среда, 30. јун 2021.

No Sudden Move (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Steven Soderbergh

Scenario: Ed Solomon

Uloge: Don Cheadle, Benicio Del Toro, David Harbour, Ray Liotta, Jon Hamm, Amy Seimetz, Brendan Fraser, Kieran Culkin, Noah Jupe, Craig muMs Grant, Julia Fox, Frankie Shaw, Bill Duke, Lucy Holt, Lauren LaStrada, Hugh Maguire, Tina Gloss



Steven Soderbergh bio je zauzet više nego ikad od povratka filmskom stvaralaštvu 2017. godine, a No Sudden Move je njegova šesta rediteljska uloga za manje od četiri godine. Soderbergh se smatra jednim od reditelja čiji glas daleko odjekuje u savremenoj američkoj kinematografiji. Odgovoran je za nekoliko snimljenih klasika među kojima je Sex, Lies, and Videotape (1989) i ne samo da zna da ispriča sjajne priče, već ih često odlučuje ispričati na inovativne načine, kao što je to činio kada je snimao Unsane (2018) i High Flying Bird (2019). Sada donosi novi film neo-noir žanra koji blista na svakom polju. No Sudden Move premijerno je prikazan na Filmskom Festivalu Tribeca, a od 1. Jula kreće da se emituje na HBO Max-u.

Iako je daleko od komedije, ovo je možda najsmešniji Soderberghov film od Logan Lucky (2017). Dijalog iz scenarija koji je napisao Ed Solomon je uglavnom brz i sažet, posebno u prvom satu. Radnja filma je smeštena u stilizovanu prošlost Detroita sredinom 1955. godine, kada su automobili vladali svetom i bili predmeti užitka. Automobili u No Sudden Move su prikazani kao na izložbi, a Soderbergh ih fotografiše tako impresivno da odmah upadaju u oči. Što se opreme tiče, tu su stvari takođe na visokom nivou, kostimi, pozadine i rekviziti koje je dala produkcijska dizajnerka Hannah Beachler apsolutno su savršeni. Sve ovo rezultira čudesno bogatom, neverovatno stilskom atmosferom. To je ona vrsta noirskog kriminalističkog trilera kojeg bi bilo sjajno videti na velikom ekranu.

Svaki put kad se reditelj Steven Soderbergh vrati žanru pljačke, dobijemo provalu kao u Ocean's Eleven (2001 - i narednim), Logan Lucky (2017) i sada ponovo u No Sudden Move s ubojitom glumačkom ekipom. Ovde je mnogo stvari u vazduhu - policajci koji jure za zločincima, ratovi između različitih bandi - i teško nam je u početku reći kako će se odigrati priča i gde ovi likovi pripadaju, kao i koje su im zapravo prave namere.

Ono što film čini vrednim pored svega navedenog je njegova vrhunska glumačka postava, svaki od njih ima priliku da uradi svoje značajne stvari, uključujući Don Cheadlea kao Curta Goynesa, kriminalca koji je upravo izašao iz zatvora i koji želi da oživi svoj život, a idealna prilika dolazi kada misteriozni čovek po imenu Jones (Brendan Fraser) traži da izvrši naizgled jednostavan posao: krađu dokumenta koji treba da stigne do sledeće osobe koja očajnički to traži. Jones takođe uključuje nekoliko sitnih redovnih kriminalaca u vidu Ronalda (Benicio Del Toro) i Charleya (Kieran Culkin), a ekipa ono što je smatrala kao nešto što će ići lagano brzo postaje komplikovanije nego što su planirali i sve počinje da se raspada po šavovima. Dok se radnja širi, uključuju se i mnogi drugi zainteresovani za ovaj papir, kao i kofere s gotovinom koji idu uz njegovu isporuku.

Film uživa u svojim žanrovskim zamkama, a kako radnja ide napred, pojavljuje se sve više likova. Izdaja i dvostruka ukrštanja stupaju na snagu, a likovi nisu više sigurni da li je ovo od početka bila zamka u koju su ubačeni i ko sve ima koristi od toga. Nošenje maski koje izgledaju poput zavoja s rupama za oči i scene koje uključuju provale u kuću su dobro već poznate stvari, ali No Sudden Move se oseća vrhunskim u svakom smislu. Naravno, ključnu ulogu igraju i glumci koji rade ono što se od njih traži, iako su svi na visini zadatka, Benicio del Toro je čovek stvoren za ovakvu vrstu filmova.

Steven Soderbergh je vešt reditelj jer može da se uhvati u koštac s bilo kojim žanrom i da učini da to funkcioniše u većini slučajeva. Film ima sjajnu lokaciju i izgled koji podseća na prave kriminalne drame iz 50-ih godina, kao što su The Killing (1956) Stanleya Kubricka i Odds Against Tomorrow (1959) Roberta Wisea. Bez obzira na inspiraciju, No Sudden Move samostalno povlači gotovo sve ispravne poteze i pruža zadovoljavajuću zabavu, a ovaj žanr ponovo dobija svoje mesto na ekranu koje je odavno zaslužio.

No Sudden Move nije prvi napad Soderbergha na neo-noir kriminalističke filmove, isporučio je već filmove kao što su Out Of Sight (1998) i The Limey (1999). A ovo sada je još jedno bogato, slojevito i lepo snimljeno delo koje će se pridodati na njegovu listu. Ovo je vrsta filma koju biste mogli ceniti još više pri drugom gledanju.


Ocena: 8/10.

уторак, 29. јун 2021.

Land (2021)

 

Režija: Robin Wright

Scenario: Jesse Chatham, Erin Dignam

Uloge: Robin Wright, Demián Bichir, Sarah Dawn Pledge



Sigurno je većina nas bar jednom u životu zamišljala život daleko od civilizacije u nekoj prirodi, daleko od svih svakodnevnih obaveza, poslova, gradske buke, ludog saobraćaja, i jednostavno uzeli sebi mir koji niko ne može bolje da pruži od majke prirode. Ipak, da li bi se zaista snašli u takvim uslovima na dugoročne staze? I dok neki za takav život ne žele ni da čuju, postoje i oni koji u tome vide svoj spas.

 

Iako na kraju slavi duhovnu obnovu, meditativna drama „Zemlja“ (Land) prvo vodi gledaoce kroz iskustvo fizičkog i emocionalnog pročišćavanja svog glavnog junaka, i koliko god tome bilo dragoceno svedočiti, nije lako gledati. Umesto da se dobro zabavimo, ovo je film jakih emocija, humanih vrednosti i ozbiljne namere.



Osvajaču Zlatnog globusa, glumici Robin Wright, nije strano ni da zakorači iza kamere, režirajući više epizoda kritički prihvaćene Netflixove serije House of Cards, u kojoj je takođe glumila i bila producent. Ali Wrightov dugometražni rediteljski debi Land koji je premijerno prikazan na Filmskom Festivalu u Sundanceu 2021. godine, korača sasvim drugačijom teritorijom.



U početku se postavljajući kao priča o povučenom i izolovanom tugovanju, Land poprima oblik priče o preživljavanju stenovitih planina. I iako mu nedostaje nešto posebno revolucionarno, dovoljno je prijatan i divan film. Gledaoci se mogu lako setiti kako je film „Nomadland“ nedavno pratio srednjovečne žene, protagoniste koji su izabrali alternativna, prilično usamljena sredstva za život, dok prolaze kroz duboki osećaj tuge. Poput dobitnika Oskara, i Land se odlikuje nekim zaista zapanjujućim vizurama - prostranstvo i tekstura planinskog američkog pejzaža impresivno su izneti na ekran.



Naš centralni lik je Edee (Robin Wright), čiji se život u Čikagu srušio kada je izgubila muža i sina, ostavivši je izolovanu i ražalošćenu. Njena lojalna i voljena sestra Emma (Kim Dickens) očajnički pokušava da je ubedi da ne odustaje. Međutim, Edee je čvrsto odlučila da se seli u zabačenu kućicu duboko u stenovitim planinama u Wyomingu, naoružana samo konzerviranom robom i nekolicinom neophodnih stvari (bez mobilnog telefona, nema laptopa) i u najboljem slučaju osnovnog znanja da preživi u varljivo raskošnom, ali nemilosrdnom okruženju. Edee namerno i svesno kreće u dugačak, polagan i bolan pohod na neizbežne patnje ili čak smrt.



Uz kinematografa Bobbya Bukowskog, koji stručno snima epsko čudo okoline, kao i brutalno kažnjavajuće uslove, Land ima gotovo klaustrofobičan intenzitet dok Edee pokušava naučiti kako loviti i hvatati ribu, dok se trudi da zadrži kolibu toplu i suvu kako se zima zatvara. Ali ona se ne podudara ni sa uslovima - ni sa medvedom koji upada u to mesto dok traži hranu. Slomljenog srca, izgladnela i smrznuta, Edee je na pragu smrti kada se događa čudo neke vrste: iskusni lovac po imenu Miguel (Demián Bichir) i medicinska sestra Alawa (Sarah Dawn Pledge) pronalaze je i spasavaju, ostajući uz nju kroz dug i naporan oporavak. 



