четвртак, 19. август 2021.

CODA (2021)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: Sian Heder

Scenario: Sian Heder 

Uloge: Emilia Jones, Troy Kotsur, Daniel Durant, Marlee Matlin, Eugenio Derbez



Stiže nam jedan novi film, kad kažem novi, mislim na to da ne može novije, ne može ni emotivnije, ni bolnije, a ne može ni iskrenije, ni lepše u ovom trenutku, kad je reč o filmskoj ponudi iz 2021. godine. I ne brinite, ima i malo dobrog humora, tako da nećete postati depresivni. Sve je božanstveno, skockano baš onako kako treba. Pripremite se za film CODA.


Za vrlo kratko vreme, film CODA, koji je režirala i napisala Sian Heder osvojio je srca publike širom sveta, i to s dobrim razlogom. Nakon premijere koju je imao na festivalu Sundance (gde je bukvalno osvojio ceo festival i poneo kući nekoliko nagrada) u januaru prava na film je otkupio Apple za rekordnih 25 miliona dolara (što znači da Netflix tuguje) koji ga je postavio na servere striming platforme Apple TV+ pre nedelju dana, i radi se o rimejku francuskog filma La Famille Bélier iz 2014. godine. CODA je film pun topline i pravi mali dragulj koji krade naše osmehe i srca. Možemo reći da je ovo (za sada) najbolji američki film godine.


Film CODA bi se najbolje mogao opisati kao klasičan film o odrastanju (ali je puno više od toga), sa prilično zanimljivim okruženjem, i radi se o jako dobrom filmu. Dakle, ne “može da prođe”, ne prihvatljiv, nego dobar u punom smislu te reči. Zbog svoje specifičnosti, za neke će biti ovo potpuno novi svet u koji će zakoračiti, za neke dobro poznat, a za neke možda i onaj u koji ne žele da ulaze. Što bi značilo, da oni koji ne uđu u svet koji pruža CODA, automatski propuštaju priču sa puno srca i topline.

U centru pažnje je jedna jako simpatična četvoročlana porodica koju pratimo sa samo jednim članom-detetom koje čuje (oko 40% dijaloga u filmu je na znakovnom jeziku, ali mi naravno imamo prevod na ekranu tako da razumemo sve). To dete koje jedino čuje u porodici je maturantkinja Ruby Rossi (Emilia Jones), koja bukvalno samo trči s jedne strane na drugu i nema nikad vremena za sebe. Rano ujutro radi na porodičnom malom ribarskom brodu, sortira sveže ulovljenu ribu koja se zaglavila u mreži (porodični posao od kojeg zavisi cela porodica) i kao jedini član koji čuje služi ostalima kao prevodilac, a zatim ide u školu, često toliko umorna da spava za svojim stolom, što često zbunjuje njene profesore, ali Ruby je vredno dete, pa je njen umor razumljiva stvar. Njen otac Frank (Troy Kotsur), brat Leo (Daniel Durant) i majka Jackie (Marlee Matlin) se isključivo oslanjaju na nju, a ona je rastrzana između svojih snova i obaveza prema svojoj porodici, jer odlučuje da se prijavi na audiciju u prestižnoj muzičkoj školi. A njena porodica s obzirom na to da ne čuje, nema predstavu da je njihovo dete talentovano i za druge stvari, pored toga što zna da se brine za njihov mali ribarski brod i ne može u potpunosti doživeti radost njenog talenta.


Da Ruby nije lako da se nosi sa svim stvarima u životu je više nego očigledno, posebno jer je maltretiraju u školi zbog toga što je siromašan član porodice sa oštećenim sluhom. I koliko god joj njena porodica ponekad postane preteška na grbači, to je njena porodica i ne može da digne ruke od porodice kad im je najpotrebnija. Njen jedini predah je čas hora, tokom kojeg njen talenat za pevanje može da dođe do izražaja. Međutim, njena majka Jackie, često obeshrabruje njene muzičke snove jer se plaši da će njena ćerka napustiti porodicu zbog potencijalno uspešne karijere. "Da sam slepa", pita je Jackie, "da li bi želela da budeš slikarka?". Ovi strahovi se još više pogoršavaju kad Rubyn učitelj hora Bernardo (Eugenio Derbez, superzvezda u rodnom Meksiku) koji odmah uočava njen potencijal počne da je podučava nakon škole, zbog čega će se Rubyno vreme i dužnosti na brodu drastično smanjiti. 


Koliko njena porodica zavisi od nje govori i to da bez nje ne idu nigde sami, osim kad rade na brodu. Ona je potrebna za svaki poslovni sastanak, svaki pregled kod lekara, gde god da krenu, ili šta god da rade, ona mora biti pored. U samo jednoj od mnogih ljupkih komičnih scena, doktor govori Rubyinim roditeljima da ne mogu imati seks dve nedelje. Ruby vragolasto to prevodi kao: „Nikad više ne možete imati seks.“ (Zatim priznaje svojim šokiranim roditeljima da su to samo dve nedelje, a njima je i to dugo). Tišina koja prožima veliki deo filma pojačava emocionalne otkucaje i na neki način dovodi gledaoca u svet oštećenog sluha. Možda najmoćniji trenutak filma je kada Ruby nastupa na koncertu hora i svi zvuci jednostavno prestaju, pa možemo doživeti njen nastup na način na koji to doživljava njena porodica. Ali oni su ljudi koji se nose veoma dobro sa svojom gluvoćom i nemaju problem što ih ljudi često ismejavaju i maltretiraju, jednostavno ovi ljudi sebe ne smatraju jadnima, već su uglavnom "komično" razigrani, i ne pridaju puno pažnje ljudima koji ih uznemiravaju. Teže to pada Ruby, nego njima samima.
 

Glumica Jones, koja je - zajedno s rediteljkom Heder naučila američki znakovni jezik za ovaj projekat, nesumnjivo krade film sa svojom predstavom. Međutim, Matlinova predstava snažno beleži ono kroz šta sve majke prolaze kad im deca odrastu i napuste dom kako bi pratili svoje snove. Troy Kotsur koji glumi kao otac je međutim, možda i najjača ličnost na ekranu posle Ruby. Mada i on i Matlin imaju već veliki broj uloga iza sebe, doduše, on više kroz filmove, a ona kroz tv serije, ali se takođe i on pojavljivao u njima. Heder svoj scenario izražava s dubokim razumevanjem i iskrenim saosećanjem. Ali i prikazuje stvari realnim i surovim načinom rada. Jer Ruby mora biti devojka koja miriše (tačnije smrdi) na ribu među svojim vršnjacima, ispuniti svoju ulogu jedine osobe koja može govoriti u ime svoje porodice, pronaći svoju prvu ljubav i naučiti da mora nositi svu težinu na leđima, i to radi sa zapanjujućim prirodnim talentom i u punom sjaju. Sposobna da igra samouvereno, frustrirano, ranjivo, žilavo i svojeglavo. Blista u svakom smislu. I naravno, posle tako ubedljive predstave zna se šta sledi, a to je da možemo da je očekujemo u bliskoj budućnosti da se sve više pojavljuje na ekranu, posebno jer su godine na njenoj strani.

