недеља, 27. децембар 2020.

Another Round / Druk (2020)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: Thomas Vinterberg

Scenario: Thomas Vinterberg, Toblas Lindholm

Uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, Lars Ranthe, Maria Bonnevie…


Većina nas ima u svom iskustvu stanje pijanstva, i teškog pijanstva, i mamurluk od koga se oporavljao nekoliko dana. No imamo i iskustva o prijatnom dejstvu alkohola, kad smo popili taman toliko da se opustimo, bez preterivanja, i proveli se najbolje na svetu. Alkohol nije zlo, ali alkoholizam jeste. Od male količine još niko nije umro, a velike količine su mnoge ljude zavili u crnu zemlju i prekrile ih mrakom. Dakle, stvar je prosta: sve što je umereno je dobro, svako preterivanje u bilo čemu - nije dobro. Iako to manje-više svi znamo, ipak često zaboravljamo.

Bioskop danskog reditelja Thomasa Vinterberga je jedinstven. Ako posmatramo njegovu kratku, ali živopisnu filmografiju (Jagten, Submarino, The Celebration) stil reditelja koji je osnovao Dogme 95 izrazito je autorski, čak i kada su priče adaptacije ili su zasnovane na stvarnim događajima. Poznato je da se Vinterberg bavi uglavnom mračnim temama koje su predstavljene na duboko emocionalnom planu, pa tako njegov novi film Another Round još jedan je u nizu izuzetnih dela koji će obogatiti njegovu filmografiju. Vinterbergov diskretan način kritikovanja društva obeležje je njegove jedinstvene marke bioskopa - njegova dela imaju višestruke razloge za uživanje. Another Round (original: Druk) već je osvojio gomilu nagrada u više kategorija, obišao veliki broj filmskih festivala i biće sigurno upisan kao jedan od filmova koji će obeležiti tešku 2020. godinu kao jedan od najboljih filmova iz ponude.

Scenario i režija upareni su sa izvrsnim radom Vinterbergovog dugogodišnjeg saradnika Madsa Mikkelsena. Mikkelsen je vrsta glumca koji može da se postavi u skoro svaku ulogu i deluje kao da je prilagođena njemu. Može biti heroj ili negativac, pokazati ranjivost, zastrašivanje, snagu, slabost - nema mnogo toga što ne može učiniti. Vinterberg i Mikkelsen su poslednji put zajedno radili na filmu „Jagten“ iz 2012. godine, čija je radnja bila vezana za nastavnika koji je nepravedno optužen za seksualno zlostavljanje deteta i histeriju koja je usledila u njegovom malom gradu. Mikkelsen se sada ponovo vraća u učionicu kao Martin, ali ovog puta je zadužen za učenike starijih razreda koji se pripremaju za popravne ispite. Ali ni oni ni njihovi roditelji ne žele ga u učionici zbog njegovog potpunog nedostatka entuzijazma. U međuvremenu, kod kuće jedva da vidi suprugu Aniku (Maria Bonnevie), koja radi u noćnim smenama, a čak i ona priznaje da on nije čovek koji je nekada bio.

Međutim, ovde Mikkelsen nije sam, četvorica prijatelja i profesora su Peter (Ranthe), Nikolaj (Millang), Tommy (Bo Larsen) i Martin (Mikkelsen). U sličnom duhu kao i drugi veliki filmovi o krizi srednjih godina koji se usredsređuju na alkohol, Vinterbergov film pronalazi sve ove muškarce zaglavljene u malaksalosti njihovog svakodnevnog života. Ova četvorica prijatelja pokušavaju da testiraju teoriju norveškog psihijatra Finna Skårderuda, koja govori da su sva živa bića rođena sa 0.5 promila alkohola manje nego što bi trebalo. Iako i sami nisu skloni alkoholu, odlučuju se za eksperiment u kojem će održavati konstantno određeni nivo alkohola, jer nas ta količina kako kažu, čini kreativnijim, opuštenijim..itd. I dok sve ovo zvuči kao teritorija koja je ranije bila možda poznata, kinematografija Sturla Brandth Grøvlena snima impresivno savršene predstave (posebno vodećeg čoveka Mikkelsena), kao i slavljenički kraj koji deluje tamno koliko i svetao.

Neprekidno povećavajući ulog, četvorica muškaraca započinju eksperiment održavajući stabilnih 0,5% tokom celog radnog dana. Oni su staloženiji, otvoreniji i muzikalniji. Oni predaju s veselim uzbuđenjem i inspirišu svoje srednjoškolce. Martin, bezvoljan u početku, blista. Živ je, podmlađen šarmantnom toplinom koja je simpatična i razigrana. Zatim četvorka pomera dnevne granice, prelazeći iz eksperimenta koji je trebao da im posluži kao zabava u situaciju koja brzo postaje veoma ozbiljna po njihove živote. Ovi primeri iz stvarnog života pokazuju koliko su performanse ovde blistave i neverovatne - posebno Mikkelsena, čiji govor tela postaje labaviji i nespretniji dok pleše na poslu, sa šoljom kafe u ruci. Tamo gde je bio živ, sada je impulsivan, i vrtoglav. Ovaj impuls vodi muškarce još dublje, i na kraju u totalnu katastrofu, koja dovodi do nepouzdanosti i gubitka.

Vinterbergov i Lindholmov scenario prilično puno grade sliku o Martinu - i kako je njegov pad zaoštrio njegov odnos sa sobom i sa svojom suprugom - ali Mikkelsenov nastup je ono što čini ovaj lik toliko uverljivim. Među četvoricom prijatelja sigurno ima još ličnosti koji su vredni naše pažnje, ali bez obzira na to, ne možemo da skrenemo pogled sa njega kad je na ekranu, jer u Martinovim malim trzajima lica i svečanim tišinama, film često pronalazi svoje najdirljivije trenutke.

Iako je Mikkelsen možda glavni, Another Round je u velikoj meri jedna velika celina koja (u dobru i u zlu) deli vreme između Martina, i njegovih kolega-prijatelja. Posle Martina, Tommy i Nikolaj su ti koji najviše blistaju. Nikolaj sa prelepom suprugom i troje savršene plavokose dece, eksperiment započinje iz naučne radoznalosti i želje da se zabavi. I za razliku od ostalih, on od „eksperimenta“ ima više da izgubi nego da dobije, a na kraju gotovo plaća cenu kada stvari krenu van kontrole. Zatim je tu Tommy, koji služi kao sekundarni protagonista filma. Tommy, najsrećniji i najpozitivniji u grupi, na kraju plaća najvišu cenu, dok ostali prestaju kad shvate da im je dnevno piće počelo proždirati život. Tommy to nije u stanju i dalje pada u očaj, na kraju završavajući svoj život.

U tuđoj ruci i sa drugom grupom glumaca, ovaj film bi još uvek možda bio ubedljiv, ali ne i sjajan. Another Round je jedan od onih filmova koji zaista kombinuju komediju i dramu, zahvaljujući fantastičnoj priči i šarmantnim, zabavnim, i pre svega, savršenim performansima. Mikkelsen je u svom najboljem izdanju, ali svi glumci majstorski prenose niz emocija i dele pravu hemiju na ekranu. Dodajte Vinterbergovoj pažljivoj režiji i čvrst scenario koji je napisao zajedno sa Tobiasom Lindholmom i dobijate sjajnu dramsku komediju.

U Another Round nema velikih iznenađenja, a većina gledalaca verovatno može da pretpostavi gde stvari idu dok grupa počinje da gubi kontrolu. Ali predvidljivost ne umanjuje veličinu filma ni najmanje. Vinterberg nije stavio šećer na tamnije elemente - ne dozvoljava četvorici glavnih likova bekstvo kada stvari počnu da se raspadaju. Viđamo ih u najvišim trenucima, kao i kad dotaknu dno. Oni su kreatori sopstvene sudbine i Vinterberg ih primorava da se suoče sa posledicama svojih postupaka, pozitivnim ili negativnim.  

Another Round nije film koji će vas ispuniti, ali će vas ponovo podsetiti na to, šta je to - alkohol i kakve posledice može da proizvede. Naravno, ako ne preterujemo, to dejstvo može biti i pozitivno (u to ime živeli). Another Round posvećen je Vinterbergovoj ćerki, koja je trebala da igra ulogu, ali je tragično umrla u automobilskoj nesreći ubrzo nakon početka snimanja. Na neki način, Vinterberg nam govori da prihvatimo život koji imamo, da ga volimo i da se prema njemu odnosimo sa poštovanjem koje zaslužuje.

OCENA: 9/10.

среда, 23. децембар 2020.

Honest Thief (2020)

 

Režija: Mark Williams

Scenario: Mark Williams, Steve Allrich

Dužina trajanja: 1h39’

Uloge: Liam Neeson, Kate Walsh, Jai Courtney, Anthony Ramos, Jeffrey Donovan, Robert Patrick



Najnoviji akcioni-krimi triler Honest Thief u kojem Liam Neeson pokazuje „određeni skup veština“ nije visoko kvalitetan ili mnogo zabavan, ali je svakako zanimljiviji od većine filmova srednje-niže klase koji se brzo zaboravljaju. To je jedan od onih filmova koji su stvoreni da sakriju ograničenja ostarele akcione zvezde (mada je, Neeson već bio prilično star kada je glumio u filmu Taken), no ipak, ovakvi filmovi su nam i dalje potrebni kako bi skrenuli misli od ove prilično zategnute situacije u 2020. godini. Liam Neeson je svakako glumac koji ovakve filmove i žanrove izvodi gotovo besprekorno kroz svoju karijeru, i čini se, da bi mogao da igra ove uloge zatvorenih očiju. Ako je neko u akcionim filmovima izgradio svoju ličnost, to je onda sigurno bez sumnje Liam Neeson, koji je kroz svoju karijeru pružio neke zaista dobre filmove. Reditelj filma je Mark Williams, jedan od autora popularne serije Ozark.


