субота, 31. октобар 2020.

The Rental (2020)

 

Režija: Dave Franco

Scenario:  Dave Franco, Joe Swanberg, Mike Demski

Uloge: Alison Brie, Dan Stevens, Jeremy Allen White, Sheila Vand, Toby Huss


Nezavisni horor film koji je zasnovan na premisi paranoje vezane za dom može zaviti nečiju pamet. Naročito kada ste na prazničnom odmoru tokom vikenda i kad vas tajno posmatraju. U rediteljskom debiju Dave Franca, "The Rental" donosi nam priču o dva para koji se moraju suočiti sa sudbinom kada jedna greška dovede do druge, i stvari se potpuno otmu kontroli. 

Dva para, Michelle, Charlie, Mina i Josh odlaze u udaljenu kuću za odmor na obali, koju su pronašli u oglasima, vila deluje kao iz snova i previše primamljivo da bi bilo istinito. Za ono što bi trebalo da bude slavljeničko vikend odmaralište, umesto toga, uslediće pakao. Kada film prvi put započne, Charlie i Mina su prekriveni jedno drugim u kancelariji, kikoću se i na računaru proveravaju imovinu koju iznajmljuju. Međutim, šok je kada se Charlijev mlađi brat Josh pojavi i poljubi Minu. Dok se Josh i Mina samo zabavljaju, Charlie kod kuće zapravo ima suprugu Michelle. Njih četvoro zajedno kreću u iznajmljenu kuću, takođe vode i njihovog psa, iako je u natpisu kuće za iznajmljivanje strogo pisalo pravilo da je to zabranjeno. Parovi imaju složenu priču o prošlosti: Charlie (Dan Stevens) je upravo sklopio veliku stvar sa svojom kreativnom poslovnom partnerkom Minom (Sheila Vand), Josh (Jeremy Allen White) je pomalo zajeban (kratko je bio u zatvoru zbog napada na momka) i ne oseća da je dostojan svoje devojke koja postiže visok uspeh. A Michelle (Alison Brie) već ima razloga da sumnja u svog supruga, ne samo da je prevario svoju prethodnu devojku, već Josh priča da mu to nije prvi put.

Kada se pojave ispred kuće (kuća iz snova), čovek koji im predaje ključeve Taylor (Toby Huss) čini im se malo čudnim. Odmah se dokazao kao mogući rasista (odbio je molbu za iznajmljivanje Mine, pre nego što je prihvatio Charlijevu). Već po dolasku vlasnik se pokazao kao misteriozan tip, iako on tvrdi da obavlja taj posao za svog brata koji je trenutno odsutan. Parovi svoj prvi dan boravka koriste da uživaju u šetnji obilaskom prelepog mesta, drogirajući se, opuštajući se u komfornom đakuziju, igrajući do kasno uz muziku, itd. Međutim, kada Charlie i Mina završe zajedno ispod tuša, otkrivaju da je tamo zapravo kamera ugrađena u glavi tuša. Ali sada nije problem samo što ih je kamera snimila i što ih neko očigledno špijunira, veći je problem ako se snimci u policiji pokažu jasno će se videti prevara Charlija i Mine. Pas je nestao, sve kreće nizbrdo za ove parove.

Na početku njih dvoje odlučuju da to prećute, ali nakon što se đakuzi pokvario moraju da zovu vlasnika da popravi, on dolazi, niko i ne sluti na ono što će se desiti spletom okolnosti. Mina poziva sama vlasnika da mu pokaže kameru i preti sa policijom, vlasnik tvrdi da on sa tim nema ništa i da slobodno pozovu policiju, i vlasnik je zatečen sa onim što vidi, ali, da li mu se može verovati niko nije siguran. Ubrzo ovaj razgovor eskalira u potpuni haos. Josh je video kako se Mina sukobljava sa vlasnikom i kada otkrije o čemu se radi, prebija ga i on završava bez svesti. Na samom početku vlasnik je delovao odmah kao sumnjiv tip, i pre nego što se nešto desilo moglo se naslutiti neka nelagodnost u vezi sa njim. Ali tajne parova su zapravo svojim nevernostima, lažima, i obmanama sami sebi zagorčali živote, a onda ŠOK! Maskirani ubica se pojavljuje pravo niotkuda, i počinje da ih teroriše i urniše. 

Za početak, maskirani ubica ubija vlasnika, ovde je već jasno da vlasnik nije imao pojma o skrivenim kamerama. Ubica je vešto radio: pod sumnjom, da je došao baš kao i oni, kao gost, predstavio se kao neko ko hoće da iznajmi vilu, zatim postavio kamere, i napustio mesto. Međutim, pre nego što ubica reši da ih liši života, prvo će malo naravno da se poigra. Ostavlja na ekranu pušten snimak ispod tuša kako bi Michelle i Josh videli i kako bi se okrenuli sami jedni protiv drugih, iako su to već odavno uradili svojim prevarama. Mnogi gledaoci su bili zatečeni ubicom pred kraj filma i mnogima taj deo nije baš najjasniji, on zapravo na kraju ima smisla. 

