Free Country / Freies Land (2019)

 

Režija: Christian Alvart

Scenario: Christian Alvart, Siegfried Kamml

Uloge: Nora Von Waldstätten, Felix Kramer, Trystan Pütter, Leonard Kunz, Ludwig Simon, Hanna Hilsdorf, Marc Limpach

Nakon što smo, može se reći, dobili sjajan triler iz Španije "La isla mínima" (Marshland) koji je snimljen 2014. godine, kojeg je režirao Alberto Rodríguez, sada nam stiže rimejk tog filma. "Freies Land" kojeg potpisuje nemački reditelj i scenarista Christian Alvart, uspeva da prenese mračnu atmosferu iz Andaluzije u provincijsku istočnu Nemačku. Ova verzija je isto toliko mračna i brutalna kao i original, doduše sa druga dva glumca - inspektora koji rade na slučaju. U poređenju sa originalnim španskim filmom, ova dva lika savršeno su prilagođena Nemačkoj 1990 -ih. Zapravo, oni su minimalno drugačiji i sasvim dobri da film bude približno kvalitetan kao i original. 

U istočnoj Nemačkoj, 1992. godine, dve mlade devojke su nestale bez traga u jednom udaljenom selu. Dva inspektora, Patrick Stein (Trystan Pütter) i Markus Bach (Felix Kramer), zaduženi su da istraže ovaj slučaj. Inspektor Stein je nedavno premešten iz Hamburga u Löwitz, dok njegov stariji, krupni kolega Bach živi na istoku i ima mračnu prošlost, ali je spreman da se posveti i reši slučaj. Intervjuišu skoro celo selo, ali stanovnici nisu baš od velike pomoći. Ali, kao i u španskom originalu "La isla mínima", i ovde je jasno da je u pitanju lov na poremećenog ubicu. Bach i Stein su iznenađeni što niko nije previše zabrinut za nestale devojke, vlada tiha tišina i niko ne želi da otvoreno razgovara sa njima o slučaju. To izuzetno otežava istragu, ali se čini da stanovnici sela znaju puno više nego što govore. Dvojac započinje istragu, a potraga za ubicom postaje mukotrpna stvar.

Reditelj Christian Alvart, koji je takođe napisao scenario sa Siegfriedom Kammlom, stručnjak je u ovoj oblasti, napravio je "Antibodies" (2005) i "Cut Off" (2018) i ovde sastavlja sve komade precizno, sa osećajem za period i mesto. Alvart kamerom kroz ceo film vešto beleži nemačke pejzaže i njihovu industriju, slike pretežno tamnog izgleda stvaraju izuzetno nelagodnu atmosferu. Odličan posao rade i glumci koji su na visini zadatka, ali prilično nepoželjni u selu u kojem istražuju nestanak dve devojke. Njih dvojica su, reklo bi se, čudna kombinacija, razlikuju se gotovo po svemu i od samog početka postoji animozitet između njih dvojice, ipak moraće da sarađuju ako hoće da reše slučaj. Kao i sa španskim originalom, reditelj priči pristupa laganim tempom, a leševi koji će se stalno pojavljivati stavljaju inspektore na sve veće muke. Tip žrtava je uvek isti: u pitanju su mlade i lepe devojke, očajne da što pre zbrišu iz svoje od boga zaboravljene zabiti. Mesto deluje zapušteno i propalo i izgleda da jede one koji su ostali da žive u njemu.

Slučaj koji ovaj neverovatni dvojac mora da reši samo se na početku čini nedokučivim, jer kasnije se polako pojavljuje jedan trag za drugim. Njih dvojica isprva ne veruju jedan drugom, ali se postepeno sprijateljuju kako istraga napreduje. Dve nestale devojke su očigledno jednostavno rođene na pogrešnom mestu i vremenu, a Alvart to vremensko razdoblje i raspoloženje prikazuje onako kako je tada vladalo među ljudima u tim istočnim ruralnim područjima nakon pada čelične zavese. Međutim, njihov nestanak je samo početak i polazna tačka za razvoj događaja, jer će dvojac biti stalno suočen sa novim slučajevima, pretnjama i nekim mračnim silama koje vladaju u tom području. Leševi, uznemirujuće erotske slike, trgovci ekstazijem, vidovnjakinja koja razgovara sa mrtvima, sumnjiva lovačka kuća, prisluškivanje telefona, tajne iz prošlosti, mlade žene koje žele napustiti mesto... I kako ih ispitivanja navode na razne tragove, otkriće da je serijski ubica i dalje aktivan. Alvart, naravno, nije hteo da menja puno stvari iz originala i čarobnu formulu koja je dala rezultate prvi put, pa je mudro ostavio sve glavne sastojke. I baš kao i original, "Freies Land" je film koji je na svakom planu dobar, gotovo odličan. 

Ipak, iako se "Freies Land" čvrsto pridržava originala, razlika dolazi u vremenskom trajanju, pa je ispričano na širi način, film traje skoro pola sata duže od španskog modela. To, međutim, nije nešto što možemo okarakterisati kao manu, naprotiv, to likovima daje više prostora, kao i priči, a sve to pod svojom rediteljskom palicom spretno drži Christian Alvart. O radnji nema smisla previše dužiti priču, dosta se toga tu dešava, u životima naših likova, ali i u pozadini. Tragovi su skriveni na svakom koraku samo ih treba pronaći, stanovnici sela su previše mutni da bi im se moglo verovati, svaka žrtva je negde krenula, gde god da je to bilo, tamo nikada nije stigla. Zločin ne postoji u nekom imaginarnom svetu, već u realnom i to se dešava svakodnevno. Pitanje svih pitanja je: može li se tome stati na kraj? I eto nas tu na prilično klimavoj vagi. Film ima sitnih nedostataka, ali oni nisu krucijalni, niti ga ti sitni kiksevi mogu poremetiti na putu dok se priča odvija. Po snazi, šoku i eleganciji on je rame uz rame s originalom, ali oni koji još nisu gledali prvi film "La isla mínima", odnosno špansku verziju, mogli bi da krenu prvo od njega.

