среда, 28. јул 2021.

Beginning / Dasatskisi (2020)


Režija: Dea Kulumbegashvili

Scenario: Dea Kulumbegashvili, Rati Oneli

Uloge: Ia Sukhitashvili, Rati Oneli, Kakha Kintsurashvili, Saba Gogichaishvili


Decenijama je prisustvo gruzijske kinematografije uspevalo da ostavi svoj trag (uglavnom) rezultatima Otara Iosselianija, a tokom protekle decenije, raznovrsna umetnička ponuda iz zemlje rezultirala je poštovanjem reditelja kao što je Zaza Urushadze. Sada se gruzijskim imenima pridružuje još jedno, sveže, ovoga puta, žensko rediteljsko ime. Beginning je prvo ostvarenje mlade gruzijske rediteljke Dee Kulumbegashvili, umetnice od koje su se verovatno očekivale velike stvari. Njena prva dva pokušaja kratkometražnih filmova bila su zasuta nominacijama za nagrade, a Beginning je prvi gruzijski film koji je prihvaćen na filmskom festivalu u Kanu. Premijerno je prikazan na filmskom festivalu u Torontu, gde je nagrađen nagradom FIPRESCI, zatim je nastavio s nagradama i na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu i dobio je uglavnom pozitivne kritike kritičara. Film Beginning se bavi pitanjima vere i pravde, kroz jednostavnu, ličnu priču, koristeći jedinstveni, vrlo vizuelni pristup koji filmu daje čudan i potpuno nezaboravan izgled.

Radnja priče koncentriše se oko misionarke Jehovinog svedoka, Jane (Ia Sukhitashvili), koja vodi malu zajednicu i živi sa suprugom Davidom (Rati Oneli) i malim sinom u zabačenom selu u planinama izvan Tbilisija, suočavajući se s neodobravajućim stanovnicima mesta. Nakon što smo minutu ili nešto videli i čuli ništa, osim zvuka žene koja šapuće u mraku, očigledno u molitvi, naziremo okupljene ljude koji ulaze u malu kapelu. Propoved se izvodi u statičnom, neprekinutom snimanju sa zadnjeg dela sobe, pre nego što sve prekidaju benzinske bombe bačene kroz vrata kapele, na kraju bacajući zgradu u plamen. Naglo prelazeći iz zajedničkog mira u šok i paniku, naredni događaji ispunjavaju najmirnije, najintimnije scene osećajem neizvesnosti i napetosti. Od ovog trenutka, drama proizilazi iz interakcije zajednice s glavnim gradskim stanovništvom, koje je nezadovoljno misionarskim naporima religije i njihovim samim prisustvom. Policija jasno stavlja do znanja da ne namerava da krivično goni ili čak identifikuje ljude koji su spalili salu za sastanke, a kada Janin suprug David insistira na podizanju optužnice, udobnost i sigurnost Jane i njene zajednice postaju sve više neizvesni. Nekoliko dana nakon incidenta, David odlazi na put, dok navodni policajac Alex (Kakha Kintsurashvili) iz Tbilisija posećuje Janu da bi je ispitao o napadu podmetanja požara. Ali ispitivanje brzo prelazi u seksualno uznemiravanje Jane. Kao da to nije dovoljno, muškarac nakon posete se ubrzo vraća i na najbrutalniji način napada i siluje Janu. Incident od kojeg Jana ne bi trebalo da se oporavi, ali ipak stoji i dalje na nogama. Od ove tačke počinje borba za dobro i zlo, između raja i pakla.

Posledice paljenja kapele dovešće do više ličnih trauma za Janu, dok traži novu svrhu u životu i pokušava da ostane verna svojim verskim uverenjima. Rediteljka Dea Kulumbegashvili u svom dugometražnom debiju jasno stavlja do znanja da se ne radi samo o onome što se vidi, već i o onome što se istovremeno dešava izvan objektiva kamere. Držanje mnogih dugih scena filma, često bez dijaloga, impresivna je izvedba Sukhitashvilije i nikada nam ne dozvoljava da shvatimo pune razmere Janinih motiva. Koliko god je žena traumatizovana onim što pogađa nju i njenu zajednicu, čini se da je i frustrirana žrtvovanjem sebe, udaljavanjem od supruga i sopstvenim smanjenim izgledima otkako je napustila bivšu karijeru ambiciozne glumice. Poseta njenoj majci takođe otkriva porodičnu istoriju koju ona očigledno oseća obaveznom da prevaziđe na bilo koji način.

Priču podjednako čini umorna Jana i njeno dosledno poštovanje dužnosti Jehovinog svedoka, nego bilo kakav direktan, izlagački dijalog. Kao takav, početak može biti izazovan sat, takođe, možda frustrirajuće, u zavisnosti od publike. Shodno tome, ovde ima mnogo čemu da se divimo. Dok ona luta zapanjujućim prirodnim pejzažom svog sela, kroz šume i cvetne obale reka, u pozadini tiho veličanstvene plave planine, Janin emotivni svet ostaje skriven, ali ipak osećamo bliskost dok se ona pokušava snaći u prostranstvu svog okruženja. I čini se da samo u prirodi može pronaći utehu. Beginning često ima atmosferski osećaj "horor" filma, dok ona napušta svoju kuću usred noći, šetajući direktno do kamere i van domašaja uličnih svetiljki, pa sve do potoka prožetim ljubičastim cvećem, a kamera se drži na odstojanju širokim, statičnim snimkom. Kinematograf Arseni Khachaturan snima površinu svake stene sa toliko pažnje koliko i samu Janu. Rediteljka Kulumbegashvili donosi hrabar izbor da sleti na čvrsto tlo, a zatim ga pusti da se raspadne oko nje.
Beginning može biti težak film, kako u pogledu teme, tako i njegovih filmskih izbora, ali to je i više nego pametan film sa izuzetno veštom režijom. Ia Sukhitashvili u vrlo zahtevnoj ulozi daje jake performanse, dok za rediteljku Kulumbegashvili signalizira impresivan dolazak još jedne izuzetne žene rediteljke, na trenutnu globalnu bioskopsku scenu.

Ocena: 7,5/10.

уторак, 27. јул 2021.

Normal People (2020)

 Kritika objavljena na Svet serija

Režija: Lenny Abrahamson, Hettie Macdonald

Scenario: Alice Birch, Mark O'Rowe, Sally Rooney

Uloge: Daisy Edgar-Jones, Paul Mescal, Desmond Eastwood



Eh, da mi je mladost nova, a da mi je pamet ova. Eh, ljubavi prva. Normal People, adaptacija knjige irske autorke Sally Rooney, koja je premijerno izvedena 29. aprila, 2020. godine na Hulu-u, možda nije tako sjajna kao knjiga. Ali je jako dobra. A u datim okolnostima i trenutnom našem vremenu, to je verovatno najbolje. Lenny Abrahamson je režirao prvih šest epizoda, koje je sama autorka napisala zajedno sa Alice Birch, pre nego što je engleska rediteljka Hettie Macdonald preuzela poslednjih šest, koje su Birch i Mark O'Rowe napisali po scenariju. A između svega onoga što su stvorili prilično je lep prikaz romana, sa dva glavna lika Marianne i Connell, koje izvrsno glume Daisy Edgar-Jones i Paul Mescal.


Serija Normal People bavi se romantičnim nevoljama dvoje irskih tinejdžera, Marianne i Connell, dok se okupljaju i neprestano prekidaju tokom poslednje godine srednje škole i kroz četiri godine koledža. Marianne i Connell iskreno brinu jedni za druge: takođe se neizmerno povređuju. I serija i knjiga prvenstveno su zabrinuti kako se dinamika moći između njih menja i razvija sa njihovim odnosom.


Ovo je složena veza, Marianne je nepopularna i usamljena figura među vršnjacima, koji se prema njoj ponašaju surovo. S druge strane, Connell ima širok krug prijatelja, ali gaji sopstvenu nesigurnost. Svoju vezu kriju od ostalih, pa se ona sastoji uglavnom samo od tajnih sastanaka. Ali iako postoje sve neprijatnosti svake prve ljubavi, među njima postoji i intenzivna hemija, scene njihove najranije intime su nežno i osetljivo snimljene. I samo u uvodne dve epizode ​​ima obilnih podsetnika na to kako je ta faza života ispunjena sa onoliko bola koliko i radosti, i Marianne i Connell su krhki i ispunjeni sumnjom u sebe dok pokušavaju da otkriju ko su i kako zajedno preduzeti njihove naredne korake. I ne možete da ih ne volite.


Connell je atletski građen, inteligentan dečko koji potiče iz relativno siromašne porodice. Iako serija naglašava ovo daleko manje od knjige, dobro razumemo kako njegova finansijska ograničenja igraju ključnu ulogu u njegovim izborima. Suprotno tome, Marianne dolazi iz bogate porodice, ali je izuzetno stidljiva. Što ih čini oboje veoma različitim. I dok, se par tragično raspada zbog nesporazuma, kada se kamera zadrži na njihovim lepim, mladim, suzama umrljanim licima, dok u pozadini svira tužna akustična muzika, cela serija se oseća u trenucima kao tinejdžerska sapunica. Međutim, ispostavlja se vrlo brzo, da je fantastično gledati ove dve odrasle osobe koje se pretvaraju da su tinejdžeri sa romantičnom dramom.


Sve je ovde fino skockano i svaki komad je na svom mestu. Normal People ima nekoliko tema koje obrađuje tokom serije, ali u osnovi je to jednostavno priča o tome da smo svi mi „Normalni ljudi“. Uobičajeno je biti sramežljiv, biti ponekad povučen i praviti greške. U svetu u kojem su te stvari lako zaboravljene, Normal People poslužili su kao savršen podsetnik na lepotu normalnosti. Sally Rooney i koscenaristkinja Alice Birch dodaju toliko duboku priču da se veza između Connella i Marianne oseća kao karakter za sebe. Sa svojih 12 epizoda, čija je dužina trajanja samo oko 30 minuta, ne čini se kratkom, upravo zato što joj nije cilj učiniti previše. Vrti se oko centralne veze i ne gubi se u pomoćnim pričama.