Ono što je zapravo impresivno od starta filma u "The Rental" je zvučna podloga koja se lepo utapa uz film. Jedna od razlika od drugih "slešera", je ta što u filmu glavni glumci nisu ti koji će lako savladati svog napadača i otići srećno kući, i film se završiti već na očekivan način, ovde je stvar malo drugačija. Na kraju vidimo, da je ubica isplanirao svaki svoj korak mesecima unapred, odabrao mesto koje je ispitao i koje je dobro proučio. Noć i gustu maglu je odabrao da napadne, sve je planski, ali dva para su sami sebi već po dolasku stavili omču oko vrata sa svojim lažima.

Izlet vikendom na severozapadnom Pacifiku postaje od blago nezgodnog do krvavo užasnog. Film nudi taj mazohistički ugodan spektakl ljudi koji se raspetljavaju dok ubica vreba u senci gledajući. Film nosi poznate žanrovske zamke: lepa kuća, jeziv stanodavac, nestali kućni ljubimac. Rezultat je povremeno nezgodan, ali uglavnom osiguran hibrid horora. "The Rental" vas uljuljkava u lažni osećaj da znate kuda ide. I, nakon 88 minuta, film se može pohvaliti jasnoćom i kompaktnošću. Prikupljajući male mehuriće napetosti - seksualne, bratske, rasne, socijalno-ekonomske - stvara se nelagoda. Charlie i Mina su poslovni partneri, a njihovo pokretanje novog posla je tek postiglo neku neodređenu, ali značajnu prekretnicu. Njih dvoje imaju jasnu privlačnost jedno prema drugom, što se od samog starta filma komplikuje činjenicom da se Mina zabavlja sa Charlijevim bratom Joshom. Atraktivni, uverljivi glumci, oštro kadriranje i rezanje sprečavaju da stvari skliznu nizbrdo. Dave Franco moćno zapoveda tišinom kao merom emocionalnog naknadnog šoka.

U početku se više radi o strahotama koje nanosimo jedni drugima, posebno kada lažemo svoje voljene, a onda debitantski reditelj Dave Franco u osnovi čini taj horor telesnim. Povrh očiglednog potencijala za neverstvo, u igri su i druge intrigantne dinamike - a scenario, koji su zajedno napisali Dave Franco i Joe Swanberg, postavlja ih vrlo efikasno. Ono što funkcioniše u „The Rental“ - uglavnom, to je Francov osećaj za kameru i / ili njegovo partnerstvo sa kinematografom Christianom Sprengerom - podseća nas da se većina problema sa filmovima obično događa mnogo pre početka snimanja. „The Rental“ se neko vreme snalazi u direktnoj seksualnoj neizvesnosti: kada će početi varanje, ko će prvi da napravi pogrešan korak? To je siguran način da zadržite publiku.

Franco je imao prilično kompas kada je krenuo na svoj debi. Pametno je, seksi je, nervozno, ali je i prilično utemeljeno. Osetna je napetost koja se provlači kroz čitav film, čak i uklonjena iz ugla slešera. Ovo nije priča o žrtvama koje čekaju da budu iskasapljene: radi se o prijateljima i porodici koji su spremni da jedu jedni druge. Pa kad nešto opako na ovaj način zakuca, pretvori se u bezizlaznu stvar. Parovi su očigledno presrećni zbog mogućnosti da se tri dana rashlade u prelepoj, otmenoj vili sa pogledom na okean koja je u neposrednoj blizini sa liticom, o lošim stvarima niko nije razmišljao. Romantična ljubomora i rušenje poverenja čine plodno tlo za paranoju horor priča, ali samo ako su pravilno obrađeni. "The Rental", ima sve uslove za tako strašnu žetvu, ali ih ponekad rasipa u bledim banalnostima, iako je to i dalje daleko od lošeg filma. Međutim, ako bih hteo da komentarišem čisto iz perspektive horor-trilera, reći ću da završni deo ovog filma pogađa sva prava mesta. Dakle, ako ste raspoloženi za nešto jezivo (i ne planirate da iznajmite kuću za odmor u skorije vreme), "The Rental" bi mogao da bude dobar izbor.

Većinom kroz dijalog koji deluje svakodnevno, otkriva se mnogo toga o likovima u filmu. Možda je bila namera pisaca da pokažu da takve mračne sudbine mogu pasti na bilo koga. Dovoljno je jezivo da domaćin ima pristup kući dok gosti borave tamo. Možda bi Mina i Charlie spasili nekoliko života da su ostatku grupe rekli šta su pronašli i svi se složili da odu. U savremenom svetu koji zahteva da ukazujemo neviđeni stepen poverenja jedni drugima, malo je stvari strašnije od podsećanja na to šta to zaista znači. 

