понедељак, 17. август 2020.

Buried (2010)

Režija: Rodrigo Cortés

Scenario: Chris Sparling

Uloge: Ryan Reynolds, José Luis García Pérez, Robert Paterson, Stephen Tobolowsky, Samantha Mathis, Ivana Miño 


Kada ste poslednji put pogledali neki film koji je fokusiran samo na jednog glumca koji ne izlazi iz kadra svih 90 minuta? Evo jednog takvog. Imamo živog čoveka (Ryan Reynolds) stavljenog u sanduk i zakopanog duboko u zemlji, dok se bori da ostane živ samo sa upaljačem, mobilnim telefonom i nekoliko drugih stvari koje bi mogle biti od koristi. Mogli bi ste se zapitati da li bi takav film zaista mogao da zadrži vaše interesovanje i pažnju. Srećom, reditelj Rodrigo Cortes sa filmom "Buried" ne samo da će zadržati vaše interesovanje, već će vas napasti sa napetošću do krajnjih granica, i držaće vas u neizvesnosti od samog kraja. Ova mrtvačka jednostavna radnja filma je odličan primer kako se s malo toga može napraviti dobar film. "Buried" je dobio svoju svetsku premijeru na Sundance filmskom festivalu u Januaru 2010. godine.

Čovek je uhvaćen u očajničkoj trci s vremenom u ovom klaustrofobičnom trileru reditelja Rodriga Cortesa. Paul Conroy (sjajni Ryan Reynolds) je američki vozač kamiona s ugovorom da radi u Iraku, a dok je isporučivao tovar kuhinjske opreme u sklopu programa humanitarne pomoći, uhapsili su ga pobunjenički gerilci koji ga žele držati kao taoca. Paul je onesvešten, stavljen je u kutiju sličnu mrtvačkom sanduku i sahranjen živ, sve što ima na raspolaganju za pomoć su upaljač i mobilni telefon.

Kad se probudi šest metara pod zemljom, bez ideje o tome ko ga je smestio ili zašto, život za vozača kamiona i porodičnog čoveka odmah postaje paklena borba za opstanak. Njegov kontakt sa spoljašnjim svetom i sposobnost da sastavi tragove koji mogu da mu pomognu da otkrije svoju lokaciju ludo je ograničen. Loš prijem signala, baterija koja se brzo isprazni i nestašica kiseonika postaju njegovi najgori neprijatelji u čvrsto zatvorenoj trci s vremenom, boreći se protiv panike i očaja, Paul ima samo devedeset minuta da bude spašen pre nego što se njegova najgora noćna mora ispuni.

Zarobljen u podzemlju, sa ograničenim kiseonikom, Paul besno poziva svoju porodicu, svog poslodavca i američke vojne i političke predstavnike, pokušavajući da ostane miran jer mu se šanse za preživljavanje smanjuju sa svakim minutom. Paul očajnički, drhtavih prstiju uspeva da pozove vladino odeljenje i, identifikujući se kao američki državljanin, vrišti u pomoć. Ali glatka, smirujuća osoba koju čuje na telefonu, očigledno ne shvata situaciju dovoljno ozbiljnom i budi u njemu još veću nervozu. Paulovi telefonski pozivi s njegovom porodicom su srdačni, a njegov dugotrajan crno-komičan razgovor sa poslodavcem  je set čistog užasa.

Sve ove stvari kombinuju se u "Buriedu" za neverovatno jedinstven doživljaj, i onaj koji mnogo veći filmovi nisu u stanju da postignu. Dodajte ovom jedinstvenom iskustvu tragično moćan scenario, impresivnu glumu, prodaju poteškoća, produkcijske kvalitete, i dobijate film visokog kvaliteta. Ima momenata kada ćete se osećati kao da ste zarobljeni u sanduku zajedno s njim. Atmosfera je klaustrofobična i neprijatna do vrhunca. Osetićete njegov strah, njegov bes i frustracije. "Buried" je film o nagomilavanju napetosti i visceralnom osećaju neprijatnosti. Neki od rediteljevih izbora pri kraju filma su neoprostivo surovi, ali postižu ono što je bilo namera. Ovo nije film za one sa slabim srcem, niti one sa fobijom od malih prostora. Ovo je težak film, ali i film koji će nagraditi svakoga ko ostane do samog, gorkog kraja.