Film pogađa sve prave note za ovu vrstu priče, ali na tiši način, što je razumljivo s obzirom da je veliki deo filma na znakovnom jeziku. CODA ubacuje i povremeni humor koji je od izuzetnog značaja, te fino balansira između porodične drame i muzičkog filma. Svaka veza između članova porodice je ubedljivo istražena i prikazana - rivalstvo između brata i sestre je posebno fascinantno. I najveće bogatstvo filma dolazi upravo zbog glumačke ekipe. Hederova posvećenost uspeva da svakom od članova porodice pruži potrebnu dubinu, i ne samo da u 111-minutnom filmu uspeva da prikaže put kojim ide Ruby, već i veliku pažnju posvećuje njenim roditeljima i bratu. Osnovna premisa filma CODA nije sigurno ništa novo: priča o odrastanju usredsređena na talentovanu devojčicu iz malog grada koja je rastrzana između njenih snova i njene porodice smo već videli milion puta. Međutim, rediteljka i scenaristkinja Sian Heder uspeva da udahne novi život staroj priči, dodajući nove slojeve i osvežavajuću količinu autentičnosti. Sve teme koje film vešto obrađuje stvaraju jednu lepu priču o invaliditetu, porodici, odgovornosti i odrastanju.


Tamo gde CODA dobija posebno na snazi je način na koji prikazuje gluve osobe. Njihova gluvoća ih ne definiše, niti je nešto zbog čega se stide. Stvari koje rade su one koje radimo svi mi. Svađaju se kao i svi drugi, ali u dubini duše se i neizmerno brinu jedni o drugima. Osvežavajuće je videti film koji odbija da eksploatiše osobe sa invaliditetom zbog melodrame ili bede i umesto toga jednostavno slavi ko su oni. CODA se takođe može uporediti s nedavnim filmom Sound of Metal (2019), koji je na sličan način prikazao gluve osobe. Niko ne pokušava da „izleči“ svoju gluvoću jer ne vidi to kao problem koji treba rešiti. To je više od filma o muzici i invaliditetu, to je životna lekcija koja nas tera na razmišljanje nakon što se završi.


Filmski klišei na stranu, CODA priča priču koja ne može da ne pogodi gledaoca,  jer je osećamo tako stvarno, udara bolno, i nije jeftino spakovano. Na kraju, film CODA je više nego vredan vašeg vremena. I nije ništa strašno ako pustite i po koju suzu, time će film biti samo bolji.


Ocena: 9/10.

уторак, 17. август 2021.

First They Killed My Father (2017)

 




Režija: Angelina Jolie

Scenario: Angelina Jolie, Loung Ung (prema memoarskoj knjizi Loung Ung)

Uloge: Sareum Srey Moch, Phoeung Khompeak, Sveng Socheata, Mun Kimhak


Ljudi su često za vreme rata naterani da napuste svoje domove ne znajući gde idu, ni šta ih čeka. Ginuli su, stradala su nedužna deca, mnogi nestajali bez traga i živelo se u stalnom strahu. Ono što je prikazano u filmu First They Killed My Father, koji je režirala Angelina Jolie je najbrutalnije ratno-filmsko iskustvo koje možete dobiti od filma na temu rata, ali ne u onom smislu gde se samo puca, ovde gledamo nešto drugačije, ispričano kroz oči jednog deteta (Loung Ung) i ovo je njena lična priča. I mogu da kažem kao neko ko je pogledao na stotine ratnih filmova, i kao neko ko stvari može da podnese vrlo dobro, da je ovo bilo previše čak i za mene iskusnog filmofila. Gledajući sav taj užas ovde koji je snimljen po istinitom događaju, gde su protagonisti deca koju pratimo, osećaj je da bol ne može da bude jači, a film ne prestaje da vas udara u creva skoro puna 2 i po sata. I jasno vam je da ovo nije film za svakoga. 

Tokom svoje karijere, Angelina Jolie je nazvana mnogim stvarima-glumica, seks simbol, humanitarac, žena koja je otela Brad Pitta ...itd. Ali nije dovoljno ljudi uzelo u obzir njenu snagu iza kamere. Kroz četiri režirana filma nije bila preterano uspešna, ali s filmom First They Killed My Father sve to pada u vodu, jer je Angelina Jolie snimila jako dobar film. Jolie takođe ovde treba pohvaliti zbog duboke želje za autentičnošću. To ju je dovelo do snimanja na lokaciji u Kambodži. Takođe koristi kambodžanske glumce i glumice (kojih ima na hiljade), kao i maternji jezik Kmera. Sve sjajne odluke kako bi mogli ovu priču da prihvatimo kako treba. Naravno da je ovo težak film, ali neke priče treba da se urežu u naš mozak da postanemo svesniji nekih stvari ako još nismo. A ovo je upravo jedna takva priča.

Mnogi filmovi su ispričali svoju priču iz dečije perspektive, ali nisu mnogi to učinili tako dobro kao što to radi Jolie ovde. First They Killed My Father je neverovatan i dirljiv film o mladoj devojčici koja pod užasnim uslovima nikada ne gubi svoju humanost. Koautorka-rediteljka Angelina Jolie donosi nam istinitu priču o neizrecivim patnjama koje je kambodžanski narod pretrpeo pod vlašću Crvenih Kmera. Ovo je Jolieino najbolje delo do sada, a briga i naklonost koju pokazuje na ekranu prema ljudima Kambodže, posebno prema deci je ogromna. Jolie je napisala ovaj film s naglaskom na to da putovanje vidi očima Loung Ung (Sareum Srey Moch) i srce nam se slomi više puta tokom filma dok se bori da preživi nepravedan svet, dok bombe padaju, a deca lete nekoliko metara u vazduh. Jolie i njen snimatelj, Anthony Dod Mantle, beleže nezaboravne slike i trenutke, često posmatrajući sa stanovišta Loung Ung, koja je napisala memoare prema kojima je film zasnovan i takođe pomaže Jolie u pisanju i režiji filma. Vredi reći da je gotovo dva miliona života izgubljeno tokom režima Crvenih Kmera. „Kmer“ je stoga postao opšti termin koji se koristio za preostale Kambodžane.

Dakle, radnja filma First They Killed My Father prikazuje događaje koji su se dogodili u Kambodži tokom 70-ih godina prošlog veka. Priču i događaje pratimo sa stanovišta Loung. Njena porodica i ona, kao i još hiljade drugih, razvrstani su u radne logore širom Kambodže od strane Crvenih Kmera. Centralna priča, međutim, prati put kojim idu mlada Loung i njena porodica, te zbog toga prikazuje događaje i situacije kojima su oni prisustvovali tokom zatočeništva u logorima. Loung je toliko mlada, da njen mladi um ne može shvatiti šta se dešava oko nje. Sve u šta veruje je ono što joj govore roditelji, braća i sestre. Oduzetom slobodom, mora da prolazi kroz neke nezamislive strahote zlostavljanja dece i prisilnog rada. U vreme kada se mora igrati s lutkama, naređeno joj je da izađe na polja pod žarkim suncem i da radi dok se bukvalno ne sruši. Na sve to, mora gledati i kako njen otac prolazi kroz užasne stvari. Film se ne oslanja na dijaloge, već na vizuelne prikaze koji publici pružaju da bolje doživi celo iskustvo. Deca koja žive u kampovima, sastavljaju puške, stvaraju nagazne mine i potpuno su obučena za odrasle vojnike - a sve se to dešava bez mnogo razgovora - što se ispostavlja kao vrlo hrabar aspekt filma. U vreme kada milioni umiru, sudbina dozvoljava mladoj Loung da pobegne iz ropstva i ujedini se sa svojom braćom i sestrama, što se može smatrati nagradom zbog njene otporne prirode.

Čin iz kojeg je naslov izveden pojavljuje se gotovo na pola filma. Do tada, Jolie predstavlja detaljan portret voljenog, zaštitničkog oca (Phoeung Kompheak) i njegove supruge nežnog duha (Sveng Socheata) koji se trude koliko mogu da održe porodicu na okupu i pomognu svojoj deci da se nose korak po korak s nemilosrdnim stvarima. Porodici je na samom početku rečeno, kao i milionima drugih, da moraju da napuste grad samo s onim što mogu da ponesu, ali da će im biti dozvoljeno da se vrate za tri dana. Njen otac je svestan njihove laži i hrabro se oprašta sa svakim od svoje dece i pruža svojoj ženi poslednji zagrljaj. 

