уторак, 23. март 2021.

Teo-neol / Tunnel (2016)

 

Režija: Seong-hun Kim

Scenario: Seong-hun Kim (as Seong-hoon Kim)

Uloge: Jung-woo Ha, Bae Doona, Dal-su Oh
 

Priznajemo i većina nas smo odavno zaljubljeni u južnokorejsku kinematografiju i želimo da vam pokažemo da ona već dugi niz godina zaslužuje vašu pažnju. 35 dana borbe za opstanak. Tako bi se mogao ukratko opisati Teo-neol.
 
Katastrofe koje se iznenada dogode mogu imati opasniji uticaj od katastrofe koju ste ranije predvideli. Pokušajte da zamislite kada vozite dok slušate pesmu sa veselim raspoloženjem, ali tunel koji prelazite iznenada se sruši na vas, šta bi ste uradili, kako bi ste se osećali?

Jung-soo, običan je prodavac automobila koji se kući vraća sa rođendanskom tortom za svoju ćerku. Kad uđe u tunel, događa mu se nešto potpuno neverovatno - tunel se sruši na njega. Nekoliko minuta kasnije, Jung-soo je potpuno prekriven kamenjem i zatrpan duboko ispod srušenog tunela. Izvanredne vesti o urušavanju tunela stvaraju medijsko ludilo, a jedan nepromišljeni novinar uživo putem svog mobilnog telefona emituje intervju sa Jung-soom, koji mu prazni bateriju. Tim hitne pomoći odmah je angažovan da spasi Jung-soo-a i dok njegova nesreća postaje državni problem, vlada obećava punu podršku da ga spasi.
Dok se Jung-soo bori za svoj opstanak, nepromišljenošću odlaže akciju spasavanja i umanjuje šanse za preživljavanje. Ubrzo nakon toga, Jung-soo ostaje i bez hrane, vode i baterije za mobilni telefon i  potpuno odsečen od spoljnog sveta. Dani prolaze bez ikakvog napretka i ljudi počinju da gube i nadu i interes da ga spasu. Pošto niko toliko dugo nije mogao da preživi takvu katastrofu, njegova porodica se suočava sa teškim odlukama, a sve to vreme niko ne zna da li je Jung-soo živ ili nije.

Kim Seong-hun je snimio film katastrofe sa ovom standardnom formulom koja se oseća uravnoteženo, ozbiljno, ali povremeno i komičan sa dozom crnog humora, ali ne previše komičan. Humor u ovom filmu pojavljuje se u obliku ironije, nasmejete se, ali deluje gorko slatko i ne ometa klaustrofobična raspoloženja i opasne situacije koje se još uvek dešavaju. Tehnički elementi i performanse glumačke ekipe takođe imaju važan doprinos u ovom postignuću. Ha Jung-woo je dobro predstavio teške situacije, učinio je da Jeong-suovo zarobljeno stanje nije monotono, verovao je da može preživeti depresiju i frustraciju. Urušavanje tunela je zastrašujuće. Svedoci ste ovog užasa napravljenog od rupe i raspadate se u kompletu sa ovom strašnom situacijom baš kao i glavni junak filma, zbog čega zvuči kao da tunel zavija od bola, svetla trepere... Kao da je Jung-soo živ sahranjen i da je njegovo vozilo postalo njegova grobnica. 
Kad se sve uzme u obzir, Jung-soo se prilično dobro snalazi u ovoj situaciji i uglavnom ostaje pozitivan tokom čitavog iskustva. Mučno portretiranje Jung-woo-a čoveka koji nema puno nade za opstanak je začaravajuće i izuzetno. Oh Dal-su je takođe prilično zabavan kao Kim Dae-kyung. Čini se da je Dae-kyung jedina osoba koja se neprestano bori da nastavi da kopa po Jung-soo-u i ne gubi nadu čak i kada to čine grad i Jung-soo-va supruga Se-hyun (Doona). Dal-su-ov učinak ne samo da je predan poslu, već ima frustraciju zbog svojih kolega i svog grada zbog čega je potpuno zanemeo, što obično rezultira prilično šaljivim reakcijama Dal-su-a. Bae Doona veći deo filma provodi u suzbijanju suza nad zemljom sa radnicima koji pokušavaju da spasu njenog muža. Se-hyun pomaže na bilo koji način kako može i ostaje sve vreme dok njihova ćerka ostaje sa majkom.