Alawa je sumnjičava prema ovom usamljenom neznancu koji odbija da ide u bolnicu i nudi malo podataka o njenim okolnostima. Da li je Edee neka vrsta begunca? Miguel, međutim, želi da bude na usluzi i čak nudi da je podučava veštine preživljavanja ako je ona spremna da mu s vremena na vreme dozvoli da se vrati (Edee se slaže, ali samo ako Miguel ne donosi vesti iz spoljnog sveta). Wright i Bichir pogađaju sve prave note zajedno. Na kraju saznajemo određene detalje o Miguelovom životu, i za sve one koji veruju da se sve dešava s razlogom: niko na svetu nije bio pogodniji da pronađe Edee od Miguela. Robin Wright se više nego dokazala kao izvrsna glumica i ovde je još jednom neverovatno gledati. Demián Bichir takođe je odličan partner na ekranu, glumeći Miguela sa istinskom slatkoćom i dobrom prirodom naspram njene povremene tvrdoće. 



Iako se Edeeovoj neustrašivosti treba diviti (možda ipak, ni sama nije svesna opasnosti na tom putu), ovo nisu mudre odluke s obzirom na to da je rano jasno prikazano da ona nema stvarnu ideju kako da održi život na ovaj način. Svakodnevne aktivnosti poput cepanja drva, postavljanja zamki za životinje i suzbijanja hladnih mećava postaju teške i na kraju je odvode do ivice smrti. Iako neko ceni ovu jednostavnost filma i kako istražuje proces žalovanja, kao i poput učenja uvažavanja malih stvari u životu, drugi će možda smatrati da film ima malo ideja. Bilo kako bilo, njegov kvalitet je neosporno impresivan. 



U svom skromnom trajanju, nešto manje od 90 minuta, Land je kratak ali efikasan film, čak i ako nije previše bogat događajima. Ovo je, lepa, oštra i duboko ljudska priča o ljubavi i gubitku i krajnjim merama koje će neki preduzeti da ublaže svoj bol. 


Ocena: 7/10.

понедељак, 28. јун 2021.

Nowhere Special (2020)

 

Režija: Uberto Pasolini

Scenario: Uberto Pasolini

Uloge: James Norton, Daniel Lamont, Eileen O'Higgins



Nowhere Special će za neke biti teška priča, ali je ona svakako vredna da se vidi. Film reditelja-scenariste Uberta Pasolinija koji je premijeru imao na Filmskom Festivalu u Veneciji uzima priču iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. John (James Norton) je 33-godišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četverogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja.



John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos u scenama koje uglavnom mogu biti tihe. John vodi sina svakodnevno u školu i u park, a između toga posećuju porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, on je zbrinut u mladosti, čuvan je, ali i povređen, posebno od Michaelove majke, koja ih je napustila dok je on bio još mali i otišla ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom, siromah, neobrazovan, i s problematičnom prošlošću. Možda je neobično na papiru da ga glumi glumac poput Nortona, ali takođe je teško, zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde.



U početku John je siguran u to kako bi izgledala slika idealne porodice za Michaela, međutim, da li poznaje sopstveno dete dovoljno dobro da napravi takav izbor? Dok se bori s ovom situacijom, počinje da prepoznaje smernice socijalne radnice Shone (Eileen O'Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da nađe pravu porodicu za njegovog sina. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. I ako nam nešto Nowhere Special pokazuje kada je reč o stvaranju uspešnog i pametnog filma, to je da je nekada jednostavnost bolja od bilo čega drugog.



Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ili drugim rečima, sve to deluje stvarno. Ovo je prilično moćan film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Nepotrebno je reći da je ovo apsolutno srceparajući film i jedva da možete obuzdati suze, ali uprkos svojoj mučnoj premisi, reditelj Uberto Pasolini više preferira delikatniji, suptilniji i prirodniji pristup, potpomognut s dve veličanstvene predstave Jamesa Nortona i neverovatno slatkog dečaka Daniela Lamonta. Ovo je zaista film o traženju onoga što znači biti dobar roditelj. To je spor film napravljen od tihih trenutaka, tihog pogleda koji govori glasnije od bilo koje reči.

 

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok Norton pokazuje dokle idu njegovi talenti kao glumca, gradeći Johna ne samo u jadnog lika već u roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. S druge strane, apsolutni početnik na filmu Daniel Lamont, četvorogodišnjak baš kao i njegov lik Michael, je čudesno savršen.



Melanholičan, dirljiv, jednostavan i tih, a opet neizmerno moćan i prilično poražavajući, Nowhere Special je emocionalno iscrpljujuća drama koja istražuje delikatne teme gubitka, porodičnih vrednosti i smrti - paket koji je toliko poražavajući da je suzama suđeno da padnu. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte Nowhere Special ako imate priliku.


Ocena: 9/10.

недеља, 27. јун 2021.

The Ice Road (2021)

 

Režija: Jonathan Hensleigh

Scenario: Jonathan Hensleigh

Uloge: Liam Neeson, Marcus Thomas, Laurence Fishburne, Amber Midthunder, Benjamin Walker, Holt McCallany, Matt McCoy, Martin Sensmeier



Liam Neeson pokušava da nas ubedi da je još uvek spreman da radi ono što se od njega traži, čak i dok nabija svoje 70. godine. Međutim, akcijski junak je već nagovestio da namerava da se uskoro povuče iz glume pa se možda polako nazire kraj karijere velike akcione zvezde. Film je napisao i režirao Jonathan Hensleigh, čiji prethodni rad uključuje pisanje i režiju filma The Punisher (2004), kao i pisanje scenarija za Armageddon (1998), Die Hard with a Vengeance (1995) i Jumanji (1995). Neeson takođe deli ekran zajedno s Laurenceom Fishburneom kao dvojica veterana vozača kamiona koji preuzimaju smelo spasavanje. Netflix je kupio američka prava na distribuciju filma na evropskom filmskom tržištu za 18 miliona dolara.



Za sve koji su umorni od gledanja Liama Neesona kako podiže oružje, ubija kriminalce, spasava članove porodice ili zaustavlja teroriste (ponekad kombinacija sva tri u jednom filmu), jedna pozitivna stvar s The Ice Road je da je to osvežavajući način koji će pružiti starijoj akcionoj zvezdi da se pokaže na drugačijem terenu, iako je i ovde na snazi oslobađanje Nessonovih „određenih veština“. Ali, nažalost, tu se završava bilo šta posebno vredno što se može reći o filmu. Dakle, čak i bez nekoga poput Liama Neesona, ovde postoji dobar koncept zreo s potencijalom za opasne sukobe i pokolje u vozilu, ili recimo, Mad Max na ledu. Međutim, stvar je u tome što je ovde dobra ideja loše realizovana, ili preciznije rečeno - na pogrešan način.



Svako ko je upoznat s emisijom Ice Road Truckers koja se emituje na kanalu History Channel, razumeće koncept transporta robe i opreme preko zaleđenih jezera tokom nemilosrdnih zima i koliko to može da bude opasno. U filmu The Ice Road se dešava slična takva stvar. Radnja se vrti oko kolapsa dijamantskog rudnika u zabačenom području Kanade i 26 zarobljenih preživelih rudara koji imaju samo oko 30 sati kiseonika. Da bi spasili zarobljene radnike, Mike (Liam Neeson) angažovan je zajedno sa svojim bratom Gurtyjem (Marcus Thomas) da se pridruži timu koji je okupio iskusni kamiondžija Goldenrod (Laurence Fishburne), i kreću u akciju spasavanja koja zahteva transport potrebne opreme kamionom preko opasnih smrznutih voda. Kao i kod bilo kog visokog uloga, stvari ne idu po planu i uskoro se nalaze u borbi s vremenom i pretnjama dok putuju do zarobljenih rudara kojima sat otkucava. Prolećno sunce već ima neizbežni efekat na ledu, ali to je samo jedan od problema s kojima se posada suočava. 



The Ice Road je mešavina akcije, trilera, pljačke, filma katastrofe i melodrame. Režiser-scenarista Jonathan Hensleigh preusmerava pažnju napred-nazad između kamiondžija na ledu i zarobljenih rudara, pri čemu je ovaj drugi daleko manje zanimljiv fokus. Hensleigh uglavnom drži kameru na ledu, postavljajući neke spektakularne postavljene komade koji će vas držati na ivici sedišta. Vožnja do tog odredišta ne prestaje ni minut, a Neeson se trudi da to učini uspešnim, ne samo usmeravanjem u akciju već i izuzetno emotivnim trenucima koji uključuju njegovog brata Gurtya koji ima problema zdravstvene prirode, i u nekim njihovim zajedničkim trenucima braća rade zajedno na rešavanju problema. 