Loung nema sreće kad je njena porodica u pitanju, jer je njen otac kasnije ubijen kao i mnogi drugi, a bez majka je takođe ostala, kao i bez sestara koje su umrle od neuhranjenosti i bolesti, a njena starija braća i ona su regrutovani da služe Crvenim Kmerima. Njeni preživeli rođaci razdvojili su se kako bi izbegli da budu pogubljeni zajedno, i svojom hrabrošću i snalažljivošću uspeli da ostanu živi uprkos krvoproliću, koje gledamo u trećem, odnosno, završnom činu. Jolie izvlači, naturalističke performanse iz svoje kambodžanske ekipe, posebno mlade Sareum Srey Moch. U njenom liku postoji tišina koja je čini nezaboravnom figurom u ovom nezaboravnom filmu. I iako je radnja smeštena u ratno doba, First They Killed My Father nije klasični ratni film. To je više priča o hrabrosti i ljubavi - vrednostima koje prevazilaze sve barijere. I to nije samo Loungova priča - to je priča o svakoj osobi, širom sveta, živoj ili mrtvoj, koja je ikada bila žrtva eksploatacije i ropstva.

E sad, zamislite da vam se nekada ugodan život raspadne za nekoliko minuta. To nije nešto o čemu neko od nas želi da razmišlja, ali to je ono što se desilo ovoj porodici i mnogim drugima. A mi kao publika dobijamo jasnu sliku iz prve ruke kako to zapravo izgleda. Ali ono što uzdiže ovaj film je način na koji poštuje Kambodžu, njene ljude i istoriju. First They Killed My Father jasno stavlja do znanja da je ovo priča od istinskog značaja. Film se završava zrakom nade, ali nije potrebno spominjati da su okolnosti oduzele njenu porodicu i život i stvorile bol koju će nositi do kraja života. Ovo daje veću poruku o tome koliko duboko i koliko dugo rat može uticati na ljude. 

Sareum Srey Moch je sjajna u ulozi devojčice koja je prisiljena da odraste pre vremena, donoseći na ekran emocionalnu predstavu koja je dostojna nekoga ko je tri puta stariji od nje i ko iza sebe ima ozbiljan niz umetničkih filmova. Ona je jedan od retkih glumaca koji, bez obzira ko je na sceni sa njom, ima trenutnu hemiju s tim glumcem. Ta hemija je posebno izražena u njenim scenama s Phoeung Kompheak koji glumi njenog voljenog oca. Njihove zajedničke scene neki su od najupečatljivijih i najemotivnijih komada u filmu ikada zabeleženi.

First They Killed My Father je izvanredna priča o preživljavanju, koja je još fenomenalnija jer je to istinita priča, te još neverovatnija jer je dete glavni junak-preživeli. Upozoriću vas da postoji nekoliko vrlo slikovitih scena ljudi koji ginu u borbama, posebno dece, ali to je jasna namera Angeline Jolie; rat je ružna, prljava stvar, gde su mnogi nedužni stradali, posebno boli jer su među stradalima deca. Loungova priča blisko se slaže s Jolieinim brigama i inspirisala ju je da stvori film epskih razmera i impresivne tihe moći. 

Ocena: 9/10.

недеља, 15. август 2021.

Don't Breathe 2 (2021)

 Kritika objavljena na Bosonoga Magazin

Režija: Rodo Sayagues

Scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues

Uloge: Stephen Lang, Brendan Sexton III, Madelyn Grace, Rocci Williams


Osveta je prilično popularna ideja u filmu. Ljudi rade užasne stvari jedni drugima, a oštećena strana želi osvetu. Ali kako je to jednom neko lepo rekao: “Onaj koji smera osvetu čini zlo samom sebi, jer postaje zao.” Da paradoks bude veći, maštanje o osveti, njeno planiranje, pa čak i sprovođenje u delo, umesto da te ljude oslobodi veze sa osobom koja ih je povredila, tu vezu čini još snažnijom, gotovo neraskidivom. Bez obzira na to, ipak uživamo da gledamo kada pojedinci uzmu zakon u svoje ruke i sami reše svoj problem, bar na velikom platnu.

Pošteno je reći da je Don't Breathe bio hit film 2016. godine, kada se prvi put pojavio. Nije važno da li vam se dopao ili ne, bio je popularan i mnoge je iznenadio. Nikada nije bilo pitanje da li će se pojaviti njegov nastavak, jer je sam Stephen Lang (Slepi čovek) bio spreman da nastavi ovu priču od prvog filmskog hita. A čak je izjavio da ne bi imao ništa protiv da se snimi sedam delova. Dakle, sa posvećenim timom koji želi da oduševi svoju publiku ponovo, može li novi nastavak pružiti isto iskustvo? Odgovor je - teško. Menjanje stvari koje su davale rezultat u prvom delu je veoma rizično, ali opet -  hrabro upuštanje u nešto drugačije. Ali producent, urugvajac Fede Alvarez prepušta režiju u drugom delu svom filmskom kolegi Rodu Sayaguesu s kojim je takođe napisao scenario u prvom delu, menja stvari i ne boji se reakcije publike.

Iako nije uobičajeno, često se dešava da neko gleda neki nastavak, a da nikada pre toga ne vidi original. Don't Breathe 2 mogao bi da stoji sam kao svoj film. Ono što se dogodilo u prvom filmu, nikada se ne spominje. I, u tom pogledu, Don't Breathe 2 stoji kao zaseban film koji nema puno toga zajedničkog s prvim delom - što je u jednu ruku dobro, a u drugu - loše. Sve ovo gradi fascinantan pogled na Don't Breathe 2. Ipak, kolege reditelji i scenaristi uspevaju da nam »prodaju« tek gledljiv film-triler koji igra na kartu napetosti i sukoba kao i u prvom delu, a Stephen Lang je nesumnjivo ponovo najintrigantnija figura na ekranu kao slepi čovek. Što se tiče dostupnosti filma, za torent »bandu« neće biti dostupan još neko vreme, i može da se gleda trenutno samo u bioskopu. Mada i oni koji posećuju bioskope bi mogli uštedeti taj novac za nešto bolje.

Dakle, u Don't Breathe 2 dobili smo prilično veliku izmenu stvari, otišao je jedan od prvih asova-odvažna Jane Levy kao simpatična, moralno sumnjiva junakinja, a drugi je degradirani-Alvarez koji je sada samo koautor i producent i kao takav, postoji izvesna jeftinost filma, i to je neminovno, a filmu ne pomaže puno ni srpska lokacija. Da stvar bude gora, ovde je naš antijunak iz prvog dela onaj za koga treba da brinemo, ali pošto smo videli za šta je Nordstrom sposoban, da je ubica i silovatelj, kako možemo da brinemo o tome šta će mu se dogoditi? To je pitanje na koje je delimično odgovoreno predstavljanjem njegove nove ćerke, odnosno zamene, u vidu mlade glumice Madelyn Grace.

Don't Breathe 2 ponovo posećuje Normana Nordstroma, poznatog i kao "slepi čovek" (Stephen Lang), koji vodi samotnički život nakon smrti svoje ćerke. Osam godina nakon što je bio istinski uvrnuti i tragični negativac u prvom delu, otkriveno je da je sebi sada napravio novi život - odgajivši mladu devojku po imenu Phoenix (Madelyn Grace) kao svoju ćerku. Vodi računa o njoj i odbija da pusti Phoenix da istražuje svet spolja iz straha od onoga što bi joj se moglo dogoditi. On je obučava kako da se odbrani i zaštiti, a izlet u grad za nju je retka poslastica. Ali, opasnosti spoljašnjeg sveta ionako pronalaze taj par u obliku pretećeg ludaka Raylana (Brendan Sexton III) i njegove bande razbojnika. Kada se grupa jedne noći pojavi u kući Slepog čoveka da pokupi njegovu "ćerku", vojna mašina za ubijanje će još jednom dokazati da je sila na koju treba računati.

