субота, 02. октобар 2021.

A Regular Woman / Nur eine Frau (2019)

 


Pre nego što pređem na filmsku kritiku moram da kažem par bitnih stvari: žrtva muškog nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost. Dalje, ta pojava pogađa sve zemlje sveta sve više, pa tako i našu, i uvek moramo kolektivno stati uz sve žene koje trpe nasilje da znaju da nikada nisu same, jer kako se kaže „žrtve bez podrške, počinioci bez kazne“. Žene su nešto najvrednije na ovom svetu što imamo i to treba negovati, čuvati i paziti, a nasilnike kažnjavati. I ne samo to, žena mora imati potpunu slobodu da život živi onako kako ona misli da treba, a svaki pravi muškarac koji stoji iza žene treba da to shvati i prihvati. 

Film "A Regular Woman" koji je režirala nemačko-američka rediteljka Sherry Hormann, koja je preuzela na sebe da ispriča ovu istinitu i šokantnu priču, upoznaje nas odmah na početku filma s 23-godišnjom devojkom turskog porekla po imenu Aynur (Almila Bagriacik), koja nam od starta priča u detalje šta joj se dogodilo u njenom životu, odnosno kako je njen život tragično završen zato što je povredila čast svoje porodice. Ona je naratorka cele priče i već u uvodnim scenama upoznajemo celu njenu porodicu, i to svakog člana pojedinačno o kojem saznajemo sve što je važno, a među njima je i njen 19-godišnji brat Nuri (Rauand Taleb), koji je glavni krivac što je njen život tako rano okončan. Dakle, to nije spojler, jer to saznajemo na samom početku, a tokom filma postepeno se krećemo ka tom činu - njenom ubistvu.

Naime, Aynur je bila prisiljena na brak sa svojim rođakom kada je imala samo 16. godina, ali je odlučila da ga napusti zbog stalnog nasilja u porodici. Godinu dana posle, pretučena i trudna Aynur dolazi kući moleći svoje roditelje da joj dozvole da se vrati kući, ali njena porodica insistira da se ona što pre vrati mužu jer im svojim ponašanjem nanosi sramotu (po običaju, žena je vezana za muža kao rob za gospodara). Porodica joj govori da je muž tuče zato što je voli, međutim, Aynur nije toliko glupa da poveruje u takve šuplje priče, pa se ubrzo po rođenju njenog sina odlučila odseliti iz roditeljskog doma, osamostaliti i živeti kao moderna žena sa zapada. Suprotno njihovoj kulturi i uverenjima, Aynur odlazi i useljava se u dom za maloletne majke gde joj pomažu da se vrati u školu i na kraju dobije svoj stan. Njena novootkrivena sloboda i zapadni način života su strogo zabranjeni i smatraju se skandaloznim i nečasnim, a napuštanje porodične tradicije smatra se krajnjom izdajom. Naravno, tek to je bio smrtni greh koji joj njena porodica teških debila nije mogla oprostiti. Situacija je sledećih nekoliko godina postajala sve gora, uvrede i pretnje njene braće postaju sve ozbiljnije, sve dok situacija nije kulminirala na način da ju je brat ubio na ulici kao najvećeg zlotvora. 

Ubistva zbog časti i nasilje nad ženama je globalno pitanje. To se i dalje dešava u mnogim zemljama širom sveta, uključujući one u južnoj Aziji i na Bliskom istoku. Kada porodica posumnja da se žena bavi bilo kakvim ponašanjem koje bi moglo narušiti čast porodice, smatraju da mora biti ubijena. Navodno, svake godine bude ubijeno preko 5.000 žena i mladih devojaka zbog porodične časti. To je, naravno, potpuni idiotizam za nas normalne, ali za njih je to nečasno i surovo se kažnjava svako ko uradi takvu stvar, bez obzira što je član porodice. Jedan takav slučaj iz februara 2005. godine prilično je šokirao Nemačku, a o ubistvu zbog časti 23-godišnje Aynur Surucu još je 2010. godine film snimila austrijska rediteljka Feo Aladag, pod nazivom „When We Leave“. Deset godina kasnije, Sherry Hormann (Desert Flower, Guys and Balls), istu temu je sada ispričala u malo modernijem stilu. Film "A Regular Woman" (originalno: Nur eine Frau) premijerno je prikazan na Tribeca Film Festivalu, a dobre kritike koje je film dobio su apsolutno ispravne i zaslužene, jer pored toga što se radi o filmu sa snažnom porukom, radi se i o tehnički kvalitetnom filmu, koji je upotpunjen sa dobrom grupom glumaca.