Ljubitelji hardcore horora možda će biti razočarani relativnom skromnošću filma, ali mi se svi možemo radovati sledećem Francovom rediteljskom potezu. Ne mogu da kažem da su kvalitet produkcije ili performansi bili loši. Uopšte nisu bili. Zapravo je u tom pogledu sve vrhunsko. Samo sam očekivao još malo više. Način na koji Franco polako gradi narativ oko napetosti u likovima deluje kao siguran, ali loptast potez, koji je većim delom ipak uspešan na kraju. Franco i Swanberg sugerišu nešto jednostavno sa svojim filmom: Ako vam iznajmljena kuća ili osoba koja iznajmljuje stvara nelagodu, otiđite negde drugde.

OCENA: 7/10.

петак, 30. октобар 2020.

Relic (2020)

 

Režija: Natalie Erika James

Scenario:  Natalie Erika James, Christian White

Uloge: Emily Mortimer, Bella Heathcote, Robyn Nevin, Steve Rodgers, Chris Bunton, Jeremy Stanford, Catherine Glavicic, Christina O’Neill, John Browning, Robin Northover

 

Australijski horor "Relic" pretvara efekte bolesti i nefunkcionalne veze majke i ćerke u mračan natprirodni-triler film. Rediteljskim debijem, Natalie Erika James istražuje genetsko neurološko pogoršanje i urođene veze koje povezuju majke i ćerke, čak i kroz najstrašnija i najštetnija vremena.

Nakon što Edna (Robin Nevin) nestane sa 80 godina, njena ćerka Kay (Emili Mortimer) i unuka Sam (Bella Heathcote) žure do svog doma. Kad je neko vreme ne viđaju, policija zove njenu ćerku Kay, koja se vozi iz Melbournea s ćerkom Sam. Dolaskom otkrivaju kuću praznu u kojoj Edna živi, ali punu poštanskih beleški s podsetnicima koji se kreću od banalnog, poput „uzmi tablete“, do tajnovitog - poput „ne sledi je“. Ipak, kada se prvobitno nestala dobra Edna vrati pod istim nerazjašnjenim okolnostima pod kojim je i nestala, njeno ponašanje postaje sve nestabilnije, kao da je kontroliše neko zlonamerno prisustvo.

Prilikom ulaska u ovu oronulu priču premisa započinje izgledom da ćemo biti svedoci ili tradicionalne priče o ukletoj kući ili klasičnog demonskog posedovanja. Tonalitet filma omogućava prostor za rast u svakoj sceni, nadovezujući se na sumnje publike u pogledu toga kako će se priča odigrati i koje paklene istine leže ugrađene u zidove ovog misterioznog stana. Upravo ovo kontinuirano sumnjanje u ono što se dešava je to što priču čini jedinstvenom. Kuća je pretrpano staro mesto smešteno u šumovitoj prirodi, a njen dugogodišnji stanovnik je Edna.

Neko vreme Edna izgleda dobro, iznervirana što je tretiraju kao invalida. Ali ubrzo njeno stanje počinje da se pogoršava, a Kay se suočava sa teškim odlukama o budućnosti svoje majke, a uz to je muče noćne more i zvukovi koji je noću šalju kroz zatamnjene hodnike. Fotografija kinematografa Charliea Sarroffa u velikoj meri je sjajna, dok strpljivi, posmatrački okviri neprestano akumuliraju raspoloženje i čine da činija trulog voća izgleda kao mrtva priroda. Na njegovim zamišljenim, prigušenim slikama vesele stvari postaju zloslutne. Ove slike nelagode su dodatno pojačali kompozitor Brian Reitzell i dizajner zvuka Robert Mackenzie. Kako osnovne tenzije između tri žene počinju da isplivavaju na površinu, pogoršane sve nestabilnijim ponašanjem Edne, "Relic" počinje da otkriva ruku: jeziva stara kuća postaje zalogaj za Ednin pogoršani um i zauzima potpuno zlobno ponašanje, pun mračnih hodnika (u potpunosti ih je iskoristio snimatelj Charlie Sarroff), ćorsokaka, skrivenih odaja, promenljive geometrije i vrata koja nestaju iza leđa i pretvaraju se u čvrste zidove. Ali kako film prelazi u drugu polovinu, rukavice se skidaju i "Relic" se pretvara u pun napad na čula. Dvosmisleni kraj podeliće i oduševiti u jednakoj meri. 

