) su na vrhu liste najsigurnijih zemalja sveta, Island je, recimo, najsigurnija zemlja na svetu (ili makar se tako smatra), nema mnogo ubistava, posebno ne onih okrutnih, takođe imaju izuzetno nisku stopu kriminala, čak se priča da islandska policija ni ne nosi oružje, tako da ti krimi-trileri uglavnom nisu utemeljeni na stvarnosti. Ipak, deluju toliko stvarno da stvarnije ne može biti. Zapravo, skandi-noar razbija ovu iluziju i to bi mogao biti jedan od razloga zbog čega je toliko popularan na svetskom nivou.

S druge strane, kada je reč o filmskim i televizijskim ostvarenjima, Skandinavci su ušli u ‘zlatno doba televizije’ i zaslužni su za neke od najoriginalnijih, često mračnih i atmosferičnih serija koje se danas mogu pronaći, poput: “The Killing” i “Bron/Broen”, a dobro su ih pratile “Trapped”, “The Valhalla Murders”, “Wisting”, “Sthlm Requiem”, “Sorjonen”, “Deadwind (Karpi)”, i sve su bile zaista odlične. Godinama su vodeće bile tipične američke, ali su ih pre nekoliko godina zamenile Skandinavske, i to s punim pravom. Specifične, originalne serije s moćnim pejzažima prirode dalekog severa Evrope gledaju se u jednom dahu i nikad ne umore. Atmosfera je tu nekako uvek posebno tmurna, likovi rastrojeni, a radnja uvek deluje veoma ubedljivo.

Do sada smo, dakle, videli toliko ovakvih serija, da se pitamo po čemu bi se “The Chestnut Man” mogla izdvojiti? Međutim, stvar je u tome da ponekad nije nužno da se izmišlja nešto novo da bi bilo dobro, dovoljno je samo da radnja bude promišljena i mudra. “The Chestnut Man” ima intrigantnu misteriju i snažne glavne likove, što se ovaj put pokazalo kao dovoljno. Serija vas tera ne samo da razmišljate o ubici već i o tome zašto on čini ove neviđene zločine. Da li je reč o nekome ko je prosto zao ili osobi koja želi da „ispravi krive drine” u društvu na najgori mogući način? Sørenu Sveistrupu nije strana televizija, jer je kao scenarista i producent zaslužan za ostvarenje “The Killing” (na originalnoj seriji je bio scenarista, dok je na američkoj verziji bio producent), a bio je i scenarista filma “The Snowman” (2017), o kojem je verovatno najbolje ne razmišljati previše. Što se tiče rediteljskog dvojca – Kaspera Barfoeda i Mikkela Serupa, oni su stare „kuke”. I u pisanju i u režiji oseća se samopouzdanje koje dolazi zbog iskustva – obojica su uglavnom radili na televizijskim serijama. Znate da ste u dobrim rukama već iz uvodne scene u prvoj epizodi i tako ostajete do kraja. Sa samo šest epizoda, “The Chestnut Man” je taman po meri, ali svakako ne bi smetalo da smo dobili još dva ili tri sata trajanja. No, i ovako nije loše.

“The Chestnut Man” počinje prikazom jezivog ubistva mlade žene. Na mestu zločina je ostavljena mala figura od kestena u obliku čoveka, a za rešavanje zločina zaduženi su par detektiva, Naia Thulin (Danica Ćurčić) i Mark Hess (Mikkel Boe Følsgaard). Inače, Naia je na pragu napuštanja odeljenja za ubistva jer je samohrana majka i želi da pređe u manje zahtevno odeljenje za sajber kriminal, kako bi mogla da se više posveti svojoj ćerki, ali ona i namučeni Mark koji je ponovo kod kuće u Kopenhagenu još neko vreme neće moći da se oslobode svog posla jer će biti prinuđeni da ostave svoj život po strani. Njih dvoje kreću kao potpuni stranci u rešavanje zločina, te na samom početku nema puno poverenja među njima. Ubrzo nakon prvog ubistva pojaviće se još jedno, a detektivima postaje jasno da je figura od kestena sa početka od krucijalnog značaja za slučaj. I ne samo to, kada se na figuri pronađu otisci Kristine Hartung, jedanaestogodišnje ćerke danske ministarke Rose Hartung (Iben Dorner) koja je nestala godinu dana ranije i vodi se kao mrtva, slučaj postaje još komplikovaniji. Pored potrage za ubicom, upoznaćemo se sa privatnim životima glavnih protagonista, njihovim tragedijama koje su ih obeležile, kao i sa drugim ljudima među kojima je ubica.

Dok serija ide napred i sve više tela se gomila, “The Chestnut Man” postaje sve složenija, ali kako se razotkrivaju mračne tajne iz prošlosti naših likova, sve polako dolazi na svoje mesto, s tim da krajnji obrt i identitet ubice ostaju nepredvidivi do kraja. Veoma je teško razumeti i pretpostaviti ko je odgovoran za zločine ili zašto se to dešava. Takođe, kakve veze sve ovo ima sa Kristinom Hartung? Način na koji počinilac bira svoje žrtve teraju vas da se zapitate mnogo stvari. Stoga ste primorani da nastavite da gledate kako biste razumeli šta se, dođavola, zapravo dešava, i publika je u ulozi detektiva, tako da ovde nema mnogo mesta za dosadu. Iako ovo nije horor, neki elementi podsećaju na taj žanr – postoji stalni osećaj nelagodnosti i anksioznosti. Danica Ćurčić i Mikkel Boe Følsgaard kao Naia Thulin i Mark Hess su sjajni. Njihova hemija je prosto odlična, a u ovom žanru je to jako bitno. Vizuelno i estetski, “The Chestnut Man” takođe zaslužuje pohvale. Umesto snežnih pejzaža i zaleđenih jezera, vlada jesenja atmosfera: pocrvenelo lišće daje daleko šareniji izgled. No, treba biti pošten pa čak i Netflixu odati priznanje za nekoliko zaista sjajnih serija prošle godine, kao i filmova, što nije čest slučaj i uglavnom gledamo teške promašaje, kojih će, naravno, i dalje biti.

