четвртак, 17. јун 2021.

Blue Is the Warmest Colour / La vie d'Adèle (2013)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Abdellatif Kechiche

Scenario: Abdellatif Kechiche, Ghalya Lacroix, Julie Maroh (adaptirano prema: stripu „Le Bleu est une couleur chaude“ )

Uloge: Léa Seydoux, Adèle Exarchopoulos, Salim Kechiouche, Aurélien Recoing, Catherine Salée, Benjamin Siksou



Film “La vie d'Adèle” je jedan od najiskrenijih, najživljih i najljubavnijih filmova ikada snimljenih, toliko dobar da boli. Dakle, reč je o remek-delu o kojem će se još dugo pričati.

Krenimo redom: film je inspirisan istoimenim romanom, odnosno stripom francuske autorke Julie Maroh, traje tri sata i prati jednu sasvim običnu ljubavnu priču između dve devojke. Sve je manje-više isto kao i u heteroseksualnim vezama: upoznaju se, razvija se strast, emocija, ljubav, otkrivaju se nepomirljive razlike u karakterima, počinju problemi, nastupa raskid i patnja... Iako priča zvuči kao nešto što smo već više puta videli i čuli, potpuno je drugačije i apsolutno zadivljujuće, a specifičnost i magiju filma ćemo otkriti tokom ta tri sata. Na kraju krajeva, film nije džaba osvojio Zlatnu palmu i nagradu kritičara FIPRESCI u Kanu, dok su dve glavne glumice, postale prve osobe u istoriji festivala koje su podelile nagradu za glumu. 

Scene seksa, a posebno scena od šest minuta su eksplicitne, ali umetničke. Pored seksa i emocija, “La vie d'Adèle” ima šta da kaže i o francuskom društvu, biće tu i maltretiranja u školi i svega, svaki detalj u filmu je bitan i postavljen baš na pravo mesto, tako da nema ničeg suvišnog, a kroz sve to nas vode tunisko-francuski reditelj, glumac i scenarista Abdellatif Kechiche, i dve glavne glumice - Adèle Exarchopoulos i Léa Seydoux. Priča se da je Adèle kao devojčica bila toliko stidljiva da su je roditelji upisali na glumu kao neku vrstu terapije. Pokazalo se kao uspešno, Adèle više nije nimalo stidljiva, i prijatno joj je pred kamerom, a do danas je već skupila zavidan broj uloga i izrasla u pravu lepoticu. S druge strane, Léa Seydoux je starija, iskusnija glumica i ima više uloga iza sebe (nedavno se pojavila u novom filmu o Džejmsu Bondu, “No Time To Die”). Možda se u sredini filma njihova gluma može svesti na golo telo i eksploataciju, ali one su nešto genijalno, vrhunsko i retko viđano na filmu. Prve dve trećine film se drži stripa, a od raskida nadalje kreće svojim, i dalje teškim, ali svakako vedrijim putem nego što je to situacija u stripu.

Adèle (Adèle Exarchopoulos) je povučena učenica srednje škole i devojka koja se razlikuje od svojih vršnjaka. Društvo je podstiče da izlazi i da se zabavlja, međutim, ona shvata da je to uopšte ne privlači. I ne samo to, dok prelazi ulicu jednog dana, ona prolazi pored devojke sa kratkom plavom kosom po imenu Emma (Léa Seydoux), i biva momentalno obuzeta. Nakon živopisnih seksualnih fantazija o devojci sa plavom kosom i flertujućeg ponašanja jedne njene drugarice prema njoj, ona postaje zbunjena svojom seksualnošću. Posle nekog vremena, Adèle konačno upoznaje Emmu u gay baru, gde odlazi u nadi da će upoznati plavokosu neznanku. Dok se Adèle, naginje za šankom i traži Emmu, njen prirodni izgled ističe se usred ozbiljnih frizura, pirsinga i tetovaža. Ubrzo će se tu upoznati i njih dve postaju prijateljice i počinju da provode sve više vremena zajedno, a Emma joj čak pomaže i oko škole. Naravno, Adèle neće moći to sve dugo kriti od svojih prijateljica, koje će početi da sumnjaju da je ona lezbejka, a čak će je i maltretirati u školi. Iako Adèle to poriče pred njima, njen odnos sa Emmom postaje sve intimniji, imaju seks i započinju veoma strastvenu vezu. Emmina porodica je veoma gostoljubiva i prihvata Adèle i Emmu kao par, dok kod Adèle u porodici svi misle da je Emma samo neko ko joj pomaže oko škole. U godinama koje slede, ove dve harizmatične devojke žive zajedno, biće promena, prepreka, grešaka, ljubomore, pokušaja i sa momcima, slaganja i neslaganja... Da, devojke će doći do nekakvog razumevanja, ali to ne znači da će time išta “rešiti”.