Tom Carter (Neeson) je pljačkaš koji je tokom karijere ukrao 9 miliona dolara iz nekoliko manjih banaka duž SAD-a. Bez hapšenja, bez otkrivanja identiteta. Nakon što upozna Annie (Walsh), Tom želi da napusti posao i počne novi život sa voljenom ženom za kojom je totalno odlepio, ali da bi to učinio, oseća se primoranim da prizna svoje zločine. Tom poziva i razgovara sa parom detektiva (Jeffrey Donovan i Robert Patrick) kako bi pokušao da sklopi dogovor, da vrati ukradeni novac u zamenu za kratku zatvorsku kaznu uz prava na posete. Detektivi, kojima je dosadilo da ljudi zovu i tvrde da su "razbojnik", samo kako bi otišli u zatvor na "odmor", u početku ne veruju Tomu i šalju par mlađih agenata (Jai Courtney i Anthony Ramos) da provere njegovu priču. Kada mlađi detektivi otkriju da Tom govori istinu, odlučuju da taj novac uzmu i zadrže za sebe, a usput i da smeste Tomu ubistvo njihovog nadređenog, koje se desilo u situaciji koja je izmakla kontroli.


Kao lik, Tom je toliko naivan i preterano iskren da je teško poverovati da ga do tog trenutka nisu već uhapsili. Odluke koje donosi kada se želi predati su - uglavnom - smešne i nelogične. Ali, ipak, lik Neesona je dovoljno dobar da gledalac ceni Tomov osećaj za dobro i zlo. Neeson ne glumi Toma kao da je heroj ili negativac, već kao umoran, zaljubljen čovek koji pokušava da se iskopa iz svega u čemu je zaglavio. Zapravo, film Honest Thief govori o Neeson-u samo kao o nekome ko želi da završi sa svim lošim stvarima kako bi mogao da ide dalje u životu. Međutim, kada situacija eskalira sa dvojicom agenata i ode u pogrešnom pravcu, Tom uvlači i Annie u svoju jurnjavu i pucnjavu, a ona pristaje da rizikuje zbog njega.


Williams i koscenarista Steve Allrich prilično dobro razumeju žanrovske taktove, ali Honest Thief nema dovoljno budžeta ili dovoljno široke mašte da bi postigao nešto spektakularno. Ono malo što Tomov život doživljavamo kao maestralnog, klizavog kriminalca prilično je nedovoljno za nešto više od tek solidnog filma, dok su mala pregršt akcionih sekvenci u filmu Honest Thief standardna pucnjava i jurnjava automobilima koje inače gledamo u gomili drugih filmova sličnog tipa. Sve je to definitivno manje od uzbudljivog, ali tu pažnja Williamsa i Allricha prema liku i izboru glumca spašava makar jedan deo filma.


Neeson i Walsh su dobri zajedno; lepo je i retko videti takvu vrtoglavu, ludu ljubav između dva lika koja imaju više od 50 godina. A pouzdani glumački lik Jeffrey Donovan sjajan je kao agent Meyers, dobar momak koji sa sobom vodi psa jer je to jedino što je dobio u nedavnoj nagodbi za razvod (mislim da agenti FBI verovatno ne dovode štenad na posao, ali eto vam ga.) Dvojica mlađih agenata Anthony Ramos kao Ramon Hall i Jai Courtney kao John Nivens takođe pružaju solidne uloge, Hall kao lik koji čini sve što može da izdržava svoju porodicu, ali je zaglavio u ovoj situaciji. Dok je, Nivens u ulozi psihopate koji misli samo o lakoj zaradi i nema problem da ubija ljude. Ali ovo je jedan od onih drugorazrednih akcionih filmova u kojima pametni ljudi neprestano moraju da rade glupe stvari samo da bi se radnja odvijala, i gotovo u svakoj sceni se pitamo: „Zašto su to uradili?“ Kriminalac kao Tom je trebao anonimno pokloniti svoj plen u dobrotvorne svrhe i nestati u magli sa Annie kad je imao priliku.


Tom mora da dokaže Annie da nije loš momak koji se pretvara da je dobar, ali je u stvari dobar momak koji se uhvatio u nečemu lošem. To je suptilna razlika, ali je presudno pitanje da li je Tom momak za koga možete verovati i za koga želite da navijate ili onaj koji bi trebalo da oseti punu težinu posledica svojih postupaka. Dok Tom odluči da svoje lopovske načine ostavi iza sebe i kako bi bio pošten kao svakodnevni momak, pravo pitanje u Honest Thief je: da li svi zaslužuju drugu priliku? Možemo li zaista ostaviti prošlost iza sebe i istinski se promeniti.


Sve se to odvija po ulicama, kancelariji i hotelskim sobama koje bi trebalo da budu u Bostonu, ali bi mogle biti bilo gde. Neesonovo, obično jako, simpatično prisustvo, nije u stanju da prevaziđe nedostatke scenarija. A izgleda da takođe nije uložen u lik na način na koji je to činio prethodnih godina u nekim drugim filmovima. Iako se za Honest Thief navodi da je „akcioni triler“, to zapravo nije ni jedno ni drugo. Osim nekoliko bespotrebnih jurnjava i tuča, ne događa se mnogo „akcije“ i ono malo što bi se moglo teško smatrati „uzbudljivim“. Liam Neeson se nedavno pojavio u pametnijem, oštrijem i uzbudljivijem filmu o zločincima (Widows 2018) - predlažem da se taj potraži i pogleda umesto ovoga, a možete i oba, od volje vam je.

OCENA: 5,5/10.

уторак, 22. децембар 2020.

News of the World (2020)

 Premijera Filma Decembar 25, 2020.


Directed By: Paul Greengrass

Writers: Paul Greengrass, Luke Davies, Paulette Jiles (based on the novel by)

Cast: Tom Hanks, Helena Zengel, Ray McKinnon, Elizabeth Marvel, Mare Winningham, Michael Angelo Covino


Teško je poverovati, u filmskoj karijeri koja sada ulazi u petu deceniju, da se Tom Hanks nikada nije pojavljivao na westernu, ali novi film News of the World označava njegovo probijanje u western žanru, i potpuno je fascinantno i dobro videti Hanks-a sa šeširom na glavi. News of the World stiže u savršenom trenutku. Iako bi u bilo kojoj drugoj godini to bio dobrodošao predah od superherojskih filmova, u ovoj godini kada su životni uslovi potpuno drugačiji zbog korona virusa, ovakvi filmovi su preko potrebni, posebno filmovi western. 

Režirao ga je Paul Greengrass (koji se prethodno udružio sa Hanksom u Captain Phillips-u iz 2013.), News of the World zasnovan je na istoimenom romanu Paulette Jiles iz 2016. godine, a Hanks glumi kao kapetan Jefferson Kyle Kidd, bivši vojnik iz konfederacije, koji sada daje sve od sebe da pobegne od svoje prošlosti. Kidd putuje na jug od grada do grada, naplaćujući deset centi po glavi, čitajući vesti iz celog sveta za okupljene mase. Kao i ranije sa filmom Captain Phillips, uparivanje Hanksa i Greengrass-a ide u njihovu korist. Sive brade i istaknutog čela, zvezda deluje primetno starije od svoje 64 godine. Ali, iako je krhkiji nego što smo navikli, Hanks i dalje savršeno prenosi moralnu ispravnost lika tokom mesta i vremena u kom se nalazi.

Tokom njegovih putovanja, Kidd nailazi na desetogodišnju devojčicu Johannu (Helena Zengel), dete ubijenih nemačkih naseljenika koje je pleme Kiowa kidnapovalo i podiglo pre nego što je ostalo napušteno, i kada niko drugi neće polagati pravo na nju, on preuzima na sebe da devojčicu vrati preostalim preživelim rođacima. Odlazeći na ovo putovanje, i probijajući se kroz sve vrste ljudskih i prirodnih opasnosti na svom usamljenom putovanju kroz ogromne tragove praznine, Kidd postaje zaštitnik i očeva figura Johanne. Johanna govori vrlo malo, ne seća se ni osnova svog vaspitanja, viljuška i nož su joj strani koliko i engleski jezik, veoma je tvrdoglava i nema nikakvog interesa za ovo dugo putovanje.

Putujući stotinama kilometara, Kidd i Johanna suočavaju se sa ozbiljnim opasnostima dok traže mesto koje bilo ko može nazvati domom. Ovde se vraćamo u vreme pre nego što smo imali sreće da smo svoje vesti dobijali klikom na dugme. Tom Hanks igra svoju tipičnu očinsku ulogu, ali postoji određeno oklevanje oko toga da li će u početku krenuti na ovo putovanje. Njihovo putovanje dok se susreću sa mnogim opasnostima na putu, donosi one najdramatičnije i najbolje scene u News of the World. Ako se emotivni luk filma od sada pa nadalje čini malo predvidljivim, to film ne čini lošom osobinom. Neverovatni par nema drugog izbora nego da se poveže dok prelazi izdajnički, oštri pejzaž, koji su neobičnom lepotom prikazali Greengrass i snimatelj Dariusz Wolski. Najveći uspeh filma je u oživljavanju pejzaža - kilometrima praznih šipražja, mračnog mraka izvan malih gradova, krda stoke koja prelaze blatnjave ravnice dok ih voze na tržište. Kidd i Johanna stvaraju snažnu vezu tokom filma, okupljeni međusobnim gubicima i potrebama u ovom negostoljubivom okruženju. U srži priče je osećaj da se ni jedno ni drugo ne uklapaju bilo gde u ovom burnom svetu, iako su osuđeni da nastave da traže dom.

Sa nekim intrigantnim elementima karaktera u igri, News of the World se oseća nekako neobično. Nijedan lik Kiowa nema govorničke uloge, iako se radnja okreće prema njima. I dok je Zengel, koja igra neposlušnu i tvrdoglavu Johannu, divan lik, dete koje progone slojevi tragedije koju jedva može da artikuliše, sam Kidd je nekako zagonetan za veći deo priče. Njegov lik u središtu filma neobičan je bez ikakve ličnosti, osim dobrote. I dok se neki poznati glumci kratko pojavljuju u filmu, poput Mare Winningham, Ray McKinnon-a i Elizabeth Marvel kao dugogodišnjim Kiddovim poznanicima koji mu pomažu na putu, kao i Thomas Francis Murphy i Michael Covino, glavnina vremena provodi se sa Hanksom i Zengelom. 