Priča se na pola puta preokreće i u određenoj meri se poigrava sa našim simpatijama, mada je uvek jasno na čijoj je strani film. Sve ne bi funkcionisalo bez sjajnog nastupa Grace, stvarajući mladu junakinju koja je čvrsta, odlučna i sposobna, a ipak još uvek samo klinka koja živi u svetu u kojem vladaju često opasni odrasli ljudi. Lang ponovo glumi Slepog čoveka s kombinacijom lukavosti i telesnosti što ga čini verodostojnom pretnjom, a u ovom slučaju i verodostojnim zaštitnikom. S druge strane, neki bi mogli biti razočarani što Don't Breathe 2 ne odlazi u zaista perverzna područja u kojima je bio original, što ga je nesumnjivo jednim delom i učinilo onako efikasnim. Ali u suštini, ovaj drugi deo nastavlja sa jezivom maštom i oronulim, uznemirujućim raspoloženjem koje je pogodilo publiku prvi put.

Još jedna stvar koja razdvaja prvi i drugi deo je ta, što u prvom delu niko od ljudi u filmu nije bio dobar momak. To ga je učinilo tako efikasnim. Vaše simpatije su bile okrenute naopačke i morali ste ispitati kako ste upravo prihvatili priču koju su vam autori filma dali. To je bila jasna namera jer su filmadžije od početka zadržavale ključne informacije od publike. Dok, ovde, stvari malo drugačije funkcionišu. Međutim, ono što se nije promenilo, to je da je Stephen Lang ostao onaj isti koji nema problem da prospe nekome mozak na brutalan način i ostavi ga da trune. Takođe, kao i u prvom delu, i u nastavku postoje scene gde se gubi svaka verodostojnost, pa se možemo samo smejati onome što vidimo. Ali i to je urađeno s namerom.  

Lang je efektno impozantno fizičko prisustvo na ekranu, ali njegov lik ostaje problem koji film ne može da reši, bar kada je u pitanju moralna dilema. Da li je silovatelj manje zlo ako se brine za dete? Da li je otmičar manje zlo ako se brine o tome koga je oteo? Da li je ubica manje zlo ako pokaže lagano kajanje u poslednjem činu? Odgovor na sve je naravno ne, i možda bi neki drugi film mogao proći kroz takvu moralnu mrlju, ovaj jednostavno, ne može. Don't Breathe 2 ne samo da se bori za vazduh, već se bori i za svrhu i smisao.

Ali da stvari sagledamo malo s pozitivnije strane. Niko ne tvrdi da su filmovi Don't Breathe umetnička dela koja oduzimaju dah. Ovo su trileri u kojima želite da se zabavite, a „mozak pustite na pašu“ i sigurno će biti ljudi koji to smatraju zabavnim. Njegovi intrigantni likovi i moralna pitanja s kojima se poigrava spašavaju ga od potpunog promašaja.

Ocena: 6/10.

петак, 13. август 2021.

The Man with the Answers (2021)

 

Režija: Stelios Kammitsis

Scenario: Stelios Kammitsis

Uloge: Vasilis Magouliotis, Anton Weil, Stella Fryogeni



Kako je društvo globalno postalo otvorenije tako se i snima sve više filmova LGBTIQ. I, ako se vratimo malo unazad, videćemo da je poslednjih godina snimljeno nekoliko ozbiljnih hitova koji su doživeli veliku slavu, kao što su hvaljeni i nezaboravni Call Me by Your Name (2017), Blue Is the Warmest Colour (2013), God's Own Country (2017), Moonlight (2016), i drugi. Mnogi od njih su dobitnici veoma značajnih priznanja i bioskop sigurno neće prestati da izbacuje i dalje filmove na tu temu. Novi film The Man with the Answers, sigurno nije tako prodoran kao gore pomenuti naslovi i čini se da još nije „pronašao svoj put“, ali vreme je pred njim da to promeni.


Film reditelja i scenariste Steliosa Kammitsisa, koji je rođen i odrastao na Kipru, je dopadljiv, zanimljiv i prijatan. Bez posebnih efekata, bez velikih preokreta i snimano je potpuno u prirodnom obliku. To je realistična priča o dvoje ljudi koje je sudbina spojila tamo gde su se najmanje nadali. Sa toplim i duhovitim dijalogom i pobedničkom hemijom dva vodeća glumca, The Man with the Answers se oseća stvarno.


Naš nesrećni protagonista je prilično grčki momak, ime mu je Victoras (Vasilis Magouliotis). Njegova profesionalna visoko ronilačka karijera je sada završena, a dane provodi radeći na nisko plaćenom poslu u fabrici nameštaja, i često odlazi u posetu svojoj baki u bolnici. Umoran od rada u fabrici nameštaja, njegov život se iznenada menja smrću njegove bake. Što ga motiviše da napravi promene u svom životu. Vozeći svoj stari prašnjavi automobil, počinje putovanje u Nemačku njegovoj otuđenoj majci. Na brodu dok putuje, sreće Mathiasa (Anton Weil), avanturističkog mladog Nemca, simpatičnog kradljivca sendviča, koji je na putu kući. Mathias nagovara Victorasa da ga povede sa sobom, dok Victoras nije baš za tu ideju i odbija da pristane na to, ali kasnije ipak nekako pristaje, uz dogovor da podele putne troškove goriva. I, dok se voze zajedno, Mathias ga gura da izađe iz svoje zone komfora i otkrije prave razloge njegovog putovanja. Victorasov ukočeni lik sukobljava se sa slobodnijim Mathiasom i dvojica muškaraca započinju postepeno upoznavanje. 


I, dok je Mathias raspoložen za svaku vrstu avanture i zafrkancije na putu, od skakanja u jezero prvo na koje nalete, do toga da u restoranu ne dozvoljava da Victoras sam izabere hranu, već naručuje napamet po brojevima koje ni sam ne zna šta znače. Victorasu je, pak, malo „pun kufer” svega, izvršavanja zadataka i tuđih naredbi, a u jednom trenutku čak i ostavlja Mathiasa samog pored puta, ali brzo se vraća po njega jer je očigledno da mu je švaba ipak ušao pod kožu toliko, da ovaj ne može da mu kaže „ćao-prijatno“. S vremenom se Victoras malo oslobađa te njegove »ukočenosti« i obojica upadaju na neku proslavu gde se ne zna „ni ko s kim, ni kod koga“, svi su u nekom transu pozitivnog ludila, pa se Victoras i Mathias pridružuju ludoj zabavi s otkačenim plesom na podijumu gde su svi obuzeti muzikom. Posle toga, obojica nastavljaju svoje putovanje i postaju slobodnijeg duha i ponašanja.


The Man with the Answers je prilično mršave dužine, skockan u kompaktnih 80 minuta. Međutim, to i nije da mu smeta, jer i nema za cilj da uradi previše stvari, vrti se oko svoje jednostavne priče i ne gubi vreme na velike uvode i zaokrete. Ono što ga ipak malo sputava su nerazvijeni likovi, koji bez obzira na to blistaju, ali veoma malo nam daju informacija o svojoj pozadini. Mathias nema nikakvu pozadinu i neke posebne detalje kao lik. Takođe se malo otkriva o Victorasovom složenom odnosu sa majkom sve do nekoliko upečatljivih scena u trećem činu sa odličnom Stellom Fyrogeni. Uprkos tome, shvatamo da dvojica putnika nisu obični likovi, već oni koji su u potrazi za stvarima zbog kojih će se osećati življima.