Toliki deo knjige čine dva lika, a toliko ono što seriju čini sjajnom su upravo njena dva glavna glumca. Daisy Edgar-Jones, u svom brilijantnom nastupu, oživljava punu širinu svog karaktera, posebno kada prelaze iz škole na fakultet. Ali ne samo njihovi pojedinačni nastupi, sjaj njihovih zajedničkih nastupa podiže ovu seriju visoko prema gore. Količina poverenja koje imaju jedno u drugo, što se ogleda u tome koliko su međusobno prijatni i ranjivi, redefiniše reč „hemija“. Gledalac ne samo da svim srcem veruje u priču o svojim likovima na ekranu, već se za njih emocionalno veže. Rooney i Abrahamson su znali da treba da pronađu onu iskru između dva potencijalna glumca, i prošli su gust i detaljan postupak da bi postigli taj krajnji cilj. Iako je Paul Mescal ubačen relativno rano u proces, trajala su iscrpna 3-4 meseca potrage za pravom Marianne, koja će dati ono pravo seriji što se od nje traži. Mescal i Edgar-Jones, jasno pokazuju njihovu neprocenjivu hemiju. Ako bilo šta potvrđuje važnost dobrog kastinga za jednu izuzetnu emisiju, onda su to ove predstave.


Reditelji Abrahamson i Macdonald stvaraju osećaj za koji bismo mogli da posegnemo i dodirnemo, da smo unutar njihove intime. Ta bliskost nas tera da zaista brinemo o tim mladim ljudima i prepoznamo dubinu njihovog života. Normal People je najkompletnija ljubavna priča koja je izneta na ekran u poslednjih nekoliko godina. Lepota bioskopa dolazi iz njegove sposobnosti da ostavi trag, utiče i promeni pojedinca. Normal People ostavljaju upravo takav trag. Ako imate dovoljno sreće da imate mogućnost za gledanje ove serije, to je svakako vredno vašeg vremena.

Ocena: 10/10.

недеља, 25. јул 2021.

Yang Guang Pu Zhao / A Sun (2019)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Chung Mong-hong

Scenario: Chang Yao-sheng, Chung Mong-hong

Uloge: Chen Yi-wen, Samantha Ko, Wu Chien-ho, Liu Kuan-ting, Greg Han Hsu, Wen Chen-ling, Ivy Yin



Dolazi nam ovo malo remek delo iz zemlje Tajvan, u svojoj šestoj rediteljskoj ulozi tajvanski reditelj Chung Mong-hong stvara emocionalno okruženje da bi zatim film prešao u krimi-triler s puno nezgoda i šokantnih preokreta. Chung Mong-hong na fascinantan način prikazuje zamršenu priču o porodičnoj nesreći. Ova porodična drama, dominirala je nagradama - Zlatni konj 2019. godine. Film je pobedio u šest kategorija - uključujući najbolji igrani film, najbolju režiju i najboljeg glavnog glumca. Premijerno je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a prikazan je i na Međunarodnom filmskom festivalu u Tokiju. A Sun (Yang Guang Pu Zhao) postavlja jedno ključno moralno pitanje publici, da li je moguće preživeti kao potpuno dobra osoba u izdajničkom svetu?


Ovde imamo jednu porodicu koju upoznajemo u ne baš svetlim trenucima jer su veoma ranjivi. A već na samom početku film kreće sa scenom brutalnog nasilja nakon što jedan od sinova, problematični A-Ho (Wu Chien-ho) i njegov prijatelj Radish (Kuan-Ting Liu) ulaze u restoran s mačetom i odseku ruku osobi s kojom su imali neke nerešene račune. Iako je jasno da A-Ho nije bio taj koji je to uradio, on će biti osuđen na maloletnički zatvor. Ali ni to ga neće sprečiti da nastavi da pravi probleme i dalje. Već pri samom dolasku u zatvor on upada u sukob s grupom vršnjaka koji su se našli u istoj prostoriji u kojoj je i on. Njegov otac A-Wen (Chen Yi-Wen) koji je instruktor u auto školi je digao već odavno ruke od njega, a kada čuje da je A-Ho završio u zatvoru on govori kako treba tamo i da ostane, dok je njegovoj majci Qin (Samantha Shu-Chin Ko) to mnogo teško palo i ona ga posećuje s vremena na vreme. Još jedna dodatna stvar koja je protiv A-Hoa su česta poređenja koja njegov otac pravi s njegovim bratom A-Hao (Greg Han Hsu), koji je nesumnjivo „sunce“ iz naslova. Ali film u najvećem delu prolazi u znaku A-Hoa.


Nakon što je odslužio kaznu i bude pušten na slobodu, u drugom delu filma A-Ho će težiti da se zaista promeni, da pokuša da ispravi greške koje je ranije pravio, da nađe posao, i da konačno počne da živi normalan život, ali neće to tako lako ići. Uprkos njegovom velikom trudu da se istinski promeni, njegov prijatelj Radish koji je takođe bio osuđen, je isto izašao na slobodu i sada hoće da A-Ho obavi još jedan prljavi posao za njega. Čini se da je miran i ispravan život A-Hoa koji sada vodi ponovo u iskušenju. Nakon što je konačno uspostavio kontakt s ocem, zaposlio se, i dobio dete s njegovom devojkom s kojom se i oženio dok je bio još u zatvoru, ponovo se nalazi pred izborom koji ga može vratiti nazad iza rešetaka. Radish nije na ekranu veći deo filma, međutim, kada jeste, njegovo prisustvo značajno utiče na radnju - delimično zahvaljujući sjajnom prikazu glumčeve manipulativne ličnosti. 


Za razliku od A-Hoa koji uvek stvara probleme u porodici, A-Hao je ponosno dete za svoje roditelje. A-Hao je mladić koji je pametan, ljubazan i uvek pristojno govori prema bilo kome. Ljubaznost A-Haoa mogu da osete svi oko njega. Međutim, ispostavlja se da A-Hao ima mračnu stranu koju uspeva da sakrije od drugih. Ovo je porodica u kojoj svaki njen član nosi svoju tugu, a samo će najizdržljiviji ostati na nogama. 


Posebna snaga koju ima A Sun je njegovo pripovedanje i glumačka postava, ali vredni su pažnje i veliki broj upečatljivih akcionih trenutaka. Bez obzira koliko porodica volela, vrlo malo njih može biti potpuno otvoreno jedno prema drugom, svako od njih skrivajući neku duboku i često mračnu tajnu. Ponekad su potrebni bol i nesreća da bi se nešto razotkrilo, a porodica se raspada ili se zbližava kroz taj proces. Iako Qin dobro igra snažnu majčinsku ulogu, priča je ipak više o ocu i sinu. Qin daje kontrast. Ona je ta koja se direktno suočava s porodičnim problemima i ostaje uglavnom čvrsta na svojim nogama, iako je očigledno da je iscrpljena. 


A Sun je predstavio širok sastav likova, svaki sa svojim izazovima i sklonostima. Uprkos ovoj narativnoj složenosti, A Sun se nikada ne oseća preopterećeno. Film na neki način omogućava da čak i mali narativni detalji služe svrsi. Još jedan karakterističan aspekt filma je taj što, iako prikazuje ozbiljne teme, nije pretežno mračan. Iako nije superherojski hit, film i dalje ima dovoljno stvari koje sprečavaju da publika postane previše depresivna. Film zauzima mnoštvo likova, mnoštvo detalja o zapletu i niz ozbiljnih tema, nekako ih sve uklapajući na konkretan, zadivljujući način. A Sun sadrži pravu količinu umetničkog umeća i filozofije, pomešano s precizno odmerenim dozama nasilja i humora da upotpuni jedan brilijantan film. Ovde je toliko toga pametnog u manjim detaljima što može lako da promakne gledaocu, da je najbolje da oči drži širom otvorene.


Film A Sun ima moć da nam pokaže kako se nosimo s teškim okolnostima koje nam život izbacuje stalno i nepredvidivo. Takođe naglašava izbor i kako ono što radimo može da ima strašne posledice. Scenaristi Chung Mong-hong i Chang Yao-sheng sjajno su kreirali priču o ocu i sinu, a kroz ceo film prolazimo kroz niz emocija. To je jedno od onih putovanja koje se u svom izvršenju oseća stvarno i autentično. I za razliku od onoga kako to prikazuju često holivudski filmovi, ovde reditelj Chung Mong-hong ima nivo veštine da uhvati bol iz dubine srca koji može uništiti ljude jače nego bilo šta drugo.


Kroz svoje likove u filmu, Chung pokazuje koliko možemo biti izdržljivi i u najtežim okolnostima. Predstave glumaca su prirodne i ubedljive, dok Chung zahteva potpunu posvećenost svoje publike, a zauzvrat nudi malo lakoće. A Sun je ep s mnogo preokreta i prekidača. Poigrava se s više žanrova i u potpunosti integriše gledaoca u radnju priče. Njegov genijalan završetak, koji veže niti koje su se pratile tokom čitavog vremena izvođenja, ostaviće vas sukobljenima, a ipak ispunjenima. A Sun je jedan primer sjajnog filma koji će ostaviti svoj trag među remek-delima tajvanske kinematografije. Preporuka.


Ocena: 10/10.

субота, 24. јул 2021.

Benedetta (2021)

 

Režija: Paul Verhoeven

Scenario: David Birke, Paul Verhoeven (prema knjizi Judith C. Brown - Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy)

Uloge: Virginie Efira, Charlotte Rampling, Daphé Patakia, Lambert Wilson, Olivier Rabourdin, Louise Chevillotte



Svako ko je upoznat sa Verhoevenovim psihoseksualnim dramama kao što su Basic Instinct (1992) i Elle (2016) verovatno ima dobru ideju šta da očekuje od njegovih najnovijih izdanja. Film Benedetta je prvi Verhoevenov rediteljski napor od izlaska filma "Elle" 2016. godine. Taj film je takođe premijerno prikazan u konkurenciji na Filmskom festivalu u Kanu. Kao reditelj, nisu mu nepoznate stvari kao što su „bezobrazan“ i „provokativan“. Za njegov novi film ispričaće priču zasnovanu na istini o lezbejskoj ljubavi i političkoj korupciji koju je preuzeo na sebe, labavo adaptirano iz knjige Judith C. Brown - Immodest Acts: The Life of a Lesbian Nun in Renaissance Italy iz 1986. godine. Film je premijerno prikazan u Kanu uz impresivan odgovor prisutnih. Zaradio je petominutne ovacije, kao i podeljene kritike. Pripremite se za Benedettu.


