среда, 26. мај 2021.

Pororoca / Поророка (2017)

 

Režija i scenario: Constantin Popescu

Uloge: Bogdan Dumitrache, Iulia Lumânare, Constantin Dogioiu


Od 2013. do 2021. godine, rumunska kinematografija je tri puta dobila Zlatnog medveda u Berlinu (sveži pobednik je Radu Jude), a dodamo li tome antologijsku pobedu Cristiana Mungiua sa filmom 4 Months, 3 Weeks and 2 Days u Kanu 2007. godine, dobijamo sliku koliko je rumunska kinematografija zapravo uspešna.

Na samom početku filma Pororoca Constantina Popescua, sve izgleda savršeno. Imamo jednu srećnu porodicu koja uživa u večernjim satima kod kuće. Kad se film otvori sa nečim tako dragocenim, znate da je to postavka za neizbežno tragični razvoj događaja. Prvih 20 minuta priprema nas za naglo zastrašujući udarac, a onda porodična idila se raspada na komade i film se pokreće.
Tudor (Bogdan Dumitrache) i Cristina (Iulia Lumanare) su srećan porodičan par koji postaju žrtve surovo ravnodušnih sila sudbine. Jednog jutra, Tudor sa njihovo dvoje dece napušta stan. Pravac u park gde će uživati u sunčanom danu. Kad tamo stignu, trio se manje-više razilazi: Tudor se smešta na klupu, a deca odlaze da se igraju. Telefonski pozivi postaju sve češći, Tudor odlazi da kupi kafu, a zatim se vraća na svoju klupu. Iznenada, dok gleda sina kako igra fudbal, okreće glavu i njegova ćerka Maria (pet i po godina) se gubi iz vida. To je početak silaska pravo u pakao. Nestanak potresa porodicu, a posebno Tudora koji se svim silama trudi da uđe u trag Mariji, sprovodeći sopstvenu istragu, paralelno sa istragom policije. Preostala dva sata su toliko proganjajuća, da nas zarobljavaju u Tudorov klaustrofobični prostor glave.

To je najgora noćna mora svakog roditelja: nestanak voljenog deteta, a zatim njihova očajnička borba da ostanu zdravi pri pokušaju da spasu svoj brak dok se sve oko njih raspada. Sve to postaje još stvarnije zahvaljujući sirovom nastupu Bogdana Dumitrachea koji glumi slomljenog oca na rubu ludila. Nedostatak bilo kakvih dokaza i tragova tokom čitavog trajanja će nas držati van svake mogućnosti da znamo ko je odgovoran za ovo ili šta se desilo. Teška situacija uništava Tudora sve više, koji ne može da se sastavi i prihvati činjenicu da ne postoji ništa u njegovoj moći što bi moglo da vrati njegovu verovatno kidnapovanu ćerku. Očajnički počinje da cilja svoje žrtve kako bi se utešio iluzijom da se na kraju može osvetiti i platiti otkup za svoju ćerku. 

Reditelj Constantin Popescu, malo poznat, osim određenih posetilaca festivala ili gledalaca željnih da otkriju sve aspekte ove kinematografije, radi savršenu stvar i potpuno iz drugačijeg ugla od sličnih filmova na tu temu. Sve je čisti naturalizam, uključujući i snimanje ručnom kamerom koja se sve vreme nosi i prati Tudorovu paniku na svakom koraku, sa prirodnim trzajima u napetim situacijama. 