Dok su fizički veoma skladan par, njihove želje, pogledi na svet i prijatelji ih razdvajaju. Kechiche snima nekoliko dugih eksplicitnih seksualnih scena, toliko intimnih i izbliza, da je već nakon prve projekcije filma naišao na ozbiljne kritike i optužbe, a čak su i žestoko zaratili on i Léa Seydoux, koja je snimanje opisala kao “mučno”. S druge strane, reditelj je kritikovao glumice jer su "pljuvale" njega i njegov projekat još od njegove premijere. Ali, sve će se to zaboraviti i pamtit će se samo istinsko filmsko remek-delo. Francuski naslov je zapravo “La vie d'Adèle: Chapitres 1 et 2” (Život Adèle, poglavlja 1 i 2). Prvo poglavlje se bavi životom Adèle pre upoznavanja sa Emmom i zatim početkom njihove veze. Drugo poglavlje se takođe bavi njenim životom dok radi kao učiteljica u školi i živi sa Emmom, ali i pravi veću vremensku razliku. Ona nosi ovaj film na svojim mladim plećima, prenoseći čitav niz emocija prve ljubavi, vidimo njene tinejdžerske dane, sazrevanje i odlazak u svet odraslih. Kamera registruje svaku trepavicu, pramen kose, svaku zalepljenu mrvicu kolačića i svaku suzu na Exarchopoulosovom licu. Apsolutna kinematografska magija.

Reditelj Abdellatif Kechiche, nosi zasluge za ovo magično delo podjednako koliko i njegove dve glumice. U neverovatnom trajanju od tri sata, “La vie d'Adèle” ni u jednom trenutku nema prazan hod, a to je velika stvar za film koji traje toliko dugo. Puno filmova se često davi u nelogičnostima i odjekuje šupljinom i prazninom u mnogo kraćem trajanju, a “La vie d'Adèle” briljira u punom sjaju tri sata, i to na svakom polju. Jedna i jedina zamerka je što nije još duži. U pitanju je, sve u svemu, vrhunski, emocionalno snažan, pametno napisan, vešto režiran i još bolje odglumljen film u kojem treba uživati.


Ocena: 10/10.

понедељак, 7. јун 2021.

My Octopus Teacher (2020)




Producent: Craig Foster

Režija: Pippa Ehrlich, James Reed


Hobotnica je razigrano, znatiželjno i nestašno biće čije bi vas sposobnosti mogle iznenaditi. Pamti, pametna je, može hodati, trčati i, verovali ili ne, prepoznaje pojedine ljude. Možda nismo još dovoljno svesni, ali sa životinjama nas povezuje mnogo više stvari nego što bismo ikada pomislili i njihovi životi su podjednako dragoceni kao i naši. Ako volite životinje i fascinirani ste velikim morem i okeanskim životom, dokumentarni film “My Octopus Teacher” vas neće razočarati. Film je osvojio Oscara i važi za jedan od najboljih dokumentarnih filmova u poslednjoj deceniji, i to sa dobrim razlogom.

Posle dugog niza godina svakodnevnog plivanja u okeanu na krajnjem jugu afričkog kontinenta, sasvim običan čovek Craig Foster upoznaje morsko biće koje će mu promeniti život: mladu hobotnicu koja pokazuje izuzetnu radoznalost. Posećujući joj brlog i prateći mesecima njeno kretanje, on na kraju osvaja njeno poverenje i oni razvijaju do tada neviđenu vezu između čoveka i životinje. Svakodnevno počinje da roni na istom mestu kako bi mogao da je poseti i posmatra u njenom prirodnom staništu, a ona je uvek tu negde blizu. Zadivljen je njenom sposobnošću da pronađe pametne načine kako da izbegne predatore i prilagodi se svom okruženju.

Fosterovo zanimanje za običnu hobotnicu prerasta u zdravu opsesiju, a film reditelja Pippa Ehrlicha i Jamesa Reeda pokriva gotovo čitav njen životni vek kraći od godinu i po, u vodenim divljinama. Foster odlazi na ovo mesto bez odeće ili ronilačke opreme. Želi direktno iskustvo sa okolinom i želi da bude što neupadljiviji među ribama i mekušcima. Ispostavilo se da se njegova radoznalost poklapa sa hobotnicom koju posećuje u svakodnevnom ronjenju, a ona inspiriše Fostera da ponovo uzme kameru u ruke. Takođe, njegova interakcija sa hobotnicom inspiriše i njegovog prijatelja, kinematografa Rogera Horrocksa, da mu se pridruži sa svojom kamerom. Postoji velika količina istraživanja koja sugerišu da su hobotnice među najkompleksnijim i najinteligentnijim životinjama u okeanu. Izuzetno su atraktivne jer se mogu pronaći u svim bojama i veličinama, a takođe su i majstori za bekstvo.