Apsolutno proždirete Jung-soovo putovanje u tunelu. Najvažniji aspekt filma je da empatija može mnogo da pomogne u ovakvoj situaciji i osvežavajuće je videti kako film dodiruje izmišljene likove darežljive jedni prema drugima, umesto da se fokusira na pohlepu i sebičnost koja je obično povezana sa bilo kojom vrstom filma o preživljavanju. Tunel je jedan od najsaosećajnijih filmova.

Kim Seong-hun je izgleda želeo da natera gledaoce da osete situaciju u kojoj se našao Jung-soo. To je ono što čini "Tunel" zanimljivim sadržajem iza te jednostavne priče i diže film iznad prosečnog, naš fokus je na glavnoj žrtvi i patnji i borbi, takođe zahvaljujući i ostalim stvarima koje postoje oko njega. Snažno verovanje u dobre stvari može pobediti sve, o tome se radi u ovom filmu. "Tunel" uspeva da bude divna živopisna poslastica. I još jednom, bravo korejski filmski stvaraoci!

OCENA: 8,5/10.

недеља, 21. март 2021.

The Little Things (2021)

 

Režija: John Lee Hancock

Scenario: John Lee Hancock

Uloge: Denzel Washington, Rami Malek, Jared Leto, Sofia Vassilieva, Natalie Morales, Terry Kinney, Michael Hyatt, Kerry O’Malley, Sheila Houlahan, Joris Jarsky, Dimiter D. Marinov, Jason James Richter, Isabel Arraiza, Stephanie Erb, Samantha Cormier, Tom Hughes, Chris Bauer, John Kim, Patricia Mizen …


Prva stvar koju primetite u vezi sa The Little Things, novom policijskom procedurom u kojoj Denzel Vashington glumi oštrog detektiva u lovu na neuhvatljivog serijskog ubicu 1990. godine u Los Angelesu, jeste da se oseća kao pravi old school suspense kriminalistički film. Međutim, stvari i nisu zapravo toliko sjajne, jer kada se sagleda sve od početka do kraja, The Little Things nije film za divljenje, niti je čak blizu tog zvanja. Dakle, ovde imamo tek gledljiv film. Ovo može zvučati kao slaba pohvala, posebno za projekat koji ponosno ističe svoja tri dobitnika Oskara. Pored Vašingtona, Rami Malek glumi detektiva, a Jared Leto glumi glavnog osumnjičenog sa masnom kosom poput pravog psihopate. The Little Things iako podseća na daleko bolje filmove poput Seven Davida Finchera, koji je izašao 1995. godine, ne uspeva ni da se približi tom poduhvatu.

Dvoje vrlo različitih, ali izuzetno talentovanih i hvaljenih glumaca (Denzel Vošington, Rami Malek) tumače detektive koji zajedno rade na rešavanju slučaja ubistva nekoliko mladih žena. Zamenik šerifa okruga Kern, Džoe Dekon (Vošington) poslat je u Los Anđeles zbog nečega što je trebalo da bude brzi zadatak prikupljanja dokaza. Umesto toga, upliće se u potragu za ubicom koji teroriše grad. Vodeći potragu, načelnik policijskog odseka u L.A-u, Džim Bakster, impresioniran je Dekonovim instinktima policajaca, pa ga angažuje kao pomoć u istrazi. Ali, dok prate ubicu, Bakster otkriva uznemirujuće tajne koje bi mogle da ugroze mnogo više od njegovog slučaja.
Može se izvršiti takođe poređenje sa i debitantskom sezonom True Detective-a, koja je bila slična datoteka vremenske kapsule koja je zavirivala u tamnije udubine ljudskog ponašanja na spori način, iako je kvalitetom The Little Things sigurno daleko od tog poduhvata. Hancockov film je jedna od dve polovine; prva je proceduralna drama koja baca mrvice ne samo o slučaju ubistva u mračno srce priče, već i o likovima. I Vašington i Malek su predstavljeni kao arhetipovi; sivog starog profesionalca s mutnom prošlošću. Film koji polako otkida njihove furnire gotovo je jednako intrigantan kao i lov na ubicu. Uvođenje Alberta Sparme (Jareda Letoa) daje ravnotežu u drugoj polovini The Little Things, i fokus celog filma se pomera prema njemu. Podstaknuti ubedljivim prisustvom glumaca i osećajem nelagode koji je stvorio čvrst Hancockov režijski smer, oprostićete činjenici da scenario skoro trideset godina nije mogao da donese zadovoljavajući zaključak.