Kao western, News of the World funkcioniše, ali ne leti. Međutim, postoji i dobra strana. Hanks u kaubojskom šeširu dobar je koliko i Hanks u bilo čemu drugom. Podudarajući se sa Hanksom, ritam za ritam u performansu - Zengel zakiva - sirova i ranjiva, ali sa iznenađujućom snagom dok ponovo razmatra traumu svoje prošlosti. Dirljiva priča o ove dve izbeglice potpuno se razlikuje po tempu od bilo čega što je reditelj Greengrass do sada radio. Sa svojom mukotrpno detaljnom produkcijom i dizajnom kostima i uzbudljivim osećajem za vreme i mesto, ovo je s ljubavlju stvorena drama koja prenosi nežnu poruku o ispitivanju bola iz naše prošlosti kako bismo pronašli mesto mira, pripadnosti i čak radosti u svojoj budućnosti.

Uprkos nekim problemima i manjim zamerkama, film zaista zasija kada su Hanks i Zengel na ekranu. Emocionalne tačke možda neće pogoditi savršeno, ali često kada se par međusobno spoji - klasično formiranje odnosa oca i ćerke oseća se toplina između dva lika. Zengel ide u korak sa Hanksom, što svedoči i o njenoj glumačkoj veštini i o Hanksovoj sposobnosti da se poigrava sa bilo čim što mu se nudi. Takođe se mora reći da je film, u celini, zabavan čak i ako je povremeno problematičan. Greengrass režira sa osećajem za žanr koji se nažalost pomalo gubi na malom ekranu, ali i dalje je tu negde uvek čini se blizu. Njegova pucnjava je napeta i dok se emotivni udarci gube u klišeu, akcija i napetost održavaju film u pokretu.

Do kraja filma zaista se osećamo kao da smo krenuli na putovanje sa ovim likovima. Hanks - 'Kidd mora da se pomiri sa čovekom kakav je bio i sve što je izgubio dok se borio u ratu u koji nije verovao. Iako njegovi napori da Johannu spoji sa ostatkom njenih preživelih rođaka služe kao neka lična odgovornost i misija, tužna stvarnost je da poput same zemlje nakon građanskog rata te rane nikada ne bi zaista zacelile. Uz dvosatno vreme izvođenja koje se čini savršeno prilagođenim priči, snimatelj Dariusz Wolski maestralno dočarava panoramskim snimcima dugačkih snimaka koji unose i lepotu i pustoš terena koji Kidd i Johanna prelaze. Imamo dovoljno prilika kroz vizuelne slike i bujnu muziku Jamesa Newtona Howarda, da cenimo izazov koji je definisao život tokom ove ere američke istorije. Paul Greengrass i Tom Hanks pružili su nam nešto zaista posebno u ovoj teškoj 2020. godini svojom najnovijom saradnjom: film koji je privlačan i izazovan, ali i onaj koji nas bar na trenutak čini da se osećamo dobro, zbog žanra koji je gotovo nestao sa naših ekrana.

OCENA: 7/10.

понедељак, 21. децембар 2020.

Nobody Knows / Dare mo shiranai (2004)

 

Režija: Hirokazu Koreeda

Scenario: Hirokazu Koreeda

Uloge: Yûya Yagira, Ayu Kitaura, Hiei Kimura, Momoko Shimizu, Hanae Kan, You …


Šokantni film japanskog reditelja Hirokazu Koreede (Air Doll, Hana, Still Valking, Shoplifters) zasnovan je na stvarnim događajima koji su šokirali Japan 1988. godine. Film je bio nominovan za Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 2004. godine. Dobitnik je nekoliko nagrada, među kojima su najbolji glumac (Yuya Yagira) na Filmskom festivalu u Kanu 2004. godine. U to vreme, Yuya Yagira postao je najmlađi pobednik za najboljeg glumca u istoriji Filmskog festivala u Kanu. Reditelj Hirokazu Koreeda poznat je po tome što u svojim filmovima prenosi čistu i izražajnu emociju, njegovi filmovi se uvek osećaju sa puno osećaja. Film Dare mo shiranai, jedan je od njegovih najboljih dela u dosadašnjoj izuzetnoj i zadivljujućoj filmografiji.

Samohrana majka Keiko Fukushima (You) useljava se u novi stan sa svojim dvanaestogodišnjim sinom Akirom (Yûya Yagira). Takođe pozdravljaju svog stanodavca i Keiko ga upoznaje sa Akirom, predstavljajući ga kao svog sina jedinca. Takođe objašnjava da je njegov otac poslovno u inostranstvu. Nakon što se smeste u svoj novi stan, iz kofera iskaču još dvoje Keikove dece. Akira zatim sam odlazi na železničku stanicu po svoju drugu sestru Kyoko (Ayu Kitaura). Kad se okupe svi zajedno, imaju prvu večeru u svom novom stanu. Keiko objašnjava pravila: nema glasnih glasova i niko ne izlazi napolje osim Akire. Keiko zatim odlazi na posao u robnu kuću i ostavlja Akiru da se brine o deci. Majka uskoro upoznaje novog dečka i njeno odsustvo u stanu postaje sve duže i duže, sve dok jednog dana, čini se, majka nije zauvek napustila decu i više ne dolazi kući. Akira sa malo preostalog novca mora da se brine o svojoj braći i sestrama, znajući da će, ako to ne učini, biti odvojeni u hraniteljske domove.

Cela glumačka ekipa, uglavnom sastavljena od neprofesionalnih glumaca, je savršena. Deca se pred kamerama čine potpuno lagodno. Koreeda im nije dao mnogo uputstava kako bi uhvatio njihovu svežinu i spontanost, što čini da govore i reaguju kao prava deca, a ne kao da čitaju scenario koji je napisala odrasla osoba. You, poznata glumica i model koja se pojavila u nekoliko Koreedinih filmova, pruža dobru predstavu u prikazivanju majke koja je zanemarila svoju decu i napustila. Koreeda dokazuje da nema premca kada je u pitanju snimanje dece. Njegovi mladi likovi često su žrtve ponašanja odraslih i trude se da se nose sa svim situacijama koje su im nametnute najbolje što mogu. Rezultat svega je, filmografija koja se može pohvaliti nekim od najprirodnijih prikaza detinjstva u celokupnom bioskopu. Često ponavljajuće teme i veze između braće i sestara čine okvir „Dare mo shiranai“, ali ovde postoji nešto mnogo složenije i vredno divljenja.

Koreeda se zadržava na nedostižnoj „liniji između fikcije i dokumentarca“, nastojeći da „uhvati taj trenutak između ove dve“. Noge ugurane u sitne cipele, malene šake koje stežu Akirinu prljavu košulju, požutele tastere Kyoko-inog mini - klavira i zatvarače na tim zloslutnim koferima: Koreeda poseduje vrhunski talenat za povlačenje srčanih žica potpuno prirodno bez ikakvog forsiranja. Dare mo shiranai priča je ispričana izbliza, bez prolivenih suza i dramatičnih ispada. Jer kome je potrebna drama kada se možete na sekundu predugo zadržati na tim sićušnim cipelama i razbiti svoju publiku na milion sićušnih delova? Iako većinom statičan, ovakav snimateljski rad u filmu „Dare mo shiranai“ izuzetno je lako ceniti, hvatajući lepe trenutke realizma - onaj dečji realizam. Deca su prikazana kao bića koja uče i istražuju dodirom, ukusom, mirisom. Jedine reči koje im izlaze iz usta su upravo ono što osećaju. Koreeda mudro posvećuje trenutke filma ovim istraživanjima i malim zadovoljstvima, i upravo su oni ti koji daju puni sjaj ovom filmu.

Deca zajedno angažuju svet izvan stana, igrajući se, prelazeći ulice i otkrivajući urbani život u prizorima i zvukovima njihovog Tokija. Ubrzo se mračna stvarnost izolacije spušta na stan i decu. Rezultat neurednog životnog prostora, praznina ispunjava njihova mlada srca, a kako novca ponestaje, glad čak navodi mlađeg brata Shigeru da žvaće papir za obrok. Posebno je zastrašujući uticaj samoće koji se poigrava sa decom koja leže u zagušljivoj vrućini, bez smeha i dijaloga. U tim trenucima gledalac je u stanju da vidi i oseti dubinu napuštenosti. Ali, kada stvari u ovoj porodici postanu grube, Koreeda razvija čvrstu vezu porodične posvećenosti divljenja u svojoj tihoj posvećenosti da porodicu održi na okupu. Koreeda čini film pomalo sanjivim i impresivnim, jer uspeva tako dobro u transformaciji prostora. Na početku filma Koreeda naglašava klaustrofobiju malog stana i bednu prirodu postojanja porodice, ali što se deca više odvajaju od života svoje majke, to kamera više počinje da se fokusira na balkon stana, njihove razigrane aktivnosti i osećaj da postoji veliki prelepi svet koji deca mogu da naprave sama. 

Nastojanja dece da nastave kao porodica u ovim teškim trenucima kada su gotovo ostali bez novca i bez majke, umesto da budu odvojena, obeležena su njihovom zapanjujućom sposobnošću da uspeju. Iako su ih roditelji napustili (svaki potiče od različitog oca), deca su izdržljiva, sposobna i, barem u slučaju Shigerua, srećnija bez odraslih u blizini. Akira već kuva za svoju braću i sestre, dok njegova majka teži novom ljubavniku. Od njegove kulinarske stručnosti do njegovog nežnog, očevog odnosa sa njegovom braćom i sestrama, jasno je da je Akira i ranije bio namešten na ovu poziciju. Primoran na ulogu odrasle osobe, Akira sve to dobro podnosi i razmišlja o svemu sam, međutim, i sam je ponekad čini se slab zbog svega što im se dešava, ali, uvek iznova i iznova, ta njegova dobrota i dečija neiskvarenost u njemu pobeđuje situaciju i gura ih sve zajedno napred. Do kraja, iako nemaju više novca (ni struje ... ni vode), nekako uspevaju da stvore srećne uspomene.