Iulia Lumanare, koja igra ulogu majke, ne dobija šansu da bude u centru pažnje: u drugoj polovini filma njena patnja i lik su gurnuti u stranu, dok Bogdan Dumitrache nosi sam film na svojim ramenima. Sa prikupljanjem fotografija koje su drugi roditelji napravili u parku na dan kada je Maria nestala, Tudor pokušava da otkrije šta se dogodilo tog dana, nadajući se da će otkriti neki trag, osumnjičenog ili nešto što bi rešilo slučaj. Ali što dublje kopa, to manje tragova pronalazi, a onda, tone u potpuno ludilo.
Odlične predstave, tvrdoglavi ritam i sigurna režija, glavna su prednost trećeg igranog filma rumunskog reditelja Constantina Popescua. Glavni glumac, Bogdan Dumitrache, priznao je da je ova uloga bila najsloženija u njegovoj karijeri. Sa 44 godine, on je jedan od izvanrednih glumaca novog talasa u rumunskoj kinematografiji, i do sada se pojavljivao u filmovima kao što su Trafic (2004) kratki film, The Death of Mr. Lazarescu (2005), The Way I Spent the End of the World (2006), Portrait of the Fighter as a Young Man (2010) i When Evening Falls on Bucharest or Metabolism (2013). Proglašen je najboljim glumcem na Međunarodnom filmskom festivalu u Locarnu 2011. godine, zbog uloge u filmu Best Intentions (2011), a takođe je glumio u Child's Pose (2013), koji je u Berlinu dobio nagradu Zlatni medved. Film Pororoca je svetsku premijeru imao na festivala u San Sebastijanu, gde je Bogdan Dumitrache osvojio Srebrnu školjku za najboljeg glumca.

Nemojte misliti da znate kuda ovaj film ide, ili da pogađate njegov kraj, jer ćete se prevariti debelo. Ovde nema heroja, ni srećnog kraja, postoje samo žrtve. Rezultat Constantina Popescua je psihološki triler koji oduzima dah, a nosi ga ubedljivi glavni glumac Bogdan Dumitrache. Kao Tudor, on se povlači iz realnog sveta, da bi ušao u drugu dimenziju gde može ići samo on. Zlo koje se nalazi u Tudoru ne može se obuzdati. Da bi promenio stvari, moraće da pronađe način da promeni prirodu svoje krivice, ali uloga čudovišta koja mu je pripisana od početka je neizbežna.

Ocena: 8/10.

субота, 22. мај 2021.

Mare of Easttown (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu


Mračne krimi-drame koje nemaju glamurozne lokacije postale su žanr za sebe. U jednoj od najboljih takvih HBO kriminalističkih drama, Kejt Vinslet se vraća u svojoj prvoj velikoj “TV” ulozi od osvajanja Emmy nagrade 2011. godine za mini-seriju “Mildred Pierce”, Toda Hejnsa. Naravno, Kejt Vinslet je i u “Mare of Easttown” lagano “objasnila”, pa su nagrade bile neizbežne.

Nekoliko reči o našoj dami. Kejt Vinslet nije samo sjajna glumica i prirodno lepa žena, već i prelepo peva (pesma “What If”), ali smo navikli da nas “kupuje” uglavnom filmovima. Rođena je u Readingu na jugu Engleske, a njeni roditelji su se takođe bavili glumom, kao i dve sestre, doduše, ni približno uspešno kao ona. Kejt je rano počela da pokazuje interesovanje za glumu, pa su je sa 11 godina roditelji upisali u školu glume, a vrlo brzo dobija i prvu ulogu u pozorišnoj predstavi. Priča se da je Kejt tada sve prisutne oduševila svojom prirodnošću i lakoćom sa kojom je savladala tekst. Međutim, daleko od toga da je put do slave bio lak, posebno jer je kao dete imala probleme sa težinom, ali njena upornost i strpljenje je nagrađeno. Tokom tinejdžerskih godina se pojavila u preko dvadeset predstava, u kojima je često igrala ključne uloge, a TV debi je stigao 1991. godine u naučno-fantastičnoj seriji “Dark Season”, kada je imala 16 godina, dok je filmski debi imala u filmu “Heavenly Creatures” (1994), koji joj je doneo priznanja kritike i publike i otvorio vrata u filmski svet. Kejt je kasnije lako dobijala uloge kroz karijeru zbog svog velikog glumačkog talenta. Ređale su se uloge kroz razne žanrove, rasla je kao glumica i, iako je osvojila Oskara (film The Reader), najviše slave joj je ipak donela uloga u filmu “Titanic” (1997) – tu je dobila nominaciju za Oskara. Od samog početka kritičari su sa najvećim ocenama ocenjivali njenu glumu, te je svima postalo jasno da kamera naprosto “obožava” Kejt Vinslet. U seriji “Mare of Easttown” ona nije glamurozna, nego utučena žena koja ima pune ruke posla, kako kod kuće, tako i na poslu.