U 129 minuta, "Freies Land" od gledaoca zahteva pažnju i da se pomno prati istraga, ali se publici vraća uz visokokvalitetnu audio-vizuelnu produkciju. Kinematografija koja pruža majstorske slike uparena je sa minimalističkim, ali efektnim dizajnom zvuka, kao i zanimljivim likovima koji odišu sopstvenim šarmom. Pristup Christiana Alvarta od početka je impresivan, on sve to vešto spaja u mračnu priču tihe moći. Iako ne otvara novi svet kriminalističkih filmova, obogaćuje ga impresivnim doprinosom i nadajmo se da je ovo bio samo početak fascinantnih nemačkih krimi-trilera, jer su nemački kriminalistički filmovi poslednjih godina u dubokoj krizi. "Freies Land" ima moju preporuku.

Ocena: 7,5/10.

A Hero / Ghahreman (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija i scenario: Asghar Farhadi

Uloge: Amir Jadidi, Mohsen Tanabandeh, Fereshteh Sadre Orafaiy, Sahar Goldust

Kada se jedno posebno ime pojavi na nekom filmskom festivalu, to znači da većina istog trenutka pada u drugi plan. Više razloga je zašto je to tako. Glavni razlog je zato što je ozbiljan reditelj koji se ne šali, i svaki put kada se njegov film nađe na nekom festivalu, to se završava obično sa nagradama.

Iranski reditelj Asghar Farhadi, bio je jedan od velikih pobednika na ovogodišnjem filmskom festivalu u Cannesu. Njegov novi film "A Hero" (Ghahreman) osvojio je François Chalais nagradu, kao i Grand Prix - drugu najvažniju nagradu festivala - koju je podelio sa još jednim rediteljem (drugi je finski reditelj Juho Kuosmanen, sa filmom „Compartment No. 6“). Film je nastavio festivalsku turneju, pa je stigao i na Sarajevo Film Festival, koji se održava na otvorenom i to je bila idealna prilika da domaća publika uhvati film na velikom platnu. "A Hero" je podigao puno prašine na festivalu u Cannesu i bio je sve vreme pod budnim okom kritičara, pa i publike, što nije nimalo čudno, jer se radi o veoma hvaljenom i cenjenom reditelju koji ima uvek šta da kaže i nikada „ne puca iz prazne puške“. Dva njegova prethodna filma "A Separation" (2011) i "The Salesman" (2016) - osvojili su Oscara za najbolji film na stranom jeziku.

Često su upečatljive priče one koje teraju na razmišljanje i one sa složenim likovima i moralnim provokacijama. Asghar Farhadi uvek priča neverovatno napete, uzbudljive priče o moralnim dilemama i likovima koji se nalaze u svetu koji im neće dozvoliti uspeh. I ovog puta nastavlja tu njegovu dugogodišnju uspešnu tradiciju.

Farhadijev "A Hero" je priča o čoveku po imenu Rahim (Amir Jadidi), koji je završio u zatvoru zbog neplaćenog duga, ali je sada pušten na dvodnevni vikend odmor, tokom kojeg sreće svoju tajnu devojku Farkhondeh (Sahar Goldust) koja je upravo pronašla torbu punu zlatnika na autobuskoj stanici. Rahim u početku razmatra prodaju zlatnika u svoju korist kako bi platio dugove svom poveriocu i bivšem zetu Bahramu (Mohsen Tanabandeh), a to bi mu omogućilo da bude ponovo slobodan i da se oženi njegovom devojkom koja ga čeka raširenih ruku. Međutim, kada par uzbuđeno poseti trgovca zlatom, otkriće da to nije toliko vredno koliko su se nadali jer je kurs zlata drastično opao. Rahim zatim menja plan, pa odlučuje pronaći pravog vlasnika i vratiti sve njemu nazad. To čini uz pomoć svoje sestre Malileh (Maryam Shahdaei) i njenog supruga Hosseina (Alireza Jahandideh). Upravnik zatvora oduševljen je Rahimovom iskrenošću, odnosno njegovim poštenjem i želi da od njega napravi heroja u očima javnosti, a usput i da pokaže drugim zatvorenicima kakvi treba da budu. Rahim tako vrlo brzo postaje heroj i TV ličnost, njegovo dobro delo je sada na svim vestima i on više nije anonimni zatvorenik opterećen dugovima, već proslavljeni dobri samarićanin. Ipak, kada njegova priča postane viralna na društvenim mrežama, stvari počinju da izmiču kontroli. Bahram hoće da dokaže da svet nije u pravu i ljudi počinju da sumnjaju u Rahimovu priču. Jedna mala bela laž vodi do druge, a Rahimovo dobro delo je dovedeno u pitanje, kao i njegov imidž u javnosti.

U njegovoj priči se pojavljuju rupe i kako se obruč polako steže oko Rahima, njegova nevinost zavisi od njegove sposobnosti da objasni stvari i da dobije bitku za naklonost javnosti. Ko je tačno pronašao torbu i kada? Koji je bio Rahimov prvobitni plan za novac? Ko je bila žena koja je uzela torbu kao svoju? Zašto su zatvorske vlasti tako brzo pohvalile svog zatvorenika? Neočekivana slučajnost ili razrađen plan? Zašto je Rahimov poverilac, mrzovoljni Bahram i dalje sumnjičav prema njemu? On liči na nevinog čoveka sa optimističnim osmehom, ali iza tog osmeha Rahim razmišlja o problemu i polako pada u očaj. Ovaj čin „herojstva“ ga sada odjednom stavlja na velike muke i što se više trudi da bude iskren i sve više pokušava da reši probleme kako bi mogao da izađe na pravi put, sve je gore. Može li Rahim, koji deluje kao pošten, ali neprilagođen čovek u lukavom društvu, da izdrži sav pritisak? Moralna drama Asghara Farhadija o časti i ceni slobode pažljivo se odvija u 127 minuta kako bi se malo po malo otkrili detalji. Međutim, ovo je Farhadijev film, pa se može pretpostaviti da se stvari ubrzo ipak komplikuju. Film ostavlja na mnoga pitanja zamršeni čvor - drugo gledanje bi moglo razjasniti neka od njih. Farhadi je neprikosnoven kada je u pitanju pričanje naizgled malih životnih priča na sjajan način i ovde se potrudio da gledalac ima o čemu da razmišlja.