Sa skoro dva i po sata trajanja, filmu se definitivno ne žuri. Koreeda pušta da što duže svi zajedno utonemo u život ove porodice i osetimo svaki njihov osećaj, i sreće i tuge. Kako film napreduje, majčina pojavljivanja postaju sve ređa sve dok ona potpuno ne nestane. U početku deca nastavljaju da igraju uloge koje im je dodelila majka, ali nedostatak novca u porodici primorava ih da počnu improvizovati i pronalaziti svoj sopstveni put. Film uspeva da nikada ne bude pretežak. Drama se igra toliko realno da se gledalac oseća kao da je sa stvarnom porodicom, prateći svoje članove kroz tragične događaje (koji su u stvari bili gnusniji u stvarnom životu nego u filmu, ako se to i čini mogućim). Iako se ta tragična priča odvija sve do kraja, postupak redovno ulepšavaju trenuci kada braća i sestre - deca - reaguju zaigrano. 

Hirokazu Koreeda jedan je od nekolicine japanskih režisera koji zadržavaju određenu vidljivost na Zapadu. Tokom proteklih dvadeset godina, njegovi filmovi su zabeležili emotivni pejzaž savremenog Japana sa stepenom humanosti koji gotovo opravdava njegovu visoku reputaciju u svetu filma. Snimajući hronološki tokom 12 meseci, Koreeda ovu stvarnu priču pretvara u dirljivu dokumentarnu dramu o gubitku dečje nevinosti. Sa samo jednom glavnom lokacijom - malim skučenim stanom - i četvoro neprofesionalnih glumaca dece koji dele teret fokusa filma, to je blistavo tehničko dostignuće. Film Nobody Knows (original: Dare mo shiranai, prevod: "Niko ne zna") ostaje upamćen po puno toga, ali pre svega, po iskrenošću.

OCENA: 9/10.

четвртак, 17. децембар 2020.

Ash Is Purest White / Jiang hu er nü (2018)

 


Režija i scenario: Jia Zhang-Ke

Uloge: Zhao Tao, Liao Fan, Xu Zheng, Casper Liang, Feng Xiaogang, Diao Yinan, Zhang Yibai, Ding jiali, Zhang Yi, Dong Zijian



Reditelj Jia Zhang-Ke neprestano se uzdizao i postajao vodeća figura u pokretu kineske kinematografije. Tokom više od dve decenije, stekao je široko priznanje i velike festivalske nagrade za svoje filmove o tome kako pojedinci utiču na brzu globalizaciju Kine. Njegov film Ash Is Purest White savremena je zadivljujuća drama zločina i kazne o ženi i njenom dečku gangsteru. Tokom svojih 141 minuta, Jia Zhang-Ke se upušta duboko u najranjivija osećanja protagonista jer skupo plaćaju i greh i čast. Film je premijerno prikazan u konkurenciji na Filmskom festivalu u Kanu 2018. godine.

Ash Is Purest White započinje 2001. godine u Datongu, gradu na severozapadu Kine. Upoznajemo se sa zastrašujućom Kiao (Zhao Tao), ženom koja je pametna, poštovana u društvu, i žestoko odana. Snažno udara leđima muškarce koje smatra prijateljima i razigranim zalogajem pozdravlja svog ljubavnika, lokalnog mafijaša Bina (Liao Fan). Ona pomaže u nadgledanju Binovih operacija i održava njegove saradnike pod kontrolom. Rani prizor nje i Bina u prepunom noćnom klubu beleži uzbuđenje i opijenost njihovog zajedničkog života. Kada Binov automobil zaustavi banda mladih motociklista i on bude teško pretučen, Kiao je ta koja interveniše pucajući iz ilegalnog pištolja. Međutim, brzo zbog tog čina će biti privedena i osuđena na pet godina zatvora.

Kiao je konačno puštena 2006. godine, a Bin ju je do tada već odavno napustio i našao drugu ženu. A ona nema novca ni posla, ništa osim svoje pameti koja je i dalje vrlo oštra. Njeni pokušaji da ponovo stane na noge rezultiraju sa nekim od najzabavnijih scena u filmu. Ali njeno putovanje postaje sve mračnije i razočaranije s godinama, čak i kada se vrati u Datong u potrazi za novim životnim početkom. Kiao posle ponovo pronalazi Bina za kojim je bila dugo u potrazi da bi ga pronašla, Bin je i sam proveo samo godinu dana iza rešetaka, ali se ni približno nije pokazao kao izdržljiv poput Kiao. Glumac Liao Fan izvodi zamišljenu, srceparajuću predstavu kao nekada moćan i uticajan čovek koji je sada siromašan, slab i gotovo u potpunosti bez prijatelja. Ali ako Bin zaradi našu simpatiju, Kiao je ta koja prva započinje naše divljenje. Ona je ta koja se zaista bori da zaštiti one koje voli i junački se držeći načina života koji polako propada.

Prava zvezda ovog filma je niko drugi osim glumice Tao Zhao, iako ni Liao Fan nije zanemarljiv, jednostavno, Tao Zhao je ta koja dominira ovde u punom sjaju. Njen lik Kiao je snalažljiva, hladne glave i pametna moderna dama. Neumrla ljubav koju ima prema Binu nikada se ne smanjuje ni tokom vremena, ni zbog nevolja sa kojima se suočava. I upravo ta slepa ljubav na kraju izdaje Kiao. Njen nagon i čelična odlučnost da preživi, uprkos svim šansama, u filmu nije presvučena šećerom. Ona laže, voli i čak zastrašuje pojedince da dobije ono što ona želi. Ipak, uprkos svemu tome, Kiao je takođe i ranjiva osoba sa saosećajnim srcem. Ovo je zaista emocionalno složen lik i da nije bilo neverovatno nijansiranih performansa Tao Zhao, to ne bi uspelo sa istom merom kao sa njom na ekranu. Sa svojim osmehom ona može da projektuje toplinu ili oštrinu, i čini se da može po volji da postane mlađa ili starija. To dokazuje da je postala jedna od najboljih glumaca u svetskoj kinematografiji.

Sama neživa okolina postaje njihov sopstveni lik, pokrećući narativ napred. U filmu je izolovanost protagonista naglašena ovim melanholičnim predgrađima. Osećaj usamljenosti i poraza je gotovo, opipljiv. Kineski režiser Jia Zhang-Ke napravio je danas simbol za kineske filmove ili barem određeni žanr u njima. Film je labavo povezan sa Jia-ovim prethodnim delima - dva glavna lika imaju ista imena i ličnosti kao dva lika iz Jia-ovog filma Unknown Pleasures (2002), a radnja je donekle povezana sa pričom Still Life (2006). Pored toga, način na koji je priča para prikazana tokom dužeg vremenskog perioda sličan je filmu Mountains May Depart (2015). Kao rezultat, to je poput zbirke Jia Zhang-Ke-a. 

Prva saradnja Jia Zhang-Ke-a sa snimateljem Ericom Gautierom rezultira filmom koji je bogat atmosferom. Obojica imaju oko za lica i mesta. U najranijim scenama filma koriste se snimci koje je režiser 2001. godine snimio u autobusu običnih ljudi; stoičan, izgubljen u mislima, nesvestan onoga što bi moglo predstojati. Gautier pravi stvarni osećaj za mesto, od muljevitog i kišnog tla, do zavejanog dvorišta zatvora u kome je zatvorena Kiao. Jia Zhang-Ke je predložio da film na neki način odražava osećaj njegove izgubljene mladosti, a oseća se osećanje nostalgije, pa čak i nekarakteristična sentimentalnost u osnovi. Stvorio je fantastičan izlog za veštine svoje supruge Tao Zhao čiji je lik najčistiji duh filma, nastojeći da rekreira nešto što je već nestalo i što više nikada ne može biti. Promena se ogleda u dirljivoj predstavi koja pokazuje emocionalno habanje lika koji ostaje veran onome što želi, iako se čini da je sve manje verovatno da će ga postići.

Jia-ov triler iz 2013. godine, A Touch of Sin, koristio je zapadnjačke, pa čak i filmske elemente borilačkih veština, da bi ispričao priču o utučenim pojedincima nateranim da čine strašna dela nasilja. Jia-ovo delo, Ash is Purest White jedan je od njegovih najboljih dela do sada - rasprostranjena, duboko dirljiva gangsterska romansa koja započinje 2001. i završava 2018. Tokom tih 17 godina, film će pratiti stalnu kinesku krizu identiteta i njihove promene. Pri kraju filma, možda ćete se osećati kao da ste ostarili gotovo koliko i Kiao, i možete se lako pitati da li je Bin vredan svih napora Kiao i da bi možda bilo najbolje samo da zaboravi na njega. Ali, naravno, ne može. Uprkos svim dokazima koji govore suprotno, ona ostaje pri uverenju da, dok sve ostalo oko nje propada, ljubav je večna.

Bilo bi vrlo lako da se film spusti u totalno depresivni prikaz o ponižavanju i patnji, međutim, scenario Zhang-Ke Jia je dovoljno pametan da to izbegne, začinjavajući film dobro uočenim trenucima humora i malim trenucima humanizma. Ash is the Purest White je film koji je često tih, a ne glasan, film koji kao da neprestano posmatra i improvizuje. Film gleda svoje likove bez prosuđivanja i predrasuda, umesto toga radoznao je u detaljima kako funkcioniše svet oko njih. Ash Is Purest White je fascinantno poglavlje u Jiaovoj hronici običnih života pogođenih neviđenom promenom u Kini. Pozadina je često važna kao i priča, a lokacije se dramatično menjaju kako vreme prolazi. Tao Zhao i njeno dugo putovanje je puno iznenađenja i stvari nikad ne idu u pravcu u kojem biste očekivali, ali ima izdržljivost, energiju i pamet da izdrži taj put. U njihovim najsrećnijim zajedničkim vremenima, Bin savetuje Kiao da „uživa u trenutku“, a to bi mogao biti i najmudriji savet filma.

OCENA: 8,5/10.

среда, 16. децембар 2020.

Wasteland / Pustina (TV Mini-Series 2016– )

 

Director: Ivan Zacharias, Alice Nellis

Cast: Zuzana Stivinova, Jaroslav Dusek, Eliska Krenkova, Leos Noha, Jan Cina, Stepan Benoni, Eva Holubova, Miroslav Vladyka, Maxmilian Mraz, Ivan Krupa ...