Dakle, danas Vinsletove glumačke veštine već dobro znamo, a to je ključno ovde u “Mare of Easttown”, vrlo brzo ćemo otkriti i zašto je to tako. Ovo je TV serija koja uspeva da se izdvoji u ovom žanru, odnosno spada među kvalitetnija ostvarenja, što nije nimalo lako, jer se serije ovog tipa (ili makar sličnog) snimaju na vagone. Ali, HBO nas je počastio sa nečim što vredi gledanja, posebno se to odnosi na lik Mer s kojim je Vinslet napravila izvanredan posao. Uloga detektiva kojem propada karijera je tradicionalno muška, međutim, ovde je drugačije. Od prve epizode imamo mnogo likova, što starijih, što dece, ali ćemo saznati ko su svi i u kakvom su srodstvu jedni s drugima. “Mare of Easttown” ima 7 epizoda, kreator serije je Bred Ingelsbi, autor filmova kao što su “Out of the Furnace” (2013) i “The Way Back” (2020) – za oba je napisao scenario, dok je za režiju zadužen Kreg Zobel (“The Leftovers”).

Istaun je malo mesto u predgrađu Filadelfije gde se svi poznaju i svako ima neku tajnu. U tom mestu živi i naša glavna junakinja, ona je Mer Šihan (Kejt Vinslet), nekada voljena sportistkinja, a danas policijska detektivka, međutim, nije joj lako, utučena je i očajna.

Razvedena, i sa nekoliko generacija pod svojim krovom – majkom Helen (Džin Smart), ćerkom Sioban (Anguri Rajs) i unukom – Mer je pod stalnim pritiskom, a problemi se samo gomilaju u njenom životu. Pod pritiskom je zbog nerešenog slučaja jer je pre godinu dana nestala tinejdžerka, a Mer nije uspela da sazna šta joj se dogodilo. Da stvar bude gora, tinejdžerka koja je nestala je ćerka njene školske drugarice i nekadašnje saigračice iz košarkaške ekipe u kojoj je Mer bila zvezda i donela svom gradu titulu.

Već u prvoj epizodi policija će pronaći telo još jedne lokalne tinejdžerke (mlade devojke odjednom počinju da završavaju u okolnim potocima ili nestaju bez traga), ali ovog puta Mer na slučaju neće raditi sama. U pomoć joj je poslan detektiv iz grada koji se upravo proslavio rešavanjem sličnog slučaja. Svi njeni privatni problemi, haotičan i nesrećan život, nadovezat će se na sve probleme na poslu, a mala lokalna zajednica u kojoj svi sve znaju, sve više će gubiti poverenje u nju. Ali, isto tako, novi slučaj daje joj priliku da popravi svoju reputaciju.

Mer ima puno razloga za brigu i možemo razumeti zašto se oseća loše; saznajemo da joj je sin izvršio samoubistvo, njen bivši suprug se uskoro ženi s drugom ženom, njena majka koristi svaki sekund da joj nabije neki osećaj krivice za nešto i pod pritiskom je da reši slučaj nestanka. Teško da može gore od toga, a jasno nam je od početka da ona nije jedna od onih glamuroznih žena (nema ni šminku na licu), već obična žena koja je imala tu (ne)sreću da joj životni poziv bude policajka. Reklo bi se da je “Mare of Easttown” žanrovski koktel, ali ona je, pre svega, drama – životna priča ispunjena teškim trenucima, porodičnim tragedijama, odnosno više studija lika, pa sve ostalo. Krimi element dolazi tek od druge epizode, biće tu i iznenađenja, a priča se fino gradi, pametno, dubinski, te sve to upotpunjuje dobra režija. Opet, sve bi to palo u vodu, da Vinslet nije žena koja je stvorena za velike stvari. Pa čak i da se nađe neko kome serija nije “legla”, teško da će zamerku moći da traži u pravcu Vinslet.