Izvanredna stvar u vezi ovog filma je ta što reditelj Rodrigo Cortés, uprkos ograničenjima koje nosi radnja koja se dešava samo unutar sanduka, zadržava pažnju publike intezivno i konstantno. On izbegava monotoniju i ne "vara" koristeći se flešbekovima koji bi skrenuli pažnju sa ovoga što gledamo bez predaha. Razgovori preko mobilnog telefona nam omogućavaju da saznamo detalje o Paulovoj prošlosti kao i razloge zbog kojih je trenutno tu gde jeste. Sve u vezi stila, naracije, glume i strukture, dizajnirano je da se izgradi jezivi osećaj straha dok se "Buried" bliži svom zaključku.

"Buried" ne bi bio tako efektivan bez glume Ryana Reynoldsa koji je svoj imidž "čistunca" ovde zasenio mračnom ulogom. Dok krv curi niz njegovo čelo, Reynolds se kupa u znoju dok se kamera ne miče s njega svih 90 minuta. Kamera uspeva da uhvati svaku emociju koja prelazi preko njegovog lica, od najmračnijih momenata očaja, pa do blagog nagoveštaja nade. Osvetljava ga samo upaljač ili svetlo od displeja telefona. Lako je shvatiti da bi bilo koji glumac rekao da je ova uloga zastrašujuća, jer je više od pola snimljeno izbliza, ali Reynolds pruža svoje do sada još uvek neviđene glumačke sposobnosti. Ostali "glumci" su samo glasovi sa druge strane žice koje ne viđamo u filmu.

Publika će od samog početka znati da je "Buried" drugačiji, film počinje crnim ekranom i skoro polaminutnom tišinom. Zatim, baš kada publika počinje da se pita da li se projektor pokvario, čuju se zvuci kako se neko budi u mraku. Proći će još neko vreme pre nego što upaljač osvetli ekran. Ostati do kraja filma je nešto između iskustva i teškog iskušenja, ali kad se sve završi, gledalac ostaje još dugo pod utiskom filma, o kojem će i dalje razmišljati. Krize u našim životima uvek su definisane govorom. Ako možete da podnesete čist, zastrašujući, teror za drobljenje u stomaku, onda je ovo za vas.

OCENA: 8,5/10.

петак, 14. август 2020.

Capernaum / Capharnaüm (2018)

 

Režija: Nadine Labaki

Scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwany

Glavne uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kawsar Al Haddad, Fadi Yousef, Nadine Labaki …


Dobitnica velike nagrade žirija na filmskom festivalu u Kanu - Nadine Labaki, priča priču o libanonskom malom dečaku koji tuži svoje roditelje jer su ga rodili, zbog zanemarivanja jer ne vode brigu o njemu. Glavni junak dečak po imenu Zain, ima i sestru sa kojom se jedino slaže, a otac koji je alkoholičar i majka koje nije briga za njih se ponašaju neodgovorno za čitavu porodicu koja je u totalnom rasulu. Kada odluče da prodaju njegovu sestru pedofilu, Zain beži od kuće. Film prati Zaina na putu od borbenog uličara do očvrslog dvanaestogodišnjeg "čoveka" koji beži od kuće od svojih nemarnih roditelja i preživljava zahvaljujući svom zdravom razumu i neverovatnoj snalažljivosti. On se kasnije brine i o Etiopljanki Rahil i njenom sinu Jonasu koje upoznaje dok luta ulicama, završava u zatvoru zbog teškog zločina, i najzad, traži pravdu na sudu.

Naslov filma Nadine Labaki znači u prevodu „haos“ i to je ono što priča pruža. Capernaum zauzima svoje mesto pored filmova poput Central Station (1998) Waltera Sallesa i Pixote (1981) Hektora Babenka kao najbolje prikazane slike dece ulice koji uče kako da prežive u svetu u kojem trpe ekstremnu uskraćenost i zanemarivanje.

Zain nema papire ili izvod iz matične knjige rođenih i ne zna tačno kada se rodio, ali to je doba kada ga postavlja zubar kod kojeg odlazi na pregled. Odrasta u siromaštvu u Bejrutu sa majkom Souad (Kavthar Al Haddad), ocem Selimom (Fadi Kamel Iousef) i sestrom. Roditelji jedva mogu da priušte da se hrane, a kamoli svoju decu. Nakon što Zainovu mlađu sestru udaju za lokalnog biznismena, pedofila, Zain beži od kuće.

Ovde je prikazan Bejrut, razorena metropola u obliku lavirinta. Porodice žive u propadajućim stanovima, malo odraslih osoba ima uobičajene poslove, a deca ne idu u školu. Zainove veštine preživljavanja su dobro izmenjene, jedna od najokrutnijih ranih scena dolazi kada očajnički pokušava da pomogne sestri da sakrije menstruaciju. On zna, čak i ako to ne učini, da će njihovi roditelji iskoristiti njeno sazrevanje kao izgovor da bi je prodali.