Farhadi plete i stvara složenu moralnu priču sa opipljivom neizvesnošću i radnju filma smešta u grad Shiraz, u Iranu. Farhadi je više puta istakao da se ovakve priče u Iranu često emituju na TV-u. Međutim, njegove priče su univerzalne, što se vrlo lako može zaključiti da upravo u tome leži tajna njegovog uspeha i ova priča će pogoditi bilo koju zemlju u svetu, jer su nepravda i moral svuda bitna tema. Na glumačkom planu, Amir Jadidi je maestralan u ulozi kao Rahim, koji je samohrani otac sina koji muca, odnosno ima govornu manu i predstavljen je publici kao tiho izmučena figura, a Rahim je u nekim situacijama čak stavljen u poziciju da iskorištava mucanje svog sina. Farhadi namerno stavlja svoje likove u nemoguće situacije, osiguravajući da niko od njih ne može izaći potpuno nevin. Reditelj je ovde stvorio gotovo savršenu moralnu zagonetku, što publiku stalno stavlja u nepovoljan položaj dok donosi zaključke. Farhadijeva snaga je u tome što zna kako da publiku uznemiri, da je natera da se suoči sa složenošću razdvajanja „ispravnog“ od „pogrešnog“. Film "A Hero" se, međutim, oseća više kao vrsta eksperimenta nego kao priča iz stvarnog života. Ali, bez obzira na to, ovo je drugačiji film od svih na sličnu temu, pomalo čudan i sa veoma snažnom temom zbog koje će vas držati angažovanim od početka do kraja.

Od premijere na filmskom festivalu u Cannesu i nakon prvih reakcija publike i kritičara, "A Hero" je brzo stekao reputaciju filma o moralu. Nesebičan čin može imati pozitivan efekat, ali kada su sumnjive okolnosti i motivi, dobar samarićanin odjednom počinje da liči na negativca. Film "A Hero" je doslovno ispitivanje pravde - kao i nepravde koja ga okružuje. Snimljen precizno, napisan sa elegancijom i odvijajući se poput trilera, "A Hero" bi trebalo da se širom sveta veoma dobro prihvati.

Ocena: 7,5/10.

Schumacher (2021)

Za one koji nisu upućeni, Formula 1 je sve samo ne jednostavan sport. Neko bi rekao „sedi i vozi“. Međutim, daleko je od toga da je to tako. Auto trke nikada neće biti bezbedne, jer vožnja brzinama većim od 300 kilometara na sat, a pogotovo trkanje, čak i u savršenim vremenskim uslovima i na najmodernijim stazama sa ogromnim zonama za izletanje sa sobom nosi rizike sa kojima se običan čovek za života gotovo nikada ne susretne. Ali, svaki od ovih hrabrih momaka koji je svoju strast za trkanjem pretvorio u životni poziv to zna bolje od nas i njihov je izbor da nas uprkos opasnosti zadivljuju svojom veštinom i neustrašivošću. Ali zato, kada se dogodi neka tragedija, mogli bi da se setimo koliko rizika ama baš svaki vozač preduzima kad god uđe u automobil, a to čini prevashodno da bi nas zabavio. I u skladu sa tim, trebalo bi da malo više cenimo sve ove šampione nezavisno od toga da li, završavaju na začelju, ili se bore za podijume i pobede. Inače, vozači F1 izgube i do tri kilograma u jednoj trci. Osim što temperatura u kokpitu doseže 50 stepeni, vozači na sebi imaju dva sloja odeće koja ne pomažu u hlađenju tela. Sad još tome dodajte činjenicu da srce vozača za vreme trke prosečno napravi 150 otkucaja u minutu, te da se vozači znoje gotovo celom trkom. A koliko je F1 praćena, govori činjenica da se ovaj sport putem TV-a gleda u preko 200 zemalja.

'Schumacher', jedan od najočekivanijih sportskih dokumentarnih filmova o Michaelu Schumacheru, konačno je objavljen i pruža publici redak uvid u slavnu karijeru i privatni život legendarnog vozača Formule 1. Režiju potpisuju Hanns-Bruno Kammertöns, Vanessa Nöcker i Michael Wech, a ovaj dvosatni dokumentarac koji je objavljen na Netflixu prati život i karijeru nemačkog vozača putem arhivskih snimaka, od kojih neki do sada nisu viđeni. Osim članova porodice, neke ikone F1, poput drugih vozača i kolega iz Ferrarija, kao što su Eddie Irvine i Sebastian Vettel, podelili su svoja iskustva i razmišljanja. Netflix je sa Schumacherovom porodicom i prijateljima uspeo da predstavi drugu stranu velikog svetskog šampiona i da otkrije šta se dešavalo iza kulisa dok je Schumacher bio slavan.

Dokumentarac ima puno toga da ponudi vatrenim fanovima F1, jer su dobili priliku da vide svaki segment Schumacherovog života, prikazujući ga kao ljupkog porodičnog čoveka, veoma stidljivu osobu i pravog profesionalca. Schumacherov otac Rolf, pričao je o ljubavi svog sina prema trkama, i o njegovim ranim počecima dok je bio veoma mlad. Arhivski snimci prikazuju kako kao mlad slavi pobedu uz šampanjac na veoma skromnom podijumu, što savršeno oslikava šta mu je pobeda značila. Schumacher je debitovao u F1 na Velikoj nagradi Belgije 1991. godine i počeo je u vreme kada su stazama vladale legende poput Ayrtona Senne i Alaina Prosta, ali je odmah nakon prve trke Nemac uspeo da ostavi snažan utisak. Film stavlja do znanja da je 'ljuti' Senna tada mogao osetiti da je stigao novi šampion. Osim trka, film takođe govori o uticaju Sennine smrti na Schumachera. U mnogim televizijskim intervjuima, Schumacher je viđen kako je slomljen zbog Senninog nesrećnog slučaja i smrti.