Iako je Kreg Zobel hteo da menja neke stvari, pre svega, da "ulepša" Mer u seriji, Vinslet je odbila ulepšavanje svog tela jer je smatrala da njenom liku treba dozvoliti da izgleda baš kao što je i zamišljen u scenariju. A dobili smo upravo to -  njen lik izgleda kao prava sredovečna žena. Takođe, insistiranje da njen lik bude vrlo realan značilo je da se kupljena garderoba koja će se koristiti u seriji ostavi zgužvana na gomili na podu u prikolici i ne pegla kako bi odeća izgledala dovoljno istrošeno.

Kada se svede račun na kraju, možemo reći da se radi o vrlo kvalitetnoj seriji. Priča, realistični likovi, sumorna atmosfera i fotografija su na nivou, sve fino upakovano za jedno vrhunsko kinematografsko iskustvo. Kejt Vinslet je, naravno, zvezda kao Mer, žena kojoj se mnogo toga lošeg izdešavalo u životu. Njena frustracija je vidljiva na licu, izgleda veoma umorno i iscrpljeno, pa i ne čudi što je uverena da je ceo njen život potpuni promašaj. Istaun nije idealno mesto za život. Mer nije idealna detektivka ili možda majka. Ali, lako ćemo sve to voleti.

OCENA: 8,5/10.

петак, 21. мај 2021.

Hounds of Love (2016)

 

Režija i scenario: Ben Young

Uloge: Ashleigh Cummings, Emma Booth, Stephen Curry, Susie Porter, Damian de Montemas, Harrison Gilbertson


Sama ideja da postoje serijske ubice, ljudi koji su hladnokrvno ubijali druge ljude i uživali u tome dovoljna je da vas uhvati jeza. Da, ti ljudi zaista postoje, a ono što je najgore je to što taj ubica može biti potencijalno svaki stranac kojeg sretnemo. I, nisu to samo muškarci, već i žene (Aileen Wuornos je recimo bila žena-serijski ubica koja je ubila sedam muškaraca na Floridi 1989. i 1990.), a ponekad i u tandemu.

Rediteljski debi Bena Younga Hounds of Love, nateraće vas da skrenete pogled sa ekrana, a možda nećete moći i borićete se da ga zadržite. Takva je priroda filma koji je brutalan, a istovremeno i sjajno snimljen, besprekorno montiran triler. Hounds of Love inspiraciju uzima iz stvarnih ubistava koja još uvek progone zapadni grad Perth, u Australiji - koje je počinio bračni par. Dakle, po istinitom događaju. Film je odabran u konkurenciji Dani Venecije na 73. izdanju Venecijanskog filmskog festivala 2016. godine, na kojem je Ashleigh Cummings nagrađena Fedeora nagradom za najbolju glumicu.

Smešteno 1980-ih u Perth, Australija, priča prati serijski (bračni) par ubica, Johna (Stephen Curry) i Evelyn White (Emma Booth) koji vreba, otima, siluje i ubija mlade žene. To je udarac pravo u stomak, i reditelj Young dobro zna da neće biti lako gledati. Početna sekvenca filma daje nam kratki uvod u svu izopačenost dva ljudska čudovišta, pa smo odmah potpuno svesni za šta je ovaj bračni par sposoban pre nego što sretnemo našu glavnu junakinju, njihovu sledeću žrtvu. 