Samove interakcije s bakom su lakše, bezbrižnije od onih između Edne i Kay, koje imaju dužu istoriju zajedno i koje se čine kao da su se u poslednje vreme ležerno otuđile. Kuća se neprestano transformiše, a njena transformacija je organski proces, koji eruptira kao prirodni fenomen. Poslednjih 20 minuta „Relica“ izuzetno je nervozno, s intenzivnim osećajem klaustrofobije i terora. „Relic“ je izuzetno snažan debi, a rediteljka Natalie Erika James nam pokazuje da se radi o veoma talentovanom filmašu. Ona potpuno razume komplikovane odnose koji se dešavaju između žena u porodici i istražuje osećaj krivice, osećanje, privrženost, otuđenost i ljubav.

Film ima svoj stil i ukus. Sa nijansama "Hereditary" i "The Babadook", debi Natalie Erike James izbegava jeftina zaplašivanja da bi odigrao psihološki horor na tri različite generacije žena. Iako je "Relic" ponekad zastrašujući i oseća se kao da je dizajniran da uplaši publiku do svoje srži, ima dirljivu stranu koja zaista ima nešto posebno u sebi. Postoji nekoliko scena u kojima je pomalo zbunjujuće gledati, ali to su prolazni trenuci. "Relic" ono što zapravo priča su užasi čovečanstva i samog života.

Paralele sa "Hereditary" i "The Babadook" se mogu povući - sva tri filma su užasi ženskog porekla duboko povezani sa majčinstvom, uglavnom ograničeni na jednu kuću u kojoj zlo takođe vreba iz senke. „Relic“ verovatno neće nadmašiti ta dva filma, uglavnom zbog Jamesovog pohvalnog, ali podeljivo neverovatnog završetka, nakon kojeg film postaje manje objašnjiv. 

Scenario Natalie Erike James i Christiana Whitea deli radnju na tri različita čina. Prva je procedura zbog nestanka Edne, jer Kay i Sam odgovaraju na pozive policije. Pa ipak, kada se Edna pojavi nepovređena i naizgled u redu, film se pretvara u lepo odigranu porodičnu dramu, a Mortimer, Heathcote i Nevin, prenose verodostojne, naturalističke-porodične veze.

"Relic" označava povoljan debi za japansko-australijsku rediteljku Natalie Eriku James, koja želi da spori triler uleti u kosti, umesto da vas nabija jeftinim preplašivanjem. „Relic“ je očaravajuća mešavina frenetičnog delovanja (naročito kada dostigne vrhunac) i gotovo nepodnošljive tišine. Kuća je snimljena kao zbirka "relikvija" u prašnjavom muzeju koji je dugo zatvoren, a kamera se zadržava na predmetima: vitraž na ulaznim vratima, crne mrlje na zidu, trulo voće u činiji. Dok, dugački statični snimci praznih hodnika kuće, senkovitih stepenica, blago otvorenih vrata ... krajnje nerviraju. Nešto je iza ugla. Ili odmah ispred vrata. Nešto je iza zidova. Senke se pomeraju. I Kay i Sam osećaju da u ovoj kući nešto nije u redu. Ali, ako su scenario i režija veliki deo uspeha ovog filma, trio žena na ekranu pridružuju se tome. "Relic" će sigurno zaraditi svoje mesto na bilo kojoj horor listi koju treba gledati u budućnosti. "Relic" ima toliko ljubavi koliko i straha i to je ono što ovaj film čini jednim od boljih iz horor žanra u poslednjih nekoliko godina.

OCENA: 6,5/10. 

среда, 28. октобар 2020.

Ozark (TV Series 2017– )

 


Kreatori: Bill Dubuque, Mark Williams

Uloge: Jason Bateman, Laura Linney, Jason Butler Harner, Anthony Collins, Sofia Hublitz, Skylar Gaertner


Kako izgleda kad se fini ljudi okrenu kriminalu – tako bi se ukratko mogla opisati radnja Netflixove serije Ozark. Kao jedna od najboljih Netflixovih emisija, Ozark definitivno važi kao jedna sjajna serija u kojoj ćete zasigurno uživati. Marty Byrde (Jason Bateman), njegova žena Wendy (Laura Linney), njihova ćerka tinejdžerka Charlotte (Sofia Hublitz) i sin Jonah (Skylar Gaertner) sele se u Ozark. Po svemu izgledaju kao obična američka porodica. Upravo takav imidž pomaže im da zadrže svoj posao: da peru novac za drugi najveći meksički narko-kartel.

Jason Bateman američki je glumac kojeg ne treba posebno predstavljati, poznat je svim ljubiteljima dobre i zabavne komedije. Sada ipak, u ovoj ozbiljnoj triler seriji ima glavnu ulogu. Bateman ne samo da glumi glavnu ulogu, već je jedan od režisera i producenata serije. Što je očigledno jedan od ključnih recepata za uspeh. On glumi Martyja Byrdea koji će se vrlo brzo naći u vrtlogu komplikacija u naizgled idiličnom porodičnom životu – umešanost u pranje novca za narko kartel i nevernost supruge prouzrokovat će rušenje mirnog života. Prisiljen je povući nekoliko brzih radikalnih poteza kako bi spasio svoj i život svoje porodice. U Ozarku mora naći način kako oprati novac, a radi se, naravno, o milionima te pokušavajući držati FBI na pristojnoj razdaljini. 