Osim što je sajam luksuza i klase, Filmski festival u Kanu takođe se doživljava i kao mesto na kojem je sigurno prikazivati nečuvena dela koja se oslobađaju društvenih granica. U tom pogledu, Benedetta Paula Verhoevena je ona vrsta filma koja savršeno odgovara oznaci „to je kanski film“. Seks, nasilje, izdaje, moralna dvosmislenost, versko licemerje - i, naravno, statua Device Marije su u centru filma. Ali, pre svega, to je oštra kritika trule istorije manipulacije hrišćanske crkve - prikazano kako je crkva zapravo izgledala, tema o kojoj se i danas može raspravljati: „Ko odlučuje šta je božja volja?“. Bilo koji film koji uključuje ove religiozne teme sigurno će privući pažnju, ali ova spletka je posebno primamljiva, ulazeći u nju znajući da je ovo film iz Verhoevenove kuhinje, skrčkan s puno začina. Od trenutka kada se uključite u priču, znate da vas čeka vraška vožnja. Od ptice koja vrši nuždu u nečijem oku do drvenog kipa Device Marije uklesanog u dildo, takođe može biti dovoljno da neke gledaoce otera s praga.


Sa kugom koja hara zemljom, Benedetta Carlini (Virginie Efira) pridružuje se samostanu u Toskani. Zapravo, prvo je upoznajemo kao izuzetno mladu osobu (Elena Plonka) dok je otac vodi u samostan i polaže „miraz“ opatici (Charlotte Rampling), a zatim se selimo vremenskom linijom od 18 godina napred kada je postala odrasla i stekla značajnu reputaciju u zajednici. Sposobna od malih nogu da čini čuda, Benedettin uticaj na živote drugih u zajednici je značajan, ali ubrzo počinje da pati od religijskih i erotskih vizija. U tandemu s Benedettinom serijom čuda je i dolazak druge časne sestre Bartolomee (Daphne Patakia), koja beži i traži utočište od svoje nasilne porodice. Sklona psovkama, ona ima malo iskustva u crkvenim formalnostima, a takođe počinje da gaji privlačnost prema Benedetti. Njihov odnos polako prerasta u romantičnu ljubavnu aferu dve žene, i od tada stvari počinju da se ruše jer navlače bes zajednice što na kraju vodi do toga da Benedetta bude optužena za "bogohuljenje, jeres i bestijalnost".


Lako je shvatiti da će ovakav film naići na kritike i razbesneti određene gledaoce, ili možda čak veliku većinu njih, svojim scenama potpune golotinje i erotike, od kojih većina uključuje žene. Nekima će sigurno biti sve to uvredljivo, a izgledi filma da prođe dobro na blagajnama je takođe neizvesno. S druge strane, najverovatnije je Verhoevenova namera bila da prikaže prirodnost seksualnosti i kako je ne treba cenzurisati. U nekoj meri, to je sigurno tačno, ali je pitanje koliki deo publike će ga razumeti u tome. Međutim, Benedetta ima veće probleme u priči od golotinje, golotinja je limunada naspram drugih stvari o kojima treba da se vodi polemika. Ali u tu polemiku možda nije pametno ulaziti na ovakvom mestu. Takođe, puno stvari ostaje na gledaocima da donose zaključke. Benedetta nije film koji pruža sve odgovore, štaviše, puno toga ostaje nerazjašnjeno.

 
Usidren izvanrednim izvedbama tri vodeće žene, ovo se i dalje smatra filmom „teške kategorije“ koji se takmičio za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu zbog svoje originalnosti i ozbiljnosti reditelja Paula Verhoevena. Teško ga je preporučiti, a još teže razumeti. Ovo je film koji se ne plaši da bude zaprljan, bez stida u svemu što stavlja pred nas. Mnogo intriga se kuva među svetim zidovima.


Ocena: 7,5/10.

петак, 23. јул 2021.

Old (2021)

 

Režija: M. Night Shyamalan

Scenario: M. Night Shyamalan (zasnovano prema grafičkom romanu Sandcastle - Pierrea-Oscara Lévya i Fredericka Peetersa)

Uloge: Vicky Krieps, Gael García Bernal, Alex Wolff, Thomasin McKenzie, Rufus Sewell, Abbey Lee, Nikki Amuka-Bird, Ken Leung, Eliza Scanlen, Aaron Pierre, Nolan River, Alexa Swinton



Ne možete potpuno zaustaviti starenje, i to je zapravo dobra stvar, iako se mnogi ne bi složili. Prosto, svako životno doba nosi neke prednosti sa sobom, iako bismo mi želeli da što duže ostanemo mladi. Iskustva dolaze s godinama i kako starimo sve smo iskusniji, a trebalo bi i pametniji. Ali šta ako bi ostarili za samo jedan dan, ili čak za samo nekoliko sati? E to već ne bi bilo dobro.


Reditelj, scenarista, glumac, producent M. Night Shyamalan poznat je po stvaranju uzbudljivih priča koje na kraju obično imaju preokret. Iako je prethodno režirao dva filma, najviše je poznat po filmu The Sixth Sense (1999) i od tada nas zabavlja filmovima poput Signs (2002), Unbreakable (2000), Split (2016), Glass (2019) i The Village (2004). Među svojih osamnaest rediteljskih zasluga imao je nekoliko neverovatnih hitova i nekoliko teških promašaja, ali publika može biti sigurna da će svi njegovi filmovi biti mračne prirode i da će na kraju skoro uvek imati preokret. Njegov sada najnoviji poduhvat, film Old, koji je zasnovan na osnovu grafičkog romana Sandcastle Pierrea-Oscara Lévya i Fredericka Peetersa, sledi istu formulu koju smo od njega i očekivali.


Odmori su namenjeni usporavanju nečijeg života za otprilike nedelju, i kako bi nečiju mukotrpnu svakodnevnicu zamenili opuštanjem i zabavom. Ali to nije slučaj i za Guya (Gael García Bernal), Priscu (Vicky Krieps) i njihovu decu, Trenta i Maddox (koje prikazuju različiti glumci u različitim godinama) koji kreću na nepoznato tropsko ostrvo na opuštajući odmor. Guy i Prisca složili su se da svojoj deci omoguće poslednje porodično putovanje pre nego što im otkriju da se razdvajaju i da Prisca ima tumor. Kada stignu na odmaralište, porodica dobija predlog da pogleda osamljenu plažu na drugoj strani ostrva koja je namenjena samo za specijalne goste i posebne prilike. Ne treba puno vremena da se porodica dogovori i složi da tamo provedu dan. Ipak, oni nisu jedini koji idu tamo. Pridružuju im se lekar po imenu Charles (Rufus Sewell), njegova supruga Chrystal (Abbey Lee), njegova majka Agnes (Kathleen Chalfant) i njegova ćerka Kara (Mikaya Fisher). Treći par čine, Jarin (Ken Leung) i Patricia (Nikki Amuka-Bird). Od njihovog dolaska, lepota ove plaže, okružena strmim kamenom, odmah deluje preteće.


Čim stignu tamo, međutim, shvataju da nisu tu sami i da se još nekoliko hotelskih gostiju opušta na istoj toj plaži, ali kada se otkrije mrtvo telo koje pluta u vodi, njihov san o spokojnom danu bez stresa se raspada. Iznenada, počinju da primećuju da nešto nije sasvim u redu kada 1.) Stare ubrzanom brzinom i tu ništa ne mogu učiniti, i 2.) Nešto ih zadržava na plaži da ne mogu da se vrate nazad. Kako se stvari pogoršavaju, a neobične stvari nastavljaju da se dešavaju, postaju sve stariji i stariji dok na kraju ne umru. Old suočava svoje protagoniste licem u lice sa uznemirujućim fenomenom i tera ih da se nose sa surovom novom stvarnošću. Oni koji prežive malo duže od drugih, imaju samo jedan cilj - rešiti misteriju i pronaći izlaz iz ove lude situacije. 


Ideja da ova misteriozna plaža u suštini deluje kao zatvor za one koji je posećuju zaista je intrigantna. Međutim, Old pati od više problema u svom narativu. Intrigantna ideja ne znači dobar film, to bi trebalo i reditelju s takvim iskustvom da bude jasno. A zapravo, ako malo zastanemo i razmislimo, ni ideja baš nema puno smisla. U središtu filma Old je drska, apsurdna umišljenost. Zamislite da odmarate na nekoj plaži i u razmaku od nekoliko sati ostarite, to je potencijalno zaista zastrašujuće. Ali uprkos tome što je izneo neke rane intrige, M. Night Shyamalan nikada ne uspeva da izbegne urođenu glupost koncepta. Predstave glumaca su (uglavnom) dovoljno dobre tek toliko da obave posao. Problem je oštriji dijalog koji nijedan glumac na ekranu ne može u potpunosti ispratiti. Scenariju takođe fali dosta toga, počevši od toga da nikada ne upoznajemo nikoga od ljudi koje susrećemo u potpunosti i nikada ne vidimo ispod njihovih površina. Ipak, iako Old neće biti jedan od njegovih najboljih filmova u karijeri, daleko je od toga da spada među njegove najgore, znao je gospodin M. Night Shyamalan i daleko gore od ovoga.