Čini se da tvorci češke miniserije Pustina koja je prikazana na HBO-u Europe znaju kako se stvara dobar komad TV emisije. Neplodni pejzaž industrijskih rudnika uglja okružuje mali pogranični grad Pustina, mesto psihološke drame Pustara. Ali, fiktivni grad (čije ime na češkom zapravo znači „pustoš“) već je dokazao svoju prekograničnu privlačnost: serija je premijerno prikazana u Karlovim Varima, nakon čega je usledila međunarodna premijera cele sezone na IFF-u u Torontu. Ova odlična i dobro urađena serija, gotovo perfektno, je češki dodatak HBO Europe katalogu, uklapajući se u tradiciju kvalitetnog TV-a sa svojim zapletom zločina i evokativnom estetikom, verovatnim izborom za ljubitelje True Detective-a i Fargo-a, ili čak Twin Peaks-a. Direktor i kreativni nadzornik Ivan Zacharias ističe da serija Pustina nije direktno inspirisana bilo kojom drugom serijom.

Tokom svojih osam epizoda, Pustina priča priču o kontroverznoj gradonačelnici grada, Hani Sikorova (Zuzana Stivínová), i njene dve ćerke tinejdžerke. Njihov otac živi samostalno, u kolibi u šumi - očigledno je da je par rastavljen zbog njegovog nestabilnog mentalnog stanja. U prvoj epizodi nestaje njihova 14-godišnja ćerka Miša, i Hana kreće u dugu, košmarnu istragu u pronalaženju svoje ćerke paralelnu s nejasnim i često smešnim naporima lokalne policije. Razvojni planovi kompanije za proizvodnju uglja suprostavljaju se stanovnicima ovog mesta. Stanovnici zbog toga nisu spremni da se odreknu doma - čak i ako ih kompanija namami novcem. Kada 14-godišnja Miša nestane, čini se da razlozi za to imaju dalekosežne političke implikacije. Potraga za ćerkom čini Hanu sumnjičavom za celu zajednicu, nakon godina mirnog suživota. Pod pritiskom događaja koji se odvijaju, zajednica počinje da se raspada i pokazuje svoje pravo lice. Rešavanje misterije deli priču na nekoliko isprepletenih narativa koji se na kraju povezuju na neočekivane načine.

Smeštena u ožiljcima krajolika severne Češke, Pustina spaja socijalni realizam, intenzivnu psihološku dramu i zadivljujuću misteriju kada događaj koji menja život utiče na članove bliske, višegeneracijske seoske zajednice. Baš kad Hana Sikorova, gradonačelnica sela, dostigne vrhunac svoje borbe protiv strane rudarske kompanije koja želi da pristupi ogromnim rezervama uglja koje leže ispod sela, dešava se tragedija. Kako se dugogodišnje porodične veze počinju raspadati, Hana počinje sumnjati u integritet svakog člana svoje zajednice. Još jedna snažna priča koja izdvaja Pustinu od ostalih savremenih TV emisija i podiže njegov realizam na novi nivo je ona koja se odvija u centru za maloletne prestupnike. Ovde upoznajemo skup problematičnih tinejdžera, koji su možda znali ili nisu znali Haninu nestalu ćerku Mišu. I taj deo radnje je veoma dobro razvijen. 

Ova Češka emisija skoro da nije postigla presek: centralna misterija koja uključuje nestanak tinejdžerke prostire se sve do same završnice. Nasilja je veoma malo, serija više istražuje unutrašnjost ovih ljudi, njihova stanja, i njihove namere. Otpor Sikorove postaje glavna prepreka na putu kompanije. Kad njena ćerka nestane, svuda uočava moguće počinioce. Da li je kompanija otela tinejdžerku da bi je zastrašila? Da li je to bio njen mentalno bolestan bivši suprug? Ili možda nezadovoljni stanovnik? Kako se misterija otkriva, svi u ovom malom gradu postaju osumnjičeni. Svi glumci, uključujući i one koji se samo povremeno pojavljuju na ekranu pružaju izuzetno snažne predstave, neke čak i vredne daljeg praćenja.

Iako je rođen u Češkoj, Zacharias na projekat dolazi kao autsajder, pošto je veći deo svoje karijere proveo u SAD-u, gde je izuzetno poznati direktor reklama. Ipak, čak i u njegovim TV oglasima za automobile, pića i sportsku odeću primećuje se njegov snažan osećaj za lokaciju. Vizuelno se Pustina izdvaja i, u potpunosti se nadmeće sa ostalim hvaljenim serijama HBO-a, čak i, nadmašuje veliku većinu. Seriju je napisao Stepán Hulík, koji je napisao scenario za seriju Agniezske Holland Burning Bush koja je osvojila 11 čeških lavova, najveće nacionalne filmske nagrade u zemlji.

Lokacije pustare sastoje se od velikih prostranstava crnog, rudarsko izdubljenog pejzaža nasuprot klaustrofobičnim postavkama malog grada: pab u kome svi sve znaju, stajalište za kamione i njegove prostitutke i dom za maloletne prestupnike. Sa jednim jedinim zločinom koji se proteže na osam epizoda, Pustina testira gledaoce zahtevajući njihovu lojalnost dok se radnja ne isplati. Ali ni režiser ni kreativni producent nisu sumnjali u ovaj usporavajući dramski luk. Sa svojim univerzalnim temama, ali sa izrazito lokalnim ukusom, Pustina ima potencijal da dosegne emocionalnu vezu gledaoca sa glumcima, lokacijama, i njihovim sveukupnim životima. Odlučna pažnja prema detaljima u pisanju, režiji, glumi i fotografiji sve svedoči o posvećenosti ljudi koji su umešani da ovo zaista bude jedna od najboljih TV emisija poslednjih godina.

Also Known As:
Bulgaria (Bulgarian title) - Пустош
Hungary - Pusztaság
Poland - Pustkowie
World-wide (English title) - Wasteland.

OCENA: 10/10.

уторак, 15. децембар 2020.

Honeyland (2019)

 

Macedonia, 85 min.
Dir. Ljubomir Stefanov, Tamara Kotevska
Cast: Hatidze Muratova, Hussein Sam, Ljutvie Sam, Nazife Muratova
Programme: Animal Magnetism (Canadian Premiere)

Odnevši kući nekoliko glavnih nagrada na filmskom festivalu u Sundanceu, uključujući veliku nagradu žirija Svetske kinematografije za reditelje Ljubomira Stefanova i Tamaru Kotevsku, Honeyland nudi intimni portret života koji se živi u harmoniji sa svetom prirode. Ovaj dokumentarni film prati Hatidze Muratovu, poslednju u dugom nizu makedonskih nomadskih pčelara, koji žive izolovano u planinskom regionu duboko na Balkanu. Vodeći računa o svojim košnicama medonosnih pčela sa gotovo monaškom predanošću, Hatidze svoje male serije svog meda će prodavati na pijacama u obližnjim selima. Njene metode se vrte oko zaštite i poštovanja ovih insekata - njeno pravilo je da uzima samo polovinu meda koje dobija, a ostatak ostavlja pčelama. Filmski stvaraoci proveli su tri godine snimajući Hatidze, a njihovo vreme i strpljenje duboko cene Hatidze i njene pčele. Ovo je svedočanstvo o životu koji se živi pažljivo i jednostavno.

Ovaj dirljiv i lepo zapažen dugometražni debi Ljube Stefanov-a i Tamare Kotevske pravovremena je nefikcionalna bajka smeštena duboko u planine severne Makedonije. Tamo, u kamenoj i muljevitoj kolibi bez tekuće vode ili struje, boravi Hatidze Muratova - poslednja žena divljeg pčelara u Evropi, i njena majka Nazife Muratova. Deleći ovo izolovano postojanje, oni su poput žena izvan vremena. Snimljen tokom tri godine, dok su ko-režiseri i snimatelji Fejmi Daut i Samir Ljuma kampovali na licu mesta dok im se baterije nisu ispraznile, Honeyland je privukao tri nagrade bez presedana na Sundance-u, gde je premijerno prikazan u januaru 2019. godine, i nominovan za dve Nagrade Oskara: Najbolji dokumentarni i najbolji međunarodni film. To je i upečatljiv portret jedinstvenog, karizmatičnog i osetljivog odnosa između čovečanstva i prirode: ovaj film pleni sa svojom plemenitošću bez ikakvog direktnog obraćanja.

Dokumentarni film je u potpunosti posmatran, a gledalac pčelom - na zidu, prati kako Hatidze metodično, s ljubavlju teži svom stadu, smeštenom u brojne ručno tkane skepove i košnice postavljene u kamen, i majci koja je potpuno oslanjajući se na nju. Sa 86 godina, Nazife je slepa i paralizovana i ne može da napusti svoje skromno prebivalište. Par preživljava od oskudnog prihoda koji Hatidze ostvaruje od svojih useva meda: prodaje staklenke bogate bočice izdašnim vlasnicima tezgi na pijacama u Skoplju, glavnom gradu, udaljenom četiri sata putovanja. Iako je smešten u grubo lepom i vrlo posebnom pejzažu udaljene Makedonije, Honeyland se otkriva kao univerzalna priča o odnosu između ljudi i resursa planete, kao i granici između upotrebe i zloupotrebe.

Kada nomadski stočar Hussein Sam stigne sa suprugom i sedmoro dece, Hatidze želi preneti svoje znanje o pčelarstvu novoj generaciji - ali tvrdoglavi Sam ima svoj način rada, izlažući čitav život Hatidze riziku. Sa sedmoro divlje dece i krdom stoke, porodica preti da poremeti taj delikatni saldo Hatidzeovog usamljeničkog postojanja. Njoj ne smeta druženje, posebno uživanje u dečjem prisustvu. Međutim, dok ona razgovara sa porodičnim Husseinom o njenom poslu, on ne pokazuje razumevanje i poštovanje prema živim bićima koja eksploatiše, a njegovi napori prete da zadiru u sredstva za život Muratove. Izgleda da će Husein neko vreme postati negativac dela, ali Stefanov i Kotevska omogućavaju da se pojavi složenija slika. Na kraju, on želi samo da zaštiti i obezbedi svoju porodicu. Na taj način, on nije sličan Hatidze, koja neguje pčele dok se brine o svojoj poluslepoj i nepokretnoj 86-godišnjoj majci.