Neke televizijske serije vas od samog početka zgrabe za vrat i uvuku u svoju priču, “The Chestnut Man” je jedna od takvih. Ako ste ljubitelj kriminalističkih drama, zaista ne želite da propustite gledanje “The Chestnut Man”. Pametno i pažljivo osmišljena, napisana i potpuno zadivljujuća od početka do kraja. Preporuka se podrazumeva.

Ocena: 8,5/10.

Luzzu (2021)

Kritika objavljena na Lupiga.com

Režija i scenario: Alex Camilleri

Uloge: Jesmark Scicluna, Michela Farrugia, David Scicluna, Uday Maclean, Stephen Buhagiar

U svetu filma Malta je više poznata po tome što svoje prekrasne lokacije pozajmljuje drugima nego što ih koristi za svoje sopstvene filmove. Verovatno ste maltešku obalu videli barem desetak puta u filmovima, a da toga niste ni svesni. Njene živopisne obale korišćene su kao lokacije na projektima u rasponu od "Game of Thrones", preko "Gladiatora", pa sve do "Popeyea" kojeg je režirao Robert Altman. Pa ipak sada nam je stigao jedan film sa Malte, čija se radnja odvija na domaćem terenu, i to na maternjem jeziku, sa glumcima koji glume sami sebe i tu žive. Dakle, ovo je u potpunosti malteški film. Zamislite da morate da se odreknete nečega što volite jer nemate izbora osim da to pustite, pritom da od toga zavisi i vaša porodica? Kako biste se osećali?

Ova su pitanja u centru novog filma "Luzzu" kojeg potpisuje malteško-američki reditelj Alex Camilleri (napisao i režirao). U svom debitantskom dugometražnom rediteljskom debiju, Camilleri i njegov snimatelj Léo Lefèvre sa iskrenošću, radoznalošću i realizmom snimaju jednog običnog čoveka na Malti, koji se bavi ribolovom i koji od istog živi, koristeći uglavnom neprofesionalne glumce da dodaju sirovost i autentičnost ovoj suptilnoj drami, a zapaženu ulogu ostvario je i mladi zagrebački glumac Filip Sertić.

"Luzzu" je premijerno prikazan u glavnom programu festivala u Sundanceu. Nakon toga je nastavio festivalsku turneju, a prijavljen je i kao malteški kandidat za Oscara. Ime Luzzu iz naslova je zapravo tradicionalni malteški ribarski mali brod, odnosno šareni čamac koji su vekovima lokalni ribari koristili dok su lovili ribu. Naša zvezda je stvarni malteški ribar po imenu Jesmark (Jesmark Scicluna), koji je vlasnik jednog takvog luzzua - šarenih je boja, žut, crven, zelen i plav. Jesmark je sin ribara koji je i sam bio sin ribara i tako niz generacija, pri čemu je svaki otac prenosio porodični luzzu. Ono što gledamo nikada ne izgleda kao predstava, već kao težak život koji se živi pred kamerama. Preko Jesmarka se upoznajemo sa stvarnim životnim borbama sa kojima se Maltežani suočavaju, pre svega, poteškoćama u podizanju porodice i nepravdama koje ih okružuju - sistema koji kao da je stvoren da im uništi tradiciju.

Jesmarkov luzzu, stara drvena stvar sa više šarma nego funkcionalnosti, koju on naziva „Ta Palma“, curi i mora na popravku. To ga stavlja u nepovoljan položaj na konkurentnom ribarskom tržištu. Da stvar bude gora, Jesmark kod kuće ima malo dete koje ima ozbiljnih zdravstvenih problema i devojku, Denise (Michela Farrugia), o kojima treba da brine. Kada se on vrati kući praznih ruku nakon posebno nesrećnog dana na moru, ona odlučuje da se iseli iz njihovog stana i ode u stan svoje majke. Jesmark je besan, ogorčen i očajan, mora da sastavlja kraj s krajem u profesiji koja je, čini se, na ivici izumiranja, a problemi se svakim danom sve više gomilaju. Vrlo brzo nesrećni Jesmark, čiste duše i dobrih namera, polako shvata da ako želi spasiti svoj mali brod i porodicu, morat će učiniti sve, ali će tako pregaziti sve svoje ideale, progutati svoj ponos i raditi sa ljudima koje inače prezire i krivi za uništavanje tradicionalnog načina ribolova koji praktikuje. U početku, Jesmark i njegov prijatelj David (David Scicluna) hvataju sabljarku, koja bi inače na pijaci imala dobru cenu, ali moraju da je bace nazad u vodu (već je mrtva) jer nije u sezoni. Kasnije, Jesmarku se pruža šansa da proda svoj luzzu i da se odrekne dozvole za ribolov (7.000 evra bi trebalo da dobije za to).

Alex Camilleri je snimio redak umetnički film koji prikazuje kako sveobuhvatna politika Evropske unije može da uništi lokalne običaje, kao i ljude i porodice. U moru blokbastera i visokobudžetnih filmova kojima nas zasipaju i truju, neki skromni (ali vredni) filmovi često prođu nezapaženo, i tu nepravdu je teško, gotovo nemoguće ispraviti. Ali prijatno je znati da se neki pravi filmski umetnici još uvek mogu naći u svetu u kojem je novac skoro pa uvek jedini cilj. Postao je svet u kome moćni napreduju, a mali nestaju.

"Luzzu", snimljen na malom ostrvu sa svojim sićušnim budžetom, pun je sjajne glume, pre svega, nadarenog ribara Jesmarka Scicluna. Ali magija reditelja Alexa Camillerija čini ovo jednim od filmova godine, ovo je film za one koji žude za stvarnošću, i u kojem nema ništa osim surove istine. Postoje trenuci kada sva lepota mesta zavlada, posebno dok Jesmark svojim voljenim čamcem plovi morem koje više ne može nazvati svojim. Camilleri je temeljno proučio umetnost malteškog ribolova pre snimanja filma. On ispituje svaku aktivnost kojom se bave, od raspletanja mreža do popravljanja čamaca. To je ljubavno pismo ljudima u zemlji i ljudima koji pokušavaju da održe ovu kulturu živom. Ostrva Malte su karakter na svoj način i oduzimaju dah, ali ipak su ljudi srce i duša ovog mesta.