Ipak, koliko god Hensleigh i Neeson se trudili da isporuče robu u što boljem svetlu, realno stanje je takvo da je prošlo mnogo vremena od vrhunca Liama Neesona, a u ovom trenutku njegovo prisustvo može učiniti toliko da film učini tek gledljivim i tek na momente efikasnim. Scenario takođe ne pomaže filmu jer se oseća predvidljivim od prvog trenutka do poslednjeg, a ukoliko upotrebite i malo zdrave logike, shvatićete da ovde malo toga ima smisla. Uprkos brojnim opasnostima, kako prirodnim, tako i ljudskim, The Ice Road se oseća nedovoljno ubedljiv. Na kraju krajeva, Neesonu je potreban neko ko će ga neumorno progoniti. Mike nije jedan od njegovih nezaboravnih žilavih momaka, delom i zbog Hensleigh-ove želje da pruži patetiku preko Mikeovog brata Gurtya, veštog mehaničara kojem je potreban stalni nadzor zbog povrede u ratu zbog koje je trajno ostao afazičan. Ali ako postoji nešto što The Ice Road čini bez ikakvih problema, to je cementirajući reputaciju Liama Neesona kao jedine akcione zvezde u starosnoj grupi 60-70 godina koja izuzetno aktivno snima filmove. Neeson je samo u poslednjih par godina snimio preko najmanje deset filmova, što ga čini aktivnim glumcem čak i u svojim 70-im godinama. 



The Ice Road je još jedna akciona stvar za gospodina Neesona, još jedan skup „određenih veština“ koji pokazuje. Ali na žalost, The Ice Road ide pomalo pogrešno, već od samog početka. Takođe, nijedna od sekvenci nema potreban spektakularni kvalitet da bi film zažalio što nije prikazan na velikom platnu. Međutim, ako tražite film za početak duge filmske večeri, ovo bi moglo samo probiti led.


Ocena: 5/10.

четвртак, 24. јун 2021.

Chicuarotes (2019)

 

Režija: Gael García Bernal

Scenario: Augusto Mendoza

Uloge: Benny Emmanuel, Gabriel Carbajal, Leidi Gutiérrez, Daniel Giménez Cacho, Dolores Heredia, Enoc Leaño



Kao reditelj, meksikanac Gael García Bernal (takođe glumac, producent) je znatno porastao od svog debija s filmom Déficit (2007). On ima tehničku, narativnu, pa čak i interpretativnu kontrolu nad ovom pričom koja ne gubi našu pažnju i ističe se glumačkom postavom bez slabih karika u kojoj se posebno mlado lice Benny Emmanuel dokazuje kao rođeni protagonista. Iako se Chicuarotes može klasifikovati delom i kao komedija, ono što se ovde dešava daleko je od bilo kakve komedije. U tom slučaju, hitnost poruke je stalno podsećanje na to da su stanovnici San Gregorija u Meksiku izuzetno siromašni. Toliko siromašni da su im čak i njihova dostojanstvena imena oduzeta, jer svi imaju nadimak. 



Dok se autobus kreće kroz gradić San Gregorio u Meksiku, dečak Cagalera (Benny Emmanuel) i njegov drugar Moloteco (Gabriel Carbajal) stavljaju na sebe klovnovsku šminku pokušavajući da zabave vozače i putnike. U ovoj zadivljujućoj prvoj sceni, reditelj Gael García Bernal radi fantastičan posao u postavljanju tona, dok Cagalera objašnjava da više vole da zarađuju na ovaj način, nego da se umešaju u kriminalne aktivnosti. Međutim, taj njihov optimizam ne živi dugo.



Kako film napreduje, otkrivamo da Cagalera i Moloteco nisu jedini koji se bore za bolji i stabilniji život, i da su mogućnosti u San Gregoriju ograničene za većinu stanovnika. A takođe nam je jasno da su kriminalne aktivnosti uobičajene, kako za mlađe, tako i za starije. Uprkos sveukupnom obeshrabrujućem tonu grada, vidimo tračke nade kod ljudi poput Cagalerine majke Tonchi (Dolores Heredia) koja ne gubi nadu za bolju budućnost. Svaki novi lik kojeg sretnemo tokom filma vodi različitu borbu, počev od seksualnog nasilja, nasilja u porodici, alkoholizma i homoseksualnosti. Cagalerine borbe pretvaraju se u pravi očaj, dok on upada u nevolje u pokušaju da zaradi novac i napusti grad. Uključuje se u opasne kriminalne radnje da bi dobio ono što želi po svaku cenu. 



Cagalera i Moloteco nakon početne faze zabavljača u autobusima odlučuju da traže veće, rizičnije poslove koji su bolje plaćeni. Prvo kreću pljačkanjem prodavnice donjeg veša koji uključuje incident s policijom, a kasnije i kidnapovanjem deteta. Film nas ubacuje u živote ove dvojice bezobzirnih tinejdžera koji potiču iz siromašnog mesta, neumorno tražeći svetliju budućnost. Obojica su potpuno lišeni ljubavi. Jedan ima nefunkcionalan porodični život pun beskonačnog nasilja, dok je drugi potišteno siroče. Cagalera je neposlušni kolovođa ovog očajnog dvojca, dok je Moloteco napetiji i nervozniji, podređen svom kontrolnom kolegi. Ako postoji bilo kakva nada ovde, ženski likovi je predstavljaju. Muški likovi neprestano pribegavaju nasilju kako bi dobili nešto što očajnički traže, i da bi potvrdili svoju toksičnu muškost, postavljajući žene na svoje mesto. Baturro (Enoc Leaño), strašni „otac“, bezdušno ispoljava svoj bes nad ženom i gotovo ubija sopstvenog sina tokom jednog od njegovih iznenadnih sadističkih ispada. Tonchi, njegova supruga, ima tiho, pasivno držanje, odbijajući da mu uzvrati. 



Gael García Bernal nas hrabro usmerava kroz nalete krhke komedije i vrelog nasilja, a pritom nikada ne gubi iz vida pametni scenario Augusta Mendoze. Nasilje prisutno u filmu možda je za neke grubo, ali je neophodno da bi se ispunile njegove tematske težnje. Ovo je film koji se jasno ponosi svojim pristupom i prikazivanjem života često nevidljivih ljudi koji žive u sirotinjskim četvrtima Meksiko Sitija. Chicuarotes je smešten u srcu zajednice San Gregorio Atlapulco, smeštene u Xochimilco, na jugu Meksiko Sitija, a naslov Chicuarotes potiče od čili paprike. Premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Kanu 2019. godine, kao i na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu i čileanskom Međunarodnom filmskom festivalu u Santiagu, a takođe je dostupan i na Netflixu. 



Chicuarotes ima svoje mane i daleko je od savršenog filma, i nije prvi a ni poslednji film koji se bavio siromaštvom u Meksiku, ali ovo je film koji i dalje vredi gledati, i nije gubljenje vremena. U svom drugom rediteljskom naporu, Gael García Bernal ostaje veran svojim korenima. Chicuarotes se pridružuje na listu pored filmova kao što su Y Tu Mamá También (2001) i Amores perros (2000), dok prikazuje efekat meksičkog društva na ranu mladost. 

Ocena: 7/10.

среда, 23. јун 2021.

The Deeper You Dig (2019)

 

Režija: John Adams, Toby Poser

Scenario: John Adams, Toby Poser

Uloge: John Adams, Toby Poser, Zelda Adams



Reditelj-glumac John Adams i njegova supruga Toby Poser, još jednom koautorišu i zajedno režiraju (nekoliko puta su zajedno radili na nekoliko filmova, uključujući Halfway To Zen iz 2016) horor film o nesreći na putu usred snežne zimske mećave. Takođe, u ulozi je i njihova ćerka Zelda Adams, a John i Toby su takođe u glavnim ulogama. To je porodični projekat u svakom smislu tog izraza, i pred kamerama i iza nje. Ovo je jedinstvena postavka, a njihova stvarna hemija kao porodica prati njihove uloge na ekranu. 



Ivy (Toby Poser) i Echo (Zelda Adams) su majka i ćerka i imaju zaista dobar odnos, više su kao prijateljice nego kao članovi porodice. Ali njihovim radosnim trenucima će brzo doći kraj. Svedoci smo da je Echo pretrpela katastrofalan događaj kada je kamion udari u snežnoj noći i ubije. Kurt (John Adams) je odgovoran, stranac izvan grada koji je u alkoholisanom stanju vozio, pa donosi odluku da prikrije tragove, zakopavši njeno telo u svom dvorištu i naizgled se izvukao iz ubistva. Njena majka Ivy, provodi naredne dane u besnoj potrazi za ćerkom, ali nije u mogućnosti da je pronađe i nije sigurna šta joj se dogodilo. Nesposobna da shvati šta se dogodilo s Echo, ostavila je ipak jedan trik u rukavu, i okreće se svojim starim psihičkim moćima kako bi dobila odgovore koje traži, a to je nešto najgore što je ikada mogla zamisliti. Kurt s druge strane, ne da se nije izvukao kako je mislio, nego počinje da plaća najvišu moguću cenu, jer duh devojke koju je ubio i osećaj krivice počinju da ga proganjaju do te mere da polako skreće u potpuno ludilo.