Jedna vredna stvar koja spašava Old ovde od potpunog debakla je neprekidni intenzitet koji vam ne dozvoljava bukvalno da dišete, koji opet, može biti i snaga i slabost. Shyamalan gradi napetost i neizvesnost krupnim kadrovima tela - lica, kolena, ramena, oči - dok likovi imaju pojačane emocije i promene u svojoj situaciji. Kako likovi stare svakih pola sata, zajedno s njima raste i očaj i paranoja, ponekad do vrtoglavo intenzivnih stepeni. Dobra, ali zabranjena izolovana lokacija na plaži u digitalno uvećanoj Dominikanskoj Republici takođe se može svrstati u one dobre adute filma. Ali sve ostalo je vrlo tanko.


Kada se crta podvuče, Old je mogao biti bolji, promišljeniji, i svakako malo realniji. Opet, kako smo se nadali – još smo se dobro i „udali“. Old dokazuje da njegov čarobnjak zna par stvari o čovekovom stanju, iako mu osnove ljudskog razgovora i dalje izmiču.


Ocena: 4/10.

среда, 21. јул 2021.

Titane (2021)



Režija: Julia Ducournau

Scenario: Jacques Akchoti, Simonetta Greggio, Jean-Christophe Bouzy, Julia Ducournau

Uloge: Vincent Lindon, Agathe Rousselle


Svi se na filmskom festivalu u Kanu uvek nadaju da će videti nešto zaista uzbudljivo i nekonvencionalno. Ali kad god takav film padne na ekran, uglavnom ga režira čovek: obično Gaspar Noe (Enter the Void, Climax) ili Nicolas Winding Refn (Only God Forgives, The Neon Demon). Ne više. Julia Ducournau, francuska rediteljka i scenaristkinja filma Raw (2016), vratila se s drugim uvrnutim filmom ekstremne kinematografije, Titane, i izazvala na ovogodišnjem festivalu u Kanu ludu atmosferu s puno urlika, trzanja i nelagodnog cerekanja. Ali ono što je najvažnije od svega, nosi kući Zlatnu Palmu kao pobednik festivala.

Posle hit horor filma Raw (2016), očekivanja za Ducournauovo praćenje bila su velika. S filmom Titane, ta očekivanja je opravdala, čak i nadmašila. Film izgleda i zvuči impresivno, s izuzetnom kinematografijom Rubena Impensa i partiturom Jima Williamsa koja prati žestoku akciju svojim ritmovima. Ducournauova mračna fantazija je košmarnog oblika, dok je u isti mah vragolasto komična navala seksa, nasilja, groznog osvetljenja i udaranja muzike. Takođe je nemoguće predvideti kojim tokom i u kojim pravcima će se kretati. Može se reći, da su Ducournau i njene kolege scenaristi Jacques Akchoti, Simonetta Greggio i Jean-Christophe Bouzy stvorili svoj univerzum. Titane je ona vrsta filma za koju je najbolje da znate što manje moguće. Ona vrsta koja šokira, trza, izvrće se i zabija svoj put u potpuno neočekivani sjaj. 

Oni koji su gledali prethodni film Raw (2016), koji je takođe prikazan u Kanu, Ducournauov rediteljski debi o mladoj ženi u prvoj godini veterinarske škole koja postaje zavisna od kanibalizma, znaju potencijal filmaša i šta mogu da očekuju otprilike i ovde. Svi ti elementi su u potpunosti prikazani i u Titane, a možda čak i pojačani nego što su bili u Raw. Film Titane je vrsta horor osvete-trilera u kojem je svaki detalj spojler. Nasilni, šokantni (ponekad šokantno nasilni) preokreti toliko su česti u prvoj polovini da bi svako otkriće oduzelo dragoceno iskustvo gledanja koje pruža Titane. Zato je možda najbolje da znate što manje.

Radnja filma prati pridošlicu Agathe Rousselle, koja glumi kao Alexia. U glavu joj je ugrađena titanijuska pločica (otud i naslov filma) nakon automobilske nesreće u detinjstvu koju je izazvao njen otac, a i sama je delimično odgovorna. To joj na neočekivani način menja život, i selimo se u vreme kada je postala odrasla osoba. Sada zarađuje za život kao plesačica na automobilskim izložbama i promotivnim događajima gde je gnjave jezivi mačo momci. Kada jedan od ovih obožavalaca ode predaleko, Alexia preduzima nasilnu metodu i odlazi u bekstvo, prerušavajući se u nestalog dečaka da bi izbegla policiju. Jadni izbezumljeni otac ovog nestalog dečaka, šef vatrogasne službe Vincent (Vincent Lindon), toliko je nestrpljiv i presrećan što je vratio svoje dete, da čak ni ne traži DNK test. Film stalno šokira publiku. Kada je žena koja ima seks sa automobilom (sa kojim će i zatrudneti) jedan od najmanje zapanjujućih trenutaka filma, publika onda zna da je u pitanju nešto ludo i neobično. 

Ducournau radi između jasnoće i ludila, šoka i prepoznavanja, gasa i kvačila. To je smela neobična i nesumnjivo kontroverzna vožnja, koja je rezultirala neobično čudovišnim filmom. Od početka je teško identifikovati s kakvim antijunakom imamo posla - ili čak kog pola treba da bude lik. Tamo gde je film Raw odveo gledaoce na jasnije narativno putovanje, Titane je malo slobodnijeg oblika - slagalica koja ostavlja puno praznih mesta za popunjavanje. I pored eksplicitnog nasilja, zadivljujućih vizuelnih elemenata, proganjajuće jezivog dizajna zvuka, a ponekad čak i mračnih, komičnih trenutaka, najzanimljiviji aspekt je telesni užas prikazan kroz istraživanje koliko daleko se ljudsko telo može gurnuti.

Jednostavno rečeno, Titane je previše čudno delo. Ipak, nema sumnje da je Titane zaista originalan, nešto što 99,9 posto filmova ne može reći o sebi, čak iako su sjajni. I takođe previše prljav, da bi se mogao tačno uporediti sa većinom drugih filmova. Titane je poput titana: hladan, tvrd i reflektujući, ali u sebi ima i onu nežnu stranu. To je istovremeno uznemirujuće i zastrašujuće iskustvo, ali duboko u sebi znate da ste u dobrim rukama. Ovo je film koji se mora gledati.


Ocena: 8/10.

уторак, 20. јул 2021.

Murina (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster


Murina je riba koju sigurno ne želite da sretnete u vodi. Opasna je, snažnog ugriza i otrovne krvi. Zmijolikog je oblika, ima oštre i vrlo opasne zube i pri kontaktu treba biti posebno oprezan. Ali je veoma ukusnog mesa i u mnogim restoranima ova riba se sprema kao specijalitet.

Na ceremoniji proglašenja pobednika ovogodišnjeg Kanskog filmskog festivala, film „Murina“ hrvatske rediteljke Antonete Alamat Kusijanović osvojio je prestižnu nagradu Camera d'Or, što je jedan od najvećih uspeha hrvatskog filma u inostranstvu. Camera d’Or je zvanična festivalska nagrada i dodeljuje se najboljem debitantskom filmu u okviru svih festivalskih programa, a ove godine takmičio se 31 film. Kusijanović je tako postigla veliki uspeh i vratila hrvatsku kinematografiju u Kan, gde nije bila još od 2015. godine kada je prikazan film „Zvizdan“, koji je režirao Dalibor Matanić.

Projekcija „Murine“ održana je u Kanu u dvorani Theatre Croisette što je bila i svetska premijera filma pred punom publikom i u prisustvu rediteljke Antonete Alamat Kusijanović, glumaca Danice Ćurčić, Gracije Filipović, Leona Lučeva, Jonasa Smuldersa i koscenariste Franka Graziana kao i ostale filmske ekipe. Nakon festivala u Kanu, „Murina“ je stigla i na domaći teren u Hrvatsku te je prikazana i u pulskoj Areni, gde je svečano otvoren 68. Pulski filmski festival. „Murina“ je porodična psihološka drama čija se radnja odvija tokom četiri dana na hrvatskom ostrvu i svojevrsni je nastavak višestruko nagrađivanog kratkog filma "Into The Blue" iz 2017. godine, iza kojeg takođe stoji rediteljka Antoneta Alamat Kusijanović. Film se snimao na Hvaru, Kornatima i na Koločepu. 

Smeštena na stenovitom ostrvu u Hrvatskoj, „Murina“ nastavlja priču o Juliji (Gracija Filipović), nemirnoj tinejdžerki koja živi sa svojim povremeno nasilnim ocem Antom (Leon Lučev) i majkom Nelom (Danica Ćurčić). Stvari počinju da se menjaju u njihovoj porodici kada Javier (Cliff Curtis), bogati bivši poslodavac, a ponekad i prijatelj njenog oca, dođe u posetu porodici. Tada Julija shvata da bi njenog oca radije zamenila Javierom, što dovodi do zapetljane porodične zbrke ljubomore, nade, kazne i želje.

„Murina“ je film prelepog izgleda koji u potpunosti koristi svoju lokaciju uz blistavo more, koje samo po sebi postaje karakter. Julija je gotovo uvek u kupaćim kostimima, bilo da je na brodu, plivajući ili kod kuće i izgleda da joj je mesto u vodi: retko je neko može uhvatiti sa potpuno suvom kosom. Gledamo je kako roni u čestim scenama koje zamagljuju granice između stvarnosti i fantazije. Iako more simbolizuje bekstvo za Juliju od njenih svakodnevnih porodičnih problema, takođe predstavlja i prepreke na razne načine. Da bi joj pomogla da razmrsi i istraži njenu situaciju i odnose koji je sputavaju, Kusijanović u moru pronalazi moćno narativno oružje. Kroz film Kusijanović jača slike mora kao neophodan aspekt Julijinog lika. Talentovana plivačica i ronilac, Julija veći deo filma provodi u plivanju kako bi se odvojila kad god joj porodica predstavlja teret i to joj na kraju pruža osećaj kontrole nad svojim životom.