Ocena: 8/10.

C'mon C'mon (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao tandem, ali je takođe dubinski pogled u emocije. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme. S prirodnim izvedbama, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom (a šta kažete na onu raskošnu crno-belu kinematografiju?), “C’mon C’mon” je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i poziva na razmišljanje. “C’mon C’mon” je imao svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.

Kao što se može videti sa postera, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće – mladi Woody Norman, ima samo 9 godina. I ne samo to, njega možemo smatrati ovde prvom zvezdom filma, ili barem jednakom kao što je Phoenix. Imati preko puta sebe Phoenixa, a važiti za prvu zvezdu u tako ranoj dobi nije mali podvig čak ni za odraslog glumca sa ozbiljnim glumačkim iskustvom, a Norman je u stanju da ga besprekorno prati. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i lagana muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.

Neki će možda smatrati da je “C’mon C’mon” presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Svi likovi su maestralno napisani, a “C’mon C’mon” je ujedno i dobar podsetnik da, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu “Joker”, Joaquin Phoenix je podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova kao i u njegovim prepoznatljivim ulogama. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.

Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu i saznao šta misle na temu kako oni vide prošlost, sadašnjost i budućnost. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno, a zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu. Saznajemo takođe da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je intervjuisanje dece o njihovoj budućnosti – sluša decu čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, ovo su najbolji trenuci u filmu.

Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu – rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman – i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u Njujork, a zatim u Nju Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti, jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima »crno-belo« deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti.

Ono što radi tako dobro u ovom filmu je da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život. Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi mi frustrirani.

Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju, a Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih ljudi koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta. Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali, samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrti, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu. 

“C’mon C’mon” nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali, ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. Najveća prednost ovog filma, pored brilijantne režije i scenarija, svakako je gluma Joaquina Phoenixa i Woodyja Normana i zajedno su vraški dobri. Johnny je dobar slušalac, što je ključno, i to strpljenje će mu dobro poslužiti sa Jessejom. “C’mon C’mon” je mašina za osvajanje nagrada.

Ocena: 9/10.

Last Night in Soho (2021)

 

Izvanredna glumačka postava, uglađen soundtrack i oštra režija čine pobednički spoj u prvom pohodu Edgara Wrighta na psihološki horor. „Last Night in Soho“ premijerno je prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 4. septembra 2021., i važi za jedan od najiščekivanijih filmova ove godine. Bila je ovo prilično dobra godina za visokobudžetne horore. Za samo nekoliko meseci dobili smo filmove kao što su „Candyman“, „Malignant“ i trilogija „Fear Street“, a svi će lako biti kandidati za najbolji horor film godine.

Doduše, „Last Night in Soho“ ne izgleda kao film koji želi da vas uplaši. Želi da vas prenese u drugi svet, u vreme kada je muzika bila dobra, u vreme kada je „Thunderball“ (1965) bio najiščekivaniji film na svetu, u vreme kada je sve bilo potpuno drugačije nego što je danas.

 

Film „Last Night in Soho“ je mnogo stvari: priča o putovanju kroz vreme, misterija ubistva, ljubavno pismo Londonu, komentar na temu seksualnog uznemiravanja... Međutim, u svemu tome ne uspeva do kraja, ali se bori da sve to spoji na zadovoljavajući način. Opet, postoje i pozitivne stvari (pomenute na početku) koje dižu ovaj film iznad proseka. 

Potrebno je vreme da bismo osetili horor uzbuđenja. Edgar Wright donosi moderan, ali jeziv film koji zaviruje u najmračnije uglove ljudske prirode. „Last Night in Soho“ je drugačiji od svih prethodnih filmova (to je daleko njegov najmanje komični film) koje je Wright snimio i ovim filmom pokazuje da ima veštinu da bude majstor u bilo kom žanru, bez obzira na nedostatke, i biće uzbudljivo videti šta će sledeće da uradi. Ovo je ujedno i njegov prvi film koji ima ženske protagonistkinje, a on ima dve sjajne mlade glumice koje igraju glavne uloge: veoma simpatičnu Thomasin McKenzie, i glamuroznu Anyu Taylor-Joy. 

„Last Night in Soho“ izgleda kao dve odvojene priče koje su isprepletene na uzbudljive i zanimljive načine, pri čemu svaka priča dopunjuje jedna drugu.

Anya Taylor-Joy je sila na koju treba računati na ekranu, posebno je to dokazala s prošlogodišnjom serijom „The Queen's Gambit“. Međutim, u  „Last Night in Soho“ ona nije centralni lik, ona je najveća misterija filma. S druge strane, za McKenzie, ovo je samo jedna u nizu sjajnih uloga, uključujući „Leave No Trace“, „Jojo Rabbit“ i „Old“. Toliko je ubedljiva i simpatična da će se verovatno brzo popeti na vrh holivudske A-liste. S predivnom kinematografijom, Wright priča vizuelnu priču kojoj je i pored svih nedostataka jednostavno teško odoleti.

Thomasin McKenzie glumi Ellie, ambicioznu modnu kreatorku koja sa bakom Peggy (Rita Tushingham) živi na selu u Kornvolu, ali se sada seli iz Engleskog sela u London da bi tamo pohađala modnu školu. Opsednuta je 60-im godinama, modom i muzikom, ali je proganja duh njene majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i izvršila samoubistvo. 

Nakon što po dolasku pokušaj združivanja s drugim ljudima propadne zbog razlika u karakteru, Ellie odlučuje da se preseli, pa pronalazi stan u potkrovlju kuće stare gospođice Collins (Diana Rigg, u njenom poslednjem nastupu). Noću, Ellie tone u san koji je vodi u njen omiljeni period i u ulogu bliskog posmatrača života devojke (i idola) po imenu Sandie (Anya Taylor-Joy) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. No, Ellie i Sandie će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu bile ni blizu tako idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Kao što nas „Last Night in Soho“ više puta podseća, London je opasan grad. Ponekad je Ellie nevidljivi posmatrač Sandienih iskustava: u drugim prilikama, kao da živi u Sandienom telu. Sada kada je Ellie uvučena u život Sandie, da li će moći da se izvuče? 