Tokom devedesetih, čak i ljudi koji nisu pratili sport znali su ko je Schumacher. Dokumentarac se polako kreće od kratkog uvida u ono po čemu je vozač bio toliko poznat, ranog detinjstva, pa sve do Schumacherove godine sa Ferrarijem i krajnje kontroverze koje su usledile dok se takmičio za šampionat. U trenutku penzionisanja 2012. bio je najveći vozač Formule 1 svih vremena. Imao je 91 pobedu. Neverovatnih 68 pol pozicija i 155 postolja (prva tri mesta). Naravno, ta debata o najboljem svih vremena je sada širom otvorena i svako ima svoje mišljenje o tome ko je najbolji. Međutim, film ne prikazuje trenutno stanje legende. Doživeo je skijašku nesreću godinu dana nakon što se penzionisao. Bio je u komi i prošao je dugotrajne tretmane. Navijači, vatreni ili povremeni, bili bi zainteresovani da vide trenutno stanje sportskog velikana. Konkretno, kako je čovek koji je nekada imao kontrolu nad svojim telom i postupcima sada izgubio svaku kontrolu nad svojim životom. To je svakako njegovo pravo, kao i njegove porodice. Sve što njegova supruga otkriva je da je on sada, kako kaže, „drugačiji, ali da je tu“. Ipak, to ne umanjuje uspeh i kvalitet filma; to je pogled unazad na život i karijeru čoveka, a ne na život u sadašnjem trenutku.

Corinna, Schumacherova supruga, otkriva određene karakteristike Nemca. Primarna među njima je njegova mržnja prema medijima. Takođe je spomenula da je Schumacher uvek bio sumnjičav prema ljudima oko sebe i da se nikada neće otvoriti ako im ne veruje 100%. Iako dobijamo uvid u njegov privatni život, film više od 70% vremena rada provodi oko njegovog uspeha i borbe u F1. Tu su i nekoliko kontroverzi, njegove prve borbe sa Ferrarijem, razbijanje okova 2000., kratko penzionisanje 2006. i povratak 2010. godine. I na kraju, nakon trka, film se bavi skijanjem u Méribelu, što je Schumacheru prevrnulo život naopačke. Corinna čak otkriva da su planirali put u Dubai, a ne u Francusku, ali su se na kraju odlučili za ovo drugo. Tada Schumacherov sin, Mick i njegova ćerka, Gina Schumacher, pokazuju svoja lica. Prve reči o ocu su ubod pravo u srce. Koliko u celom filmu postoji srećnih trenutaka, toliko postoji i trenutaka koji apsolutno slamaju srca publike.

Mnogo velikih imena priča svoje priče o Schumacheru. To je impresivna lista, ali samo neki, poput Mike Häkkinena, Davida Coultharda i Damon Hilla, dodaju stvarnu vrednost dokumentarcu. Najbolji delovi su verovatno video zapisi iza kulisa iz dana trke, uključujući neslaganja i borbe sa drugim vozačima. Film nas uspeva podsetiti da Schumacherova dominacija na stazi nije bila samo zbog njegovog najboljeg automobila (bolida), kako mnogi ljudi trenutno tvrde. Schumacher se naizgled pojavio niotkuda, dobivši mesto u timu sredinom sezone nakon što drugi vozač nije bio dostupan. Svoju prvu titulu sa Benettonom osvojio je 1994. godine, čime je započeo veliki uspeh koji će trajati deceniju i po. 1996. godine slavno se preselio u Ferrari - legendarni proizvođač automobila mučio se poslednjih decenija, ne uspevajući da osvoji šampionat od 1979. Schumacher je to promenio, osvojivši pet uzastopnih titula za Ferrari od 2000. do 2004. Schumachera vidimo čak i kao vozača kartinga, gladnog klinca sa velikim snovima, koji će na kraju postati stvarnost. Mnogo istraživačkog rada je uloženo kako bi film uspeo, a očekuje se da će oboriti nekoliko rekorda kada je u pitanju žanr biografskih i dokumentarnih filmova.

Dokumentarac 'Schumacher' je pažljivo zamišljen i impresivno sastavljen. Proslava karijere velikog vozača F1, koji se sada privatno oporavlja. Priča o Michealu Schumacheru je upečatljiva i vredna da se vidi, bez obzira da li ste već veliki obožavalac Formule 1, početnik ili samo neko ko pokušava da shvati o čemu se radi, 'Schumacher' je sjajno pripovedanje i dobrodošao pogled na ono što ovaj sport čini toliko privlačnim. Michael Schumacher je bio legenda i biće tako i nakon tragičnog kraja njegove karijere. Film nam nudi dve različite verzije njegovog života, jednu na trkačkoj stazi, a drugu ko je bio izvan sveta F1, i zanimljivo je videti tu suprotnost. 

Ocena: 9/10.

Summer White / Blanco de Verano (2020)

 

Režija: Rodrigo Ruiz Patterson

Scenario: Raúl Sebastian Quintanilla, Rodrigo Ruiz Patterson

Uloge: Adrián Rossi, Sophie Alexander-Katz, Fabián Corres

Summer White (Blanco de Verano), debitantski igrani film reditelja i scenariste Rodriga Ruiza Pattersona, imao je svetsku premijeru u okviru takmičenja World Cinema Dramatic na Sundance Film Festivalu 2020. godine, krajem januara. Reč je o izuzetnoj i upečatljivoj psihološkoj drami o odrastanju. Summer White najavljuje dolazak još jednog talentovanog reditelja koji će predstavljati savremenu meksičku kinematografiju i na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti.

Radnja filma vodi nas u Meksiko (preciznije, Meksiko Siti), gde pratimo priču o 13-godišnjem Rodrigu (kojeg novajlija Adrian Rossi igra maestralno i sa velikom hrabrošću), usamljenom tinejdžeru koji utehu pronalazi provodeći vreme sa svojom voljenom majkom Valerijom (Sophie Alexander-Katz), za koju je jako vezan, i čini se da uopšte nema prijatelja jer većinu vremena provodi sam na obližnjem smetlištu automobila. Njegova majka mu je sve. Ona je njegov najbolji prijatelj, njegov zaštitnik i ceo njegov svet. Međutim, kada njen novi dečko Fernando (Fabián Corres) dođe da živi u njihovu malu kuću na periferiji Meksiko Sitija, Rodrigov svet počinje naglo da se ruši. Ne može da podnese što njegova majka sada poklanja pažnju njenom novom dečku, koji očigledno nije bio samo momak ,,za jednu noć“, već puno ozbiljnije od toga. Fernando je, reklo bi se, korektan čovek od četrdesetak godina, koliko ima i razvedena Valerija, i pokušava da uspostavi kontakt sa Rodrigom i da mu se približi. Ali, Rodrigo nije srećan zbog njegovog dolaska kod njih i vidi rivala u Fernandu, te počinje da sabotira njegovu vezu sa Valerijom. Nalazi se u situaciji, ili da prihvati svoju novu porodicu ili da uzvrati i povredi osobu koju najviše voli.