Kusijanović takođe pokazuje svoj plamen simbolike i na druge načine, poput portreta murine, ili mediteranske jegulje koju Julija i Ante love. Možda je najupečatljivije, međutim, Kusijanovićevo duboko ronjenje u Julijin prevladavajući nemir. Kroz polagane, dugotrajne snimke Julijine ravne face oko svoje porodice i kroz različite prikaze licemerja i emocionalne nestabilnosti njene porodice, Kusijanović stvara napetu atmosferu za svoju publiku, gurajući Julijin nagon da pobegne izvan ekrana. U nastavku svog priznatog kratkog filma, hrvatska rediteljka još jednom blista.

Odmah nam je jasno da je Ante malo zaglavio sam sa sobom jer njegovi postupci su u najmanju ruku neshvatljivi. Kontroliše svaku sitnicu u porodici, počevši od izbora ženine haljine, do toga kada će punoletna Julija recitovati (i koju) pesmu za goste, te kada će ići u krevet. Ante kao da još nije svestan da su njegova ćerka i žena odavno punoletni ljudi. Dok njegova žena na takvo ponašanje nevoljno pristaje, u Juliji se budi nagon za pobunom.

Nakon što je Kusijanović prvi put otkrila talenat za glumu koji poseduje mlada Gracija Filipović kada je imala samo 13 godina te bila takođe u njenom kratkom filmu „Into the Blue“, Kusijanović je oko sebe izgradila pretrpanu porodičnu dinamiku u „Murini“ kao da priprema jedrilicu za oluju, koristeći njen magnetizam da je ubaci u sve što se odvija na ekranu. Film impresivno dočarava Julijinu nesposobnost da pronađe stabilno tlo. Dodajte tome još činjenicu da su i ona i njena majka uskraćene za veliku pažnju suprotnog pola, ali kada se Javier zaustavi na njihovom pragu, „Murina“ ima sve elemente da eksplodira. Čini se da Julija ne zna više da li je zainteresovana za Javiera kao mogućeg ljubavnika ili za mogućeg oca, a i njena majka Nela je takođe u sličnoj dilemi. Tačnije, čini se da se svi troje bore za njegovu pažnju, svako iz svojih razloga. Mlada Gracija Filipović kao otkriće, izuzetno dobro nosi teret na ekranu i hrabro odgovara izazovu. A pod vodom posebno blista.

Ipak, iako ovo možda nije najoriginalnija priča, postoji nešto privlačno u raspoloženju koje stvara Kusijanović. Čuvajte se tih mesta za odmor - pod vodom uvek nešto vreba. A ponekad je to tinejdžerka sa stavom.

Ocena: 7,5/10.

четвртак, 15. јул 2021.

Pig (2021)

 Kritika objavljena na FatHipster

Režija: Michael Sarnoski

Scenario: Michael Sarnoski, Vanessa Block

Uloge: Nicolas Cage, Alex Wolff, Adam Arkin, Nina Belforte, Gretchen Corbett, Julia Bray, Darius Pierce, Elijah Ungvary


Evo nam ga naš stari dobri Nicolas Cage, i da nam je neko rekao da će njegovom zvezdanom liku u novom filmu društvo praviti svinja, mislim da bi malo ko verovao u tako nešto. Bilo kako bilo, dobili smo to, film Pig. Međutim, Pig zahteva da sve pretpostavke i predrasude ostavite po strani, jer Pig nije film kakav vi verovatno mislite da jeste. To je nešto daleko lepše i daleko bolnije. Reditelj i scenarista Michael Sarnoski sa svojim dugometražnim debijem osigurava nam od početka do kraja da će njegov film biti uzdržan, lep, ali pun besa i slomljenog srca.


Nicolas Cage ima vrlo jedinstvenu filmografiju, glumio je u dramama kao što je Adaptation (2002), filmovima o superherojima u Ghost Rider (2007) ili u jedinstvenijim žanrovskim filmovima poput Mandy (2018), a Pig se pridružuje prvoj kategoriji. Zapravo, Pig je nešto sasvim drugačije od svega do sad. Cage pruža ovde neverovatno dirljivi i duboko zakovani performans. Ne govori puno, ali je u stanju da s malo prenese mnogo. Pig nije film za ljubitelje luđih filmova Nicolasa Cagea, ovo je film koji se fokusira na proučavanje njegovih likova i verujte mi, gledaćete ga s uživanjem od početka do kraja. Sigurno je da će biti i onih koji će očekivati možda više, drugačiji rasplet, a možda Pig zapravo i nije film za svakoga. S kritičke strane gledano, možda su njegove neke mane vidljive, ali ga ne sprečavaju da bude poseban film koji u svojoj radnji krije dublju poruku o čoveku i životu, ovakvu vrstu filma jednostavno treba znati ceniti. Ovo je prilično tih i smiren film i u tome je njegova snaga.


Radnja filma vodi nas u divljinu Oregona, Rob (Nicolas Cage) je samotnjak i lovac na tartufe, a samo mu njegova voljena svinja pravi društvo - ona je njegov prijatelj, porodica i onaj ko donosi novca, rođena s darom za iskorenjivanje tartufa. Nakon što je izgubio ljude do kojih mu je stalo, jedina osoba s kojom je u stalnom kontaktu je Amir (Alex Wolff), koji pomaže u distribuciji tartufa u restoranima u Portlandu. Jedne noći, Robova koliba u kojoj živi je provaljena, a njegova voljena svinja je ukradena - što ga dovodi do toga da se prvi put nakon mnogo godina vrati u grad u nadi da će je pronaći. Nevoljno tražeći pomoć Amira, on odlazi na putovanje kroz kriminalno podzemlje i gradske restorane, da otkrije ko bi želeo da mu oduzme tako cenjenu životinju. On i Amir su čudan par, ali čini se i jedina Robova šansa da uđe u trag svojoj svinji kroz restoransku scenu u Portlandu. Kako se njihova potraga nastavlja, saznajemo da je Rob bio vrhunski i cenjeni kuvar u prošlosti, a njegova istorija kao proslavljenog kuvara ga sad sustiže i nije u stanju da pobegne od sećanja na porodični život koji je deceniju ranije morao da ostavi iza sebe.


Gledati Cagea u ovoj ulozi je poput gledanja pejzaža - kao da se njegov lik stapa s prirodom koju naseljava. Predeo je izvanredan, a šumski ambijent odgovara izolovanom načinu života, dok posmatramo ljubavni dvojac oko šume kako otkrivaju retke i vrlo tražene sveže tartufe. Film ima gotovo zemljani kvalitet: osećamo miris šume, prljavštine, malog sveta koji Rob naseljava. To je usamljeni način života, ali Robu donosi mir. Ali taj mir neće potrajati, jer kada svinja nestane on se baca u potragu. Cage ovde nije onaj koji udara i razbija. Retko povisuje glas. Umesto toga, Cage nas podseća da, iako u filmove kao što je Mandy (2018) može da unese ludost, zaista može i da se uvuče u lik kao ovde. Njegovi zaštitni znakovi ovde nestaju, njegov glas je mekši, a njegovo razmetanje zamenjeno je nesigurnošću, dok njegova prepoznatljiva eksplozivna agresivnost prelazi u mir.


Baš kao što pravi kuvar vodi računa o svojim sastojcima, i Sarnoski je ovde vrlo pažljiv prema režiji i scenariju koji je napisao zajedno s Vanessom Block. Ponekad donosi nadrealni psihološki efekat gde skoro da živimo u Robovoj glavi. Kinematografija, osvetljenje i izbor montaže doprinose osećaju napetosti, čineći da mislimo da će neko uskoro da pukne i izađe iz šina. U drugim slučajevima, Sarnoski bira široko snimanje i pušta kameru da sedi, dok gledamo Roba u njegovoj tišini. Cage se uživljava u ulogu i dobija izgled pravog planinskog čoveka, njegova kosa je duga, i sve samo ne glamurozna, najbliža osoba na koju liči izgledom je Isus Hrist. Cageovo zvezdano prisustvo i ubedljivo izvođenje ove uloge dominira filmom i ovo je jedno od njegovih najboljih izdanja u čitavoj karijeri, ali sporedni rad Alexa Wolffa stoji jednako visok. Pohvale zaslužuju i partiture Alexisa Grapsasa i Philipa Kleina, koje su ispunjene žilavim žicama i melanholičnim gitarama. 


Pig je film otvorenog srca i govori o osećanjima: ljubavi, sreći, zadovoljstvu, pa čak i tuzi. Pig podseća svet zašto je Nicolas Cage jedan od najvećih glumaca u svetu filma. Naravno, pravi vernici se nikada nisu pokolebali. Ipak, ono što je ovde jednako impresivno je činjenica da se radi o rediteljskom debiju Michaela Sarnoskog, i mora mu se odati priznanje za njegov prvi igrani film. Pig je iskustvo sa prelepom kinematografijom, jedinstvenim pristupima razvoju priče i đavolski dobrim zvukom koji apsolutno odgovara tonu filma. Prvenac Sarnoskog nije bez grešaka, ali signalizira veliki potencijal reditelja za ono što nas čeka u budućnosti. Zaključno, gledajte Pig i krenite na ovo životno putovanje bez predrasuda.


Ocena: 7,5/10.

среда, 14. јул 2021.

Once Upon a Time in Venezuela (2020)

 Kritika objavljena na FatHipster


Venecuela je zemlja upečatljive lepote koju možete naći na svakom koraku: u prirodi, među raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom, kao i među lepim ženama. Međutim, život u Venecueli je daleko od bajkovitog. Ova zemlja doživela je ekonomsku i političku propast, a prema nekim istraživanjima, u siromaštvu živi čak 96 odsto domaćinstava Venecuele, dok su milioni ljudi već napustili zemlju prethodnih godina. O tome kako je nekada najbogatija zemlja Latinske Amerike spala na tako niske grane svakodnevno se vode verbalni ratovi. 


Bilo jednom u Venecueli” (Once Upon a Time in Venezuela) koji režira venecuelanska filmašica Anabel Rodriguez Rioss snimljen je tokom pet godina, i s još dve godine montaže, film je bio prvi venecuelanski dokumentarac koji je bio u konkurenciji na Sundance Filmskom Festivalu. To je odraz zemlje, političke konfrontacije u svakodnevnom životu, korupcije i dekadencije koja preuzima sve i uništava temelje života i budućnosti izgubljenog naroda na jezeru Maracaibo, kao i u celoj državi Venecuele.