Film ima puno uzbuđenja, zabave, haosa i sjajnih nastupa. Još jedan hvale vredan element ovog filma su pokreti kamere, uz vizuelne efekte i montažu. Rad kamere čini da publika graciozno putuje između dva sveta. Ako ste gledali bilo koji film o mračnom svetu šou-biznisa, lako ćete znati da Sandieina putanja karijere ne vodi ka bini, već ka nečemu mračnom i opasnom. Glumačka postava je najveći adut filma. U svojoj poslednjoj ulozi pre smrti, Diana Rigg ima fantastičan nastup koji je nezaboravan kao i njena uloga u hit HBO seriji „Game of Thrones“, gde je igrala Olennu Tyrell. Njeno prisustvo, zajedno sa McKenzie i Taylor-Joy, predstavlja sjajnu kombinaciju starih i novih holivudskih glumaca. A tu je takođe i Matt Smith, u ulozi Jacka, odnosno menadžera od Sandie, vrlo bitna figura u priči. Ljubav koju Ellie pokazuje prema muzici i modi iz 1960-ih daje filmu bezvremenski kvalitet koji je naglašen londonskom pozadinom, glamuroznim kostimima i frizurama.

Kada se svede račun na kraju, „Last Night in Soho“ je daleko od savršenog filma, ali i dalje sposoban da nas očara s nekim stvarima. Ipak, vredi reći, ovo je veoma mračan film, a Edgar Wright nas gura duboko u taj mrak, korak po korak, postepeno i polako. Čak iako je malo zbunjujuć i zbrkan, nije loš. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar je izuzetno zabavan.

Ocena: 7/10.

Scenes from a Marriage (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu 

Kada izgovaramo ono sudbonosno „da“ i spremamo se da započnemo život s voljenom osobom, nije nam ni na kraj pameti da bi naša romansa mogla neslavno da se završi. Međutim, neumoljiva statistika tvrdi da se skoro svaki treći brak u našoj zemlji završava razvodom. Razvod se ubraja u najstresnije životne događaje, pored gubitka posla i gubitka bliske osobe. Razvod je stresan za bivše bračne partnere, ali i za potomstvo koje su planirali zajedno da odgajaju. Kada nastupi krah braka i jedne ljubavne priče, cilj je da se dete poštedi bolnog procesa. I, naravno, ako do razvoda dođe da se taj složen postupak obavi na ljudski način, a ne da se pretvori u opšti cirkus - pljuvanje, gađanje, uvrede, ratovanje familija i ostale gluposti.

Originalna švedska ograničena serija "Scenes from a Marriage" Ingmara Bergmana, objavljena 1973. godine, bila je zasipana optužbama zbog naglog porasta stope razvoda u Švedskoj na rekordno visok nivo 70-ih godina. Ipak, bez obzira na to, "Scenes from a Marriage" je bila gledana i hvaljena serija. Hagai Levi, iskusni izraelski televizijski kreator, pisac, reditelj i producent odlučio je da snimi rimejk pod istim imenom koji je takođe nemilosrdno intiman, fokusirajući se skoro u potpunosti na jedan par čiji se brak raspada. Ova moderna adaptacija je predstavljena na festivalu u Veneciji, a premijerna epizoda na televiziji je prikazana 12. septembra 2021. na HBO-u.

Dakle, nova verzija "Scenes from a Marriage" prilično se oslanja na originalni šablon, doduše, neke promene se odnose na uloge, jer se od prve polovine sedamdesetih mnogo toga promenilo, ali je kostur priče i dalje isti. Ponovo je u pitanju priča o ljubavi i psihološkom ratu, ovaj put u jednom savremenom američkom braku. Inspiracija je tražena ne samo u originalnoj seriji, već i u delima Woodyja Allena, a onda i u skorijim ostvarenjima kao što su "Master of None", "Blue Valentine" i "Marriage Story". Hagai Levi se proslavio serijom "BeTipul" koja je posle izraelskog originala snimana u rimejkovima u brojnim drugim zemljama, a ta serija mu je bila savršena ulaznica za američko tržište, te je osvojio i Zlatni globus za seriju "The Affair". No, Levi je sebi dao izuzetno zahtevan zadatak sa snimanjem rimejka serije koju je snimio jedan od najvećih i najvoljenijih filmaša svih vremena. Levi je zadatku odgovorio prilično dobro, možda ne savršeno, ali izuzetno zadovoljavajuće. A u velikoj meri su ga spasili i glumci.

Jessica Chastain i Oscar Isaac tema su svih svetskih medija otkako su na crvenom tepihu u Veneciji razmenili poglede i dodire pune bliskosti. Da li je reč o savršenoj glumi ili između njih postoje prave emocije od kojih se ne može pobeći, zapitali su se mnogi. Jedno je, ipak, sasvim sigurno. Pojavom na crvenom tepihu i pažnjom koju su privukli, zacementirali su svoje statuse holivudskih ikona modernog vremena. Stoga je najverovatnije da su poljupci i dodiri na crvenom tepihu bili jedna od tih šala, jer i Jessica i Oscar su u srećnim brakovima sa drugim ljudima i oboje imaju po dvoje dece. Jessica ovde igra ulogu kao Mira, dok je Oscar dobio ulogu kao Jonathan. Zajedno stvaraju veoma neprijatnu tenziju, ali su zajedno i glavni razlog za potencijalno gledanje "Scenes from a Marriage". Verujete u njenu frustraciju, njegovu zbunjenost, njihov bol i njihovu sve višeslojnu ljubomoru.

Oni su njujorški par od četrdesetak godina i u braku su deset godina. Imaju malu ćerku, a dok Jonathan radi kao profesor filozofije na univerzitetu, nekadašnji ortodoksni Jevrejin, Mira je visoko rangirana u nekoj tehnološkoj kompaniji i zarađuje puno više od njega, te je često zbog posla odsutna od kuće, što Jonathana stavlja u ulogu kućnog tate. Na prvu bi se reklo da su oni savršeni i skladni par, no jesu li zaista? Kako se narativno krećemo prema napred, pukotine brzo počinju da se pojavljuju, pa shvatamo da ovi ljudi imaju sve samo ne idealan brak.