Rodrigo kipi od besa i nismo sigurni na kakve stvari je sve spreman. To što je maloletan, ne znači da nije sposoban da izazove tragediju. Nasilje kao da ,,visi u vazduhu“, i samo je pitanje vremena kad će da ,,eksplodira“. Međutim, ako se postavite na mesto Rodriga - skoro kao da mu je deo srca istrgnut iz grudi. Rodrigo je dete koje je iznenada istisnuto iz vrlo udobne i ljubavne veze sa svojom majkom. Njegova nesposobnost da nastavi sa novim životom tera ga da radi nepromišljene stvari, a zbog njegovih godina - veoma lako gubi kompas. Rodrigova majka samo pokušava da izgradi novi život, nakon neuspelog braka sa njegovim ocem. Nikada se eksplicitno ne pominje, ali je lako pretpostaviti da stvari u tom braku nisu završile dobro. Može se razumeti iz činjenice da Valerija često preti da će Rodriga poslati kod oca, kao da je to najgora kazna koja postoji. Ali, Patterson se u svakom trenutku brine da ne budemo previše oštri prema Rodrigovim postupcima, u pokušaju da pokvari stvari jedinoj osobi koju zaista voli. Glavnom junaku je teško jer ne može da razume zašto se ponaša na određeni način. Snimateljka Maria Sarasvati Herrera hvata ljutitu reakciju tinejdžera dugim snimcima kako bi pojačala dramatičnu napetost. Summer White radi jer od nas zapravo nikada ne traži da sažaljevamo Rodriga, ali je teško da ne saosećamo s njim, zbog činjenice da ga je majka sad ,,zapostavila“. Bez razmišljanja, može se osetiti da je ovo vrlo lična priča za meksičkog reditelja, što govori i ime koje ima tinejdžer kojeg pratimo u filmu.

Sva tri glumca su na visini zadatka. Rossi je posebno dobar i pruža performans u više slojeva. On je tih, a zatim eksplozivan, dok se Rodrigo hvata ukoštac sa svojim izgubljenim detinjstvom. On sabotira Fernanda u dozama - njegovi postupci, u početku su manji i beznačajni, kasnije poprimaju alarmantnu dimenziju. Rodrigo vreme uglavnom provodi u obližnjem smetlištu, gde se sklanja u napušteni dotrajali automobil koji popravlja, i koristi to mesto kao mesto gde može da eksperimentiše. On ispoljava svoj bes na raznim predmetima, razbijajući ih, šutirajući, pa čak i paleći. Summer White se u potpunosti fokusira na interakcije Fernanda, Rodriga i Valerije u, i izvan njihovog doma u blizini Meksiko Sitija, dok tiho ispituje Rodrigovu sebičnost, ljubomoru, usamljenost i nesposobnost da se nosi sa novonastalom situacijom. U suštini, Rodrigo je prikazan kao ,,prijatno“ dete, pa se njegovi iznenadni ispadi često čine neobjašnjivim ili misterioznim.

Sa trajanjem od 87 minuta, Summer White je dobro urađen, kompaktan i laganog tempa, što bi trebalo da se dopadne, pre svega, strpljivoj publici. Ovo nije vrsta filma koji će na kraju pružiti lake odgovore, ali je prikazan na sirov, iskren i originalan način. Patterson ovu priču priča sa svojim prefinjenim vizuelnim jezikom i filozofskom dubinom i definitivno je ime na koje treba ozbiljno računati.

Ocena: 7,5/10.

Acasa, My Home (2020)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Od svojih najranijih slika, dokumentarni film Acasă, My Home nam govori koliko mu je stalo do porodice Enache, koja je u centru priče. Ova porodica od čak 12 članova (od toga devetoro dece) živi u divljini, u močvarama (na periferiji Bukurešta) odnosno zelenom i zapuštenom delu grada. Mesto je bilo dugo zapušteno, a ova porodica je videla to kao priliku da ovde sebi napravi dom. Tu su sagradili malu brvnaru koja je napravljena od raznog istrošenog materijala, uglavnom starih krpa, i ne traže bolje od toga. Prilagodili su se prirodi i čini se da oni žive potpuno u skladu s prirodom. Pecaju ribu pa je prodaju u gradu, deca se igraju bosonoga oko močvare... Naravno, deca na idu u školu jer nam je jasno da su ovo ljudi koji žive u jako lošim uslovima i odvojeni od civilizacije, ali su srećni i zadovoljni s njihovim načinom života. Deluje da probleme nemaju, niko ih ne dira, tek povremeno im probleme stvara socijalna služba koja dođe u nadzor, međutim, roditelji imaju plan za to, svaki put kad ugledaju kako se približavaju, govore deci da beže i da se sakriju dok ovi ne odu. Sve ovo deluje potpuno neverovatno, a rumunski reditelj Radu Ciorniciuc se ne meša puno u priču, već samo beleži njihove situacije u kojima se nalaze kroz određeni vremenski period. Porodica Enache, živi ovde gotovo 20 godina, i ovo je za njih mesto u kojem su pronašli svoj mir. Ipak, stvari počinju odjednom naglo i neočekivano da se menjaju. Naime, grad i država odlučili su da imaju neke druge planove za ovu godinama zaboravljenu i zanemarenu gradsku divljinu (grad želi da mesto pretvori u urbani park), što znači, da je porodica Enache sada višak i da moraju napustiti ovo mesto. Oni, naravno, za to ne žele ni da čuju, ali kako protiv države? Nemaju nikakve šanse. Međutim, ratoborna porodica neće tako lako pustiti "svoj dom", posebno glava porodice, otac Gica Enache, koji ne želi da ode sa mesta na kojem je izgradio život u proteklih 20 godina. Ali, ne može ništa tu učiniti i porodica mora da prihvati stvarnost da je došao kraj. Država je ravnodušna prema njima, dolazeći sa pretnjama da će odvesti decu. Publika ima ekskluzivno sedište u prvom redu za svaki razvoj događaja.