Dokumentarni film „Once Upon a Time in Venezuela“ je priča o Congo Miradoru, nekada uspešnom malom ribarskom selu smeštenom na pritoci jezera Maracaibo. Jezero Maracaibo je najveće jezero u Venecueli i dom je jedne od najvećih rezervi nafte na svetu. Anabel Rodriguez Rioss je provela pet godina prateći porodice u Congo Miradoru i dokumentujući njihove borbe za spas sela koje su generacijama naseljavali. Rioss je bila rešena da autentično ispriča ovu priču Congo Miradora. Provela je godine ubeđujući selo da pusti svoj film, i čekajući čak tri godine da snimi Tamaru, lokalnu predstavnicu sela koja je pobožna sledbenica Huga Cháveza (venecuelanski političar i predsednik Venecuele od 1999. godine do svoje smrti 2013. godine), pored koje je u filmu fokus i na nepokolebljivoj učiteljici Natalie, koja zastupa sasvim drugačije stavove. Snimci kamere retko su brzi, umesto toga zadržavaju se na licima građana, beležeći njihovu brigu za njihove porodice i zajednicu.


Snimajući sve to uglavnom izbliza, vidimo muku s kojom se zemlja suočava. Ljudi se muče. Neki pokušavaju da pronađu utehu u vladi koja ne pomaže puno, dok drugi, dovedeni na ivicu gladi, moraju napustiti svoj dom da bi preživeli. Dok se lična politička drama odigrava, kamera luta prolazeći pored mnogih stanovnika plutajućeg sela - muzičara, mlade neveste i buduće majke, dece koja izgleda uvek upadaju u neku vrstu nestašluka i ljudi koji plivaju u zagađenim vodama koje okružuju njihove domove. Kamera posmatra festivale i takmičenja lepote, kao i žestoke vladine sastanke i frustrirajuće telefonske pozive neodgovornim zvaničnicima. Kako se talog diže, tako raste i voda, a mesto se bukvalno utapa od zanemarivanja.


Korupcija je gotovo ovde postala vrednost i postala je kultura. Ipak, svi seljani žele iste promene: više sredstava, veću zastupljenost, više nacionalne svesti o očajnoj i evolutivnoj situaciji Congo Miradora. Na žalost, i na nesreću mnogih od njih, „Once Upon a Time in Venezuela“ dolazi čini se prekasno da donese svest koja bi pomogla da se spasi Congo Mirador - danas je selo praktično napušteno. Ali Rioss nije obeshrabrena, i sigurna je da će fokus filma na lokalnu politiku pogoditi mnoge ostale zajednice u Venecueli. Rioss je jasna u intervjuima i njena poruka je da, kao i ovo malo selo, i zemlja može izgubiti integritet i postojanje ako se ne brine o demokratskim vrednostima. „Once Upon a Time in Venezuela“ važan je za Venecuelu, ali podjednako važan za ceo svet. Rediteljka Rioss situaciju u Venecueli smatra genocidom. Politika ostavlja trajne posledice, a zemlja pati od široko rasprostranjene gladi, nedostatka medicinskih sredstava i nepristupačne zdravstvene zaštite. Ovaj dokumentarac je dirljiv uvod u probleme Venecuele, dok u istom trenutku govori i o drugim zemljama koje su pogođene sličnim stvarima i problemima.


Iako je „Once Upon a Time in Venezuela“ bila zamršena i fascinantna priča o maloj zajednici koja pokušava sama da nadjača veće probleme u južnoameričkoj naciji, to je takođe divan film. Prirodna lepota ovog područja nije izgubljena zbog rediteljke Anabel Rodriguez Rioss, koja sve ovo pretvara u modernu bajku o zemlji rastavljenoj između prošlosti i sadašnjosti.

Ocena: 7,5/10.

уторак, 13. јул 2021.

Verdict (2019)

 

Režija: Raymund Ribay Gutierrez

Scenario: Raymund Ribay Gutierrez

Uloge: Maxene Eigenmann, Kristoffer King, Jordhen Suan



Nasilje u porodici je oblik diskriminacije i kršenja osnovnih ljudskih prava i sloboda. Ova pojava ne predstavlja privatnu stvar, već problem čitavog društva. Zbog toga su svi državni i drugi organi dužni da pružaju podršku suzbijanju takvih negativnih i kažnjivih društvenih pojava. Najčešći oblik nasilja u porodici je nasilje nad ženama. Ono predstavlja i globalni problem. Fizičko nasilje nije samo nanošenje teških telesnih povreda i ubistvo, već i svako šamaranje, čupanje za kosu, davljenje i slično tome. Film Verdict malo poznatog filipinskog reditelja i scenariste Raymunda Ribaya Gutierreza je film koji govori upravo o tome, nasilju u porodici i stavlja ove teške teme u centar radnje. 



Bez bilo kakvog početnog i šireg upoznavanja s glavnim likovima filma, odmah prva scena ide udarac u creva. Dovedena do svoje prelomne tačke pucanja, filipinska supruga i majka Joy Del Rosario (Maxene Eigenmann) nakon što je pretrpela teške batine od njenog pijanog muža Dantea (Kristoffer King) odlučuje da izvede svog nasilnog, ratobornog muža na sud i konačno ga stavi pred lice pravde. Iako je istina na njenoj strani, ovo će biti sve samo ne lak posao. Advokati se pojavljuju i rade svoj posao na kompetentan način. A mi? Mi znamo od početka na čijoj smo strani.



Zadivljujući i dramatičan, dugometražni debi reditelja Raymunda Ribaya Gutierreza nikada se ne razmeće preterano, već omogućava publici da sama polako otkriva detalje. Skoro pa u potpunosti dokumentarnog izgleda, ovaj autentični pristup je lako ceniti, ali je teško s njim stupiti u kontakt. Likovi pate od toga što nisu dobro razvijeni. Napisani su do te mere da služe svojoj svrsi u priči. Scenariju je više stalo do zapleta i okolnosti nego do toga da porodicu u osnovi napravi onom u koju ćemo emocionalno biti uloženi. Uprkos ograničenjima pisanja, glumci su na visini zadatka. Maxene Eigenmann i Kristoffer King kao Joy i Dante u središtu ove priče su izuzetno ubedljivi u svojim delovima. Ali posebna pohvala mora da se uputi Kingu koji čini da se Dante svojim nasilnim tendencijama i potpunim nedostatkom kajanja oseća kao stvarna osoba, a ne kao lik iz filma.

 

Filipini su iznenađujuće napredna zemlja po pitanju ženskih prava. U stvarnosti, iako je postignut značajan napredak, zabrinjavajuće je visok stepen porodičnog nasilja, seksualnog zlostavljanja, i sličnog. Pored teškog nasilja, film nas takođe upoznaje s načinom na koji funkcioniše filipinski pravosudni sistem, i na svakom koraku pronalazi svoje saučesnike, od komšija koji ignorišu Joyne vriske, preko advokata koji manipulišu njenom ćerkom, do lokalne policije koja Dantea smatra dovoljno pristojnim momkom. Sve je to prizor gotovo nepodnošljive okrutnosti, a kraj noćne more za glavnu junakinju se ne nazire. Napetost raste dok Joy teži pravdi, a Dante čini sve da izbegne krivično gonjenje.



Film Verdict je prošao kroz prilično veliki broj festivala i nije ostao nezapažen. Od jednog od konkurentskih filmova u okviru odeljka Orizzonti na 76. Filmskom Festivalu u Veneciji (gde je osvojio i nagradu) do 44. međunarodnog Filmskog Festivala u Torontu (TIFF), pa sve do prikazivanja na 46. Festivalu u Tellurideu (TFF). To je jedini film iz jugoistočne Azije u zvaničnoj selekciji Venecijanskog Filmskog Festivala i jedini filipinski igrani film odabran na TIFF-u i TFF-u 2019. godine. Takođe je bio i filipinski kandidat za Oscara. Reditelj Raymund Ribay Gutierrez snimio je Verdict prema svom kratkom igranom filmu pod nazivom Judgement koji je 2018. godine prikazan na Festivalu u Kanu. Dakle, radi se o reditelju na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti.



Pohvalno je kako su profesionalni i neprofesionalni glumci integrisani u priču. Ručna kamera dosledno utiče na ton pripovedanja sa sirovom estetikom. Međutim, vreme od preko dva sata je pomalo preterano, a događaji se često odvijaju izvan ekrana, što stvara osećaj zbunjujuće nepovezanosti s događajima koji se dešavaju na ekranu. Ipak, zaključak je zadovoljavajući udarac u creva koji učvršćuje sve ono što je Gutierrez nameravao da postigne. Zaključno, Verdict je sasvim solidan film koji bi trebalo da se vidi, uprkos njegovim nedostacima. Na kraju krajeva, vrlina svakog pravog filmofila i kritičara dolazi iz njegovog prihvatanja filma sa svim njegovim manama i prednostima, a iz svakog filma se može izvući ono što je najbolje.

Ocena: 7,5/10.

понедељак, 12. јул 2021.

Censor (2021)

 

Režija: Prano Bailey-Bond

Scenario: Prano Bailey-Bond, Anthony Fletcher

Uloge: Niamh Algar, Michael Smiley, Nicholas Burns, Vincent Franklin, Sophia La Porta, Adam Schiller, Clare Perkins, Beau Gadson, Amelie Child Villiers, Clare Holman, Andrew Havill



Velška filmašica rođena 1980-ih Prano Bailey-Bond očigledno ima meku ruku za stvaranje horor filmova i izgleda da dobro razume ovaj žanr. Censor je njen prvi dugometražni film, ali još 2015. godine je snimila kratki film Nasty, koji je bio sličnih tema. Film je smešten u 1980-te, kada je bilo primetno odsustvo računara i obilje pametnih telefona, a filmovi su se gledali preko video-kaseta. Puka panika nastala je u Ujedinjenom Kraljevstvu rastućom popularnošću filmova na video-kasetama, posebno krvavih horora i eksploatacionih filmova. Ovi nasilni filmovi nastali su kao „video nasties“ i smatrali su se odgovornima za nemoralno ponašanje u stvarnom svetu, pa su bili strogo cenzurisani pre puštanja ili potpuno zabranjeni. Censor se fokusira na jednog takvog ratnika u borbi za video pristojnost. Film Censor je imao svetsku premijeru na Sundance filmskom festivalu početkom 2021. godine.