Honeyland, koji su režirali Tamara Kotevska i Ljubomir Stefanov, široko je hvaljen i međunarodno uspešan dokumentarac. Snimateljska ekipa je u tišini posmatrala Muratovu dok je prolazila svoju dnevnu rutinu. Filmski stvaraoci pažljivo se drže svake scene u prikazivanju Muratove. Izuzetno je to što nijedna osoba na ekranu nikada ne baci pogled na objektiv kamere ili čak ne prizna da su snimljeni. Krajnji rezultat je nešto izuzetno impresivno i upečatljivo, svojstveno. Svi ti sati snimanja pretočeni su u čvrst narativ, jak kao i većina filmova koje ćete verovatno gledati u jednom dahu. Kinematografi Fejmi Daut i Samir Ljuma napravili su čuda sa ograničenim resursima kako bi na najslikovitiji način uhvatili makedonsku divljinu, transformišući ovo u jedan od najlepših dokumentarnih filmova poslednjih godina. Bogat je i lepotom i atmosferom. Ta lepota proteže se i na muzičkoj partituri makedonskog art-pop sastava Foltin, koji likovne predmete uranja u jedinstvene i privlačne zvuke i melodije. Odmah je jasno zašto je Honeyland postigao takav uspeh: to je jednostavno nešto što sija punom snagom.

Međutim, ako dođe do malog smanjenja ovog atraktivnog paketa to je jer postoji mali osećaj izmišljotine: narativ je malo previše jasan i definisan. Ključni emocionalni taktovi se osećaju previše lepo uhvaćeni i uokvireni. Svi dokumentarni filmovi moraju da preuzmu zadatak konstruiranja narativa iz stvarnosti, ali čini se da je Honeyland previše pomerao narativni ugao da bi pronašao istinu - ono što otkriva izuzetno zabavlja i uključuje publiku, ali se redovno oseća više kao drama nego dokument. Ali, to ga nikako ne sprečava da i dalje bude tako poželjan komad TV-a. Hatidze Muratova stvara velikog protagonista u toj drami. Razotkrivena, uljudna i radoznalo optimistična, ona živi svoj samotni život sa zaraznim entuzijazmom prema svojim pčelama i njihovom održavanju. Dve za mene dve za vas, često se čuje od nje - ili čak zapeva - jer pažljivo vadi samo toliko meda da može da živi od toga, a drugu polovinu ostavlja pčelama. Film je povremeno prilično težak za gledanje zbog sve okrutnosti prema slučajnim životinjama. Porodica Husseina je vidno siromašna, ali za razliku od Muratove očito žude za nečim boljim. Očaj vodi u okrutnost i na kraju u bedu.

Koračajući uvek stazom, a zatim hoda uskim izbočenjem i penje se uz planinu do mesta gde pčele žive. Hatidze tiho peva dok bez rukavica i maske uzima malo saća i stavlja ih u tegle. Ne pokazujući strah, nju ne boli nijedno zujanje, i dok se pčele skupljaju na njenoj ruci. Vraća se niz planinu do svoje male jednosobne kamene kolibe osvetljene samo uglavnom svećom. Osim majke, jedini pratioci nikad udate žene su njena mačka i pas. Ova priča u kojoj jedna osoba želi da živi u skladu sa prirodom i susedom jednostavno je ispričana delima i rečima ljudi. Nema pripovedanja, nema intervjua i vrlo je malo muzike u pozadini. Od 400 sati filma, urednik Atanas Georgiev i režiseri proveli su još godinu dana sastavljajući ovu jednoipočasovnu priču. Film se može videti i razgovarati o njemu kao paraboli o suprotnim načinima odnosa prema prirodi - živeti u skladu s njom ili je iskorištavati. Iako je i sam pogođen siromaštvom, Hussein Sam ipak predstavlja moderne industrijalce u potrazi za profitom i bez obzira na posledice po prirodnu sredinu. S druge strane, Hatidze poštuje prirodu, živi od nje, ali uvek vodeći računa da pčelama ostane dovoljno meda. Ona je dugoročno u poslu; Hussein za kratkoročnu dobit.

Na kraju Honeyland deluje jer funkcioniše na više nivoa tema. To je upozorenje o održivosti i krhkom okruženju. To je film prelepe intimnosti i tragedije, retkog uvida u način života. To je proslava tradicije i makedonske kulture. To je portret fascinantne i neizmerno simpatične žene. Više od svega to je pogled u deo sveta koji retko viđamo - daleko od tehnologije i kulture 21. veka, daleko od privilegija i daleko dalje od života koji mnogi od nas u razvijenom svetu uzimaju zdravo za gotovo. Honeyland je medeni retki dragulj.

OCENA: 10/10.

понедељак, 14. децембар 2020.

Ivan's Childhood / Ivanovo detstvo (1962)

 


Režija: Andreй Tarkovskiй (Andrei Tarkovsky)

Scenario: Mihail Papava, Vladimir Bogomolov, Andreй Končalovskiй

Uloge: Nikolai Burlyaev, Valentin Zubkov, Evgeny Zharikov, Stepan Krylov, Nikolai Grinko


Debitantsko ostvarenje velikog Andreja Tarkovskog, Ivanovo detstvo (Ivanovo detinjstvo), poetično je putovanje kroz krhotine i senke ratom razorene mladosti jednog dečaka. Krećući se napred-nazad između traumatične stvarnosti Drugog svetskog rata i spokojnih trenutaka porodičnog života pre početka sukoba, film Tarkovskog ostaje jedan od najneugodnijih i nezaboravnih prikaza uticaja rata na decu. Ruski majstor Andrei Tarkovsky stvorio je svoj kinematografski jezik - onaj koji je nastavio da ima ogroman uticaj na generacije filmskih stvaralaca širom sveta. Pobednik Zlatnog lava u Veneciji, Ivanovo detstvo predstavlja umetničko remek delo u crno-beloj fotografiji.

Ne očekuje se da će niko biti sjajan u nečemu iz prvog pokušaja. Pogotovo ne u umetnosti. Međutim, s vremena na vreme dobijemo nekoga za koga se čini da u potpunosti razume svoju umetnost u svom prvom naletu, kao kad je Mocart prvi put seo za klavir i počeo da postavlja note na liniju glavne knjige. To je bio slučaj sa velikim ruskim filmskim stvaraocem Andrejom Tarkovskim i njegovim debitantskim igranim filmom Ivanovo detstvo. Ivanovo detinjstvo, ponekad poznato i kao Moje ime je Ivan, napravljeno je 1962. godine i priča je o dečaku po imenu Ivan koji se koristi kao izviđač tokom Drugog svetskog rata. Film prati Ivanovu ratom razorenu mladost i živote ljudi oko njega, jer se svi moraju nositi sa uslovima u koje ih ovaj događaj dovodi. Zasnovan je na kratkoj priči „Ivan“ Vladimira Bogomolova. Iako se, kada je reč o nažalost maloj filmografiji Tarkovskog, delima poput Stalker 1979, Solaris 1972 i Andrei Rublev 1966 obično poklanja najznačajnija pažnja, Ivanovo detstvo jednako je vredno pohvale i pažnje.

Dvanaestogodišnjem Ivanu (Kolya Burlyaev) je detinjstvo naglo prekinuto ratom, u kome su mu nacisti ubili sve članove porodice. Nakon toga on se pridružuje partizanima, gde postaje vojni izviđač u prvim linijama sovjetskih borbenih redova, obavljajući visoko rizične zadatke. Pri tom, on zahteva od starijih vojnika da ga, iako je dečak, tretiraju kao jednakog njima samima. Nakon jednog Ivanovog povratka sa zadatka partizani žele da ga, radi sigurnosti, pošalju u vojnu školu i tako zaštite. Međutim, Ivan odbija da ode i insistira da ostane sa četom kako bi nastavio posao vojnog izviđača.

Film se ne bi razlikovao od mnogih drugih primera sovjetskog socijalističkog realizma, da nije bilo zastrašujuće jasnoće fotografije Vadima Jusova i vizuelnog procvata koji ukrašava radnju. Međutim, čak i bez ovih elemenata, ovo je i dalje pronicljiv uvid u bezobzirnu hrabrost mladosti i grotesknu poeziju borbe. Tarkovski prikazuje dualnost između deteta-odrasle osobe potpuno integrisane u rat i svet njegovih snova, gde će osloboditi puni pesnički potencijal ove tužne priče. Film je u to vreme bio prekretnica i pohvalili su ga drugi reditelji i kritičari: pažljiva fotografija, zvučni zapis, liričnost njegovih slika ... Rođen je jedinstveni reditelj i svetski ekrani su se bili pripremili za ovaj dolazak.

Tarkovski posvećuje punu pažnju bedi i sažaljenju rata, ali nikada ne gubi osećaj za poeziju. Bilo da je u pitanju scena udvaranja u šumi ili prikazivanje svetlosti koja se odbija od vode, rad kamere je zapanjujuće fluidan i inventivan. Prva slika koju vidimo je Ivan kao dečak, uokviren paukovom mrežom. Neko može pomisliti da mreža izgleda pomalo lažno, poput dečjeg crteža, i nedugo zatim shvatimo da gledamo kroz prozor u Ivanov idilični svet snova. Početne sekvence su dobri primeri filmske, vizuelne poezije po kojoj je Tarkovski postao poznat. Čini se da je već uspostavio veći deo svog vizuelnog jezika i izložio svoje teme u prvih nekoliko minuta svog debitantskog igranog filma.

Svako ko je upoznat sa kasnijim delima Andreja Tarkovskog ('Solaris', 'Stalker'), možda će njegov debi iz 1962. godine biti iznenađujuće jednostavan (a da se i ne govori o kratkom vremenu trajanja, samo 92 minuta). Zaplet je relativno direktan, prateći siroče Ivana sa ožiljcima od borbi i ljude koji ga koriste da špijunira nemačke snage preko močvare. Ali, Ivanovo detstvo može biti samo film Tarkovskog. Nijedan drugi reditelj nije istovremeno toliko precizan i tako onostran, tako beskompromisno mračan i tako budan za mogućnost radosti. Film se otvara na čarobni način suncem obasjane sekvence u kojoj je dvanaestogodišnji Ivan prikazan kao dečak zlatne kose u sunčanom, pastirskom okruženju, oduševljen prirodom i u prisustvu majke - ali do poslednjih scena bićete neutešni. Jer, stvarnost, kada se Ivan probudi, je da je on očajno dete, koje puzi močvarama posutim bodljikavom žicom i pokušava da ostane živ u ratnoj zoni.