U Ozarku ne vidimo puno sunca, zapravo, skoro ga i nema, krajolik je siv i vlažan što ipak ne znači da nije zavodljivo lep. U takvoj tmurnoj prirodi nije teško zamisliti strašne zločine, a oni se u Ozarku događaju takvom brzinom i u takvoj količini da u jednom trenutku prestajemo brinuti za njih. Kada je vodeća uloga moralno konfliktni porodični čovek koji pere novac od droge za meksički kartel, nemoguće je izbeći poređenje s Breaking Bad. Međutim, Ozark stoji na sopstvenim nogama kao čvrst, nervozan komad televizije. Ovakva vrsta košmarnog kvaliteta i jedinstvena šema boja razdvaja Ozark, bar prve sezone, od ostalih popularnih kriminalnih drama s kojima se često upoređivao. Još jedna stvar koja ga izdvaja od Breaking Bad, je prisustvo porodice Byrde. Martyjeva supruga Wendy prisutna je u poslu kao i njen suprug, posebno u drugoj sezoni, njihova deca Charlotte i Jonah već znaju čime se njihov otac bavi do kraja druge epizode. Efekat pranja novca izvor je velike napetosti tokom cele serije, jer se deca neizbežno uključuju kao saučesnici u porodičnom poslu. 

Prva sezona privlači nizom fascinantnih negativaca, zapravo tu je gotovo nemoguće naći dobar lik. Čak i deca pokazuju falične karaktere: sin na pragu puberteta bez problema u lovu ubija jelena, a i sa starijom sestrom u drugoj sezoni krade novac kartela. Marty se pričom uspeva izvući iz svake grozne prilike i pokazuje neverovatnu hladnokrvnost u stresnim situacijama. Ni njega ni njegovu suprugu ne muče nikakvi moralni problemi, pogotovo zbog činjenice da su im najbliži saradnici u Ozarku postali zemljoposednici koji na svojoj farmi uzgajaju mak, odnosno proizvode heroin. Bračni par Snell (Jacob i Darlene) su bića iz pakla koja neprestano imaju potrebu za ubijanjem, pogotovo kada procene da je povređena njihova čast. U kasnijim sezonama emisija gubi mali deo mračne i napete atmosfere zbog koje su ranije sezone bile ubedljive. Srećom, rastući ulozi i stalni preokreti i narativni događaji održavaju gledaoca privučenim i zainteresovanim za seriju.

U svojoj osnovi, Ozark govori o dvoje ljudi koji su se toliko zajebali da nema povratka nazad. Jedina uteha koju mogu pronaći je privremena. Možda je to u svakodnevnoj žurbi, kada mogu sebi da odvrate pažnju radom. Možda se osećaju lagodno samo kad lažu - lažu tako ubedljivo da veruju jedni drugima kad ne mogu da veruju sebi. Ili možda njihov jedini pravi mir dolazi tokom tih prolaznih trenutaka kada su sposobni da se suoče s istinom, što znači da se usredsrede na jedno: spasavanje svoje dece. Iz široke socijalne perspektive, pandemiju je lako sagledati na sličan način: istorija će biti podeljena na pre i posle izbijanja Covid-19. Ali trenutno smo još uvek u sredini. Mi samo pokušavamo da to prebrodimo, fiskalno, emocionalno, a za neke i fizički.

Na kraju, Ozark je jaka, atmosferska kriminalistička drama koja izvodi mnoga poređenja s Breaking Bad, ali stoji pod svojim uslovima. Košmarna atmosfera, složeni likovi s višestrukim motivima i sjajan tempo udružuju se da bi stvorili televiziju koja je vredna i prekomernog uživanja. Najveći kvalitet Ozarka su izvrsni glumci predvođeni Batemanom i Linney. Lako se može pretpostaviti da će serija ići dalje. Uprkos svim manama druge sezone to je i dalje odličan komad krimi-drame o natprosečnim pojedincima koje nepovoljne prilike čine lošim ljudima. Za koje, nekim čudom, imamo mnogo razumevanja.

Ocena: 9/10.

уторак, 27. октобар 2020.