Nakon odlaska od svoje kuće kako bi prisustvovala zabavi, pogrešna procena će našu glavnu junakinju Vicki (Ashleigh Cummings) skupo koštati, jer je otima poremećeni bračni par, nakon što su se prvo predstavili kao neko ko samo hoće dobrodušno da pomogne. Vrlo brzo, Vicki se nalazi zaključana i prikovana za krevet, ali to je samo početak njene noćne more. Vicki shvata da mora pronaći način da bračni par ubica okrene jedno protiv drugog ako želi da preživi.

Iako je Hounds of Love prilično užasavajući, to je na kraju više karakterna drama nego horor. Reditelj Young želi da dublje istraži ove ubice i njihovu žrtvu. Želi da zna šta ih tera da rade ono što rade, zbog čega se vole i zbog čega ostaju zajedno. Film se uglavnom kasnije fokusira na odnos između Vicki i Evelyn, koja brzo postaje najintrigantniji lik na ekranu. Ne treba mnogo vremena da publika i Vicki zajedno shvate da je Evelyn još jedna Johnova žrtva. Evelyn je imala život pre Johna, život za kojim još uvek žudi na mnogo načina, ali njena opsesivna ljubav prema njemu tera je da bude podjednako odvratno stvorenje i saučesnica u njegovim jezivim delima, a Young ima hrabrosti da je razotkrije do najružnijih istina.

Ashleigh Cummings kao Vicki, daje zapanjujuću predstavu (kako fizički, tako i mentalno) koja nas tera da navijamo za nju, dok u njenom mračnom zatočeništvu Young i Cummings izvlače iz nje potresni portret očajne, slomljene mlade žene koja i dalje ne odustaje. Kad Vicki vidi pukotine na Evelyn, kao i njenu iscrpljenu vezu sa Johnom, počinje da vuče pametne poteze, nadajući se, da će se izvući iz pakla pre nego što par odluči da im je dosta i da je igri došao kraj - a to bi moglo biti svakog trenutka. Veći deo filma Vicki provodi prikovana za krevet, ali uvek znate šta radi, čak i kada ne govori.
Iako je traumatizovana zbog mučenja, Vicki iskorištava sve mogućnosti koje ima, uključujući pokušaj bekstva i šansu da ubedi Evelyn o Johnovoj prevari. Čini se da se John od početka neobično zanima za ovu žrtvu, što primetno uznemirava njegovog partnera. Očigledno da je Young pre snimanja filma dobro proučio nekoliko stvarnih serijskih ubica koji su na njega kao mladića ostavili najveći utisak i koji su harali Australijom, a to su: Eric Edgar Cooke, zvani „The Night Caller“, i, još bitnije, David i Catherine Birnie (bračni par i ubice po kojima je snimljen ovaj film), zvani nadimkom "Moorhouse Murders" - tako nazvani po ulici u kojoj su živeli (ulica 'Malcolm' ovde u filmu). 

Da bi ovakav film mogao da funkcioniše ispravno, predstave moraju biti na najvišem nivou, a tri vodeća glumca i njihova posvećenost su za svaku veliku pohvalu (verovali ili ne, Stephen Curry koji glumi Johna je australijski komičar i glumac koji se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističnim serijama i igranim filmovima). Iz odlučnih snimaka kinematografa Michaela McDermotta i zvučne partiture Dana Luscombea, dobijamo pravi, živi pakao, izopačenost i gotovo nepodnošljivu napetost.

U suncem zapečenom gradu zapadne Australije, Hounds of Love je dobro urađen film, vredan onog noćnog gledanja iza ponoći. Kao konačni proizvod, dobijamo duboko ispitivanje zločinaca iz stvarnog života koji šetaju ulicama među nama. Gledanje Hounds of Love izaziva paniku zbog saznanja da bi stranac koji stoji pored nas sa osmehom na licu možda mogao da nas ubije. 

OCENA: 7/10.