Sada porodicu čeka ono na šta oni nisu spremni, a to je, da će se morati (pre svega deca) socijalizovati i civilizovati. Niko od dece, naravno, ne zna čitati i pisati, u jednom trenutku njihov otac govori čak da im to nije ni potrebno. Ali, deca na kraju kreću u školu. Dosta teško se snalaze i privikavaju na nove okolnosti, ali im ide bolje nego roditeljima. Tek nakon nekog vremena po dolasku u grad, deca polako shvataju šta su sve propustili dok su živeli izvan civilizacije. Roditelji se ne snalaze baš najbolje u civilizaciji i nezadovoljni su, svađaju se, ne znaju ništa raditi, a film kao da pita publiku, gde je zapravo ovim ljudima mesto? Mnogi od nas, verovatno, život koji je porodica Enache živela pre nego što su stigli u grad, ne bi mogli zamisliti. Međutim, čini se da je ova porodica bila srećna u takvim uslovima i načinom života. Tamo su živeli po nekim svojim pravilima. Iako nisu imali ništa, živeli u blatu, teškoj prljavštini, preživljavali samo od onoga što su upecali, svi su delovali tada srećnije, bezbrižno, u svom svetu, daleko od civilizacije. A sada, nakon što su se preselili u civilizaciju, sve se nekako počelo raspadati. Deca su ovde ta koja izazivaju našu empatiju. Šta ih čeka u budućnosti? Život u gradu je svakako dinamičniji. Oni igraju fudbal, pohađaju časove i druže se sa drugom decom - čak je i mašina za pranje veša izvor zabave za ovu decu. Ipak, stare navike teško umiru. Pecanje u jezeru privlači pažnju bukureštanske policije koja svoj profesionalizam iskazuje udarcem jednog od dečaka u stomak. Dok se porodica bori da se prilagodi savremenoj civilizaciji i zadrži vezu jedni s drugima, svako počinje da preispituje svoje mesto u svetu i kakva bi mogla biti njihova budućnost. Sa empatičnim i filmskim pogledom, reditelj Radu Ciorniciuc nudi gledaocima u svom dugometražnom debiju, ubedljivu priču o osiromašenoj porodici koja živi na rubu društva u Rumuniji, boreći se za svoju verziju slobode. Dokumentarac se manje bavi prepričavanjem, umesto toga, oslanja se na slike koje dozvoljavaju publici da sama pokuša da shvati celu situaciju.

U Acasă, My Home ima mnogo toga za uzeti u obzir i o čemu se može razgovarati. Nema lakih odgovora, ali ima mnogo saosećanja u ovom prikazivanju sasvim obične rumunske porodice. Rediteljova humanost i empatija je ono što podstiče stvaranje ovog filma i čini ga izuzetnim. Radu Ciorniciuc je napravio film ljupkog izgleda o prilično prljavom načinu života. Mnogi Romi žive u prikolicama i na marginama društva. Ipak, fascinantno je zaviriti u drugi način života, urbane Rome koji odbijaju smeštaj. Radu Ciorniciuc vešto radi i pazi da izbegne emocionalnu manipulaciju sa publikom. Nije nam nametnuto da sažaljevamo Enacheve, već da ih posmatramo i pokušamo da razumemo šta se događa. Oni su se prilično dobro prilagodili takvom načinu života. Osim ekstremne životne situacije i zabrinutosti za socijalne usluge, izgledaju kao i sva druga deca. Bilo bi lako ocrniti Gicu i njegovu suprugu Niculinu jer su svoju decu stavili u tako nepovoljan položaj. Tokom brutalne rasprave sa ocem, jedan od sinova govori: „Sa šesnaest godina nisam mogao da čitam ni da pišem. Počeo sam od nule. " Gica, koji često govori svojoj deci da umuknu i priča o tome kako je on "šef", traži poštovanje i veruje da mu to duguju. On istovremeno voli svoju decu, ali takođe smatra, da je otac koji, kako kaže; "Može da ih ubije ako želi. " Lako bi ga bilo predstaviti kao šu*ka, ali Radu Ciorniciuc zna da to nije tako jednostavno. Ni on, ni mi, ne znamo kakav je Gica bio ranije, pa je nezahvalno donositi odluke. Međutim, ono što vidimo je da su njegovi postupci negativno uticali na njih, bili oni toga svesni ili ne. Ako su namere dobre, a ishod loš, kako bi krivicu trebalo rasporediti? Kao i za sve drugo već pomenuto, na gledaocu je da izvuče sopstvene zaključke.

Radu Ciorniciuc možda nije predvideo šta će se tačno desiti sa porodicom Enache kada su on i njegova ekipa počeli da ih snimaju - dokumentarni poduhvat koji je na kraju obuhvatio tri godine - ali izgleda da je osetio da dolazi do promene. Čak i u prvim scenama filma postoje glasine da je 470 jutara močvarnog, napuštenog zemljišta na kome je Gica podizao svoju porodicu skoro dve decenije, namenjeno za preuređenje kao urbani park prirode. Jedna je stvar živeti sam na ovakvom mestu, ali je sasvim druga stvar za oca, majku i devetoro dece. Međutim, Gica izjavljuje da zna više o ovom komadu zemlje i biljkama, ribama i vrstama ptica od bilo koje druge žive osobe. Otkrivanje više Enachevih nevolja bi pokvarilo film. Dovoljno je reći da su oni na kraju primorani da naprave niz naglih, dramatičnih promena tokom 86 minuta filma. Ovo je vrsta filma koji stvara prirodno bogatstvo koje nastaje dok filmaši gledaju i slušaju, a njihova kamera odlučno prati porodicu koja iz svog voljenog zelenog sveta prelazi u nepoznati sivi svet. Kada je zemljište koje okružuje jezero Vacaresti na granici sa Bukureštom proglašeno rezervatom prirode, to je označilo značajnu pobedu lokalnih aktivista za zaštitu životne sredine. Mesto koje je godinama bilo napušteno je procvetalo, pretvarajući se u jedan od najjedinstvenijih i najraznovrsnijih rezervata divljih životinja u Evropi. Ipak, kako dokumentarni film Acasă, My Home beleži, to je označilo početak značajnog i katastrofalnog preokreta za jednu porodicu - jer je zemlja pala pod zaštitu vlade.