The Guilty / Den skyldige (2018)

 

Režija: Gustav Möller

Scenario: Gustav Möller, Emil Nygaard Albertsen

Uloge: Jakob Cedergren, Jessica Dinnage, Omar Shargawi, Johan Olsen, Jacob Lohmann, Katinka Evers-Jahnsen, Jeanette Lindbæk 


Živimo u vremenu kada nas sa filmovima zasipaju svakodnevno, kada nam se nudi sve i svašta, a kad sagledamo realnu sliku toga svega na kraju, većina je samo dobar marketing, kvalitet uglavnom izostaje, to se posebno odnosi na ovo moderno vreme poslednjih godina. Kako prepoznati dobar film pitanje je postalo sve češće koje slušamo, kako doći do njega u moru svega tog nekvalitetnog, polako postaje napor koji valja uložiti. Ali kada zagusti, Danci, Šveđani, Španci, Islanđani...itd, su uvek tu da nam priskoče u pomoć i dobace neki dragulj sa strane. U ostalom, od njih se to i očekuje.

U prošlosti bili smo svedoci mnogih filmova čija se radnja odvija u jednoj prostoriji sa samo nekoliko glumaca, ili potpuno sami („Locke“, „Buried“, „Rear Window“ i mnogi drugi). S druge strane, iako ih je bilo, filmove ove vrste, samo s jednim likom, nemamo baš često prilike gledati. Jedan takav film jeste upravo The Guilty koji je bio nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma, kao kandidat Danske. Zapravo, samo na trenutke ovde vidimo neke ostale likove koji su sporedni. Snimanje takvih filmova u jednoj prostoriji, s jednim glumcem, je hrabra odluka s obzirom na to da su glumci uskraćeni za klasičnu scenografiju. Upravo taj „hendikep“ vrlo često zna biti motivacija da daju svoj maksimum.

Radnja filma smeštena je u kancelariji policijske službe za hitne slučajeve. Alkoholičari i ljudi koji su doživeli nesreću samo su neki od onih koji zovu i traže pomoć. Asger (Jakob Cedergren) je policajac, koji je sticajem okolnosti, trenutno na poziciji dispečera Hitnih slučajeva. To nije posao iz njegovih snova – sedenje na centrali i prosleđivanje slučajeva policiji ili hitnoj pomoći. U toku jednog takvog poziva javlja se Iben, a Asger i jedan od zaposlenih u centru brzo shvataju da je njegovu sagovornicu kidnapovao suprug dok je njeno dvoje maloletne dece ostalo samo kod kuće. Izlazeći iz okvira svojih ovlašćenja i procedure Asger stupa u kontakt sa Matildom, ćerkom Iben, striktno joj obećavši da će s njenom majkom biti sve u redu.

Asger zatim poziva uplašenu ženu Iben (Jessica Dinnage, koja svojim glasom prenosi impresivan niz emocija), koja govori da je njen otmičar vozi na neko nepoznato mesto. Asger kreće da pomogne da zaustavi kombi u kojem je Iben pre nego što stvari odu predaleko. Tada se poziv prekida. Ne mogavši ponovo da stupi u kontakt s Iben, on umesto toga poziva njenu šestogodišnju ćerku, koja mu govori da je njen otac bio kidnaper. Bez ičega osim telefona i računara, Asger postaje čovek opsednut slučajem, odlučan da spasi Iben. U tom trenutku, on, i mi zajedno s njim, smo već uvučeni u slučaj koji on nakon završetka smene ne može da ostavi. Likovi  i njihove interakcije su toliko autentične da je lako s punom jasnoćom "videti" spoljni svet.

Triler za jednu lokaciju na jednom mestu često može na kraju igrati kao niskobudžetni trik, umesto kao kreativan izbor, ali reditelj Gustav Möller ga koristi za stvaranje filma koji deluje zategnuto i klaustrofobično. Takođe nikad ne izgleda jeftino. Glavni akter ima dodatnih problema na poslu, zbog kojih je i dospeo, privremeno, na mesto dispečera, ali to na njegovu požrtvovanost i želju da pomogne poptunim neznancima ni najmanje ne utiče. Prema svim pravilima i savetima kolega da ide kući, da nije na njemu da rešava slučaj, shvatamo da nije tipičan „igrač“, „običan“ službenik, već prava osoba koja, ukoliko bi vam pomoć zatrebala, treba da se nađe s druge strane slušalice. On ne odustaje i samo uz pomoć telefonskih poziva pokušava da joj pomogne. Retko je kada se glumcu pruži prilika da potpuno dominira filmom, a Jakob Cedergren to koristi u potpunosti, pretvarajući svaki trenutak i odsjaj u nešto izvanredno.

U manje sigurnim rukama, to bi na kraju moglo da bude poput jeftinog trika ili jeftine zafrkancije, ali zahvaljujući Mollerovoj inscenaciji, scenariju punom preokreta i upečatljivoj izvedbi glavnog glumca Jakoba Cedergrena, to je zakivajuće, nervozno iznenađenje koje pratimo u jednom dahu. Pametan pristup priči nam daje dovoljno vremena kako bismo oblikovali sopstvene sumnje i zaključke. 