Reditelj-scenarista Stelios Kammitsis, odlučio se za jednostavniju priču, a opet dokazao da film ne mora da bude »budžan« svim i svačim da bi što bolje izgledao i kako bi se što bolje »prodao« publici. I, upravo takav pristup i način snimanja je ono što osvežava ovde. Kammitsis se drži svog plana od početka do kraja i to ne menja. Nežno oko Kammitsisa za detalje, siguran osećaj za tempo i brilijantna kinematografija Thodorosa Mihopoulosa koja beleži impresivne pejzaže na putu, čini The Man with the Answers prijatnim za gledanje. Ali, film nikada ne bi funkcionisao bez prisustva dva izvanredna glavna glumca. Najveće i najintimnije scene su one u malim i skromnim trenucima između dva centralna lika, dok pokušavaju da prihvate činjenicu da su obojica različiti. Obojica imaju svoje čari i mane, a veza između njih je električna. Kammitsisova završna scena filma je veoma jednostavna, a opet tako moćna. Film sa svojom završnom scenom ostavlja mogućnost za nastavak ako Kammitsis bude odlučio to učiniti u budućnosti.


Ono što zaista radi u ovom filmu, je to što uspeva da izbegne svaki kliše u koji mislite da će upasti od početka. Da, očigledno je da će se odnos Victorasa i Mathiasa iz zavađenih stranaca promeniti u nešto intimnije, ali njihovo putovanje do njihove tačke je osvežavajuće i ubedljivo. Film se ne bavi toliko seksualnostima dvojice muškaraca, već se odlučuje da prikaže prirodni napredak njihovog upoznavanja. The Man with the Answers je drugačiji od bilo kog drugog filma na temu LGBTIQ, i to na svakom polju.


Jednostavna, nepretenciozna i krajnje ljupka drama Steliosa Kammitsisa, koja je napravljena s puno šarma, srca, s malo humora i puno ljudske drame, neće revolucionirati budućnost bioskopa sa temom LGBTIQ. Ali, u tome i leži njen šarm. Lepo je s vremena na vreme videti lagani film koji je uspešan u svojim namerama i koji možemo pratiti s osmehom na licu, bez tenzije i bez stresa.


Ocena: 7/10.

уторак, 10. август 2021.

The Stonebreaker / Spaccapietre (2020)

 Kritika objavljena na FatHipster.

Režija: Gianluca De Serio, Massimiliano De Serio

Scenario: Gianluca De Serio, Massimiliano De Serio

Uloge: Salvatore Esposito, Antonella Carone, Samuele Carrino, Licia Lanera, Vito Signorile


Dramom "The Stonebreaker" italijanskog rediteljskog dvojca Gianluce i Massimiliana De Serio, putujemo na jug italije, regija Apulija, čija su područja poznata po eksploataciji uglavnom migranata, podzemlju koje film dubinski istražuje i koje je takođe ključno za njegovu estetiku. Film "Seven Acts of Mercy", koji je bio debitantsko ostvarenje De Seriosa, napravilo je veliku buku na festivalima nakon premijere u Locarnu 2011. godine. Blizanci su potom bili u Veneciji 2015. godine s dokumentarnim filmom "River Memories", koji je pričao priču o ljudima različitih nacionalnosti koji žive u starim, zapuštenim i dotrajalim kućama, na obali reke Stura, u Torinu. Sada, s svojim novim filmom koji je prikazan u autorskom programu festivala u Veneciji, braća pričaju srceparajuću priču o ocu i sinu koje život ne štedi ni najmanje. 

Za vreme finansijske krize, u većini zemalja je došlo do naglog povećanja broja nezaposlenih, posebno u Južnoj Evropi. Dugotrajna nezaposlenost gotovo po pravilu povlači za sobom i socijalni pad. Kada roditelji izgube posao, oni koji najviše pate (na više načina) su deca. Ta situacija se vrlo često negativno odražava na sve aspekte života, a to povećava napetost kod kuće. Otkazi dolaze kao "grom iz vedra neba", a ljudi su prinuđeni da se suočavaju sa surovom realnošću. Nemaština, s kojom se ljudi često "bore", a posebno radnici koji ostaju bez posla, dovodi ih na ivicu bede i tera na "ekstremno življenje".

Koristeći svoju porodičnu istoriju kao polazište za ovaj film (njihova baka je umrla na poljima Apulije krajem pedesetih, a njihov deda je bio kamenolomac), braća De Serio zauzimaju sirov, realističan pristup da ispričaju priču o ocu i sinu razorenim velikom tragedijom i primoranim da prihvate svakakva poniženja kako bi preživeli, ali braća reditelji ističu i ljubav između oca i sina, postavljajući je kao neophodnu za izdržavanje tolike bede i bola. "The Stonebreaker" je delo koje gleda i na sadašnjost i na prošlost.

Giuseppe (Salvatore Esposito) i Angela (Antonella Carone) su bračni par koji živi skromno, vole se i tu ljubav dele s svojim malim sinom Antom, koji samo mašta o tome kako će postati arheolog i misli da je očevo stakleno oko koje ima znak da ima supermoći. S obzirom da Giuseppe nije mogao nastaviti s poslom nakon nesreće s okom, Angela je ta koja mora tražiti posao na poljima kao sezonski radnik, u teškim uslovima koji je na kraju koštaju života i samo će se srušiti među paradajzima i umreti od infarkta. Otac i sin tako vrlo brzo ostaju potpuno sami, bez posla, bez hrane i bez jasnog plana šta dalje raditi. S malim Antom koji ne može da se pomiri s gubitkom majke i Giuseppeom koji mora pronaći nove nijanse svog osećaja očinstva, "The Stonebreaker" nas vodi pravo u pakao gde su otac i sin zarobljeni u istom ilegalnom i nehumanom sistemu rada u kojem je bila i Angela.

Sada su se i oni pridružili sezonskim radnicima, ali ni sami nisu svesni šta ih očekuje i gde su zapravo došli. Obroke dobijaju minimalne, tek toliko da ne umru, radi se naporno i konstantno, malo se spava, novca je skoro pa ništa, naređenja moraju da se slušaju, a čini se da oni i nemaju izbora jer im je novac potreban kako bi preživeli. Kroz sve ovo, Giuseppe i dalje skuplja snagu da zagrli sina svake noći i ispriča mu priču. Obećao je svom sinu da će mu jednog dana vratiti majku i mora pronaći način da održi to obećanje. Takođe se upoznajemo sa još jednim ključnim likom u filmu, Rosom (Licia Lanera), ženom koja je - poput Giuseppea i njegovog sina - izgubila nekoga ko joj je veoma drag, a takođe je maltretirana od strane nadzornika farme (Vito Signorile). Rosa je bila Angelina prijateljica i ona će Giuseppeu dati snagu koja mu je potrebna. 

Nakon smrti Angele, Giuseppe i Anto postaju usamljene figure, uronjene u teške scene za gledanje. Reditelji proširuju svoj pogled postavljajući neplodan, sunčan i pust pejzaž. Prelazak na farmu otkriva umor i mučenje ljudi koji su tretirani kao životinje, i to sve za minimalac od kojeg jedva mogu da priušte hranu. Giuseppe i Anto žive zajedno s raznim ljudima koji rade s njima i svi dele istu muku. Film prikazuje otvoreni pakao, totalnu eksploataciju italijanskih imigranata i maloletnika, bez poštovanja ljudskog života, oni koji sve koriste na isti način, terajući ih da rade sve brže i za nula novca. Smrt radnika samo je "rupa koju treba pokriti" i telo u jami. Svi se bore za odmor, smešteni u trulim kolibama, dok domaćini uživaju u vilama uz bazen.