U filmu ne saznajemo zašto su Zain i njegova porodica zarobljeni u siromaštvu ili šta je dovelo Rahil u Libanon. Takođe ne otkrivamo mnogo o ocu njenog deteta. Zain je neodoljiva figura sa usađenim osećajem moralne pristojnosti, film izgleda optimistično, čak i u najmračnijim trenucima. Postoji i nekoliko komičnih situacija iako film prevladava tugom i boli, način na koji ovaj lojalni dečak psuje odrasle koji pokušavaju da ga prevare.

Capernaum prikazuje svu bedu Libije i njene najsiromašnije stanovnike. Mali Zain biva primoran da se brine sam o sebi, a kasnije i o bebi mlade Etiopljanke sa kojom se sprijateljio i koja je odvedena u pritvor zbog problema sa papirima i prebivalištem, dok on ostaje da živi u njenoj kolibi sa njenim sinem i pokušava da se brine o njemu, dok istovremeno mora da misli i o sebi, on ga vodi svuda sa sobom, hrani, presvlači dok mu je čak i napravio prevozno sredstvo koristeći stare lonce i skateboard. Zain je smislio i nekoliko ideja kako da zaradi novac, dok se bori u svom surovom i teškom životu. Sve se ovo dešava, sve je ovo stvarno u životu tih ljudi tamo, ta tuga, patnja, savršeno slikovito i precizno pokazuje svu tu bedu. Svet Capernauma je izuzetno mračan i surov, tim pre što je autentičan. Beda, i samo beda. I poneki dobar čovek ili dete izgubljeni u svoj toj prljavštini, potpuno obespravljeni i odbačeni. S druge strane, ovaj film u sebi istovremeno sadrži nešto neuništivo optimistično. Rediteljka nudi filmsko iskustvo koje bez ulepšavanja prikazuje stvarnost, istovremeno sa snažnom željom da se ono loše promeni.

Film je napravljen sa grupom neprofesionalaca koji igraju likove čiji su životi usko paralelni sa njihovim. Capernaum je film sa širokom paletom: bez upozorenja može da se zapali emocionalnim intenzitetom, i iznenadi neočekivanom nežnošću. Lako je postavljen u dubini sistematske nehumanosti društva, Capernaum je film nade koji pogađa pravo u srce. I kada pomislite da ne može više da vas slomi, on to radi opet iznova. Mnogo je tuge i boli u ovom filmu, a sve to povremeno se preseče sa po nekim širokim osmehom koji izmami dečak Zain, zbog svojih mudrih dela i odluka. Film ima jake elemente - naročito nastupe Zaina al Rafia i Džordanos Šiferu u ulogama Zaina i Rahil. Ni jedno ni drugo nisu profesionalni glumci.

Film Nadine Labaki nije samo realan, on je preklapanje istine i pretvaranje da je samim svojim postojanjem komentar na naše vreme. Narasla migrantska kriza u Libanu (1,5 miliona raseljenih Sirijaca u zemlji do sada) dobija ljudsko lice u ovoj često mučnoj drami. Labaki zauzima nepokolebljiv neorealistički stav da beleži probleme koji su zadesili tinejdžera Zaina nakon što je pobegao od kuće kada su njegovi roditelji prodali njegovu jedanaestogodišnju sestru. Ništa u filmu nije ublaženo, niti je rađeno na jeftinu patetiku, ovde su stvari surovo i užasno realne. Sa takvim načinom pristupa filmu kao što to radi Labaki, Capernaum je dobio pun potencijal da ostane dugo upamćen kao jedan od najboljih filmova snimljenih u poslednjoj deceniji na temu bede i siromaštva...

Capernaum je film koji se rečima teško može u potpunosti opisati, to treba videti. Pakao kroz koji Zain i većina tog naroda, dece, tamo prolazi svakodnevno je nemerljiv rečima. To nije film koji bih nazvao zabavnim, već uznemirujućim. Bavio se siromaštvom i prekomernim stanovništvom u sopstvenoj porodici. Bavio se nekim rušilačkim posledicama emigracije bez dokumentacije, i svim nedaćama i posledicama na te ljude. Do sada je prikazano dosta filmova na ovakvu temu, ali možda ni jedan tako fascinantno i direktno kao u Capernaum-u.

