субота, 16. октобар 2021.

Ode to Nothing / Oda sa wala (2018)

 Kritika objavljena na FatHipster.net


Film „Ode to Nothing“ (Oda sa wala) koji je režirala filipinska rediteljka Dwein Baltazar, vodi nas na filipine, a radi se o prilično neobičnom filmu. Naime, u centru pažnje je „odnos“ između žene koja se bavi pogrebnim poslom i jednog leša. Da, dobro ste čuli. I nije ovo nešto što treba da izbegavate i da bežite kao đavo od krsta, jer je „Ode to Nothing“ snimljen s puno stila, šarma, emocija i sa mnogo prigušenog humora. Ova uvrnuta crnohumorna drama pruža jedno opičeno pravo filmsko iskustvo koje nećete često imati priliku doživeti. Dakle, radi se o veoma kvalitetnom i umetničkom filmu koji je nominovan za sedam nagrada (Famas Awards) u 2019. godini, od toga je osvojio dve, za produkcijski dizajn i kinematografiju.

Naša vodeća dama je Sonya (Pokwang), bivša sluškinja koja živi život bez prijatelja, očajnički pokušavajući da održi svoj pogrebni posao koji je u porodičnom vlasništvu, dok živi u velikoj kući samo sa svojim prilično čudnim i dementnim ocem. Njeno finansijsko stanje je užasno loše, osim što posao ne cveta, kamatar od kojeg je ranije pozajmila novac neprestano joj kuca na vrata. Međutim, izgleda da se stvari polako menjaju na bolje kada joj neznanci jedne noći pokucaju na vrata i ostave joj leš mrtve starice i zamole da se pobrine za leš, bez ikakvih pitanja i objašnjenja. Sonya se nevoljno slaže s tim i prihvata njeno telo čak iako ne zna koje ta žena, ali čini se da joj telo starice donosi mnogo sreće, jer nakon što prihvati, posao od jednom kreće da cveta, mušterija je sve više, a Sonya ponovo počinje da razgovara sa svojim otuđenim ocem. Međutim, njen odnos sa lešom ide prilično neobičnim putem, jer Sonya, a na kraju i njen otac, počinju da se odnose prema mrtvoj starici (koja će se s vremenom početi sve više raspadati) kao prema stvarnom živom ljudskom biću, razgovarajući, spavajući i čak se svađajući s njom. Takođe će jesti zajedno s njima za stolom, šminkat će je i prati je, a Sonyine zablude i fantazije će se sve više pojačavati, i ne samo njene, već i njenog oca koji misli da je to njegova pokojna žena odnosno Sonyina majka. Ali, ona i kamatar još nisu završili.

Kinematografija 4: 3 sa isečenim uglovima kojom rukuje Neil Daza dodatno pojačava temu usamljenosti i izolacije. Sonyin dom okružen je sigurnosnim rešetkama i skoro svaki snimak je uokviri tako da izgleda kao u zatvoru i fizički i emocionalno. U međuvremenu, i zvuk je bitan faktor, ili bolje rečeno nedostatak zvuka. Tišina prožima prvu polovinu filma i postoji vrlo minimalan dijalog. Jedino se čuju zvukovi koje jedva primećujemo jer smo na njih s vremenom već navikli: zvukovi saobraćaja, kiša koja prska po betonu, otkucavanje sata... Izgleda da je Sonya spolja jaka žena, ali dok gledaoci ulaze dublje u njen život, vidimo ono što drugi ne vide. Iako se ne plaši mrtvih, plaši se nečeg još strašnijeg: usamljenosti. Ona je emocionalno slomljena, bori se s gubitkom majke, traži način da zadrži krov nad glavom i hranu na stolu. Još važnije, Sonya traži neki način da bude primećena i traži prijatelja, poput trulog leša koji čuva kao osobu koja je uvek tu za nju. Bez obzira na sve komične scene, „Ode to Nothing“ je priča o izgubljenoj duši. „Možda bi bilo bolje da samo nestanem, a ne da fizički budem ovde i da se stalno osećam nevidljivo“, šapuće ona svom mrtvom prijatelju. Dwein Baltazar otvara i zatvara film kineskom narodnom pesmom „Mo Lì Hua“ - jedno brzo pretraživanje na internetu govori nam da pesma opisuje izgled cveta jasmina, koji je lep i beo. Ovaj cvet na Filipinima simbolizuje ljubav, odanost, čistoću i nadu - ovde simbolizuje Sonyinu nadu da će ponovo otkriti sreću nakon majčine smrti. Postaje jasno da sa dolaskom leša starice Sonya sada ima nekoga sa kim može da razgovara i nekoga ko će slušati šta ima da kaže, čak iako ne može da odgovori, a njen otac može ponovo da proživi svoj nekada srećan brak.

Dwein Baltazar režira film koji se bavi usamljenošću i otuđenošću, posebno u malim gradovima, ali ponajviše smrću, a posebno načinom na koji je ljudi doživljavaju. Njen pristup je, međutim, ono što film čini zaista jedinstvenim. Scene u kojima se Sonya bori sa lešom i sveukupno ponašanje njenog oca prema njenim postupcima su urnebesne, a razne scene na trpezarijskom stolu gde je mrtvo telo vezano za stolicu sigurno će izazvati veliki smeh kod svakoga ko gleda film. Iako je mrtva, izgleda da Sonya veruje da se razumeju. Magično je svedočiti kako se Sonya menja tokom filma zbog ovog neverovatnog prijateljstva i kako zbližava Sonyu i njenog oca. Na glumačkom planu, Marietta Subong (poznata i kao Pokwang, ogromna TV zvezda na Filipinima) daje zapanjujući nastup kao žena koja pokušava da se izbori sa svojim mukama i porodičnim poslom, dok je nastup Jooneea Gamboa kao otac u najmanju ruku nekonvencionalan. Film je imao svetsku premijeru kod kuće, na Međunarodnom filmskom festivalu QCinema, koji se održava u gradu Quezon City na Filipinima.

„Ode to Nothing“ je neobičan, ali veoma zanimljiv film, čiji kvalitet dolazi do izražaja kroz režiju i glumu. Deluje natprirodno, ali istovremeno i prirodno. Uvek je dobro gledati filmove reditelja koji isprobavaju različite stvari, a Dwein Baltazar je to uspela i u isto vreme, isporučila delo istinskog kvaliteta. Jedini problem je što bismo možda želeli malo više ove čudne i jedinstvene atmosfere, jer 90 minuta proleti očas posla.

Ocena: 8/10.

Нема коментара:

Постави коментар