Blizanci De Serio tako grade „ljudski dokument“, istražujući uzroke koji te ljude teraju da prežive u tako surovom okruženju, pokušavajući da posmatraju stvari sa njihovog stanovišta. "The Stonebreaker" je priča oštra poput noža, jasna i bez nabora, koja teži surovoj stvarnosti, dok se takođe bavi detinjstvom, i koja od očaja prelazi u nasilje. U ovoj borbi, iskreno verovanje u bolje dane je primarna linija odbrane.

Zaključno, "The Stonebreaker" je priča o očinskoj ljubavi prema detetu, priča o poteškoćama običnih ljudi, odrastanju, tragediji i nadi. I, u svemu tome uspeva da bude jednako uspešan. Možda mu fali malo više napetosti, ali ga to ne sprečava da i dalje bude sasvim dobar film koji vredi gledati.

Ocena: 7,5/10.

субота, 07. август 2021.

John and the Hole (2021)




Režija: Pascual Sisto

Scenario: Nicolás Giacobone

Uloge: Pamela Jayne Morgan, Charlie Shotwell, Michael C. Hall, Jennifer Ehle, Taissa Farmiga


John and the Hole je pomalo zbunjujući film za gledanje, čak i za one iskusne filmske kritičare. Ali ako ne žurimo i počnemo o njemu dublje da razmišljamo, dolazimo do toga da je ovo mudar i veoma pametno osmišljen film, a priča koja deluje suviše prosto na prvu, postavlja milion pitanja u jednom minutu. John and the Hole debitovao je na Sundance filmskom festivalu krajem Januara ove godine i uspeo je da izazove reakcije kod mnogih gledalaca, što je obično znak da se radi o komplikovanom filmu. Režirao ga je španski reditelj Pascual Sisto i ovo je njegov prvi dugometražni rediteljski film.

John (Charlie Shotwell) je 13-godišnjak koji pohađa časove tenisa, vežba klavir i ima jednog prijatelja. Potpuno je isključen, a većinu svog života provodi sam. Jednog dana dok je napolju nailazi na duboku rupu u zemlji ostavljenu od nedovršenog bunkera. Ni manje ni više, John će u tu rupu smestiti svoju porodicu nakon što ih drogira i držati ih zatočene u rupi. S porodicom u rupi, John je sada slobodan da radi šta god želi, kad god želi, ali da li je to ono što zaista želi? Ovo je intenzivna, klaustrofobična vožnja detetom sa ozbiljnim problemima, koja vas tera da zastanete i razmislite o svim znacima upozorenja koje redovno zanemarujete. A ta klaustrofobija je još veća briljantnom upotrebom uskog odnosa širine i visine 4: 3, pa se osećate kao da ste zarobljeni u rupi dok je gledate. Drugi fantastičan deo korišćenja ovog odnosa je da iako je John onaj izvan rupe, uvek se oseća kao da je i on zarobljen. Zarobljen u svom domu, u svojim lažima, pa čak i u svom umu.

John pleše na ivici noža. S jedne strane, dečija sloboda bez odgovornosti, beskrajno slobodno vreme, a sve ono što poželi pada u krilo naizgled s neba kao kišnica. S druge strane, preteća realnost računa, novca i odgovornosti. Ali dete u tim godinama nema jasnu predstavu šta to znači, sve što ga zanima je da radi stvari koje njemu padnu na pamet i koje on hoće. Više se niko ništa ne pita osim njega, on je sada glavni. A roditelji nisu ni svesni da im je dete skrenulo s puta, jedina koja možda sumnja u to je njegova sestra koja je takođe u rupi. No, ako nisu, biće. Kada shvate da su prepušteni na milost ili nemilost sopstvenog sina, od kojeg zavisi da li će dobiti obrok i toplu odeću. Sam John možda čak ni ne zna tačno zašto to radi; čini se da nema jasan plan šta dalje raditi i izgleda više kao da samo isprobava stvari.

John and the Hole jedan je od onih filmova koji odbija da nahrani publiku kašikom, ostavljajući sve scene otvorene za tumačenje. Ovo će zasigurno frustrirati ili dosaditi, ali dvosmislenost koju španski reditelj Pascual Sisto iznosi u svom rediteljskom debiju najveća je snaga filma. Spor tempo filma stvara uznemirujuću priču o adolescentnoj teskobi, egzistencijalnom strahu i o tome šta zapravo znači biti nezavisan. John and the Hole možda ne ide dovoljno daleko s tim idejama, ali činjenica da ga njegova neodređenost i odbijanje direktnih odgovora čini više zadivljujućim nego otežavajućim. Ovo je više od zabavnog filma i ovde ima o čemu da se razmišlja dok glava ne zaboli.

Ali Shotwellova predstava je vrhunska. Nepristrasno gledajući svoju porodicu zatočenu u rupi i polako lutajući po praznom dvorcu koji mu je na raspolaganju, on je motor filma koji baca čaroliju nelagode. Filmska ponuda je takva da ima mnogo filmova o „jezivom dečaku“, ali malo njih zapravo funkcioniše kao priča o odrastanju poput John and the Hole. Ledeni i povremeno proganjajući, ovo je film koji je u stanju da vas jednostavno "usisa" u svoju priču. Zvuk je takođe značajan element za postavljanje mučne atmosfere, a dužnosti dizajna zvuka padaju na Nicolasa Beckera. Becker je zvučni umetnik i montažer koji ima impresivan doprinos u mnogim filmovima i radio je na nedavnom filmu Sound of Metal (2019), i nosi deo zasluga za uspeh tog filma.

I film i Johnova dela imaju nepredvidljivu prirodu. Njegovo lice nikada ne odaje ono što oseća, i niste nikada sigurni na šta je sve spreman. A zamislite ga tek u odraslom dobu? I dok njegovi roditelji i sestra sede u svom novom zatvoru, sve što mogu učiniti je preispitivati sebe i jedni druge. Da li su bili previše oštri prema Johnu? Da li su mu pružili dovoljnu podršku? Šta su učinili tako strašno da zasluže ovu sudbinu? U međuvremenu, sam u svojoj kući, John se upušta u neku vrstu fantazije o odraslom dobu. Uči da vozi očev automobil, podiže novac u gotovini - mada jedino na šta može da pomisli da ga potroši je brdo brze hrane. A njegov eksperiment već je promenio njegovu porodicu: Uče kako je živeti bez lakih zadovoljstava i bez silnog bogatstva u kojem su inače živeli pre nego što su završili u rupi.

John and the Hole je fascinantni triler, pored ludog koncepta da dete baci drogiranu sopstvenu porodicu u rupu, a zatim bukvalno preuzme sve što pripada njima, izuzetno glatko i nelagodno snimanje filma čini ovaj film dubljim nego što izgleda na prvi pogled. To je jedan od onih filmova koji će podeliti publiku zato što je tako nejasan i jeziv. Ali sva ta otkačenost zapravo ima smisla jer često svi mi zaboravljamo za šta su sve deca sposobna.

Ocena: 7/10.

петак, 06. август 2021.