Niamh Algar glumi Enid, cenzora koji radi u britanskoj upravi za klasifikaciju filmova. Srećemo je u mračnoj sobi za prikazivanje dok gleda posebno jezivi horor i pravi beleške. Ona i njeni zaposleni zaduženi su za pregled svih tih boleštija koji se prikazuju u horor filmovima. Izbacuju pojedinačne sekvence i određuju da li je pojedini film predviđen za publiku određenih godina. Iako je izuzetno posvećena i svoj posao shvata vrlo ozbiljno, njena trauma iz prošlosti koja uključuje nestanak njene mlađe sestre Nine počeće da se odražava i na njen posao. Pukotine počinju da se pokazuju u Enidovom, inače razumnom ponašanju, a dodatni problem se javlja nakon sumnjive scene i filma kojeg je ona lično odobrila za koji se sumnja da je povezan sa stravičnim masovnim ubistvom i brzo postaje meta javne medijske pobune.


Ali ni tu nije kraj, Enid će zaintrigirati novi film koji joj je stigao na pregled. A ono što će videti u novom filmu koji potpisuje reditelj Frederick North (Adrian Schiller) je podsetnik na ono što je doživela sa sestrom u trenucima kada je nestala bez traga. Censor nas zatim duboko zaranja u Enidovu davno zakopanu sramotu i krivicu, koja je sada pokrenuta da ponovo ispliva na površinu. Njena sestra nestala je pre više decenija dok su sestre bile zajedno u šumi, a Enid nikada nije mogla sebi da oprosti.  Uverena je da je njena sestra još uvek živa i negde tamo ... možda čak i glumi u horor filmu. Enid odlučuje da poseti povučenog, zagonetnog reditelja filma, ali nema odgovora koje ona traži - još gore, ispada da je upravo ona vrsta perverznjaka koji snima tako gadne filmove.


Censor je pre svega lična priča o Enid. Međutim, scenario koji su napisali Anthony Fletcher i Prano Bailey-Bond ne nudi mnogo uvida u njen lični život. Publika jedva išta zna o njenom neradnom životu, osim činjenice da svako veče uglavnom provodi sama kući gledajući televiziju i radeći na ukrštenicama. To je iznenađujuće tiha predstava s obzirom na to gde je naracija na kraju vodi, ali uspeva jer Algar polako i majstorski razotkriva Enid pred našim očima. I bez obzira na njene misli zbog kojih se često može javiti osećaj da je udaljena od stvarnosti dok pokušava da reši misteriozni nestanak njene sestre, mi (kao publika), takođe se osećamo primoranim da idemo napred sa njom.


Čini se da je za svoj prvi film rediteljka Prano Bailey-Bond bila inspirisana delima Davida Cronenberga i Davida Lyncha, ali ova lucidna noćna mora filma deluje sveže i inovativno. Niamh Algar pruža nadrealnu, emocionalno pokretačku predstavu kao Enid, i primarni fokus filma je na njenoj traumatizovanoj duši. Polako gledamo kako se njen svet raspetljava, a istovremeno je srceparajuće i zastrašujuće. Censor ne bi bio isti bez njenog snažnog i zadivljujućeg prisustva na ekranu, a u rukama manje vešte glumice njen lik bi se mogao potpuno srušiti. Takođe, prednost filma leži i u izuzetno prezasićenoj kinematografiji Annike Summerson koja je jedna od najboljih stvari u filmu, koji je u celini uglavnom dobro montiran i snimljen. Međutim, utisak je da se Censor bolje pokazao u svom prvom delu radnje u kome gledamo triler, a u drugom delu horor. Zapravo, horor gledamo tek u poslednjih 20-ak minuta kada započne finale filma. Iako svakako ima svoje brojne prednosti, mogao je ovaj film da ode korak dalje i da dobijemo još više i bolje, potencijala za to je sigurno imao bez dileme. Ali i ovako ga nećemo svrstati u promašaje. 


Noseći žanrovsku zahvalnost na rukavu, Censor uspeva da bude mnogo više od puke imitacije. Ulivajući istinske emocije i dramu u svoju nasilnu ličnost, rediteljka Prano Bailey-Bond i glumica Niamh Algar stvorili su nešto što će njihov smeli ženski glas u horor žanru učiniti glasom na koji će se računati u budućnosti. Iako Censor nije toliko bezobrazan i zastrašujući kao neke produkcije iz ere na koju veći deo filma podseća, ipak mami publiku na jedno intenzivno i groteskno putovanje.


Ocena: 6,5/10.

недеља, 11. јул 2021.

Annette (2021)

 Cannes Film Festival: O filmu “Annette” (2021)

Režija: Leos Carax

Scenario: Leos Carax, Ron Mael, Russell Mael

Uloge: Adam Driver, Marion Cotillard, Simon Helberg, Rebecca Dyson-Smith, Dominique Dauwe, Wim Opbrouck, Devyn McDowell, Elke Shari Van Den Broeck, Angèle, Timur Gabriel


Posle godinu dana odsustva izazvanog pandemijom, filmski festival u Kanu otvoren je u velikom stilu s jednim od najiščekivanijih filmova ove godine, Annette, film francuskog reditelja, scenariste i glumca Leosa Caraxa. Annette je film koji je ispunjen ludo neobičnim stvarima i njegov prvi film na engleskom jeziku. Carax je snimio samo šest filmova u karijeri koja se proteže skoro 40 godina unazad, ali kada napravite čuda poput Les amants du Pont-Neuf (1991) i Holy Motors (2012) koji je takođe prikazan u Kanu, to je onda i više nego prihvatljiv učinak.


Da bi neko stvorio film kao što je Annette, prvi uslov je da mora biti malo opičen u glavu, a reditelj Leos Carax je i više nego opičen, u pozitivnom smislu naravno. Takođe, samo dobra ideja nije dovoljna. Carax ima znanje, toga mu ne manjka svakako, iskusan je i vešt reditelj, ali ume malo da pretera. Ipak, Annette je film koji je, ako ništa drugo, onda bar originalan. Nema mu sličnog, ali je pitanje kako će publika reagovati na takav film, i kako će to sve prihvatiti. Jedni bi ga mogli odmah svrstati u jedan od filmova godine, dok bi ga drugi mogli lako odbaciti u startu. Carax je toga svestan, ali se drži svog plana pa "kud puklo da puklo". Ne brine se o tome šta je ili nije veštačko. Ono što ga jedino zanima je da njegovu ideju iznese na ekran. Ovo je film u kojem se dešavaju čudne, lude i neobjašnjive stvari, toliko lude, da nećete verovati šta vidite svojim očima.

 
Film Annette je ekscentrična mešavina pozorišta, muzike, komedije, opere, sve zajedno satkano tako da bi stvorilo uvrnutu priču o pohlepi i egu. Annette podiže termin „bizarno“ na sasvim novi nivo. Ovo je mjuzikl sa natprirodnim elementima koji će vas oraspoložiti, nasmejati i naterati da se zapitate da li ste videli nešto slično. Ako mislite da znate dobro mjuzikle, razmislite ponovo nakon ovog filma.


Ne postoji žanr koji više zavisi od gledaoca od mjuzikla. Od trenutka kada uđete u sobu i sednete, potpisujete sporazum kojim se moraju prihvatiti pravila igre. Mjuzikl je žanr u kojem se morate prepustiti strastima njegovih protagonista. Takođe je jedan od žanrova koji najbolje izgleda na ekranu. Mjuzikl je poželjno gledati, naravno, na velikom platnu, u mračnoj sobi. Na ceremoniji filma. Dakle, postoji opravdan razlog i sve činjenice ovog sveta koje ukazuju na to, da je Annette film rođen da otvori tako veliki filmski festival kao što je festival u Kanu. Carax koristi tu svečanu priliku i spaja svoju gigantsku maštu s ljudskim emocijama, a publici ostaje osećaj istinske kinematografske magije.

 
Radnja filma vodi nas u Los Anđeles i svet glamura, gde je Henry (Adam Driver) sa frizurom nalik Tarzanu kontroverzni stand-up komičar koji je uspeo da skupi grupu obožavalaca koji ga gledaju bukvalno kao boga, a scenski nadimak mu je „Majmun Božji“ - on se priprema za svaki svoj nastup poput boksera koji se zagreva, odbacujući ogrtač i zamahujući mikrofonom poput oružja, no daleko od toga da je uvek uspešan na sceni u tome što radi, čak nije ni smešan i često ulazi u verbalni rat sa svojom publikom. S druge strane, naša druga zvezda je Ann (Marion Cotillard), genijalna operska pevačica, obožavana i kojoj se svi dive zbog njene gracioznosti i lepote. Njih dvoje vrlo brzo nakon susreta, kao što se i očekivalo, započinju vezu, zatim na svet stiže njihova ćerka Annette (doslovno, lutka čudnog izgleda koja će verovatno zbuniti neke gledaoce). U centru pažnje, ili bar na papiru, oni su savršen par, zdravi, srećni i glamurozni. Rođenje njihovog prvog deteta, Annette, je nešto što menja celu priču za oba roditelja. Annette je blagoslovena (ili prokleta) magičnim odraslim pevačkim glasom, a Henry upravljanje čudesnim talentima svog deteta vidi kao priliku da izbegne suočavanje s padom u svojoj karijeri. Ali njegovo nekontrolisano ludilo ga vodi na put uništavanja svega oko sebe pa čak i samoga sebe. Na neki način, Annette je rođena zvezda. Reći više od toga, značilo bi pokvariti film, ali u svim svojim neobjašnjivim stvarima, ponekad košmarnim, ponekad poetičnim, priča Annette vrlo je direktna: to je tragična ljubavna priča i podsetnik da slava uvek krije svoju mračnu stranu.