Mira će šokirati Jonathana i reći mu da ga napušta jer je našla drugog muškarca, desetak godina mlađeg. Jonathan, naravno, nije ni pretpostavljao da se ovako nešto može dogoditi i ostaje u potpunom šoku, a kroz pet epizoda pratimo nekoliko scena iz njihovih života u razdoblju od otprilike pet godina. Postajemo svedoci da se još jedan brak raspada, ovaj put nama pred očima. Levi omogućava publici luksuz da situaciju posmatra sa distance, dok ih istovremeno poziva da još jednom preispitaju svoje ljubavne živote.

Dok se njihov brak postepeno raspada tokom pet godina, Jonathan i Mira otkrivaju oštre istine o sebi. Većina epizoda, iako obuhvataju mesece, a zatim godine, odigravaju se u realnom vremenu u porodičnoj kući. Dakle, zarobljeni smo sa dvoje ljudi bukvalno na jednom mestu, njihovim argumentima i njihovom bračnom bedom. Mira i Jonathan se svađaju, mire se, čini se da su na ivici da ponovo budu zajedno, a onda se, pored više od 10 godina intimnosti, vraćaju na početak. Jessica Chastain i Oscar Isaac su na visini glumačkog zadatka i njihova hemija oseća se u vazduhu: poznaju se sa koledža u Džulijardu i igrali su bračni par u filmu "A Most Violent Year" iz 2014. godine. U "Scenes from a Marriage", Chastain je savršena kao Mira, snažna izvršna direktorka tehnološke kompanije koja se bori sa krivicom što je više dostupna za svoj posao nego za svoju ćerku, dok Isaac otelotvoruje Jonathana, profesora filozofije i porodičnog domaćina u izuzetnoj predstavi.

Levi se odlično poigrao s originalnim sadržajem i udahnuo mu potpuno novi duh. Imaćemo prilike videti koliko će se njih dvoje promeniti u tom periodu i koliko je odluka o razvodu uticala na njihove živote. Takođe, videćemo da nešto što je u jednom trenutku izgledalo loše možda i nije bilo tako loše, a kada čovek ispuni neke želje, možda shvati da to baš i nije želeo. Dakle, "Scenes from a Marriage" je i te kako vredna gledanja, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog Chastain i Isaaca.

"Scenes from a Marriage" stiže u vreme kada su veze testirane pandemijom koja nas je istovremeno zatvorila i odvojila od drugih. Neki možda vide sebe u Mirinom i Jonathanovom liku, ili bar deo sebe, a to zvuči kao istina u koju verovatno niko ne želi da veruje i da se s njom bavi. Posebno ne sada u ovim teškim vremenima.

Ocena: 7,5/10.

7 Prisoners / 7 Prisioneiros (2021)

Režija: Alexandre Moratto

Scenario: Thayná Mantesso, Alexandre Moratto

Uloge: Christian Malheiros, Rodrigo Santoro, Bruno Rocha, Vitor Julian, Lucas Oranmian, Cecília Homem de Mello, Dirce Thomaz

Brazilsko-američki reditelj Alexandre Moratto je, može se reći, majstor ovog žanra, doduše, snimio je samo jedan dugometražni film pre ovoga, i to kakav! Sa svojim prvim dugometražnim filmom "Socrates" (2018), Moratto je pokazao da siromaštvo u Brazilu i te kako dobro razume i poznaje. I ovde je siromaštvo takođe tema, ali najviše od svega je - ispitivanje trgovine ljudima. Još jedan razlog zašto je "7 Prisoners" (7 Prisioneiros) tako moćan je zato što je jedan od producenata Fernando Meirelles, poznat po remek-delu "City of God" (2002) - četiri nominacije za Oskara. Tu je i Ramin Bahrani (The White Tiger), još jedan od producenata, a dvojica filmaša su se u svojim filmovima bavili gotovo istim stvarima i na sličan način. "7 Prisoners" je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je dobio nagradu Sorriso Diverso Venezia za najbolji film na stranom jeziku, a na Netflixu je dostupan od novembra.

U ruralnom delu Brazila u brdima nalazi se skromna kuća sa limenim krovom. Dečak obavlja sitne poslove oko kuće, a njegova koža boje kestena blista pod vrelim suncem. Njegova porodica - majka i sestre ga obožavaju i spremaju mu poslednji obrok pre nego što krene na put. Njegova majka naporno radi da bi ih prehranila, a troškovi života su previsoki, svi se muče. Kasnije tog dana, dečak će napustiti svoj tihi dom i krenuti na put. Zajedno sa još trojicom dečaka radiće u prodavnici metala odnosno na smetlištu. Poslaće novac kući svojim porodicama i, kada dovoljno zarade, vratiće se i pokušaće da ostvare svoje snove. Ili tako bar oni veruju. A od toga ne samo da neće biti ništa, već će se naći u bezizlaznoj situaciji. Prevareni su, prodati i bespomoćni.

Dečaci - Samuel (Bruno Rocha), Ezequiel (Vitor Julian), Isaque (Lucas Oranmian) i Mateus-glavni protagonista (Christian Malheiros) - stižu u Sao Paulo puni energije i entuzijazma. Kada stignu u prodavnicu metala upoznaju se sa njihovim novim šefom, Lucom (Rodrigo Santoro), mršavim, bradatim belcem. On dočekuje svoje nove zaposlene, pokazuje im okolo šta im je zadatak, uči ih kako da rade oko bakra i kako da sortiraju metal. Od njih se očekuje da rade brzo i efikasno, a spavaju na tvrdim dušecima u sobi sa dva kreveta na sprat. Luca ne pominje platu, a kada Mateus hrabro pita za ugovore, ne dobija pozitivan odgovor. Dečaci ubrzo saznaju da rade na otplati duga. Luca i njegov pomoćnik im oduzimaju telefone, tuku ih, i prete da će im ubiti porodice.