Tina (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Mlađe generacije možda neće shvatiti koliko je Tina Turner zaista bila velika. Životna priča Tine Turner je posebna i vrlo tragična. Iza njenog uspeha 1960-ih i 1970-ih bio je život u strahu, nasilju i zlostavljanju od strane njenog supruga i muzičkog partnera Ikea Turnera. Sva prethodna vremena njenu priču su pričali muškarci i fokus je bio uglavnom na tom bolnom periodu. Dokumentarni film „Tina“ pokušava to donekle ispraviti tako što posvećuje veliku pažnju njenom životu i karijeri nakon razvoda. Pritom se mediji i ljudi optužuju da stalno ponavljaju tu prošlost, sa traumatičnim posledicama po samu Tinu Turner. Turnerova užasna veza sa prvim mužem zabeležena je više na drugom mestu, najviše u njenoj biografiji pod nazivom „I, Tina“ i adaptaciji hit filma „What's Love Got to Do with It“ (1993) sa Angelom Bassett, ali i ovde možemo videti nešto od toga. I zaista, reditelji dobitnici Oscara Daniel Lindsay i T.J. Martin fokusiraju se na sve aspekte njene priče, od detinjstva do svetske slave. Podeljen u pet delova - „Tina i Ike“, „Porodica“, „Povratak“, „Priča“ i „Ljubav“ - zvezda poziva gledaoce u svoj život na način na koji do sada nismo bili, otkrivajući o svojim najdubljim borbama i najličnijim trenucima.


Kada je jednom u potpunosti ispričala celu svoju priču-uključujući zlostavljanje kojem je prisustvovala kao dete, finansijsko zlostavljanje koje je pretrpela i još mnogo toga, mega-zvezda je jasno mislila da više nikada neće morati da priča o tome. Ali dogodilo se suprotno: Otkako je svetu otkrila najbolnije delove svog života, Tina Turner je bila primorana da nastavi prepričavanje svoje teške životne priče, što je značilo da se ponovo prožive najstrašniji trenuci u njenom životu. Ali Turner je ostala čvrsta i nastavila hrabro dalje sa svojim životom. Smatra se jednom od najvećih muzičkih umetnica 20. veka. Turner je više od same zvezde-pevačice - bila je i ostala - muzička ikona. Oduvek je bila prepoznatljiva po svojim energičnim nastupima i sjajnoj sposobnosti da publiku oduševi na jedinstven način, kako to nijednoj ženi s muzičke scene nikad nije uspelo. Njen jedinstven, jak glas, njene neverovatne noge, kosa i usne, lepota koja odoleva vremenu, i njena nezaboravna životna priča, uticali su na to da je ova tamnoputa pevačica postala živa legenda.


Anna Mae Bullock, široko poznata kao "kraljica rokenrola", rođena je 1939., najmlađa od tri sestre. Kada je imala jedanaest godina, njena majka napušta porodicu i beži od muževog zlostavljanja, zatim je napušta i otac. Bullock se uvek osećala neželjenom od njene majke. 1957. godine upoznaje Ikea Turnera i njegov bend „The Kings of Rhythm“. Godine 1960. postala je pevačica benda, a Ike je preimenovao u Tina Turner. Tada započinju i svoj lični odnos, koji uskoro postaje obeležen njegovim nasiljem i njenim strahom. U međuvremenu imaju prvi hit sa pesmom 'A Fool in Love'. U jednoj sceni nastavlja da priča o fizičkom zlostavljanju koje je pretrpela tokom njihovog 16-godišnjeg braka, ne štedeći nikakve detalje, što je nesumnjivo neprijatno za gledati. Ali to je sirova lepota „Tine“, koja tako iskreno otkriva svaki element pevačicinog života, omogućavajući nam da procenimo koliko je daleko stigla i koliki teret je nosila na leđima. Učimo o tome kako je karijerom žonglirala sa majčinstvom, a zvezda je u dokumentarcu hrabro priznala da je znala da je deci potrebno više od onoga što pruža. Takođe se vraćamo u Tininu prošlost dok priča o tome kako ju je majka napustila od malih nogu i kako je to uticalo na njen život. U nekim zaista srceparajućim scenama, pevačica govori o tome da je bila bez ljubavi i zaista dobijamo uvid da je neko iz svega ovoga izašao mnogo jači. Tamo gde bi mnogi pali, ona je ostala na nogama. Izuzetno emotivni, ovi trenuci pokazuju da se, uprkos tome što je bila velika zvezda, Tina Turner borila sa tolikim unutrašnjim demonima, ali nije dozvolila da je to sruši. I uprkos tome što se stalno podsećala na prošlost iz koje je toliko želela da pobegne, Tina je u svakom trenutku ostala svoja. To je priča o opstanku i izdržljivosti zvezde koja i dalje inspiriše i verovatno nikada neće prestati da to čini.


Malo bi njih na ovom svetu moglo parirati Turneru kao izvođaču. Uzor i inspiracija za Micka Jaggera i bezbroj drugih. Njena moć bila je u oporavku. Kao pevačica koja je trpela zlostavljanje, vraćala je svoj život, svoju priču, svoj glas. Njen pravi debi, kaže, nije došao kao tinejdžerka sa Ike & Tina, već kao 50-godišnja žena konačno sama. Sa arhivskim snimcima i intervjuima, „Tina“ se prvo vraća u svoje godine u reviji Ike & Tina Turner. Ono što se dešavalo između njihovog scenskog prisustva i privatnog života je bilo sve samo ne bajkovito. Na papiru i na sceni oni su senzacionalan, bujan rok i R & B duo; iza zatvorenih vrata, on je zlostavljačko, kontrolirajuće čudovište. Kada ga je Turner konačno napustila, 1976. godine, bila je srećna što je dozvolila Ikeu sve osim umetničkog imena. I potpuno je razumljivo da Turner ne želi više da se objašnjava u vezi s tom situacijom koja je sada daleko iza nje. Dovoljno je videti svu njenu ambiciju, bol i istrajnost upravo na sceni. I kao što je jednom neko rekao: "Najgori delovi vašeg života mogu biti vaša najveća inspiracija." Ove priče nas ohrabruju govoreći nam da možemo da preživimo mračne trenutke i da se ipak vratimo. Teško je gledati ženu tako moćnu kao što je Turner, glas koji stoji iznad muzike, koja je tako ranjiva u svojim ranim godinama, a opet tako živahna i puna energije. Ali i toliko je sreće u priči Tine Turner, onoj vanzemaljske prirode: rasprodati fudbalski stadioni, veliki broj Grammy nagrada, prodato 200 miliona nosača zvuka i dostizanje broja jedan na Billboardovoj top listi u godinama kada su većina zvezda bili primorani da se penzionišu. Turner je bila i uvek će biti sila. Ona je centralni lik i pripovedač, zvezda koja sija istim sjajem i u svojim 80-im godinama, ona koja je odlučila da će se spasiti, da će uspeti i da će biti zapisana u legende. 


Turner će mnogi najbolje poznavati iz njenog globalnog hita iz 1984. godine „What's Love Got to do With It?“ I filma iz 1993. koji je nazvan po njemu. Londonska produkcija tog uticajnog singla i trijumfalni povratak koji je pokrenula čine četvrti i najeuforičniji deo ovog dvočasovnog dokumentarca koji Turnerovu burnu karijeru razbija na pet delova. Kombinacija prošlih i sadašnjih gledišta čini novi uvid u život legende. Reditelji Daniel Lindsay i T. J. Martin imaju formu za stvaranje upečatljivih dokumentarnih filmova - osvojili su već Oscara za Undefeated (2011) i snimili LA 92 (2017) koji je zaronio u nerede u Los Angelesu. Slično su se i ovde dobro pokazali. U „Tina“ su klasični snimci uživo i angažovani isečci intervjua vešto raspoređeni kako bi stvorili moćan film koji obožavateljima daje pogled na Turnerov konačan srećan kraj. 