U ostatku filma Bakster i Dekon pregledavaju dokaze i pronalaze potencijalne osumnjičene. A glavni čovek po imenu Albert Sparma (Jared Leto) deluje kao neko ko bi mogao da bude odgovoran za zločine. Dekon provodi neko vreme prateći ga i on i Bakster počinju da veruju da je on glavni osumnjičeni. Odatle stvari idu u stranu kao što to obično rade u neizvesnim kriminalnim filmovima. Sve u svemu, The Little Things su mogle biti mnogo bolje u konačnici nego što jesu. Ipak, nije baš ni sve tako loše da budemo pošteni. Osim klimavog i neubedljivog scenarija, Hancock izvrsno radi posao na neizvesnosti, i na tom planu deluje sasvim zadovoljavajuće, posebno rano na početku. Početni prizor mlade žene koja se noću vozi sama autoputem sa dve trake je sablasan i pogađa prave ritmove. Taj početni deo filma daje ton onome što je sledilo dalje tokom radnje.

Još jedan razlog zašto ovaj film uopšte deluje je izvedba Vašingtona. Vašington i Malek imaju iznenađujuće dobru hemiju zajedno i podržavaju se kao policajci i kao ljudi. Leto se trudi i uspeva da iznese ulogu psihopate i glavnog osumnjičenog za zločine. Dovoljno je jeziv da vam ne deluje kao običan tip. Kako film odmiče, on se sve bolje prilagođava predstavi i postaje sve bolji.
Završetak će stvoriti podeljena mišljenja kod gledaoca. Neki će reći da je to bio jeftin način da se stvari završe, dok će se drugi diviti vrednosti rizika i šoka koji kraj nudi. The Little Things su zabavne i neizvesne i držaće vas zategnutim dok pokušavate da pogađate ko je serijski ubica i šta se dogodilo u prošlosti Dekona. Izvanredan nastup Vašingtona i odlične predstave Maleka i Leta spašavaju film propasti. Dok Leto dobija gomilu pohvala za svoj nastup, Vashington je ukrao film i učinio The Little Things zabavnim.

Prvo prodiranje Džona Li Hankoka u žanr zločina bilo je dovoljno da može da prođe kod fanova i ljubitelja ovog žanra. Ali, videli smo i druge filmove koji postižu ono što je Hancock ovde pokušavao bolje da uradi (vidi Se7en ili Insomnia). Ako ste raspoloženi za neizvesnost i volite žanr zločina onda ipak dajte šansu The Little Things. Već smo videli ovu priču. Što ne znači da se to ne može učiniti na nov i bolji način. Zaključak, dobar ali ne i odličan. Ne očekujte čudo.

OCENA: 6,5/10.

недеља, 07. март 2021.

Le Samouraï / Le Samourai (1967)

 

Režija: Jean-Pierre Melville
Scenario: Jean-Pierre Melville, Georges Pellegrin
Uloge: Alain Delon, Francois Perier, Nathalie Delon, Cathy Rosier


Kako kažu neka istraživanja, inteligentni ljudi nemaju puno prijatelja. I često su sami. A sami su jer ne žele da se odreknu svoje slobode, a ne jer su, kako se često misli, ostavljeni, napušteni ili neželjeni. Štaviše, neki su veoma poželjni, ali su nedodirljivi. Većina ljudi, ipak, od samoće beži kao đavo od krsta. Za njih je to velika muka, jer se boje da budu sami sa svojim vlastitim mislima. Dok drugi tu samoću koriste na više načina i čak uživaju u njoj. Vrlo je važno naučiti, da kada budemo sami sa sobom, to ne bude nešto što će nam teško pasti, jer nema drugog puta ka individualnom zadovoljstvu i slobodi. Kad smo sami, a da se pritom ne osećamo usamljeno i izgubljeno, tada smo zaista slobodni. Ako se pitate kakve ovo ima veze sa filmom, pa ima, i to mnogo, jer je naš glavni junak pravi samac. I to samac u obliku pravog magneta za žene.

Le Samouraï je čuveni krimi fim francusko-italijanske produkcije iz 1967. godine, sa Alainom Delonom u glavnoj ulozi. Reditelj filma Jean-Pierre Melville, specijalista za ovu vrstu žanra, u svom filmu je maestralno prikazao život usamljenog plaćenog ubice, koji pravi jednu od najvećih grešaka – ostavlja u životu svedoka ubistva u noćnom klubu. Jef Costello (Alain Delon) će se tako vrlo brzo naći u igri mačke i miša ne samo sa pariskom policijom, već i sa poslodavcima koji ga žele mrtvog. I dok se policija i njegovi šefovi mafije približavaju, Kostelo mora da se kreće podzemnim svetom Pariza pokušavajući da ostane živ. Jedva da izgovori neku reč, rutina mu je stroga, za sve ima rezervni plan, pametan je, i sve što radi izgleda lako.