Pod nadzorom bezosećajnog vlasnika Luce, prodavnica više liči na zatvor (velika gvozdena kapija, bodljikava žica, rešetke na vratima...), a oni su prisiljeni da rade dok ne vrate „dugove“. U pokušaju da izađe na slobodu, Mateus smišlja plan: on počinje da impresionira Lucu svojom radnom etikom i sposobnošću da sledi naređenja, što ga prirodno dovodi u sukob sa svojim kolegama zatvorenicima. Ali kako Mateus počinje da postaje Lucina desna ruka, ubrzo se suočava sa izborima koji ga mogu pretvoriti iz žrtve u agresora. Luca nema nameru da im plati. On namerava da zadrži dečake u zatočeništvu, natera ih da sortiraju vredne metale koji dolaze na otpad, a ako se ne povinuju, Luca će poslati korumpirane policajce da „posete” porodice od dečaka. Saznajemo da većina njih ne zna da čita, jedan ne zna ni svoje godine, drugi ne planira da se vrati u rodni grad, a treći nikada ranije nije spavao na krevetu. Ali najmučniji detalj je kada Lucini pomoćnici govore da nema nikoga ko će im pomoći. Komšije neće da intervenišu, a policija nije od velike pomoći. "7 Prisoners" kao da pita publiku: „Koliko biste daleko otišli da spasite sebe“?

Čini se da policija, drugi vlasnici, pa čak i komšije, rade za Lucu ili imaju dogovor sa njim. Santoro je izuzetno impresivan kao okrutni „šef“ Luca, koji je nemilosrdan i očigledno uživa u mučenju drugih. To je zastrašujuća predstava, međutim, kako Moratto i Santoro polako ljušte Lucine slojeve, shvatamo da je on više od običnog jednodimenzionalnog negativca. Luca je takođe samo pion u ovoj igri. On može imati dominaciju nad ovim mladićima, ali je podjednako prepušten na milost i nemilost gospodara koji imaju moć nad njim. Luca je verovatno u prošlosti bio baš kao Mateus, ali se popeo jedan nivo više. Ostaje da se vidi da li je to Mateusovo konačno odredište, ali ovo je svakako put kojim nikada nije želeo da ide.

Moratto odvaja potrebno vreme da nam približi Mateusov lik kao našeg simpatičnog protagonistu koji voli svoju naivnu majku i ne žudi ni za čim više nego da zaradi novac kako bi mogao da se brine o njoj. On je ljubazan, brižan i optimističan, ali je postao žrtva eksploatacije i „šeme“ koja će na kraju pokvariti njegovu nežnu dušu. U duboko slojevitoj, nijansiranoj izvedbi, Malheiros blista kao Mateus, koji je primoran da donosi teške odluke. Svaka od tih odluka je potencijalno kobna.

Sa "7 Prisoners" Alexandre Moratto još jednom potvrđuje svoju klasu kao reditelj stvoren za ovaj žanr. Ponovo se udružio sa svojom zvezdom Malheirosom i scenaristkinjom Mantessom iz svog dugometražnog debija "Socrates", brazilske drame o mladiću koji se teško nosi s gubitkom majke. Taj film je bio još teži, ali u "7 Prisoners" radnja je složenija, a opasnosti su povećane. Glavni izvor sukoba je između Mateusa i Luce, njegovog strašnog šefa i trgovca ljudima, držeći publiku na ivici svog sedišta. Luca počinje s vremenom da veruje Mateusu što na kraju dovodi do njegovog unapređenja. On više ne mora da pati na isti način kao drugi mladići, a potencijalni izlaz vidi u radu sa svojim najvećim neprijateljem.

Emocionalnost, upečatljivi likovi, njihove težnje, kao i tokovi radnje fino su zaokruženi i kamerom direktora fotografije João Gabriela de Queiroza koji spektakularno snima sve lepe i manje lepe delove Brazila. Reditelj Alexandre Moratto je kroz svoja dva filma, posebno prvim, dokazao i pokazao šta se može napraviti sa skromnim budžetom. Film "Socrates" gotovo da nije ni imao budžet, ali je objasnio neke stvari. Nakon premijere na festivalu u Los Anđelesu, "Socrates" je obišao brojne festivale, gde je osvojio i dosta nagrada. Moratto je 2018-te u izboru za nezavisni film godine dobio nagradu za mladog filmaša na kojeg treba obratiti pažnju, dok je Malheiros bio nominovan za najbolju glavnu ulogu u nezavisnom filmu i to pored glumaca kao što su Ehan Hawke i Joaquin Phoenix. S druge strane, "7 Prisoners" će sigurno dobiti veću pažnju zbog činjenice da sada iza njega stoji Netflix.

Sa ubedljivom pričom o modernom ropstvu u Brazilu, "7 Prisoners" šalje snažnu poruku celom svetu. "7 Prisoners" ima moju ogromnu preporuku!

Ocena: 9/10.

Lamb / Dýrið (2021)

 

Režija: Valdimar Jóhannsson

Scenario: Sjón, Valdimar Jóhannsson

Uloge: Noomi Rapace, Björn Hlynur Haraldsson, Hilmir Snær Guðnason, Ester Bibi

Neko bi na prvu možda rekao da je "Lamb" režirao Leos Carax ili Julia Ducournau, ali nije. Režirao ga je islandski reditelj Valdimar Jóhannsson i to mu je prvi dugometražni film, pre toga je snimio samo jedan kratkometražni (inače majstor specijalnih efekata koji je radio i na brojnim holivudskim filmovima pa i seriji "Game of Thrones"). No, Jóhannsson iako nije Leos Carax, kao da je zanat učio od njega, pa tako ovaj put nemamo dete-lutku kao u prošlogodišnjem "Annette" (2021), nego nešto još bizarnije - dete-jagnje, odnosno pola dete-pola jagnje. Nakon premijere na filmskom festivalu u Kanu 2021. gde je osvojio nagradu za originalnost u programu Un Certain Regard, film je objavljen na Islandu u septembru, a ujedno je i islandski kandidat za najbolji međunarodni igrani film na 94. dodeli Oskara. Publika je mogla da ga pogleda i u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala, kao i domaćim bioskopima.