„Tina“ je bez sumnje proslava života Tine Turner i načina na koji je izbegla traumatičnu vezu, napravila sopstvenu muziku i na kraju pronašla ljubav - sa svojim sadašnjim mužem, nemačkim muzičkim direktorom Erwinom Bachom. Ali to je i oproštaj od obožavalaca, jer imamo uvid u njen trenutni život u Švajcarskoj sa njenim mužem i vidimo je u poseti SAD kako bi završila svoju 60-godišnju karijeru i u suštini se „poklonila“ sada kada je u miru. Po čemu će Tina Turner ostati upamćena? Koje priče će ostati u našoj kolektivnoj svesti kada pomislimo na ženu koja nas je učinila često zadovoljne i srećne sa svojim hitovima? Toliko toga dugujemo njenoj priči - kao i nebrojenim ženama koje su se nosile sa neizgovorenim bolom dok su se bavile muzičkom karijerom. Dugujemo im priznanje za trijumfe koje su imale i za ono što su učinile za sve nas. 

Ocena: 10/10.

четвртак, 05. август 2021.

Stillwater (2021)




Režija: Tom McCarthy

Scenario: Tom McCarthy, Marcus Hinchey, Thomas Bidegain, Noé Debré

Uloge: Matt Damon, Abigail Breslin, Camille Cottin, Lilou Siauvaud, Idir Azougli, Deanna Dunagan, Anne Le Ny, Moussa Maaskri, Naidra Ayadi, Nassiriat Mohamed, Mahia Zrouki



Novi Stillwater kojeg je režirao dobitnik Oscara Tom McCarthy i napisao zajedno s Marcusom Hincheyjem, Thomasom Bidegainom i Noéom Debréom direktno je inspirisan sagom o Amandi Knox koja se odvijala u Italiji nakon što je Knoxova cimerka Meredith Kercher koja je delila njen stan ubijena u Peruđi 2007. godine. Knox, je Amerikanka koja je studirala u to vreme u Italiji, uhapšena je kao glavna osumnjičena i zatvorena na četiri godine. (2015. godine, Knox je oslobođena od ubistva od strane najvišeg suda u Italiji.)


Matt Damon glumi nezaposlenog naftnog radnika Billa Bakera iz Oklahome i izgleda kao oličenje balade za country muziku: farmerke, kapa, kozja bradica, kamionet, flanelska košulja. Dakle, možete zamisliti kako Bill izgleda neumesno kada se odjednom preseli u Marsej u Francusku, kako bi pokušao da pomogne svojoj otuđenoj ćerki Allison (Abigail Breslin), koja služi kaznu u francuskom zatvoru nakon što je osuđena za ubistvo svoje cimerke. Allison tvrdi da je nevina, ali kada njen advokat i lokalna policija stave do znanja da navodni novi dokazi neće ništa promeniti, Bill pokušava da preuzme stvari u svoje ruke kako bi istražio slučaj.


Nakon što se Bill na tom putu nehotice sprijatelji sa osmogodišnjom Mayom (Lilou Siauvaud), njena majka Virginie (Camille Cottin) pomaže mu da se snađe u jezičkim barijerama, kulturnim razlikama i komplikovanom pravnom sistemu. Ali kako provodi sve više vremena u Marseju, sve se više uvlači u živote Virginie i Maye, dajući mu drugu šansu da postane čovek kakav nije uspeo da bude za svoju sopstvenu ćerku. Ali njegova glavna svrha ostaje da pronađe i suoči se sa osumnjičenim koga su vlasti ignorisale.


Bill čini nekoliko rizičnih i upitnih poteza kako bi pokušao osloboditi svoju ćerku u stranoj državi, ali on nije onaj poput Liama Neesona. On je tata koji se većinu svog života otuđio od svoje odrasle ćerke i samo hoće da prebrodi loše stvari kako bi nastavio s mirnim životom. On je čovek koji se nije mnogo nasmejao, ali ni ne traži nevolje. Bill ne poseduje „poseban skup veština“ da bi se mogao upustiti sam u rešavanje slučaja, osim što može da zada solidan udarac u lice, ako zatreba. „Ja sam glupan“, kaže Bill u jednom trenutku i morate da poštujete njegovu iskrenost. Kao takav, on nesvesno uključuje Virginie i Mayu u svoju opasnu potragu. Mayin odnos s Billom je prirodan, a njihove zajedničke scene su neke od najboljih u filmu. Ali njegova hemija s Cottin nosi ceo film, a ona je odlična kao početno oprezna i zaštitnička samohrana majka. Cottin je u svom najboljem izdanju i unosi lakoću u svaku scenu u kojoj se nalazi. Slično, mlada i talentovana Lilou Siauvaud, apsolutni je vrhunac i otkriće. Mayin slatki odnos s Billom toliko je dobar da ima moć da slomi srce. S druge strane, Breslin je verovatno najslabija od glavnih igrača na ekranu.


Nema apsolutno ništa loše u tome što film traje 140 minuta. Ako je reditelju potrebno toliko vremena da najbolje ispriča priču koju želi ispričati, to nije problem. Međutim, često filmovi s tom većom dužinom imaju dodatni teret da priča ne pogubi konce, ili ne zaluta u pogrešnim pravcima, ili prosto rečeno, da se ne raspadne, jer filmadžije shvataju da ulaganje publike treba nagraditi usredsređenim pričanjem koje maksimalno koristi svaki trenutak na ekranu. Ovo je, nažalost, savez koji nije poštovao Tom McCarthy. Ipak, nekim posebnim čudom, Stillwater je film koji nekako funkcioniše uprkos svim njegovim manama. Pokušava da bude mnogo stvari: misterija ubistva, proučavanje likova, porodična drama o ocu i ćerki, romansa i sukob kulture. Neki od ovih elemenata su jaki, a neki slabi, ali, zajedno, stvaraju celinu koja vredi i koja čini sliku vrednom pogleda uprkos nedostacima.


McCarthy nikada ne dozvoljava da se slučaj ubistva potpuno rasprši, i više ga zanima očinsko gledište situacije. McCarthy je dovoljno snalažljiv da pronađe dodatnu dimenziju u Damonu i spasi film. Vidimo kako Bill pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme sa svojom ćerkom na dva načina, očajnički pokušavajući da pronađe pravog ubicu, i brine se o Mayi kao otac kojeg nikada nije imala, i postaje povezan s njenom majkom Virginie. Ovo su trenuci kada je film u najboljem izdanju kada gledamo Billa kako polako ponovo uči stvari da bi poboljšao život i postao dobar otac. Kako je potrebno čudo da Allison izađe napolje iz zatvora, Bill i Allison moraju naučiti prihvatiti kaznu i nastaviti dalje. Potresno je gledati kako se sasvim običan i jednostavan čovek koji je otac toliko trudi da zaštiti svoje voljene, frustriran svakom odlukom koja nije doneta u slučaju, znajući da ne može mnogo učiniti da promeni prošlost. I, ono što je poučno za sve nas u filmu Stillwater, je to da nam pokaže kako nove osobe koje se iznenada pojavljuju u našem životu mogu da nam život učine lepšim, ili gorim. U ovom slučaju, to je ona lepša strana.


Problem koji ima Stillwater dolazi uglavnom pred kraj filma jer se ne završava tako dobro kako počinje. Uprkos 140-minutnom trajanju, poslednji čin deluje užurbano i to ga prilično skupo košta na kraju. Dakle, kao triler, Stillwater nije posebno zadovoljavajući. Ali kao proučavanje karaktera čoveka koji pokušava da povrati normalnost i osećaj za porodicu u svom životu i koji je bačen u drugačiji svet od onog koji živi, Stillwater je uspešniji. Ali opet, ovde ima više plusa nego minusa. Ovo je pametna i saosećajna psihološka studija o čoveku čiji loši izbori proističu iz duboke ljubavi. I, u tom pogledu, ostavlja trajan efekat na gledaoca.


Ocena: 7/10.