Vizuelno, Acasă, My Home je zapanjujuć film. Neverovatni snimci bespilotnim letelicama hvataju ogromnu slobodu koju je porodica Enache imala 20 godina, dok izbliza dobijamo uvid u intimnu dinamiku između braće i sestara i roditelja. Radu Ciorniciuc proveo je nekoliko godina sa porodicom Enache. Film postiže retko viđenu intimnost zahvaljujući pouzdanom odnosu dokumentariste sa glavnim akterima. Sukob između porodice, koji je ponekad žestok, nikada ne bi mogao biti snimljen da Ciorniciuc nije osvojio njihovo poštovanje. Niti bi se stalna interakcija među decom mogla tako prikazati na taj način. Zaista upoznajete Enacheve i postajete zainteresovani za ono što im se dešava. I verovatno, nikada niste upoznali ovakvu porodicu. Ciorniciuc ih tiho posmatra u trenucima sreće, ali i hvatajući ih u kriznim trenucima. Dokumentarac posebno razmatra odnos između roditelja i najstarijeg sina Valija, koji puni 18 godina, pokazujući kako se njegove nade i očekivanja dramatično menjaju kada se porodica preseli. Na mnogo načina, Acasă, My Home podseća na veoma hvaljen i cenjen dokumentarni film Honeyland (2019), koji je osvojio nominacije na dodeli Oscara. Oba filma su veoma uspešna u prikazivanju života sasvim običnih i nezaboravnih ljudi.

Dobitnik specijalne nagrade žirija za kinematografiju na Sundance Film Festivalu 2020. godine, a zatim nagrađen i na drugim međunarodnim filmskim festivalima, Acasă, My Home je delo koje uspeva i kao portret ovih ljudskih života i kao ispitivanje sve urbanije prirode čovečanstva. Porodica Enache, posebno Gica, daleko su od herojskih ličnosti, pa je nemoguće se ne saosećati sa njima i njihovom borbom za slobodu. Acasă, My Home je priča koja je univerzalna uprkos svojoj jedinstvenosti, priča o slobodi sa izuzetnim sjajem i stilom za debitantsko delo. Ovo je film u kojem će uživati svaki gledalac koji je spreman da neće dobiti jednostavne odgovore, i onaj koji je spreman da prihvati da je život složen, često težak, ali ponekad pun lepote.

Ocena: 9/10.

The Night House (2020)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: David Bruckner

Scenario: Ben Collins, Luke Piotrowski

Uloge: Rebecca Hall, Sarah Goldberg, Vondie Curtis Hall, Evan Jonigkeit, Stacy Martin, David Abeles, Christina Jackson

Strah od nepoznatog je česta pojava u filmu, ali to gledamo, pre svega, u hororu. Kada se pravilno uradi, film može stvoriti opipljiv osećaj napetosti. Šta se nalazi iza tog ugla? Da li je to oblik osobe ili nešto drugo? Čak iako se na sceni ništa ne pojavi, talentovani reditelji mogu da vam stvore ozbiljnu nelagodu dok gledate film i da stvore takav utisak da pomislite da ste nešto videli. Iščekivanje je zastrašujuće, dok čekate da se nešto dogodi, a niste sigurni šta će se tačno desiti. The Night House je film koji se igra sa iščekivanjem i rasteže ga koliko god može. Iako reditelj David Bruckner pokazuje mirnu ruku, radnja filma je uvek na ivici da se raspadne. Međutim, film uspeva da izbegne svaku katastrofu i na kraju isporučuje robu. The Night House premijerno je prikazan početkom prošle godine na filmskom festivalu u Sundanceu i odnedavno se prikazuje u domaćim bioskopima.

Nema većeg straha od dugotrajnog osećaja “nisam sam u svojoj kući”. To je jedan od najstarijih strahova, i to je paranoja koju svaki čovek može da razume. Svi smo barem jednom u životu legli da spavamo, čuli nešto i zapitali se: “Da li smo zaključali ulazna vrata? Da li je neko u mojoj kući? Jesam li sam/sama?”, ma koliko to bilo nelogično. Takav osećaj ima i glavna junakinja filma. Oporavljajući se od neočekivane smrti svog supruga Owena (Evan Jonigkeit), koji je izvršio samoubistvo, učiteljica Beth (Rebecca Hall) ostaje sama u kući na jezeru koju joj je on sagradio. Pokušava se pribrati i ponovo započeti život bez njega – ali tada kreće prava noćna mora. Uznemirujuće vizije i kratka poruka koju je Owen ostavio, čiji sadržaj Beth samo delimično razume, vodi je sve dublje u noćnu moru. Beth pokušava da razume (ili otkrije) razloge zbog kojih je Owen odlučio da prekine svoju životnu priču. Suprotno savetima svojih prijatelja, Beth počinje da kopa po suprugovim stvarima, kako bi došla do odgovora za kojima toliko čezne. Ono što nalazi su tajne, veoma čudne i uznemirujuće. Beth oseća da nije sama, oseća da je još neko u kući, i svaki korak koji preduzme vodi je do novog uznemirujućeg otkrića. U međuvremenu, čini se da svake noći to prisustvo u njenom domu postaje sve zlonamernije, a uz Brucknerovu režiju, sve ovo funkcioniše veoma dobro, i tera vas da nagađate šta je stvarno, a šta ne.