Gradeći radnju postepeno i sporo, reditelj nam ne daje puno podataka o Asgeru. Gledajući film shvatamo samo da je on u centru privremeno, da mu nedostaje rad na terenu i da sutradan ima vrlo bitno suđenje. Iako imamo osećaj da s njim nije sve u najboljem redu, između ostalog i zbog sutrašnjeg suđenja, reditelj nam planski i ni malo slučajno postepeno otkriva detalje. 

The Guilty je pedantno i pažljivo urađen film. Dizajn zvuka impresionira posebno, kao i trenuci tišine koji su neophodni za njegov uspeh. Gustav Moller je rano naučio svoj zanat, njegov vrhunski film je masterklasa u napetosti koja se prati bez daha. Kada su u pitanju filmovi koji se odigravaju u jednoj prostoriji, The Guilty je neprikosnoven.

Napetost sirovih živaca koju ovaj triler donosi delimično je zahvaljujući scenariju koji su zajedno napisali Moller i Emil Nygaard Albertsen, koji je jednako pametan i spretan. Iz razloga koji na kraju postanu jasni, Asger Holm itekako treba da bude heroj. Radi se o načinu na koji opažamo svet oko nas, ne na objektivan, pošten način, već na način vođen sopstvenim pristrasnostima i potrebom da imamo svrhu u svetu. Od početka filma Asger se oseća frustrirano i demoralizovano, zaglavljen iza radnog stola, ali onda ga zove Iben. To mu odmah daje zločin koji treba da reši i način da sebi dokaže da je još uvek u stanju da učini neko dobro delo na svetu.

Ocena: 9/10.

среда, 07. октобар 2020.

I Saw the Devil (2010)

 


Originalni naziv filma: Akmareul boatda

Režija: Kim Jee-woon

Scenario: Kim Jee-woon, Park Hoon-jung

Uloge: Lee Byung-hun, Choi Min-sik, Joon-hyeok Lee, Bo-ra Nam, Gook-hwan Jeon, In-seo Kim, Ho-jin Chun, Kap-su Kim


Ljudi su jednostavno navikli na filmove iz iste - holivudske - kuhinje, a južnokorejski filmovi nisu padali na pamet većini ljudi. Mnogi su ga gledali i mnogi će ga tek gledati, što je dobra prilika da Zapad malo zamenite Istokom. Filmovi su im - jaki, neobični i potpuno drugačiji od onoga na šta ste navikli, ali što je najbitnije, ovi filmovi su veoma kvalitetni i moćni. Početkom novog južnokorejskog filmskog talasa smatra se izlazak filma “Shiri” 1999. kada je prvi put u istoriji te zemlje na boks ofisu zabeležen profit od preko par miliona dolara. Mada su tada mnogi smatrali da je u pitanju jedinstven događaj, tamošnji reditelji čvrsto su odlučili da pokažu da nije u pitanju slučajnost i da su dovoljno sposobni i inventivni da održe kvalitet i uspehe. Za svega dve godine interesovanje za južnokorejske filmove je skoro dvostruko poraslo (prodaja bioskopskih karata 2001. je porasla za 49 odsto u odnosu na 1999), država je počela značajno više da ulaže u kinematografiju i tako je nastala nova, rastuća filmska sila. Danas nema ozbiljnijeg filmofila da nije pogledao barem par dela iz ove zemlje, a za one koji su ostali neupućeni ili su željni dobrog filma iz ove zemlje - upravo dolazi jedan takav.

Korejski reditelj Kim Jee-woon prestavlja film za koji će vam trebati pre svega dobar želudac za gledanje, a onda će vas film zalepiti za stolicu puna 2 sata i 23 minuta koliko ovaj film traje. Pripremite se na nešto što do sada niste videli, nešto vraški dobro. Započinjući besprekorno nelagodnom scenom otmice zavejane snegom, priča prati upečatljivog tajnog agenta Kim Soo-hyeon-a (Lee Byung-hun) koji se zakleo da će pronaći ubicu njegove trudne verenice koju je oteo psihopata. Nakon pronalaska manijaka (Oldboiev veličanstveno raščupani Choi Min-sik), on mu ugrađuje uređaj za praćenje i nastavlja da ga prati širom zemlje, i da ga muči. U 144 minuta, Kim Jee-woon-ov film očigledno veruje u politiku više-je-više, sa idejama o beskorisnosti osvete i opasnostima zagledanja u ambis odveden u njihove grafičke krajnosti. „ I Saw the Devil “ je gotovo savršeno kinematografsko iskustvo, dvosatni izlet u najmračnije delove ljudskog stanja.