Krivica pogađa Kurta na razne načine. Čuje muziku u kojoj je Echo uživala slušajući - verziju „Ain't We Got Fun“ koja dolazi iz zvučnika radija. Njegovo noćno znojenje je slično kao da je ispod otvorenog neba i kiša pada u krevetu. Kuća koju obnavlja sada je mesto mrtvih, u kojem živi nemirni duh devojke koju je zakopao. Kurt ide sve dublje u ludilo, i doživljava sve veće košmarno, nadrealno iskustvo. I dok se Kurt bori sam sa sobom i sa duhom, Ivyna moć poprima novu snagu jer joj očaj da pronađe ćerku postaje jedina motivacija u životu.



Porodica Adams, koju čine John Adams, Toby Poser i ćerka Zelda, kompletni su filmski paket. Radeći zajedno, režirali su, pisali, snimali i glumili u ovom natprirodnom horor filmu s kojim su udarili svoj lični pečat bioskopa. Baziranje filma u njihovom domu na planinama Catskill u New Yorku omogućava ledeni pristup njihovom pripovedanju. I iako možda neće biti teško poverovati da bi majka i ćerka iz stvarnog života mogli toliko blisko predstaviti likove, snaga u njihovim nastupima čini ono što njihovu priču čini dirljivom, srceparajućom i proganjajućom.

 

The Deeper You Dig započinje polako i uglavnom ostaje na tom putu, uvodeći nas u usamljeni, snežni svet u kome živi malo likova. Filmski stvaraoci naglašavaju sumorno raspoloženje filma neprestanim uokvirivanjem Ivy i Kurta u pozadini čistog mraka koji je izgleda spreman da ih proguta. Iako nedostaje tradicionalnog nasilja, The Deeper You Dig je mračno iskustvo koje istražuje više psihološku muku kroz koju prolaze ljudi suočeni s tugom. Postoji više od nekoliko trenutaka kada možete videti kuda će priča voditi, ali film većinu svog vremena gledaoca drži van ravnoteže. Iako se film ponekad čini poznatim, nikada vam nije baš prijatno u tom okruženju. The Deeper You Dig je film niskog budžeta koji svoje nedostatke ume da nadoknadi pre svega sjajnom kinematografijom (takođe porodica Adams), a onda i vezom između tri glavna lika, što diže film na stepenicu više i čini ga dovoljno dobrim.


 
Kad se sve uzme u obzir, ovo je tih film. Ne oslanja se na intenzivne akcione scene, već omogućava da se emocije sva tri ključna igrača koriste kao katalizator za privlačenje publike. Gluma je apsolutno vrhunska i postoji istinski osećaj realizma. Likovi međusobno komuniciraju na više načina, a to je zato što je ovaj film porodična stvar. The Deeper You Dig čini puno sa malim budžetom, i za fanove žanra ovo je sasvim dobar film koji vredi gledati, samo ne očekujte previše.

Ocena: 7/10.

недеља, 20. јун 2021.

Lucky (2020)

 

Režija: Natasha Kermani

Scenario: Brea Grant

Uloge: Brea Grant, Hunter C. Smith, Kristina Klebe, Kausar Mohammed, Dhruv Uday Singh, Yasmine Al-Bustami, Leith M. Burke



Život u strahu može uzeti danak na vašem mentalnom stanju, a kolektivni stres koji žene osećaju neće biti rešen na jednostavan način. Ove teme istražuju rediteljka Natasha Kermani i scenaristkinja-glumica Brea Grant u filmu Lucky. Film polaže karte na sto odmah na početku. Ako mislite da ste videli sve što možete videti u pogledu horor filmova u kojima muškarci nasumice napadaju žene, razmislite ponovo nakon što odgledate ovaj film.



May (Brea Grant) je autorica samopomoći koja živi sa suprugom Tedom (Dhruv Uday Singh), koji deluje kao simpatičan momak. Jedne noći, misteriozni maskirani čovek upada u njihovu kuću i pokušava da ubije May, ali nakon što ga Ted udari, uljez nestaje. Nakon događaja, Ted i ljudi oko May ponašaju se neobično povodom napada - kao da se nije dogodilo ništa neobično. Sledeću noć maskirani čovek se ponovo vraća i to se ponavlja iz noći u noć, i dok se bori za svoj život, May pokušava da otkrije zašto joj se to stalno dešava.



Publika će u ovaj film ući sa brojnim pitanjima u glavi. Da li je May zaglavljena u vremenskoj petlji? Alternativna stvarnost? Osim što je glumila, Grant je napisala scenario i gura svoj lik na ivicu, zdrave pameti, života i smrti. Od samog početka spremna je da se zaštiti od ove gotovo nepoznate pretnje koja se iznenada pojavila u njenom životu. Nema odgovora zašto je misteriozni ubica vreba ili kako se iznova vraća iz mrtvih. Grant i Kermani nikada ne osećaju potrebu da objašnjavaju svet koji su stvorili. Umesto toga, ostavljaju vas da polako tonete s May u njen sirupast, snovit užas.



Čini se da nikoga nije briga za pronalaženje njenog napadača i ljudi koji bi trebalo da pomognu u pružanju pomoći, to ne čine. Umesto da slušaju šta ona zapravo govori, policajci, detektivi, socijalni radnici, čak i njena porodica neprestano preusmeravaju razgovor i fokus nazad na nju. Ali u ovome se krije dublja poruka filma. Kermani i Grant stvorili su svet koji je samo preuveličao stvarnost u kojoj živimo. Svako zanemarivanje May i njenih osećanja pojačano je plavim tonovima koji se prožimaju u svakoj sceni - ovo je apatičan svet u kome živi May, koji nažalost odražava naš vlastiti.



Dok maskirani ubica u početku oduševljava, publika postaje utrnuta od njegovih napada. To nije zato što nisu kreativni trenuci ili zato što on ne zastrašuje, već zato što znate šta će se dogoditi. Srećom, Lucky vešto uključuje i druge zbunjujuće elemente koji dolaze u pravim trenucima kako bi se izbegao bilo kakav osećaj monotonije. Zbog toga lik maskiranog čoveka koji se pojavljuje neprekidno nije mana filma, već izvrsna upotreba koraka koji vas pomera u sledeći odeljak priče i priprema za uznemirujuću promenu. Klaustrofobičan osećaj je uvek prisutan a film se može pohvaliti i odličnom upotrebom fizičkog prostora da stvori osećaj zagušljive napetosti, istovremeno osiguravajući da se May oseća opasno izložena i nezaštićena među zidovima i vratima. Kermani poštuje priču i smešta je u normalniji vizuelni okvir. Takođe, pruža nekih sjajnih sekvenci i snimaka kamere, posebno tokom scena sukoba. Uprkos, nekim teškim temama na koje film sugeriše, poput nasilja nad ženama i trauma, Kermani je stvorila zabavno okruženje u koje se Grant može prepustiti, a rezultati su magični. 



Lucky nije najradosnije iskustvo gledanja - sporo je i nudi malo odgovora - ali se odražava na teret koji nosi žena, koristeći zlostavljanje kako bi ispitala kako se ženska osećanja tako lako zapostavljaju. Grant je napisala inteligentan scenario koji se koleba između trilera i povišenog horora, a Kermani režira priču nepokolebljivo, ostavljajući publici osećaj da nikada neće biti sigurni i da je to nešto što moramo prihvatiti. U konačnici, Lucky je sasvim solidan film, koji pre svega zahteva da se o njemu razmišlja pa tek onda sve ostalo.

Ocena: 7/10.

петак, 18. јун 2021.

Heli (2013)

 Kritika objavljena na FatHipster

Režija: Amat Escalante

Scenario: Amat Escalante, Gabriel Reyes

Uloge: Armando Espitia, Andrea Vergara, Linda Gonzalez, Juan Eduardo Palacios



Nepokolebljiva drama reditelja Amata Escalantea tretira zločin i nasilje kao nažalost uobičajenu pojavu. To je treći po redu Escalanteov film pored Sangre (2005), Los Bastardos (2008), i The Untamed (2016), smešten u Guanajuato (Mexico), gde je odrastao, region u kojem je nasilje i droga poznato. Mesto u kojem ljudi žive u strahu, a ubistva, odrubljivanje glave i vešanja bez ograničenja se prikazuju u medijima. Sve uloge igraju neprofesionalni glumci, osim Ramóna Álvareza, a Escalante od njih dobija moćne predstave.

Pobednik najboljeg reditelja na Filmskom festivalu u Kanu 2013. godine, film reditelja-scenariste Amata Escalantea započinje jednom od najbrutalnijih uvodnih scena ikada. Na metalnom podu u zadnjem delu pikapa, kamera nam prikazuje da postoje dva tela, oba krvava, jedno polugolo - možda u nesvesti, možda mrtvo. Kada se na kraju zaustavi, grupa muškaraca u uniformi izvadi jedno telo i obesi ga da visi s pešačkog mosta. Ova uvodna scena se razotkriva tokom filma i tada postepeno dobijamo jasnu sliku tog čina.