Iako se svuda vodi kao krimi film, Le Samouraï bi mogao biti mnogo više psihološka drama koja se bavi temama egzistencijalizma. Struktura priče je vrlo dobro promišljena, polako je otvarajući u sobnom stanu, a da se apsolutno ništa ne dogodi. Costello leži u krevetu i puši. U kavezu je ptica – njegov jedini prijatelj, ali takvo okruženje je njegova sigurnost. Takav početni pristup nas gledaoce dovodi u razmišljanje šta će se događati dalje i u kom pravcu će se kretati ova priča. Costellova devojka Jane (Nathalie Delon) je „čuvana žena“ koja mu daje alibi i sa kojom nikada ne uspe ni da skine svoj kaput. Svaki lik odgovara svojoj okolini poput komada nameštaja: Costello u svom spartanskom stanu, Jane u svom raskošnijem stanu, Valérie (pijanistkinja i svedok ubistva) u svom crno-belom art deko stanu i noćnom klubu. Cathy Rosier je elegantna i očaravajuća svojom ulogom pijanistkinje koja uspeva da privuče poglede svaki put kad izađe na scenu i njen ton kože je čini jedinstvenom, dok je njena poslednja scena u filmu nezaboravna.

Film Le Samouraï je delimično kriminalistički triler, delimično policijski proceduralni, i zauzima tu čudnu poziciju filmova iz 1960-ih, ali kao što rekoh na početku, ovo je puno više od krimi filma. Nekima možda film zaostaje zbog pažnje scenarija prema detaljima, ali upravo taj nivo detalja pomaže da ovo postane istinsko delo kinematografske umetnosti. Osećate da zaista gledate kako glavne ubice i detektivi prelistavaju najsuptilnije radnje i tragove. U ovom filmu se ne može naći rupa u zapletu, jer pratimo i kriminalce i policiju kroz određene postupke koji filmu daju osećaj realizma i inteligencije koju nudi malo koji žanrovski film. Akcija je toliko detaljna da film ne zahteva nikakav dijalog tokom prvih 12 minuta.

Ovde je ključ stil: Costellova odeća se savršeno podudara sa okolinom u kojoj ga prvi put susrećemo. Njegov stan je gotovo apsurdan-spartanski, jedina boja ili aktivnost koju primećujemo je mala ptica u kavezu, koja pruža Costellu retko dobre trenutke njegovog života. Njegove rutine svakodnevnice su unapred isplanirane, dok ustaje i oblači se za izlazak, popravljajući šešir i kaput u ogledalu kao da se priprema za bitku. Film toliko dobro funkcioniše na tom jedinstvenom planu, da za dijaloge gotovo i zaboravimo, jednostavno, od samog početka toliko utonemo u njegov lik i tišinu, da nam drugo i nije potrebno.

Ovo je film koji je potpuno hladan. Ljudska veza ne postoji, niti se od gledaoca traži da se saoseća sa Costellom mimo činjenice da je on naš centralni lik. Niko drugi nije ni simpatičan, a najmanje policijski inspektor (François Périer) koji progoni Costella sa manijom koja se graniči sa opsesijom. Delon prikazuje fascinantnog lika na zadivljujući način, a da ga ne učini simpatičnim. Delonov nastup je majstorski. Ovo je lik koji živi svaki trenutak. Ako je ikada postojao uticajni lik za ovu vrstu kinematografije, to je Jef Costello u ovom filmu. Oskudna upotreba dijaloga (prvih deset minuta je bez dijaloga), džez zvuk i način na koji kamera prati Costella uokolo, zabija gledaoca pravo u film. Postoje neke neverovatno intenzivne scene, a način na koji Melville stvara napetost je maestralan.

Le Samouraï je dijamant koji je brušen izuzetnom preciznošću: hladan, elegantan, blistav. Predstavljajući impresivne performanse Françoisa Périera, kao policijski inspektor koji marljivo prati svaki Costellov potez, kao i Delonovu stvarnu suprugu Nathalie Delon, Costellovu ljubavnicu i stalni, nepokolebljivi alibi, Le Samouraï je kompletan paket koji ostavlja bez daha, i film koji želite da se nikada ne završi.

OCENA: 10/10.