Ono što najviše muči Beth je što je ona mislila da dobro poznaje svog supruga. Ona je ta koja je imala psihičke probleme, a ne on. On je bio čovek (ili je bar izgledao tako u njenim očima) zdrav i prav, sigurna ruka. Zapravo, glavno pitanje je zašto, ili šta je nateralo Owena da izvrši samoubistvo. Ali, kad Beth otkrije neke veoma čudne stvari koje, između ostalog, uključuju i druge žene koje liče na nju, ona je potpuno zatečena i izgubljena. Da li ga je stvarno poznavala? Njen život koji je bio koliko toliko stabilan, sada odjednom deluje da se potpuno raspada po šavovima. Njeni prijatelji smatraju da je to normalan proces tugovanja, ali Beth je ubeđena da je neko (ili nešto) u njenoj kući vreba, misli da je to možda njen pokojni suprug, ali nije sigurna. Napetost raste i ključa kako Beth polako sklapa kockice, a mi se pitamo šta će sledeće da otkrije. Owen je očigledno vodio dvostruki život za koji Beth nije imala pojma, i iza sebe je ostavio misteriju koju je ona odlučna rešiti kako bi mogla nastaviti s normalnim životom. Ali, sve postaje malo jasnije u trećem činu. Film se nikada ne trudi da objasni sve stvari. Da li je proganjanje Beth stvarnost, ili ona umišlja stvari kao posledicu tuge i iznenadnog gubitka supruga? Da li je doslovno proganja demon ili neka vrsta duha? Bez obzira koji odgovor ponudite i koliko vam film dozvoli da to otkrijete, ostaje uvek osećaj da ne znate šta se tačno dešava.

Od tajni do mračnih snova i proganjajućih uspomena, The Night House gura Beth do njene tačke preloma i tera je da preispita svoj razum. Reditelj David Bruckner, poznat po filmu The Ritual (2017) i Southbound (2015), polako priču spušta u ludilo i misteriju. Film radi kao istraživanje gubitka, tuge i pronalaženje puta nakon tragedije. Brucknerov način rada je takav da vas dovede u stanje visoke anksioznosti, a zatim vas snažno gurne duboko u košmarnu priču koju je posle teško napustiti – i to je apsolutna poslastica ako ste ljubitelj ovog žanra. Iako radnja filma počinje poput mnogih filmova ove vrste, ovo je film koji je drugačiji od većine takvih i intrigantniji je. Ovde je mnogo preokreta zbog kojih gledalac nagađa, ali nikada nismo sasvim sigurni u šta da verujemo. Bruckner stručno stvara užasnu atmosferu kao proizvod usamljenosti i tuge i radnju filma smešta u ekstravagantnu kuću usred šume koja se odlično slaže sa iznenadnim i zastrašujućim događajima koji se dešavaju. The Night House je delo puno dugih, napetih i neizvesnih sekvenci koje ostavljaju gledaoca na ivici svog sedišta. I kako radnja ide prema napred, ta napetost se samo pojačava.

The Night House radi i kao misteriozni triler i kao natprirodni horor. Namera reditelja je očigledno bila od početka da se igra sa više žanrova i to mu delimično ide od ruke. Ono što, međutim, radi prvoklasno, je gluma Rebecce Hall. Njena uloga nije nimalo laka, jer ceo film treba da iznese bukvalno sama. Njena uloga nije samo dramski i psihološki izazov, već ​​je ponekad i fizički zahtevna. Takođe, zasluge treba dati kinematografiji i dizajnu zvuka, posebno ovom drugom, jer je film ispunjen raznim uznemirujućim zvucima. I naravno, kao što naslov filma govori, kuća je bitan faktor i mesto za atmosferu; svaki ugao odjednom može delovati preteće.

Zbog mnogo razloga, The Night House je neobičan film, jer ne sledi tipičnu formulu horora. Ono što ovde najviše plaši su ideje koje predstavlja. Ideje koje imaju savršenog smisla ako se film dublje analizira. Putovanje na kojem se gledalac nalazi šalje ga kroz dezorijentisani niz skretanja, koja ponekad vode u ćorsokak. Iz prvog gledanja, neki odgovori na pitanja će sigurno izostati, ali ovde je sve urađeno sa jasnom namerom. Film o kojem nakon završetka ne treba da razmišljamo ili da se preispitujemo – nije film. Vaše uvažavanje Brucknerovog rada, međutim, zavisiće od toga koliko ste dozvolili sebi da padnete pod njegovu čaroliju.

Celokupno gledano, The Night House je daleko od savršenog filma. Film ne uspeva u svemu, ali je isto tako daleko od lošeg. Iako Bruckner radi prilično dobar posao, čini se da je zagrizao više nego što može da sažvaće, ili bolje rečeno, nego što može da proguta. Kraj filma će sigurno podeliti publiku, što je u neku ruku i potpuno razumljivo. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, ovde je puno više pluseva nego minuseva. I ono što je jako bitno, iako se priča čini poznatom, uspeva da izbegne svaki kliše u koji mislite da će upasti. Rebecca Hall je pouzdana glumica koja iza sebe ima veliki broj uloga i nije iznenađujuće što je ovu ulogu iznela tako dobro. Tokom 108 minuta, Hall upravlja svakom scenom i nosi film na svojim leđima, a reditelj Bruckner joj mudro dozvoljava punu slobodu i njena gluma je ono što spašava celu stvar.

Šta se dešava sa nama kada umremo? Svi ljudi, različitih religija, kultura i porekla imaju različite odgovore na to pitanje, ali prava istina će zauvek biti daleko od svih nas, i čak ako postoje oni koji to znaju, nisu u mogućnosti da nam prenesu te informacije. Svako od nas će na kraju povući zavesu na tu misteriju, ali postoji deo ljudi koji su stalno u strahu od onoga što dolazi posle života – bilo da je to nešto sjajno, strašno ili veliko ništa. Strahovi nas, međutim, kao i bilo šta drugo, neće spasiti od onoga što je zapisano debelim slovima i samo tada možda budemo dobili odgovore. Film postavlja mnoga pitanja, a isključivo je na nama kako ćemo na njih odgovoriti. Na kraju, uprkos nedostacima, The Night House je film koji će vam se uvući pod kožu i držati vas u neizvesnosti, dok pokušavate da otkrijete istinu skrivenu ispod površine. 

Ocena: 7,5/10.