Na čelu gotovo potpuno neprofesionalne glumačke ekipe, Heli (Armando Espitia) je 17-godišnji mladić koji radi u tvornici automobila. Pod istim krovom živi s ocem, zaposlenim u istoj tvornici, svojom ženom Sabrinom (Linda González), njihovom bebom te sestrom Estelom (Andrea Vergara). Njegov život je tipično radničko preživljavanje bez mogućnosti finansijskog ili bilo kakvog drugog napredovanja, a utehu ne pronalazi niti u odnosu sa suprugom. Njegova sestra Estela je u vezi s vojnim kadetom Betom (Juan Eduardo Palacios), koji se hoće upustiti u seksualni odnos s Estelom, ali ne uspeva je nagovoriti zbog njenog straha da ne ostane u drugom stanju. Jednog dana Beto je zaprosi i predlaže joj da pobegnu zajedno. Kako bi se domogao novca za to bekstvo, odlučuje prodati ukradeni kokain koji je vojska zaplenila. Pre prodaje, Beto ga sakriva u Helijevoj kući. Heli se, međutim, upoznao sa Betovim planom i otkrio kokain u svojoj kući, zatim kreće da uništi narkotike kako bi zaštitio svoju sestru. 

Nažalost, to mu ne pomaže, jer ova bezobrazna krađa kokaina pokreće veliku tragediju. Dovodi do iznenadne i nasilne odmazde bande droge, koju sprovode muškarci obučeni u specijalnu policijsku ili vojnu uniformu, koji se probijaju do Helijeve kuće, ubijajući nasumično dok im se ne kaže gde da pronađu ukradeni kokain - što je, na nesreću svih, Heli uništio čim je pronašao. Beto i Heli su odvedeni u zabačenu kuću, a Beto je divljački mučen u dugotrajnoj sceni, koju gleda porodica od tri dosadna mladića koja jedva podižu pogled sa svojih video igara. I dok, Beto visi, vezan sa kuke na plafonu dnevne sobe, dečaci su dobili naređenje da je došao red na njih da nastave mučenje. Kamera je u međuvremenu na Helijevom licu i njegove reakcije dok začepljen i vezan, leži na podu i posmatra, jasno daju do znanja da će verovatno biti sledeći. I to je tipično za Escalanteovu tehniku. Često se narativ prenosi reakcijskim snimcima ili glasovima ili zvučnim efektima nečega što se događa van kadra, što postavlja sopstveni užas. 

Heli je ipak imao više sreće od Beta, i kasnije se vraća kući na mesto zločina samo malo jače povređen, ali što je bitno, i dalje sa glavom na ramenima. Otac mu je ubijen, Estele još uvek nema - živa ili mrtva? Niko to ne zna. Previše uplašen, Heli govori policiji da ne zna ništa, pa pretpostavljaju da je kriv za trgovinu drogom i da mu neće pružiti pravdu istragom ubistva svog oca. Ženska detektivka bizarno zahteva seksualne usluge pre nego što pokrene slučaj za pokretanje potrage za njegovom sestrom. Escalanteova tehnika sve vreme dočarava opasnu atmosferu koju je stvorio, jer do sada svi farovi koji se približavaju dok sedi s njom u automobilu podrazumevaju pretnju. Prožimajuće nasilje sada počinje da se infiltrira u sva područja Helijevog života, uključujući i njegov odnos sa suprugom. I kao što sugeriše brutalno otvaranje filma, koje uključuje naoružane ljude koji jednu od svojih žrtava vešaju s ivice mosta, pred njegovim vratima ima puno strahova od života ili smrti - uostalom, on živi u području u kojem banda pripadnici i policija mogu biti jedno te isto.

Niko se ne može raspravljati sa Escalanteovom ozbiljnošću svrhe i njegovim samopouzdanjem vizuelnog pripovedača (on i kinematograf Lorenzo Hagerman daju nekoliko vrhunskih pojedinačnih scena tokom posebno dramatičnih trenutaka, uz prostrani široki pejzaž.) Međutim, nema mnogo optimizma u pogledu koji zastupa Escalante, koji u prelepoj završnoj sceni filma, nudi ideju da bilo kakva nada u moralni i duhovni oporavak leži u sledećoj generaciji koja je već nepopravljivo oštećena i možda zauvek izgubljena.
 
Cilj Escalantea je da razotkrije svakodnevnu strahotu stvarnog zločina u regionima Meksika, gde su linčevi i odsecanja glave rutinske kazne u podzemlju. Gotovo svi likovi u filmu na kraju se suočavaju sa nekom vrstom oštre traume, što je i razumljivo s obzirom na konceptualnu premisu filma. Ne možete da skrenete pogled, a to je i zbog toga što je priča tako namerno zakovana i jednostavno zato što biste mogli da propustite sledeći sjajan udarac. U konačnici, Heli je film vredan svake velike pohvale, kojeg krasi precizna režija i jasna vizija izuzetno veštog reditelja. Preporuka se naravno podrazumeva. 

Ocena: 10/10.

четвртак, 17. јун 2021.

Blue Is the Warmest Colour / La vie d'Adèle (2013)

 

Režija: Abdellatif Kechiche

Scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalya Lacroix, Julie Maroh (adaptirano prema: stripu „Le Bleu est une couleur chaude“ )

Uloge: Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos, Salim Kechiouche, Aurélien Recoing, Catherine Salée, Benjamin Siksou



Pandemija je izmenila način rada miliona ljudi, i dok pokušavamo da povratimo nove filmske naslove koji su nam u velikoj meri uskraćeni, malo ćemo promešati karte i vratiti se nekoliko godina u nazad s jednim remek delom izvedenim iz grafičkog romana Julie Maroh, i filmom Blue Is the Warmest Colour. Neke od kontroverzi oko ove intenzivne romanse iz Francuske su razumljive. Ali priznanje kao pobednik Zlatne palme u Kanu je takođe potpuno zasluženo. 

Plava je najtoplija boja“ od početka je zaokupljala kontroverze. Čak i pre nego što je osvojila Zlatnu palmu, trosatna ljubavna priča o francuskom lezbo paru bila je najzanimljiviji film u Kanu te godine, uglavnom zahvaljujući svojoj sedam minuta dugoj sceni seksa. Ipak, kritičari su brzo pohvalili film kao remek-delo, koje je izgledalo spremno da postane indie miljenik sezona nagrada.

Iako narativ o prvoj ljubavi i slomljenom srcu nije neobičan, specifičnost filma leži u tome kako prenosi osećanja intenzivne intimnosti i boli u srcu, sirovost požude za tuđim telom i neutešna tuga koja nastaje kada se to telo oduzme. Detalji su izvrsni - ovo je film vođen izbliza, a dva glavna lika prikazana su sa apsolutnom jasnoćom u gotovo svim njihovim kadrovima, prikazujući svaku liniju, svaku trepavicu i pramen zalutale kose.
Adèle (Adèle Exarchopoulos) je povučena učenica srednje škole i devojka koja se razlikuje od svojih vršnjaka. Društvo je podstiče da izlazi i da se zabavlja, međutim ona shvata da je to uopšte ne privlači. I ne samo to, dok prelazi ulicu jednog dana, ona prolazi pored žene sa kratkom plavom kosom po imenu Emma (Léa Seydoux), i biva momentalno obuzeta. Nakon živopisnih seksualnih fantazija o ženi sa plavom kosom i flertujućeg ponašanja jedne njene drugarice prema njoj, ona postaje zbunjena svojom seksualnošću. Posle nekog vremena, Adèle konačno upoznaje Emmu. Njih dve postaju prijateljice i počinju da provode dosta vremena zajedno, a Emma joj čak pomaže i oko škole, pošto se dosta razume u filozofiju. Adèleine prijateljice sumnjaju da je ona lezbejka i maltretiraju je u školi. Iako Adèle to poriče pred njima, njen odnos sa Emmom postaje sve bliskiji. Kako se njihova ljubav počinje razvijati sve jače, one takođe posećuju muzeje i odlaze na zajedničke piknike u park. Kasnije imaju seks i započinju veoma strastvenu vezu. Emmina umetnička porodica je veoma gostoljubiva za par, dok Adèleini konzervativni roditelji misle da je Emma samo njen mentor za filozofiju. U godinama koje slede, ove dve harizmatične devojke žive jedna s drugom kao ljubavnice.