U nekim intervjuima i na ekranu, Foster objašnjava da je zahvaljujući ronjenu vratio radost iz detinjstva, u trenutku kada se osećao iscrpljeno od posla, postao depresivan, i nije znao kako dalje u životu. Hitnost da se izleči pojačana je i njegovom željom da bude dobar otac svom sinu Tomu. A onda se pojavila ona, veličanstvena hobotnica. Dan za danom polako je počeo da vraća energiju i shvatio je da postoji potpuno novi način gledanja na ovu podvodnu šumu. I ponovo je počeo da oživljava. Foster ističe da mu je hobotnica pokazala mnoga ponašanja koja su bila potpuno nova u nauci, jer mu je verovala. Takođe, govori da je najveća lekcija koju ga je hobotnica naučila da su ljudi deo prirodnog sveta, a ne samo posetioci. Kroz film, Foster prati kretanje hobotnice i na taj način prebacuje gledaoce u prirodni svet i gledište hobotnice na način koji je ranije bio retko viđen.

Foster pliva kroz ogromne listove morskih algi i osećamo njegovo uzbuđenje dok otkriva neverovatna egzotična stvorenja raširena po dnu okeana. Odnos koji Foster uspeva da uspostavi sa ovim neverovatnim bićem je zapanjujući, dirljiv i inspirativan. U jednom trenutku hobotnica, koja je već navikla na njega, pruža svoje pipke i miluje ga po ruci. Odjednom shvatamo da gledamo najneverovatniju ljubavnu priču koju je moguće zamisliti. Ipak, ovo je samo početak, jer film zaista govori o povratku čoveka svom stabilnom mentalnom zdravlju. To je pravo duhovno putovanje. Najvažnije od svega, on uspostavlja blisku vezu sa svojim sinom, koji je inspirisan očevom ljubavlju prema okeanskim čudima i odlučuje da krene njegovim stopama.

Sve ovo deluje kao da ste u čarobnom drugom svetu koji se veoma razlikuje od bilo kog sveta koji ste možda videli na kopnu. Koralni greben je dvodimenzionalan i postoje vrlo egzotične životinje. A budući da postoji toliko mnogo grabljivaca, mnoge od ovih životinja su vrlo tajnovite. Kao rad ljubavi, Ehrlich je prolazila kroz gomile diskova koji su čuvali Fosterove snimke snimljene tokom svih godina snimanja, počevši od “The Great Dance: A Hunter’s Story” snimljenog u pustinji Kalahari do okeanskih hronika pre i posle Fosterovog povezivanja sa hobotnicom. Svi su shvatili da je njena priča centralni deo filma. A onda su pozvali reditelja Reeda koji je sedeo sa Fosterom za njegovim kuhinjskim stolom i intervjuisao ga 14 sati tokom tri dana, izvlačeći što više informacija iz njegove problematične prošlosti, kao i detalje iz njegove akcije sa veličanstvenom hobotnicom.

Tokom 85 minuta trajanja filma, nemirne, očaravajuće boje ispunjavaju ekran dok Foster pliva bez opreme na sebi kako bi uklonio bilo kakvu barijeru između životinje i njega. Gledamo kako se on divi njenoj sposobnosti strateškog razmišljanja. Gledati hobotnicu kako lovi, sakriva se od predatora, kamuflira se, savija… je neverovatna stvar i privilegija za posmatranje iz ugla nas, publike, a priroda ima puno toga za otkrivanje i analizu. Ono što iz ovakvih filmova učimo je da u prirodnom svetu ima mnogo vrsta koje su daleko inteligentnije nego što smo u početku pretpostavljali. Druga stvar kojom nas ovaj film uči je da nas ništa ne košta da budemo pažljivi prema svim životinjama i brinemo o njima. Neverovatno smo privilegovani kao ljudi; imamo toliku moć nad ostalim vrstama oko sebe. Način na koji koristimo tu moć je stvaranje ili slom prirodnog sveta.

Većina gledalaca, međutim, neće biti tu zbog nauke, već zbog magije ovog podvodnog sveta i ljubavi između dva totalno različita bića. Film je veoma dobro montiran kako bi konstruisao koherentnu priču koja meša čudo, dramu i akciju. Svet hobotnica nije siguran, u blizini patroliraju ajkule, ali ona zna da se brine o sebi, a kada nisu u njenoj okolini, to veoma vešto koristi. Ako ni kamuflaža nije dovoljna za odbranu od predatora, napraviće nešto poput dimne bombe, i nestati bez traga. Naravno, teško je očekivati da će preživeti svaka hobotnica. Foster je na njenom terenu, što znači, on je tu da bi učio od nje, a čak će početi i da postavlja sebi pitanja kao što su šta hobotnica misli i sanja.

Nakon više od godinu dana provedenih u montažnoj sobi, autori filma su izbrusili film u pojednostavljeni, skraćeni oblik i preneli ga na Netflix. A jasno je u potpunosti da je priča ispričana sa Fosterove tačke gledišta. “My Octopus Teacher” je blistavo tehničko dostignuće, posebno ako uzmete u obzir da su Ehrlich, Reed i urednik Dan Schwalm bili suočeni sa 3.000 sati snimaka, snimljenih tokom perioda od osam godina koji je započeo mnogo pre nego što je Foster naišao na naslovnu životinju. “My Octopus Teacher” je raj za oči i delo koje se ne bi smelo propustiti.

Ocena: 10/10.