„I Saw the Devil “ je nešto mnogo zanosnije i složenije od bilo čega što se do sada videlo na nekom filmu iz ove vrste osvetničkih filmova. To je sirovo, mračno i nemoguće turobno remek-delo, nemilosrdna priča o moralu koji se užasno pokvario. Ovo je film neću preterati ako kažem rame uz rame sa najvećim filmskim klasicima. "I Saw the Devil" je šokantno nasilna i zapanjujuće ostvarena priča o ubistvu i osveti. Oličenje čistog zla, Jang Kyung-chul je opasan psihopata koji ubija iz ličnog zadovoljstva. U ledenu, snežnu noć, njegova najnovija žrtva je lepa Joo-yeon, ćerka penzionisanog šefa policije i trudna verenica elitnog specijalnog agenta Kim Soo-hyeon-a. Opsednut osvetom, Kim Soo-hyeon je odlučan da uđe u trag ubici, čak i ako to znači da i sam postane čudovište. A kada pronađe Jang Kyung-chul-a, njegovo predavanje vlastima je poslednja stvar na njegovom umu, jer linije između dobra i zla otpadaju u ovoj đavolski uvrnutoj igri mačke i miša.

Treba reći da ovaj film ne treba svrstavati u čisti Triler. Jeste i triler, ali to vam ostaje u drugom planu kad odgledate sve ove scene torture, klanja i ubijanja koje mogu zaista da vam pomere želudac. Osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju kako treba ali to nije uvek slučaj. Kim Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.

Neminovna su poređenja sa drugim filmovima, to neka radi svako za sebe, ali ono što ovaj film izdvaja je odsustvo neke “semantike višeg reda”. Ne možete da prebrojite ni ubice ni žrtve, ne zato što ih ima kao u Rambu, nego zato što ih ima svuda, a niko vam ne daje objašnjenje za to. Film je više nego upečatljiva posveta (ne pohvala) zlu u ljudima i tome kako se “ne sme postati čudovište da bi se borilo protiv drugog čudovišta”. O tehničkim aspektima filma ne treba ni pričati, vrhunska produkcija. Ovo je remek delo na svoj način.

Za sada su barem tri vladajuća majstora korejske kinematografije sigurna. Park Chan-wook i Bong Joon-ho dobijaju zaslužene pohvale, ali jednako dobar kao i jedan od njih je naizgled manje poznat Kim Jee-woon. Iz crne komedije (A Quiet Family) prešao je u horor (A Tale Of Two Sisters) u zločin (A Bittersweet Life) u vestern (The Good the Bad the Veird) i svaki put je sjajno uspeo. Ovaj film postaje mračniji od svega što je do sada snimio sa brutalnom i izvrnutom pričom o opsesiji, osveti i ludilu ...

Pored fizičkog bola, raste i frustracija u ubici dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronalazi. Film ne posustaje svih 144 minuta, takođe se nikada ne oseća sporo, drži vas od prvog do poslednjeg minuta zategnutim na ivici sedišta, dok vi sudite i razmišljate o svemu što se dešava na ekranu, a na kraju filma ostajete još neko vreme u šoku i neprestanom razmišljanju o onome što ste upravo pogledali. Čak i po standardima ekstremne azijske kinematografije ovo je mnogo krvav film. Ali za ljubitelje tog žanra punog srca - to je neophodno gledanje.

Glumačke predstave su vrhunske. Choi Min-sik se jasno isticao kao zastrašujući i uznemireni serijski ubica Jang Kyung-chul, Lee Byung-Hun, kao specijalni agent Kim Soo-hyeon, takođe pruža sjajne performanse. Leejeva predstava glavni je katalizator koji pita publiku da li strašni zločin nad nevinima oslikava jednak ili gori čin osvete. Ako ste uživali u dosadašnjem talasu korejskih filmova, volite filmove o osveti ili samo dobre trilere, verovatno će vam se svideti „ I Saw the Devil “.  Ako ste gledaoci filmova oni sa "slabijim stomakom", onda ovo verovatno nije film za vas. S obzirom na to, ovaj film je graciozno snimljen, dobro odglumljen i izaziva gledaoce svakim svojim korakom koji pravi. Ozbiljnost žestine u ovom filmu sprečava da ga preporučim svima, ali kao što sam već rekao, oni koji vole "žestoko" - teško da će naći bolje od ovoga.

Kim Jee-woon čvrsto drži svaki snimak. Mučenje je u najmanju ruku kreativno, a tuča u stakleniku ističe se u nizu napetih, savršeno postavljenih komada. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim Jee-woon razvija. To je zaista prelep film, uprkos užasno brutalnom izopačenom nasilju koje je prikazano, ali takođe i emocionalno težak. Oštra režija, fantastične dve glavne predstave i scenario pomažu da ovaj film postane jedan od najrazornijih filmova serijskih ubica u poslednjih nekoliko godina. Maestralno.

OCENA: 10/10.