Ključna scena u drami Abdellatifa Kechichea „Blue Is the Warmest Colour“ nije ona koja podstiče romantiku filma, nego ona, koja podstiče njihovu vezu. A ta scena se odigrava u lezbejskom baru, gde Adèle odlazi u nadi da će upoznati plavokosu neznanku. Dok se Adèle, naginje za šankom, njen uobičajeni, nestilizovani srednjoškolski izgled ističe se usred ozbiljnih frizura, pirsinga, i tetovaža. Ubrzo se Emma pojavljuje i štiti Adèle (tvrdeći da su rođaci). Tako započinje njihova romansa, a s njom i veliko pitanje filma o homoseksualnoj vezi. Svaka scena ima intenzitet i fokus. Ovo delimično proizilazi iz privlačnih očiju snažnih performansi dve izvrsne glumice. Seydoux ima klasu ljubaznih razmetanja koja joj omogućavaju da preuzme alfa-ženski status u svakom susretu. Exarchopoulos, manje iskusni glumac, ima teži posao: ona mora od pomalo zbunjene osobe i srednjoškolca sazreti do sigurnog mladog profesionalca. Shodno tome, njeno držanje, i ton se gotovo neprimetno menjaju tokom iznenađujuće živahnih tri sata filma. Rediteljova odluka da uglavnom radi izbliza samo uvećava nagomilani intenzitet prelepog i tačnog filma. 

Francuski naslov filma je „La Vie d’Adele Chapitres 1 et 2“ (Život Adele, poglavlja 1 i 2). Prvo poglavlje je ono iz Adèleinih dana pre njenog sastanka sa Emmom i ranog vremena njihove veze. Drugi deo, pravi veću vremensku razliku gde - Adele radi kao specijalna učiteljica u osnovnoj školi i živi sa Emmom, umetnicom sa skromno naprednom karijerom. Ali jaz između ta dva odeljka krije zapanjujuću količinu informacija u vezi sa životom likova. Međutim, i dosta toga ostaje misterija. Nikada ne vidimo da li Adèle ostaje u kontaktu sa svojim prijateljima iz srednje škole; da li ikada uspeva da bude otvorena sa svojim najboljim prijateljima u vezi sa vezom sa Emmom: da li Emma ikada učestvuje na skupovima sa Adèleinim prijateljima sa univerziteta. Nije važno (kao što bi moglo biti u drugim filmovima) - a činjenica da to nije važno istovremeno je i znak i čast rediteljovoj umetnosti. Jasno je da se Adèle trudi da se pridruži Emminim prijateljima iz sveta umetnosti, ali nikada ne uspeva da se uklope. Adèle i Emma takođe nisu mnogo promenile stilove, a kako njihova veza počinje da oseća stres zbog nerešenih razlika, njihova veza zaustavlja moćne zupčanike fizičke privlačnosti i seksualne želje. Na kraju, obe žene kreću u pravcu svojih dugogodišnjih vezanosti za zajednicu.
Uz sve scene o seksu (prikazano potpuno otvoreno) i emocijama, često se zaboravlja da Blue Is the Warmest Colour ima šta da kaže i o francuskom društvu. Adèle trpi maltretiranje u ranoj fazi kada njeni školski prijatelji saznaju o njenim seksualnim eksperimentima. Ipak, iako je to sve nesumnjivo preterano produbljeno, sve to ipak ima svrhu. Seks na kraju postaje svakodnevan i uobičajen. Opsesivna dokumentacija omogućava nam neobičnu bliskost sa likovima. Reditelj Abdellatif Kechiche, ovde nosi zasluge filma isto koliko i njegovi glavni glumci. U neverovatnom trajanju od čak 3 puna sata, Blue Is the Warmest Colour se ni u jednom trenutku ne oseća prazno ili izgubljeno, a to je velika stvar za film koji ima tako veliku dužinu. Puno filmova se često vuče i gubi u puno kraćem trajanju, ali, Blue Is the Warmest Colour, briljira u punom sjaju gotovo više od 3 sata.

Blue Is the Warmest Colour odbija da bude osetljivo zabranjena, ovo je priča koja je morala da bude ispričana putem ekrana bez obzira na sve. Nije ni čudo što je Exarchopoulos, zajedno sa Seydoux i rediteljem Abdellatifom Kechicheom, nagrađena glavnom nagradom Zlatna palma na Filmskom festivalu u Kanu. Francuski film je visceralna priča koja vam želi ući u lice kako bi osporila vaše pojmove o seksualnom identitetu i ljubavi. Osim toga, fokus je gotovo u potpunosti na Adèle, čije se mlado dečije lice i dalje drži na obrazima, a večiti, sanjarski pogled otvorenih usana ispunjava mnoge okvire izbliza. Blue Is the Warmest Colour je remek-delo.


Ocena: 10/10.

среда, 16. јун 2021.

Mud (2012)

 

Režija: Jeff Nichols

Scenario: Jeff Nichols

Uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Ray McKinnon, Sarah Paulson


Za slučajnog gledaoca, ovo je film o ljubavnoj priči, zakonu i dvoje dece nad glavom. Međutim, Mud ima puno toga pametnog za isporuku u svojoj priči. Reditelj Jeff Nichols daje filmu Mud oštar, i realan šarm. Tamo gde su njegovi drugi filmovi poput Take Shelter (2011) i Midnight Special (2016) imali gotovo natprirodan osećaj, Mud se utemeljuje u surovoj stvarnosti života na dubokom jugu Amerike, gledano očima dvoje mladih dečaka koji traže avanturu. Normalnost s kojom ova deca igraju svoju ulogu je zapanjujuća, vrlo prirodna i pruža sjajne predstave, posebno što naspram sebe imaju tako sjajnog i iskusnog glumca kao što je Matthew McConaughey. Film je bio u takmičarskoj konkurenciji za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 2012. godine, a prikazan je i na filmskom festivalu u Sundanceu u januaru 2013. godine.

Treći film po redu (ukupno peti) reditelja, rođenog u Arkansasu, Jeffa Nicholsa, u prevodu znači „Blato“, ali najmanje je blatnjavo, a više blistav i sjajan film: njegovo pripovedanje je fluidno, a emocije transparentne. Ima lagan tempo koji vas nosi poput splava na Mississippiju, gde je smešten veći deo filma. U svojoj prvoj sceni, 14-godišnji Ellis (Tye Sheridan) iskrada se iz svog kućnog čamca u Arkansasu pre zore - pored osvetljene kuhinje, u kojoj njegova mama plače zbog neodgovornosti njegovog oca - i sastaje se sa svojim grubim prijateljem Neckboneom (Jacob Lofland). Uputili su se na rečno ostrvo na kojem je Neckbone video čamac na drvetu, očigledno izbačen olujom. Neckbone želi da ga uzme za sebe. Ali ispostavilo se da neko tamo živi - i posmatra svaki pokret dečaka. Čovek sa cigaretom u ustima i pištoljem zataknutim u njegov sve stezajući kaiš. Glumi ga Matthew McConaughey. I predstavlja se kao Mud. A njegovo ime će zaista postati blato ako ga pronađe policija i neke druge smrtonosne osobe. Mud, tvrdi da je odrastao u blizini i dečacima govori da mu treba hrana i obećava da će im dati čamac ako mu pomognu dok on ostane na ostrvu.

Dečaci su u početku vrlo sumnjičavi prema njemu, ne znaju šta mogu očekivati od čoveka kojeg prvi put vide u životu, ali ubrzo se vraćaju sa hranom i pitaju ga zašto se krije, a on im objašnjava da čeka svoju staru devojku Juniper (Reese Witherspoon), koju opisuje kao lepu sa tetovažama slavuja na rukama. Kasnije, dečaci je primećuju kako kupuje namirnice u gradu. Ubrzo nakon toga, dečaci u gradu saznaju da policija traži muškarca koji se podudara sa opisom čoveka kojeg su upoznali i koji živi na ostrvu u čamcu. Nakon što su saznali da je Mud begunac, Ellis i Neckbone žure nazad na ostrvo i pitaju zašto ga policija traži. Mud objašnjava da je ubio muškarca sa kojim je Juniper zatrudnela i gurnuo je niz stepenice, zbog čega je izgubila dete. Dečaci odlučuju da pomognu Mud-u i veruju mu u zamenu za njegov pištolj.

Iskreno prijateljstvo trojke se razvija, i Mud šalje Ellisa kod Toma (Sam Shepard), staroj očinskoj figuri iz detinjstva, po pomoć. Tom živi preko reke, ali nije oduševljen kad čuje da je Mud ponovo u nevolji zbog Juniper i odbija da pomogne. Nakon što Tom odbije njegov zahtev za pomoć, Mud daje dečacima uputstva za Juniper. Oni pronalaze njenu motelsku sobu u kojoj je drugi čovek - brat čoveka kojeg je Mud ubio, kako maltretira Juniper, zahtevajući od nje da kaže gde se nalazi Mud. Neckbone i Ellis pričaju Mud-u o čoveku i neprestano dolaze sa informacijama koje Mud traži od njih. Mud brzo shvata da je porodica čoveka kojeg je ubio došla da naplati stare dugove.