Maria (Noomi Rapace) i Ingvar (Hilmir Snær Guðnason) su mladi bračni par koji živi na farmi u udaljenom delu Islanda i uzgajaju nekoliko desetina ovaca, koje žive u štali nedaleko od njihove udobne i ležerne male seoske kuće. Njihovi radni dani uključuju vožnju traktora, vođenje ovaca kroz lepotu ovog prostora, donošenje sena za ovce da jedu, pripremanje obroka, pomoć ovcama pri porođaju, obeležavanje i evidentiranje novopridošlih. Međutim, njihovu redovnu rutinu remeti lavež njihovog psa u blizini štale, par ulazi da vidi šta se dešava sa ovcama i primećuju da će jedna ovca upravo na svet doneti jagnje. Jóhannsson je tu posebno lukav u poigravanju s našim očekivanjima i dotično jagnje neće prikazati celo u kadru do polovine filma.

Uzimajući novorođenče u naručje, Maria ga nosi u seosku kuću, gde, umotano u ćebe, živi u metalnoj kadi. Hrane ga mlekom na flašicu za bebe i odgajaju u kući, a zatim dovlače krevetac iz skladišta u prostor pored sopstvenog kreveta, gde će jagnje živeti. Otkud ovaj krevetac? Da li oni to nama govore da su imali dete?

Maria i Ingvar su u prošlosti dobili dete, ali im je ćerka Ada umrla odmah nakon porođaja, pa nam je jasno da im je ovo jagnje bukvalno zamena za dete koje su toliko želeli, čak mu daju i ime Ada. Ovo, naravno, nije obično jagnje, ali neće im to puno smetati i prihvatiće ga kao svoje dete. No, zato će smetati mami-ovci, koja nije baš presrećna što joj je oduzeto njeno voljeno jagnje. Biće to samo jedan u nizu problema za Mariju i Ingvara koji sada izgledaju tako srećni... Konačno im se želja ostvarila i dobili su dete, iako je jasno da nije dete, ali koga briga.

Prilično sporog tempa, film se dotiče nekih važnih tema poput izolacije, tuge, roditeljstva... Međutim, za film koji se bavi tako teškim temama, postoji iznenađujuća količina humora. Dodajte tome izgled natprirodnog bića i "Lamb" se brzo pretvara u modernu mračnu bajku. Žanrovski bi to bilo otprilike - atmosferična horor-drama sa elementima fantazije. 

Dok Maria i Ingvar počinju da grade svoj novi život s jagnjetom, prekida ih iznenadni dolazak Ingvarovog brata, Pétura (Björn Hlynur Haraldsson), koji je crna ovca u familiji i propali muzičar. Dinamika u njihovim odnosima dodatno će se promeniti njegovim dolaskom (njegova reakcija „Šta je ovo jebote?“), a zatim će se sve pretvoriti u potpunu ludoriju. 

Na glumačkom planu sve radi perfektno. Noomi Rapace (The Girl with the Dragon Tattoo), poznata po apsolutnoj posvećenosti svakoj ulozi, daje još jedan dobar nastup, kao i Hilmir Snær Guðnason (101 Rejkyavik, Woman at War) i Björn Hlynur Haraldsson (serija The Borgias, Trapped), ali ne treba zanemariti ni sporedne uloge, odnosno ovce koje dodaju emotivni sloj priči. Tokom većeg dela filma, ono što najviše čujemo je pozadinska buka od blejanja ovaca ili vetra koji duva dolinom gde par živi. Štaviše, likovi više govore kroz svoje postupke nego kroz ograničene dijaloge, jer retko direktno govore šta rade ili šta misle. Okruženje svakako ulazi u prednosti filma. Radnja ove priče odvija se u dolini u islandskim planinama, a veliki deo pejzaža je spektakularan. Doduše, većina isladnskih filmova se odigrava na selu ili na izolovanim farmama, a skoro svaki od njih skoro pa obavezno ima barem jednog najčešće ćutljivog i depresivnog bradonju obučenog u tradicionalni džemper.

"Lamb" je zaista originalan film, sa nekoliko sjajnih trenutaka. Reditelj Valdimar Jóhannsson nam govori da je ovo tek početak i da možemo računati na njega u budućnosti. Međutim, za očekivati je da se ovakav film neće dopasti svima, pritom nije ni lak za gledanje, ali takav kakav jeste, to je moćan portret porodice koja pokušava da pronađe svoj mir i sreću u haotičnom svetu. Nastavlja se delimično "Lamb" i na trend filmova o majčinstvu, odnosno o ženama koje bi svim silama htele postati majke i koje su spremne zaštititi svoje dete pa makar to i nije dete. Sa zadivljujućom kinematografijom Elia Arensona koji hvata hladnu prirodu islandskog sela, izuzetnim glumačkim performansama i nesvakidašnjom pričom, "Lamb" je sasvim solidan film.

Ocena: 7/10.

Antlers (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster.net

Režija: Scott Cooper

Scenario: Scott Cooper, Henry Chaisson, Nick Antosca (kratka priča)

Uloge: Keri Russell, Jesse Plemons, JT Corbitt, Graham Greene, Scott Haze, Rory Cochrane, Amy Madigan …

Zasnovan na kratkoj priči „The Quiet Boy: A Short Horror Story“, autora Nicka Antosca, „Antlers“ (Rogovi) se odvija u malom rudarskom gradu u Oregonu, gde su gotovo svi ljudi uništeni ekonomskim neuspesima i zavisnošću od droge. Sa svojim prvim horor filmom u karijeri, reditelj i scenarista Scott Cooper (Crazy Heart, Out of the Furnace, Black Mass) je napravio tmuran, jeziv i uznemirujući film u kojem živi stvorenje koje, čini se, proždire ljude. Cooper sarađujući na scenariju sa Henryjem Chaissonom i Nickom Antoscom, drži se svog uobičajenog sporog tempa dok se njegovi likovi bore ne samo protiv nepoznatog stvorenja, već i protiv svojih trauma i životnih problema. „Antlers“ je premijerno prikazan na Beyond Fest-u 11. oktobra ove godine, dok je bioskopski pušten u Sjedinjenim Državama krajem oktobra, nakon što je dva puta odložen zbog pandemije. Takođe, film je počeo od nedavno da se prikazuje i kod nas, odnosno u domaćim bioskopima, pa ga ne bi bilo loše uhvatiti na velikom platnu ukoliko ste u mogućnosti.