Ivanovo detstvo zasnovano je na hvaljenoj kratkoj priči Vladimira Bogomolova iz 1957. godine, jednostavno naslovljenoj Ivan, mračna priča o razaranjima prouzrokovanim ratom na ličnom nivou. Mihail Papava, prvi pisac koji je pokušao ekranizaciju, promenio je kraj kako bi ga učinio herojskim i naprednijim. U svojoj verziji Ivan preživljava rat. Bogomolov, ostvarujući svoja moralna prava kao autor, nije odobrio promene i vraćen je prvobitni tragični zaključak. Kolya Burlyaev se pretvara u krajnje ubedljivu i emotivnu predstavu kao dvanaestogodišnji Ivan, i pruža nezaboravan lik na ekranu. Kroz snove i flešbekove postaje jasno da Ivana sada pokreće potraga za osvetom. Ovo je potpuno razumljiva reakcija da pokuša da se izbori sa svojom unutrašnjom teskobom (moguće gubljenje porodice, doma, zajednice, celog sela) i sve ono loše što mnoge pokreće u ratu. Tarkovski je predstavio Ivanove snove o detinjstvu, jer je smatrao da je čistoća nevinosti antiteza ratnoj korupciji. Uvođenje moćne vizuelne poetike, koja nije mogla biti izražena odobrenim scenarijima, bila je važna lekcija za Tarkovskog. Uključio je ovu inovaciju u radni metod koji je omogućio umetničku slobodu, u ograničenjima ruske filmske industrije.

Zaista je retkost da bilo koji film bude toliko uronjen u svom pristupu kao Ivanovo detstvo. Koristeći graciozne snimke, Tarkovski osigurava da se saosećamo sa Ivanovom tugom i besom. Na delu je oštra montaža, tako da se nijedna scena ne oseća povučeno ili skraćeno. Snimljeno u bogatoj crno-beloj tehnici, Ivanovo detstvo postavilo je merilo kinematografije još u to vreme. Dijalozi se sjajno izgovaraju u tišini, a muzika samo čini da povremeno doda napetost. U današnje doba, kada se filmovi predoziraju, često se zaboravi važnost tišine u sceni. Ovo je film koji pogađa sve prave stvari da bi poslao pravu poruku.

Film zapravo poput Ivanovo detstvo ne bi bio moguć, jer je bilo koji film koji se bavi ratom morao prikazati Ruse kao klasično herojske i pobedničke, prikazujući slavnu Državu samo u najboljem svetlu. Mala lična priča, koja se završila realističnom tragedijom, nikada ne bi bila odobrena, a ovo čini Ivanovo detstvo istorijski važnim i umetnički impresivnim, postavljajući Tarkovskog u sam vrh ruskih filmskih stvaralaca. Možda zato što se film toliko razlikovao od većine prethodnika, zarobio je maštu nacije i neverovatno dobro prošao u njihovim domaćim bioskopima. Brzo je stekao i međunarodno priznanje, osvojivši Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji i nagradu Golden Gate na Međunarodnom filmskom festivalu u San Francisku.

Ostatak filma prati Ivana i ljude oko njega. Ivan stiže u ruski bunker nakon što je morao da prepliva močvaru okupiranu nacističkim stanovništvom. Nailazi na nekoliko ljudi sa kojima razvija veze: kapetan Kholin, poručnik Galtsev i kaplar Katasonich. Vrlo malo rata prikazano je u Ivanovom detinjstvu. Film se, umesto toga, fokusira na Ivana i ostale likove u ovom bunkeru koji međusobno komuniciraju i pokušavaju da se izbore sa situacijom u kojoj se nalaze. Ivanovo detinjstvo sadrži jednu od boljih predstava za decu koji su izneti ikada na ekran. Nikolai Burlyaev ne zna ništa osim rata i ne želi ništa više nego da pomogne svojoj zemlji u pokušaju da se osveti onima koji su odgovorni za smrt njegovih roditelja. 

Najveće dostignuće Tarkovskog sa Ivanovim detinjstvom je što uspeva da stvori delo sa toliko nezaboravnih i poetičnih slika od materijala koji bi mogao, tako lako, postati previše mračan i depresivan. Čitav opus Tarkovskog je predivan za gledanje, svaki kadar koji je ikad snimio mogao bi biti izolovan i predstavljen uz najbolju fotografiju, a svaki od njegovih filmova sadrži trenutke dubokog pesničkog genija. Ovakav izuzetan rad bi bio dobra polazna osnova za sve koji pokušavaju raditi slične stvari, mada je to i mučno iskustvo, jedan od najupečatljivijih filmova o detinjstvu i njegovom ratu. Iako na kraju tragičan, čine ga podnošljivim neočekivani trenuci lepote od koje zastaje dah. Snimci Ivana tokom čitavog filma, dirljivi su i dražesni. Sve u svemu, Ivanovo detinjstvo je neverovatno lep film. Zapanjujuće je pomisliti da je ovo bio prvi film Tarkovskog i pruža nam uvid u nivo stručnosti ovog čoveka. Iako postoje neke slabe predstave, Ivanovo detstvo je sjajno. Preporuka svima koji istinski vole film, i važi za obavezno gledanje.

OCENA: 9,5/10.

уторак, 08. децембар 2020.

First Cow (2019)

 

Režija: Kelly Reichardt

Scenario: Jonathan Raymond (zasnovan na romanu: "The Half-Life"), Kelly Reichardt 

Uloge: John Magaro, Orion Lee, Toby Jones, Ewen Bremner, Alia Shawkat, Rene Auberjonois


Čini se da neki filmski autori redovno izmišljaju, bilo svesno ili iz nužde, svaki novi film različit od prethodnog. S druge strane, postoje filmski stvaraoci čiji su opusi izuzetno dosledni, neprestano istražujući isti formalni, tematski i emotivni teren, sa različitim efektima. Jedan od takvih je pisateljica-režiserka Kelly Reichardt i njen najnoviji film, First Cow, predstavlja značajno usavršavanje ionako izvrsnog gledišta i prikazuje filmaša kako se razvija čak i dok korača poznatim terenom.

Malo je režisera koji su toliko pažljivi na ritmove prirode - ljudske i druge - kao Kelly Reichardt, a zastrašujuća veština filmaša da izaziva osećaj mesta, misli, emocija i motivacije je u prekrasnoj izložbi u filmu First Cow. Prilagođena romanu Jonathan Raimond-a The Half Life, Reichardtova polagana drama usredsređena je na nomadskog kuvara iz 1820-ih po imenu Cookie (John Magaro) koji se po dolasku u tvrđavu na severozapadu Pacifika, sprijateljuje i kreće u posao sa kineskim usamljenikom King-Luom (Orion Lee), peče i prodaje popularne "masne kolače" napravljene od mleka ukradenog od mlečne krave u vlasništvu bogatog šefa (Toby Jones). Ova misija dovodi do toga da prodaju pekarske proizvode direktno šefu faktora. Pokušaj Cookieja i King-Lua da se uzdignu iznad svoje društveno-ekonomske stanice kroz zločinačku šemu i potencijalna katastrofa koja ih očekuje neizvesno je srce ovog mirnog kvazi trilera. Kadriranje likova usred šumskog zelenila, pucanje grančica, cvrkut ptica, tekuća voda, ljudski dah - to je empatična vizija dubokog muškog prijateljstva i opasnog kapitalističkog poduhvata.

Kada krava, prva na teritoriji stigne, King-Lu smišlja šemu krađe mleka u gluvo doba noći kako bi pravio i prodavao ’masne kolače’ naseljenicima. Njegovo zajedničko ulaganje sa Cookiejom postaje unosan posao. Dok Cookie testira recepte, King-Lu razmišlja o ceni po kojoj će naplatiti desert: njihovim vizijama sreće oštro se suprotstavljaju vrednost koju dodeljuju uspehu i cena koju su spremni platiti za svoju ambiciju. Uklapajući se u diskretne trenutke koji čine njihov odnos i put ka uzajamnom razumevanju, Reichardt je stvorila priču o poreklu od malih, humanističkih detalja.

Reichardtovi kritičari često karakterišu korake njenih filmova kao prespore i ovaj film neće biti izuzet iz te naracije. Ona se duže zadržava na tihim, svakodnevnim životnim trenucima koje bi drugi režiser mogao preseći radi angažovanja publike ili bržeg pomeranja priče. Iskreno, ne znam kako bi neko mogao ovaj film opisati kao spor i dosadan kad ima toliko izuzetno neizvesnih i smešnih trenutaka, ponekad istovremeno. First Cow deluje poput neke stare radosti. Cookie i King-Lu vode duge egzistencijalne razgovore u nežnom zagrljaju svog prirodnog okruženja.

Jedno od primarnih užitaka First Cow je njegov tihi, osetljivi prikaz skladnog muškog prijateljstva, živelo se u užurbanom tempu kakav priliči graničnoj postavci filma. Gledati kako se Cookie i King-Lu polako uklapaju u svoje blago sporedno postojanje u zelenim divljinama. Nemirna ambicija King-Lua ponekad gurne Cookieja da se kreće brže i rizikuje više, ali on nikada ne reaguje na podsticanje svog prijatelja ničim osim svojom uobičajenom dobrodušnom promišljenošću. Nije da u First Cow baš nema drame i sukoba, čija radnja se čini nešto poput filma pljačke, iako se on odvija laganim tempom. U svom poslednjem delu, film prelazi u napeti triler iz divljine, više u kalupu Reichardt-ovog remek dela Oregon Trail-a, Meek’s Cutoff (2011). First Cow elegantno spaja njegovu neobičnu premisu sa prijateljima, akcijom, trilerom, elementima crne komedije, i naravno vesternom.