Na površini, film govori o čoveku u bekstvu, ali, intimnije, film govori o čistoći ljubavi iz detinjstva, i odrastanju. Angažovan i sladak uprkos ogromnoj dužini (nešto više od dva sata), Mud je zvezdani zaokret u karijeri velikog čoveka i glumca kao što je Matthew McConaughey: prelazeći iz ljubavnih filmova i mršavih komedija do napetih trilera, McConaughey je iznenađujuće šarmantan i efektno i nevino zaljubljen, a takođe, izuzetno efikasan. Ali, prave zvezde su ovde Lofland i Sheridan (uloga u filmu - "Joe" 2013), oni kradu film i unose veliku količinu emocija u svoje nastupe koji su izuzetno efikasni u svojim avanturama. Mud savršeno dobro daje ravnotežu između drame i priče o punoletstvu. Takođe, imamo prošlost oba mlada dečaka, pružajući nam bolje razumevanje njihovih likova i životnih situacija. Obe priče se na kraju dobro spajaju stvarajući gotovo savršeni komad bioskopa.

Od čoveka koji sedi sam na belom pesku i puši cigaretu i čeka, do onog koji uporno beži jer se boji, Mud je poput bajke. I sve što se događa veće je od onoga što vidimo. Film je ispunjen prelepim pejzažima ostrva i lepim živopisnim sunčanim tonom koji dodatno dopunjuje svaku scenu. A sve to dolazi iz prelepih atmosferskih slika reke Mississippija i okolne prirode. Ali, još bolja je atmosfera koja održava napetost da će se nešto na kraju desiti. U bilo kom trenutku se oseća mogućnost da stvari pođu katastrofalno. Nikad ne znate da li je i kada ugrožena bezbednost dečaka. Pištolj u rukama pogrešne osobe, otkazivanje motora usred močvare, ili čak samo zmije (kojih je u filmu dosta i igraju važnu ulogu u priči), je dovoljno za strepnju. 


Mud je impresivna muška priča o punoletstvu. Matthew McConaughey još jednom impresionira sa jednom od najboljih uloga u njegovoj karijeri, Reese Witherspoon pokazuje dubinu karaktera koju publika od nje nije videla od ranih nastupa američkih nezavisnih filmova devedesetih, a Tye Sheridan i Jacob Loflandna na ekran donose mladalački intenzitet koji sugeriše zvezde u usponu. U srcu svega je staromodna, ali dobrodošla poruka da je ljubav divna stvar, iako to ne ide uvek. A pravi muškarci ne smatraju žene odgovornim za svoje nedaće. 


Ocena: 9/10.

уторак, 15. јун 2021.

Wife of a Spy / Spy no tsuma (2020)

 

Režija: Kiyoshi Kurosawa 

Scenario: Kiyoshi Kurosawa, Ryusuke Hamaguchi, Tadashi Nohara

Uloge: Yu Aoi, Issey Takahashi, Masahiro Higashide, Ryota Bando, Yuri Tsumenatsu, Takashi Sasano, Hyuniri, Minosuke



Reditelj i pisac Kiyoshi Kurosawa sa tri decenije karijere sigurno je napravio da se oseća brilijantna, ali što se tiče njegove reputacije u inostranstvu, dugo je bio korak iza reditelja kao što su Takeshi Kitano i Hirokazu Koreeda, pobednika Zlatne palme u Kanu - 2018. godine sa filmom „Shoplifters.“ Kurosawa je, možda, tematski, pa čak i geografski bio avanturistički nastrojen, iako se odvažio daleko od svoje žanrovske horor zone komfora kako bi u Uzbekistanu snimio drumski film 2019. godine „To the Ends of the Earth“. Smeštena u 1940, za vreme drugog svetskog rata, „Wife of a Spy“ je još jedan odlazak iz te zone, i to je prva njegova istorijska drama. Sa vrhunskom glumom, preciznom režijom i politički rizičan, „Wife of a Spy“ je delo koje ima šta da ponudi.



Godina je 1940. u Kobeu, odakle dolazi i sam reditelj Kurosawa, vreme je tokom Drugog svetskog rata. Lokalni trgovac, Yusaku (Issey Takahashi), oseća da se stvari kreću u uznemirujućem smeru. On ostavlja njegovu vernu suprugu Satoko (Yû Aoi) i odlazi na put u Mandžuriju. Kada se Yusaku vrati sa radnog putovanja u Mandžuriji, a da to Satoko nije znala, sa sobom dovodi ne samo misterioznu ženu, već i zastrašujuće tajne Drugog svetskog rata. Vrlo brzo, Satoko dobija poziv od prijatelja iz detinjstva i vojnog policajca Taija (Masahiro Higashide). On joj govori da je mrtva žena koju je njen suprug doveo iz Mandžurije. Pocepana od ljubomore, Satoko se suočava sa suprugom. Ali kada otkrije njegove prave namere, čini sve što može da osigura njegovu sigurnost i njihovu sreću.

 

Odanost svih likova prema naciji i jedni prema drugima razotkrivaju se i preispituju tokom trajanja filma. Film bi neko mogao klasifikovati kao ratni film, ali zaista nije. Nestale su akcije prepune scena isprekidane zvukovima vatrenog oružja i ratnih aviona tipičnih za ratne filmove. Umesto toga, odvija se psihološki rat između likova u tihom, domaćem gradu Kobe u Japanu. Svi se pomno posmatraju. Kurosawa nas baca u svet koji tinja od straha i strepnje, gde mogućnosti izdaje vrebaju u svakom uglu. Ali takva paranoja koja pulsira tokom filma moguća je samo uz Kurosawinu spretnu režiju i upotrebu tehnika koje podsećaju na Hičkoka, koga je Kurosawa jednom naveo kao jedan od svojih filmskih uticaja. Nekonvencionalni uglovi kamere i kadriranje čine da se čini da smo mi, gledaoci, ti koji proučavamo reči i postupke likova. Kurosawa tačno zna kada treba pojačati strah i strepnju u sceni sa zvučnom podlogom nelagodnih žičanih instrumenata. Takođe, koreografira je postavljena sa izuzetnom finoćom, kao da su šahovske figure na šahovskoj tabli. Raspoloženje i atmosfera su zaista važniji od zavere za Kurosawu. Takođe, ga više brinu psihološki i moralni ulozi u ratu, i šta će ljudi uraditi da postignu svoje ciljeve.



Mnogi će Kiyoshija Kurosawu prepoznati iz njegovih međunarodnih čuvenih horor pripovedaka Cure (1997) i Pulse (2001), ali od tog perioda Kurosawa je polako procvetao u neku vrstu žanrovskog kameleona. Pored stvaranja horora, poput filma Creepy (2016), takođe je pravio drame poput Penance (2012), naučnofantastične romanse Before We Vanish (2017) i neizvesnog trilera Seventh Code (2013). A sada, sa Wife of a Spy (2020), Kurosawa dodaje istorijsku romantičnu dramu na ovu listu. Pored toga, ovaj narativ ponovo okuplja dvojac glumaca (Yû Aoi i Issey Takahashi) koji su impresionirali publiku svojim nastupom u filmu Romance Doll (2020). Ovde takođe daju impresivne glumačke performanse, dok Kurosawa servira dobar scenario sa svoja dva pisca (Ryûsuke Hamaguchi i Tadashi Nohara) koji nas u svakom trenutku navodi na tragove i zaključke za koje se posle može ispostaviti da su bili pogrešni. Pozorišna verzija filma „Wife of a Spy“ izabrana je u glavnom takmičarskom delu 77. Međunarodnog filmskog festivala u Veneciji, gde je Kurosawa osvojio Srebrnog lava za režiju. I iz svega navedenog ranije, reklo bi se - potpuno zasluženo.



Film razigrano spaja istorijsku dramu, romantiku i triler, što ga čini tako izuzetnim za gledanje, posebno ako vaša definicija „izuzetno“ uključuje zadržavanje daha u prelomnim trenucima i zurenje u izbore nekih likova. Ovo je izuzetno realizovan komad filmskog stvaralaštva i nije teško ceniti dužinu koju je Kurosawa učinio da bi stvorio takav dragoceni komad. Kurosawa postoji dovoljno dugo da zna kako deluju romantični lukovi, pa je pomalo ovde neobično da je tako prigušena. Ali to nikako ne umanjuje celokupan utisak filma na kraju. Kad se sve sabere i oduzme, „Wife of a Spy“ je svakako film za divljenje. 


Ocena: 8/10.

недеља, 13. јун 2021.

Holler (2020)

 

Režija i scenario: Nicole Riegel

Uloge: Pamela Adlon, Jessica Barden, Austin Amelio, Gus Halper



Holler je film o ljudima koji se bore da se snađu, a svi se osećaju kao da imaju dubinu i karakter više od onoga što se vidi na ekranu. Ima dovoljno humora i srca da se i najmračniji prizori osećaju kao da postoji tanak tračak nade. To su ljudi koji nemaju vremena da žive u samosažaljenju, jer je svaki dan i svaki sat borba za opstanak.