Dvojac Sparksa - Ron i Russell Mael (napisali i komponovali, rok sastav koji je nastao početkom 1970-ih) stvorili su atmosferski zvučni ambijent, posebno u Anninim impresivnim scenama. Film se odigrava u trajanju od 139 minuta, i sigurno nije prvi mjuzikl sa opsežnim trajanjem. Ipak, najbolje od svega, čak i ako mrzite muziku u Annette, ili se umorite od priče, ili se umorite od njene poruke - Adam Driver je izvanredan. Teško je zamisliti da bi se bilo koji drugi glumac posvetio ovoj ulozi tako intenzivno kao Driver, čija je nervna energija i uloga ovde gurnuta do krajnjih granica. S druge strane, Cotillard je takođe dobra, posebno u glasovnim sposobnostima, ali teško da može da se istakne pored otkačenog Drivera. Iako postoje problemi s ukupnim tokom filma, Annette je i dalje obogaćujući i oživljavajući filmski mjuzikl. I to je jedan od retkih filmova za koji možete reći - zaista nema ničeg sličnog.


Iako je Annette daleko od remek-dela, u Caraxovom radu ima mnogo toga za divljenje. To je spektakularna studija karaktera sa simboličnim tematskim pojavama, briljantnim produkcijskim dizajnom i preciznom režijom. A jedan od posebnih Caraxovih dodira je upotreba lutke-marionete za ulogu. Reditelj, takođe, dočarava Henryjeve grube i nervozne žive nastupe, koji su naglašeni Driverovim posvećenim, a opet amaterskim pevačkim glasom. Nije savršen, ali definitivno je film koji postiže drugačije stvari od velike većine drugih filmova. Carax je oduvek bio reditelj koji nikada nije podilazio publici, već ju je često provocirao. Ovo je vrsta ludo-divljeg filma koji nikada ne znate gde će vas odvesti, niti ga možete precizno definisati.


Da cela stvar bude još više luđa, većina dijaloga u filmu je ispričano kroz pevanje. I ne samo da je scenario koji su napisali „Braća Sparks“ otkačen, već je Annette film koji tokom 139 minuta, nikada, baš nikada ne pravi pauzu od kreativno bizarnog. Granica za lude stvari ovde ne postoji. I verovatno ćete se pitati šta je moglo da natera nekoga da snimi ovakav film. Međutim, gluma Drivera je toliko moćna, da je to dovoljan razlog da se film vidi. U ovim neprestano teškim vremenima osvežavajuće je videti čudan film. Ova stvar koja se zove Annette, bez obzira na sve mane, ima način da se useli u vaš um, sviđalo vam se to ili ne. 


Kada se crta podvuče, Annette je čudan film i fascinantan, umetnički složen, na trenutke zanosan, a zatim zagonetan. Međutim, tokom njegovog ne tako kratkog trajanja, to će sigurno testirati strpljenje publike i, da budemo pošteni, nije tako savršen brak kao što bi se možda pretpostavljalo. Zbog svega navedenog ranije, neće biti nimalo iznenađujuće ako će mnoštvo publike biti zbunjeno filmom, ali nikada ne potcenjujte simpatije Leosa Caraxa prema ludo neobičnim stvarima.

Ocena: 7/10.

петак, 09. јул 2021.

Love Affair(s) / Les choses qu'on dit, les choses qu'on fait (2020)

 

Režija: Emmanuel Mouret

Scenario: Emmanuel Mouret

Uloge: Camélia Jordana, Niels Schneider, Vincent Macaigne, Émilie Dequenne, Jenna Thiam, Guillaume Gouix, Julia Piaton, Jean-Baptiste Anoumon



Emmanuel Mouret je jedan od najpoznatijih francuskih savremenih autora. Sa romantičnom humornom dramom Les choses qu'on dit, les choses qu'on fait, što bi u prevodu značilo "Stvari koje govorimo, stvari koje činimo", višestruko nagrađivani reditelj još jednom je nadmašio sebe. Mouret je svoj prvi kratki film režirao s 19 godina, dok je živeo u Marseju. Preselivši se u Pariz, studirao je dramu, a zatim režiju na FEMIS-u. Reditelj je koji često igra glavnu ulogu u svojim filmovima, a scenario potpisuje svaki put. Njegovi filmovi su premijerno prikazani na festivalima u Kanu i Veneciji, bili su preplavljeni kritikom i rado gledani u bioskopima. Mouret je sa novim filmom stvorio emotivnu tapiseriju na kojoj emocionalne priče sede jedna pored druge. Veliki broj likova u različitim situacijama daje mnogo prostora za složeno igranje. 


Unutar ove radnje nastaje takav haos da ne bi bilo iznenađujuće da se neki gledaoci izgube već na pola puta. Ipak, narativ je zasnovan na zadivljujućem osećaju stvarnosti i ako pomno pratite ceo tok radnje sve će početi na kraju da seda na svoje mesto. Nijedan lik ovde nije u potpunosti nevin i njihovi postupci nisu opravdani niti proslavljeni. Umesto toga, tempo filma omogućava da motivacije svakog lika budu jasno izražene i stoga prirodno razvijene - dobre i loše. Ljubavni odnosi ispunjeni su neverstvom, lažima i obmanama. Ipak, nema negativca. Iako je ponekad u zamršenom redosledu, svakom liku je dato vreme koje mu je potrebno kako bi verodostojno predstavio svoju verziju istine. Vreme i razmatranje posvećeno svakom liku omogućavaju vam da vidite emocionalne posledice njihovih postupaka na individualnom i grupnom nivou. 


Ovaj osećaj disfunkcije u priči čini intrigantan sat. Bez jasnog protagoniste, teško je zaključiti u čiju perspektivu mi kao publika treba da verujemo - što to čini tim uzbudljivijim. Ni u jednom trenutku ne možete da verujete nikome, a tokom filma vam se iznova i iznova javlja sumnja prema svima. Jedna postavka biće potpuno razotkrivena drugom perspektivom sledeće scene, dajući filmu čudan osećaj misterioznosti. Igranje ovog filma sa perspektivama daje jedinstvenost koja se ne može potceniti. Nije često da se takva vrsta razmišljanja posveti francuskoj romansi-drami i to nam pokazuje šta dobar scenario može učiniti.


Dakle, sada kad imamo na tacni otprilike jasnu sliku šta nas očekuje, da postavimo uvod priče. U središtu svega su dvoje ljudi koji su se sasvim slučajno našli zajedno, Daphné (Camélia Jordana), tromesečna trudnica koju je dečko François (Vincent Macaigne) ostavio samu u francuskom selu zbog poslovnog puta sa svojim rođakom Maximeom (Niels Schneider), romanopiscem koji je došao u posetu. Vodeći Maximea u obilazak po selu kako mu ne bi bilo dosadno dok se njegov rođak ne vrati, upoznaju se i dele priče o stečenoj i izgubljenoj ljubavi. Držite se čvrsto i držite korak, jer od ove dve početne osobe kreću da se pojavljuju mnogi drugi likovi i radnja počinje da se širi i ide u neočekivanim pravcima. Svi likovi koji se pojave imaju svoju životnu priču. Njihove priče su ponekad zbunjujuće, zamišljene, duboke, emotivne i postaju sve zamršenije jer se čini da svaki pojedinačni igrač u ovoj priči ima svoje prepreke koje treba da savlada i svoju verziju priče koju treba da ispriča. Ovo je mreža ljubavnih trouglova i afera sa svakom samostalnom pričom koja sadi seme za još nekoliko narednih. Neuzvraćena ljubav, žrtva za ljubav, laž, preispitivanje prošlosti, Les choses qu'on dit, les choses qu'on fait ima sve to odjednom. Međutim, u njegovoj osnovi, to je tihi, francuski umetnički komad koji vas vodi u zanimljiv narativ koji je topao i nežan.


Mouret gradi film kroz kratke priče koje polako postaju delovi složenije ljubavne slagalice. Svakako ovde nije lako odgovoriti apsolutno na sva pitanja i naša se mišljenja mogu vremenom menjati tokom filma. Što se tiče glumaca, cela glumačka ekipa radi izuzetan posao čineći da se povežete s njima i njihovim pričama, zatim uvlačeći vas u njihov svet iz kojeg nema posle nazad, a mi možemo samo da skinemo kapu dole Emmanuelu Mouretu za njegov trud. Jer ovo nisu samo priče početne dve osobe koje sretnemo, to su priče svih uključenih i pokazuju nam kako naš izbor može imati velike implikacije na ostale ljude u našem životu. Ovde se vodi puno filozofskih rasprava o prirodi ljubavi i ovo je puno više od obične zabave gledanja jednog romantičnog filma. Takođe, film se može pohvaliti i sjajnom lokacijom južne Francuske sa živopisnom paletom boja. Vodopadi i istorijski spomenici pod Mouretovom maestralnom režijom pojačavaju osećaj romantike prožimajući tu bajkovitu atmosferu u filmu. 


Svi se možemo povezati sa onim bliskim susretima, bliskim promašajima, kratkim prilikama i putevima kojima smo išli (ili nismo). Činjenica da se ovo odigrava na ekranu tokom dva sata ne bi trebalo da negira univerzalnu prirodu svega. Pored toga, postavljanje pitanja je mnogo zanimljivije i važnije od konkretnog rezultata, a to je ono što leži u srži ovog filma. Ako idete u potragu za konačnim rešenjem, možda ćete biti razočarani. Život nije tako uredan i jednostavan, a njihove rasprave se toga ponovo dotiču. Ovaj očaravajući film dobio je više od deset nominacija za najvažniju francusku filmsku nagradu Cesar. I uprkos tendenciji da se oslanja na ustaljene rom-com scenarije, to je vredan film koji izaziva filozofske rasprave o ljubavi i privlačnosti.


Ocena: 9/10.