Pomaže to što Reichardt ima dva pobednička lika u vidu Magaroa i Leea, koji su sposobni da prenesu snagu prijateljstva svojih likova isključivo kroz način na koji međusobno razgovaraju. Uprkos svojoj krađi, Cookie i King-Lu su toliko simpatični da čovek prirodno želi da uspeju, da bi videli kako ispunjavaju svoj san o otvaranju kombinacije hotela i pekare u San Francisku. Međutim, First Cow se ne odvija na mestima, na kojima bi šećer, kajmak i uljudnost mogli da imaju borbenu šansu. Ovo je Amerika - Amerika Kelly Reichardt - i kao takva neprestano stvara nelagodnost na vetru, osećaj da je svaki prosperitet koji se postiže ukočenim radom u najboljem slučaju prolazan. Iako su neumorna vrednost zanatom Cookieja i Leea prikazani kao pohvalne osobine, mogućnost da se njihovo malo preduzeće sruši na kraju ne oseća se samo verovatno već i neizbežno. Veza King-Lua i Cookieja ima intimnost koja nedostaje većini muških prijateljstava na ekranu. Kuvaju obroke jedni za druge i paze jedni na druge dok zajedno stvaraju dom. Oboje su toliko dugo lutali i nalaze utehu jedni s drugima. Film zavisi od njihove hemije, a Magaro i Lee sjajno rade u kovanju tako dirljivog prijateljstva.

Gotovo sva radnja - a radnje je vrlo malo - odvija se u drugoj polovini filma. Prvo poluvreme je sve oko uspostavljanja atmosfere. Oregonski pejzaž je predivan, ali nemilosrdan. Preživljavanje je i dalje posao za sebe, a mnogi rani prizori su jednostavno posvećeni poslovima. Nekima će sam čin gledanja ovih scena biti dosadan posao. Autentičnost slika koje vidimo na ekranu, sa rekvizitima i kostimima oživljava dodatno priču i film sa tako malim budžetom. Reichardt pokazuje da za snimanje filma sa divnom pričom nije potreban veliki budžet.

U filmu Meek’s Cutoff (2010), Kelly Reichardt je ispričala priču iz devetnaestog veka o ljudima koji prelaze visoku pustinju Oregon. Old Joy (2006) govori o dvoje prijatelja koji su se okupili na kampovanju. Dok, Reichardtov novi film First Cow probija put između ove dve premise. Američki zapad otprilike je utabana teritorija u filmovima, ali Kelly Reichardt neprestano otkriva nova blaga. Muškarci se vezuju za toplu vatru i alkohol dok pričaju o svojoj prošlosti i svojim ambicijama. Reichardt ima jedinstvenu sposobnost da se osećate uronjeno u njen svet. A razgovor je samo jedan od onih koji vas zagrevaju do srži - dva muškarca iz potpuno različitih sredina koji govore o svom zajedničkom američkom snu.

U vreme pandemije, građanskih nemira i možda najgore godine mnogih naših života, First Cow nas podseća na jednostavne životne radosti - zanimljiv razgovor, toplo sklonište, dobru hranu. Nije ništa više od toga. To je lep film o dobrim prijateljima i njihovom zajedničkom poslu koji uključuje lepu i zahvalnu kravu. Smeštena na američkom severozapadu, to je priča o muškom prijateljstvu iz 19. veka koje se oblikuje u jednostavnoj, ali dirljivoj First Cow rediteljke Kelly Reichardt. Zaista se nadam da će mnogi ljudi dobiti priliku da pogledaju ovaj izvanredan film.

OCENA: 7,5/10.

понедељак, 07. децембар 2020.

Summer of 85 / Été 85 (2020)

 

Režija: François Ozon
Scenario: Aidan Chambers (novel), François Ozon (adaptation)
Uloge: Félix Lefebvre, Benjamin Voisin, Philippine Velge

U filmovima francuskog filmskog stvaraoca Francoisa Ozona putovanje na plažu uvek je puno događaja. Ponekad je to mesto otkrića ili spokoja (A Summer Dress 1996, Time to Leave 2005), a kod drugih opasnosti i bola (Under the Sand 2000, See the Sea 1997). U romantičnoj melodrami Summer of 85. primorski ambijent malog turističkog grada u Normandiji pokazuje se slatko-gorkim: to je poprište euforične tinejdžerske ljubavne priče koja postaje tragična. Tek od leta 2003. godine, kada je Francois Ozon na filmskom festivalu u Kanu predstavio film Swimming Pool 2003, francuski režiser nije zavodio publiku podjednako drsko kao u filmu Summer of 85, koji je takođe trebalo da bude premijerno prikazan u Kanu, pre nego što je izbijanje globalnog koronavirusa iznudilo otkazivanje izdanja 2020. Iako dolazi kao podatak iz Chambersovog originala, možda će te se pitati: da li bi se, u ovoj atmosferi malog grada iz 80-ih, homoseksualna ljubav zaista mogla odvijati tako glatko - barem u širem, društvenom kontekstu - kao što se ovde dešava.

Nakon što su poslednji dani sezone izbledeli, sa sigurnošću se može reći da je Ozonova mladalačka letnja romansa još jedan lep ulazak u njegovu zauvek jedinstvenu i uzbudljivu filmografiju i ona koja će lepo živeti u sećanju njegovih obožavalaca. Zasnovan na romanu Dance on My Grave Aidana Chambersa, Ozonov film prati učenika Alexisa dok završava školsku godinu i započinje letnje praznike. Dok jednog jutra isplovljava čamac kojim se prevrće, ali na njegovu sreću u blizini je još jedan čamac koji mu dolazi u pomoć, ploveći ovim čamcem je mladić po imenu David. Nakon spašavanja, par se zbližava i počinje da provodi leto zajedno. Suncem okupane plaže i sezonski ormari tako bez napora stvaraju osećaj slobode koji dolazi sa letnjim odmorom u mlađim godinama. Njegov estetski osećaj podseća na letnju romansu Luce Guadagnina Call Me by Your Name. Dani provedeni u jedrenju na vodi, večeri u bioskopu i retko koje vreme provedeno kod kuće brzo postaju leto iz snova za Alexisa, a sada kada je pronašao Davida, prilično je siguran da je dobio i najboljeg prijatelja iz snova.

Čim romansa između njih procveta nakon fizičkog konzumiranja, jednako brzo počinje i da se gasi kada David prizna da ne želi da bude vezan za jednu osobu. Njihova veza je ispričana flešbekom dok je Alexis prvi put pripovedao iz pritvorskog centra, gde je zadužen da napiše priču o tome šta se tačno dogodilo tog leta, koje se završilo tragedijom. Dok događaji polako vode do otkrivanja, Alexis čeka izricanje presude. Predstave su vrhunske. Lefebvre, posebno, stručno prenosi opojnu navalu prve ljubavi, dok Voisin zrači hladnom harizmom - oba glumca će gotovo sigurno dobiti podsticaj u karijeri kao rezultat svog rada ovde. Snažnu podršku daje i Poupaud, dok Bruni Tedeschi osvetljava ekran svojim prekratkim nastupima. Film je dodatno pojačan nekim divno nostalgičnim produkcijskim dizajnom iz 1980-ih, zapanjujućom letnjom fotografijom Hichame Alaouie-a i nekim lepim lokacijama, kao i nekim izborom spot-on soundtracka koji uključuju poput The Cure, Madonne, Roda Stevarta i Bananarame.

Benjamin Disraeli je jednom rekao, „Magija naše prve ljubavi je naše neznanje da nikad ne može završiti“. Iako je strukturirano poput misterije, Summer of 85. najbolje je posmatrati kao priču o mladoj ljubavi i nemogućem savršenstvu sa kojim gledamo te prve navale romantike. Ove teme pronalaze moćan i lep glas u Summer of 85. Fransoa Ozona. Njegov film bruji od struje prve ljubavi, zbunjenosti privlačnosti i eksplozije nove seksualnosti. Dok istovremeno, istražujući trenutak kada krhkost života stupa na snagu. Knjiga je u svoje vreme bila prilično kontroverzno delo zbog priče koja se vrti oko ljubavne veze dvoje mladića. Reditelj Francois Ozon poznat je po filmovima poput Swimming Pool (2003)Frantz (2016) i 8 Women (2002) i jedan je od najpoznatijih modernih francuskih reditelja.

Film Fransoa Ozona ima dve različite polovine, prva koja se bavi ljubavlju, a druga sa smrću. Prvo je mesto gde priča zaista uzima maha, uvodeći odnos koji će se mnogima učiniti poznatim. Vidimo dugotrajne poglede, beskrajne večernje avanture u barovima i osećaj besmrtnosti koji dolazi sa mladima. Uprkos scenama koje nas obaveštavaju da će doći tragedija, veselo je prateći ih u njihovoj beskrajnoj vožnji motociklom, i drugim avanturama. Jednom kada tragedija Summer of 85. krene da se odvija, tempo opada i druga polovina filma postaje emocionalna obdukcija - kako se Alexis nosi sa tugom i kako to može da izrazi. Sve je to vrlo kontemplativno, sa mnogim scenama provedenim gledajući na plažu. Međutim, taj usporavajući tempo u drugom delu ne narušava performanse koje ostaju na visokom nivou sve vreme.

Mrak u srcu filma takođe se čvrsto drži u emocionalnoj prizmi adolescencije. Sa intenzitetom Alexisove tuge i gubitka vezanih za zbunjenost i previranja mladosti. Dok istovremeno tajnost njegovog odnosa sa Davidom izgara u njegovoj sposobnosti da slobodno govori o svom bolu. Njegova majka i otac bili su zbunjeni njegovom tišinom kako se bliži sudski postupak. Njegov jedini poverljivi čovek i podrška, je učitelj koji ga podstiče da napiše svoju priču. Ovo sigurno nije najbolje Ozonovo delo i možda će razočarati one koji previše očekuju od njega. Uprkos manjim propustima radnje, lako ćete se uhvatiti u priču o mladoj ljubavi. 

U svom suncem okupanom odsjaju prve ljubavi, Summer of 85. obavezno će napraviti poređenja sa Call Me By Your Name. Međutim, Summer of 85 ne može biti drugačije, i u stilu i u isporuci; odlučujući se za daleko komercijalniju strukturu i ton. Rezultat je slika koja radosno stvara svoj jedinstveni portret gej tinejdžerskog života iz 1980-ih. Odražavajući deceniju u kojoj je putovanje mladih muškaraca i prve ljubavi obavijeni strahom. U filmu koji blista impresivnim predstavama, ovo delo zaslužuje svoje mesto kao jedan od istaknutih filmova godine.

OCENA: 7/10.