Šta bi moglo biti jače na ovom svetu od naše ljubavi prema našoj deci? Tradicija? Kultura? Religija? Zaista je teško razumeti ove običaje i da je porodica spremna na brutalni način osvete - ubijanje člana porodice zbog časti, kako bi očistili navodnu mrlju u porodici. Od trenutka kada je odlučila da krene drugim putem, onim težim, shvatamo da je lepa Aynur snažna heroina koja je spremna da pati kako bi se otrgla od uloge koja joj je dodeljena od kulture i njene porodice. Film tako prati srceparajuće putovanje mlade žene (koju je sjajno odigrala Almila Bagriacik), od trenutka kada je napustila muža da bi zaštitila sebe i sina od batina, pa sve do njenog samostalnog života u Nemačkoj i na kraju smrti. Aynur se tako nalazi saterana u ćošak i još jednom prisiljena pobeći od svojih najmilijih, uprkos svemu, kako bi izbegla odmazdu i nasilje muškaraca u njenoj porodici i poštedela ih sramote u svojoj zajednici. U svom novom životu, ovaj put se nalazi pred praznim stolom, sama i odsečena od ljubavi svoje porodice. Gledaoci, duboko dirnuti njenim mirnim i čistim licem, na kome se zadržava kamera, i beskrajno nežnim pogledima koje razmenjuje sa svojim detetom, prirodno osećaju empatiju i saosećaju sa njom. Međutim, majka sama protiv svih na početku će na kraju otići sama, na put bez povratka i ostaviti sina samog. Ovde nema "druge strane", sudbina supruge Turkinje koja ne poštuje porodičnu tradiciju je uvek ista. Rediteljka Sherry Hormann priču prikazuje emocionalno, bez ikakvog subjektivnog moralnog suda i više naglašava tragediju. Gluma kompletne glumačke ekipe je prirodna, a spor zaplet od publike zahteva da prati scenu za scenom sve do konačnog finala. Uz ovaj film svakako preporučujem "When We Leave" (2010), koji bi se mogao gledati i pre ovoga.

U "A Regular Woman", Aynur priča svoju priču bukvalno kao iz groba, obaveštavajući gledaoce na početku da je danas mogla biti bilo koja moderna muslimanka u Nemačkoj da nije bilo njene porodice. Tokom priče vidimo da je njena smrt možda mogla biti sprečena da je potpuno prekinula svaki kontakt sa svojom porodicom, ili da joj je nemačka policija pružila bezbednost da je otišla u policiju nakon previše pretećih telefonskih poziva njene braće. Aynur je, nažalost, živela u nadi da će je jednog dana njena porodica prihvatiti onakvu kakva je postala, potpuno slobodna i mrvicu srećnija nego ranije. Film je snimljen gotovo dokumentarnim stilom, a Hormann ubacuje u svoj film čak i neke prave slike Aynur Surucu, i pre i posle njene smrti, samo da nas podseti da su ubistva zbog časti stvarna stvar. Iako je nakon Aynurovog ubistva donesena neka delimična pravda (njen najmlađi brat je uhapšen zbog pucnjave, ali su ostala dvojica puštena bez dokaza da su pomagali u zločinu), Nemačka ima još mnogo toga da uradi kako bi se osiguralo da se to ne ponovi nekome drugom.

Aynur je devojka koja zna da je očekuju mnogo loše stvari u životu od trenutka kada se odrekla običaja i pobegla od njenog nasilnog muža, ali će se boriti do samog kraja, za njenu slobodu i sigurnost njenog sina. Ono što nam jedino ostaje na kraju, nama kao publici, je da se nadamo da će ovaj film podići svest o problemu nasilja nad ženama i doneti bitne promene u svetu. Nikada ne dozvolimo da bilo šta bude jače od naše lojalnosti i empatije prema onima koje volimo.

Ocena: 8/10.

Нема коментара:

Постави коментар