Možda je ovo rezultat jedinstvenog uparivanja iza kulisa: Coopera i producenta Guillerma del Tora - poznatog po svojim fantastičnim-stravičnim filmovima (Pan's Labyrinth, The Shape of Water, The Devil's Backbone). „Antlers“ je toliko mračan i depresivan film da je teško pronaći bilo kakvu svetlu tačku. Veoma male mogućnosti zapošljavanja, opioidi su u izobilju, zlostavljanje dece, napeti porodični odnosi i nasilno čudovište koje bukvalno seljane nabija na rogove oštre kao žilet su svakodnevne pojave u ovom mestu koje se raspada svakim danom sve više. Izuzetna kinematografija Floriana Hoffmeistera i suptilna partitura Javiera Navarretea dočaravaju atmosferu koja vlada.

Keri Russell glumi Juliu Meadows, učiteljicu koja se vraća u svoj rodni grad u Oregonu nakon smrti svog oca da bi se zaposlila u lokalnoj osnovnoj školi i ponovo se povezala sa svojim bratom Paulom (Jesse Plemons), koji je nevoljno postao šerif dok je ona bila odsutna. Julia i Paul dele traumatičnu porodičnu istoriju s kojom se teško nose, posebno ona jer je pretrpela zlostavljanje u detinjstvu i uprkos Paulovim ohrabrenjima, ona se bori da se poveže sa svojim učenicima. Međutim, ubrzo se oboje nalaze upleteni u seriju jezivih ubistava nakon što ona počne da pokazuje posebno interesovanje za jednog od svojih učenika, Lucasa (Jeremy T. Thomas), koji je jedan od onih dečaka koji je tih i čudan, što ukazuje da možda nešto nije u redu kod kuće. Julia saznaje da je Lucasova majka nedavno umrla, ostavljajući njegovog oca Franka (Scott Haze) da se brine o njemu i Lucasovom bratu Aidenu (Sawyer Jones). U isto vreme dok Julia uspostavlja odnos sa Lucasom, Paul otkriva brutalno raskomadana tela u šumama van grada, a čak i lokalni mrtvozornik nije u stanju da utvrdi uzrok smrti.

 

Julia nehotice otkriva monstruoznu tajnu koju dečak naporno hoće da sakrije od grada. Daljnjom istragom, ona pronalazi gomilu crteža skrivenih u njegovom stolu koji izgledaju kao da ih je napravio serijski ubica. Niko u gradu ne zna šta se dešava u rudniku, niti su upoznati sa načinom na koji Lucas provodi vreme posle škole: hvatajući divlje životinje, seče ih i hrani njima Franka i Aidena, koji cvile iza zaključanih vrata. Njegov otac, samohrani roditelj koji kuva met u napuštenom rudniku u Oregonu, doživeo je zastrašujuću transformaciju i sada mora da se drži pod ključem kako ne bi mogao da naudi Lucasu. Zapravo, njegov otac je, kasnije saznajemo, otelotvorenje Wendiga – mitološko stvorenje nalik jelenu.

Julia, naravno, zbog sopstvenog iskustva zlostavljanja shvata situaciju i trudi se da učini sve što može da pomogne Lucasu, ali drugi u gradu su manje voljni da reaguju. Direktorka želi da pomogne, ali ističe da je ostaloj deci u gradu mnogo gore. Paul je ranije pokušavao da dođe do porodice, ali brine šta će se desiti sa decom ako Frank završi u zatvoru. Iako su svi svesni da nešto nije u redu u kući Weaver, malo je onih koji su spremni da zaista otputuju u njihov šumski dom i ponude bilo kakvu stvarnu pomoć, a Lucas je primoran da bude u ulozi lovca, oca i donosioca odluka, a težina te odgovornosti ga očigledno živog izjeda - da i ne govorimo o modricama i ranama na njegovom krhkom telu. Kroz dalji tok filma saznajemo više o tome šta se dogodilo Franku u rudnicima i čemu su on i Aiden bili izloženi.

„Antlers“ je mešavina porodične drame i horora, a fokus je stavljen u potpunosti na bol i patnju. Na glumačkom planu sve radi prvoklasno i to ga u velikoj meri spašava od katastrofe. Čak i sporedni likovi pronalaze načine da se smisleno uključe u naraciju - nešto što se ne može reći za mnoge filmove. Russell je prilično dobra u svom portretu Julije, dajući slojevitu predstavu. Plemons je, kao i uvek, tihi „igrač“ u filmu, igrajući lik koji je izveo više puta kroz karijeru. Deca koja nikada ranije nisu videli kameru (doduše, Jeremy T. Thomas ima nešto malo iskustva) su posebno moćna u svojim ulogama, bilo to slučajno ili ne. Poslednji trenuci „Antlersa“ su donekle vredni čekanja, ali film mnogo vremena gazi po poznatom tlu, iako film, doduše, ima nekoliko novih trikova u rukavu. Cooper veoma dobro gradi atmosferu i ima jasnu viziju, ali kao da nije do kraja namontirao sve žice. Jednostavno, „Antlers“ je film koji bi neki mogli lako da cene, dok bi drugi mogli da budu frustrirani. Međutim, ne treba zaboraviti jednu vrlo bitnu stvar: najefikasniji horor filmovi nisu samo zastrašivanje publike (iako ovaj ima šta da kaže i na tu temu) – već istraživanje društveno značajnih pitanja, kao i mnoge druge stvari. 

Kada se crta podvuče, „Antlers“ nije iskoristio svoj puni potencijal, ali to nikako ne znači da ga treba zaobilaziti, naprotiv, radi se o sasvim solidnom filmu (nije tipičan horor) koji obuhvata neke važne teme. Guillermo del Toro je bio potpuno u pravu što je odabrao Coopera da prenese materijal na ekran, ali ono što je filmu potrebno je više del Torove „magije“ da bi ga zaista oživeo.

Ocena: 7/10.