Sa neverovatnim performansama i oštrim pogledom na savremeni američki pejzaž, Holler je film koji je moćan koliko i oštar. To je takođe priča o punoletstvu koja se ne plaši da pokaže brutalnu istinu zajedno sa nadom u bolju budućnost. Rediteljka i scenaristkinja Nicole Riegel režira film koji klasnu podelu stavlja u potpuni kontrast i predstavlja privlačno delo od početka do kraja. Holler označava njeno dugometražno proširenje istoimenog kratkog filma iz 2016. godine. 



Radnja filma Holler se usredsređuje na Ruth (Jessica Barden) i njenog starijeg brata Blazea (Gus Halper), koji pokušavaju da žive svoj svakodnevni život dok su u neprekidnom stisku siromaštva. Ruth pokušava da završi srednju školu dok njen brat koji je napustio školu radi u fabrici gotovih obroka. Ovo je život lišen glamura, nade i stvarnih mogućnosti bekstva. Pa zbog životnih okolnosti Ruth pokušava na sve moguće načine da opstane, a njen brat koji je u malo boljoj situaciji uvek pokušava da joj pomogne koliko može i da bude uz nju. Kada Ruth jednog dana dobije neočekivano pismo u kojem piše da je primljena na fakultet, počinje da se nazire tračak nade za bolju budućnost, ali to školovanje treba i plaćati. Ruth i Blaze odlučuju da se pridruže ekipi metalnog otpada radi finansijske dobiti koju predvodi Hark (Austin Amelio), koji svoje zalihe prodaju obližnjim fabrikama koje potom prodaju stranim kupcima. Njihova majka (Pamela Adlon) je u zatvoru u programu detoksikacije zbog zloupotrebe droga (zavisnost od lekova protiv bolova), a na njima je da se finansijski sami snađu.
 


Zapanjujuća kinematografija Dustina Lanea radi na oslikavanju surove hladne zime Ohaja kao pozadine priče. Fabrike prekrivene rđom i raspadajući pejzaž daju oštar podsetnik na to šta likovi svakodnevno trpe. Ono što je nekada bilo živo, sada rđa. Holler je film smešten na takvo otrcano mesto, gde nekada živahne zajednice sada imaju samo uspomene i nadu da će se stvari promeniti na bolje. To znači da moraju da uđu na smetlište kako bi sakupljali metale svih vrsta zajedno sa Harkom. Dok putuju na noćno putovanje radi krađe bakra, muzička partitura Gene Back-a se izvrsno i avanturistički spaja sa Laneovom kamerom i svemirskom postavkom Lance Mitchell da se Holler oseća kao napeti triler.



Ruthin odnos sa porodicom u srcu je filma rediteljke-pisca Nicole Riegel. Holler je vrlo lično delo za filmaša jer se oslanja na svoja iskustva. Filmski gledano, ovo je brilijantan film. Ovo je lepota nezavisnog filma. Ovde vidimo filmskog stvaraoca koji želi da ispriča svoju priču bez obzira koliko bilo mračno i mučno. Kao Ruth, britanska glumica Jessica Barden (Scarborough) živo prenosi nemir i frustraciju mlade žene. Gus Halper, kao Blaze, istovremeno je i sigurniji i nežniji, na kraju više zadovoljan svojom ulogom u životu nego što će Ruth ikada biti. Austin Amelio kao Hark, isprva izgleda kao iscrpljeni narkoman, a ipak se pokazuje složenijim od toga, mada i problematičnijim. 



Raspoloženje je sivo, boje isprane, a ton ozbiljan, zbog čega Holler poprima poseban osećaj. Ovde nema ničeg lošeg, Riegel zna kuda ide njen brod. Holler je uverljiv, samouveren film o porodici, odanosti, nadi i brizi o sebi, izveden sa čvrstom režiserskom vizijom i govoreći sa autentičnošću i iskrenošću koja nedvosmisleno osvežava. Međutim, sa glumačkom ekipom neprofesionalnih sporednih glumaca, ovo je mnogo više od priče o jednoj mladoj ženi i njenom bratu, već mnogo veći portret zajednice u krizi koja gleda sebe kako propada i nije u stanju da učini bilo šta da zaustavi to, i držeći se svega što će im pomoći da se održe na površini. Holler ima moju preporuku.

Ocena: 9/10.

субота, 12. јун 2021.

Awake (2021)

 

Režija: Mark Raso

Scenario: Mark Raso, Joseph Raso, Gregory Poirier (priča.)

Uloge: Gina Rodriguez, Ariana Greenblatt, Lucius Hoyos, Shamier Anderson, Jennifer Jason Leigh, Finn Jones



Filmovi, TV emisije i romani o čovečanstvu koje se bori sa iznenadnim misterioznim remetilačkim fenomenom postaju toliko uobičajeni da daju gotovo frustrirajući prvi osećaj kad se pojavi nešto što treba da predstavlja nešto inovativno. A u čestim slučajevima - to su samo brojevi. Pozajmljivanje naslova iz drugih filmova još je jedna loša osobina za svaki film ili emisiju. Iako će likovi dugo ovde nagađati o poreklu ili prirodi ovog fenomena, konkretan odgovor uglavnom ne dolazi: dramatični naglasak je na preživljavanju, traumi ili oboje. Scenario za Awake su napisali reditelj Mark Raso i njegov brat Joseph, koji se toliko žure da stvore napetost da ne daju ideji da odahne.
 

Gina Rodriguez glumi bivšu vojnicu majku radničke klase Jill koja vuče bolničke noćne smene i krade i prodaje drogu uličnim kupcima sa strane. Njeno dvoje dece Matilda (Ariana Greenblatt) i Noah (Lucius Hoyos) žive sa bakom dok Jill sređuje sve oko finansijskih problema. Takvi životni uslovi više nisu bitni, jer jednog dana, dok Jill vozi decu, dolazi do nestanka struje širom sveta, a to dolazi sa misterioznim nuspojavama da ljudi više ne mogu da zaspu. 


Mlada Matilda je izuzetak od ovog fenomena, i dalje je sposobna da zaspi. To podstiče bitku za kontrolu između verskih sektora poput crkava i naučnika (koji već imaju najmanje jednu osobu na koju globalni događaj ne utiče) koji žele da eksperimentišu i razviju lek. U međuvremenu, Jill ne veruje naučnim metodama iz svog prethodnog iskustva radeći zajedno sa dr. Murphy (Jennifer Jason Leigh), svedočeći svim načinima mučenja u ime psihologije. Takođe, nije previše naklonjena ljudima srećnim zbog okidača koji njenu ćerku vide kao žrtvenu žrtvu za vraćanje čovečanstva u normalu.


Umesto da istraži brojne psihološke efekte uskraćivanja sna, Awake postaje varijacija The Walking Dead-a, osim što se ovde ne pojavljuju zombiji. Bitka između religije i nauke se stavlja u prvi plan i ovde ništa ne podstiče na razmišljanje, odigravajući se upravo onako kako se očekivalo i sa malo emocionalnog udara. Za Jill se vodi unutrašnja borba oko toga šta da radi, njen sin Noah uveren je da je dovođenje Matilde naučnicima najbolji način delovanja, dok nju zapravo zanima samo da njena deca prežive po svaku cenu. 


Za samo nekoliko dana čitav svet je očajan i, bukvalno, potpuno poludi. Rodriguez vredno radi kako bi njen lični ugao bio ubedljiv, pokazujući žestinu majke, ali je to nedovoljno da film spasi i učini vrednim. Nakon nekog vremena, Jill se uveri - ne bez razloga - da je većina čovečanstva, uključujući sebe i njenog sina tinejdžera Noah-a, osuđena na propast i namerava da pronađe drugu osobu koja još uvek može da spava, nadajući se da će tako neka starija žena moći podići Matildu nakon što svi ostali umru. Drugim rečima, Jill želi da poveri svoje dete nekom drugom - upravo u situaciji u kojoj je bila kada je film počeo. Uglavnom, na kraju nema ničeg suštinskog ubedljivog u tom gledanju ljudi kako ne spavaju, i bez neke prave poente.


Ovo je treći dugometražni film Marka Rasoa, nakon što je debitovao sa filmom Copenhagen (2014), a zatim Netflixov film Kodachrome (2017). I gledano ta dva filma u nazad, Awake je možda i njegovo do sada najslabije izdanje. Sa trajanjem od samo 93 minuta, u Awake-u pratimo glavnog protagonista od početka do kraja. To je i njeno putovanje i putovanje njene porodice. To znači da se puno glumaca prikazuje u iznenađujuće malim ulogama. Ono što ipak, vredi pohvaliti kod Awake-a, je da katastrofa nisu zombiji ili neko natprirodno čudovište. Umesto toga, svakodnevna funkcija koju većina ljudi uzima zdravo za gotovo prestaje da postoji.


Awake nas neprestano zadirkuje svojim zanimljivim idejama koje nikad ne ispunjava do kraja. I nažalost, isplata nikada ne dolazi. Kao da su braća Raso smislili hladan i ubedljiv koncept priče, ali nisu bili sigurni kako da to ispričaju. Kao i do sada, Netflix nastavlja sa filmovima hit-or-miss. Izbegavati!

Ocena: 3/10.