U ovoj priči ne samo da osećate teret mladog muškog junaka i divite se njegovoj upornosti, jer je svaki dan njegovog mladog života neprestalna užurbanost i borba za opstanak, već se i sam gledaoc saoseća s njegovim likom. Ostavit ću svako spominjanje velike tragedije u ovom filmu, ali onima koji se ne plaše "putovanja" na inače manje poželjne destinacije u ljudskoj priči, preporučujem ovaj film. Ovo je jedno nezaboravno iskustvo, nešto što se ne zaboravlja tako lako. Film je na festivalu u Cannesu nakon završetka bio ispraćen sa petnaestominutnim aplauzom.

OCENA: 10/10.

субота, 01. август 2020.

The Last Dance (TV Mini-Series 2020)




Dokumentarna serija "The Last Dance" premijerno je prikazana na Netflixu 20. aprila, a sledeće dve nove epizode ​​svake nedelje. Serija u režiji Jasona Hehira (The Fab Five, The ’85 Bears, Andre Giant) govori o jednoj od najvećih ikona i jednom od najuspešnijih timova u istoriji sporta - Michaelu Jordanu i Chicago Bullsima iz 1990-ih. Snimci sezone 1997/1998, kada je tim osvojio svoje šesto NBA prvenstvo, više se nikada neće videti. Gledaoci će moći da saznaju kako je sve počelo - od Jordanovog detinjstva, teških vremena Bullsa pre Jordanovog dolaska i sastava ekipe posle Jordanovog dolaska 1984., do borbi koje su dovele tim do prvog NBA šampionskog prstena. Serija će gledaoce provesti kroz prvih pet šampionata u kojima dominiraju Chicago Bullsi, a između njih će moći da vide njihove izazove, borbe i pobede van terena koji su bili deo kulturnog fenomena koji su stvorili Jordan i Chicago Bullsi.

Tokom sezone 1997-98, napetost između igrača i uprave Bullsa bila je na vrhuncu, jer su Jordan i trener Phil Jackson nagovestili da bi ovo mogla da bude poslednja zajednička sezona tima. Ekipi snimatelja odobren je pristup bez presedana za ovu godinu, a serija dokumenata, koju je maestralno režirao Jason Hehir, prati putovanje ekipe tokom godine, dok se prebacuje napred-nazad na prošlost igrača, sa Jordanom, koji grabi lavovski deo reflektora. "The Last Dance" beleži Jordanovo putovanje kao deteta koji je želeo da igra bejzbol, dok se u Chicago Bullsima, pojavio kao njihov vođa i na kraju postao jedna od najvećih svetskih sportskih ikona u istoriji sporta. Tempo pripovedanja i retro snimci pulsirajućih trenutaka kojih je Jordan bio deo tokom 13 godina boravka u Chicago Bullsima čine izuzetno gledanje, posebno za one ljubitelje sporta.

Jordanov suštinski demon, bio je da nije mogao podneti poraz. Njegova je bila nepokolebljiva, beskrajna odlučnost da pobedi. Ova tema traje kroz celu seriju, a sam Jordan uopšte nije rezervisan za tvrdnju da je pobeda bila jedina stvar. Kako emisija izveštava, „To ne znači ništa bez tog prstena.“ Pobedio je, ali bio je razdražljiv i neprestano je vršio pritisak na svoje saigrače, što mu je često ostavljalo malo naklonosti kod kolega Bullsa i onih s kojima se suočavao u drugim timovima. Takođe ima dosta sukoba „u lice“ među rivalima na terenu i sa saigračima, i, naravno, sa upravom.

Neverovatan scenario koji služi kao fascinantna pozadina glavne priče, koja podvlači dešavanja o prvenstvu 1998. godine i predstavlja obimne profile Jordanovih saigrača poput Scottie Pippena, Dennisa Rodmana, Stevea Kerra i glavnog trenera Phila Jacksona, a istovremeno sadrži mnoštvo svežih intervjua koji su radili sa rivalima i slavnim ličnostima iz sveta košarke i šire. Međutim, gledaoci će tokom celog vremena moći da svedoče svim tenzijama i sukobima koji su definisali ovo poslednje, šesto ligaško prvenstvo. Michael Jordan i Bullsi devedesetih nisu bili samo sportske zvezde, već globalni fenomen. A rezultat stvaranja ovog dokumentarnog projekta je jedan od najfascinantnijih sportskih dokumentarnih filmova koji smo dobili kada se radi o sportu, a gledaoci to definitivno neće želeti propustiti.

Posle 10 epizoda "The Last Dance" možete da se osećate kao da ste putovali izbliza i daleko u geografiji, psihologiji, sociologiji, sportu, zabavi, medijima i poslu. Upoznajemo ljude koje inače nikada ne bismo. U stanju smo da zavirimo ispod haube bezgranične strasti koju sport oslobađa; među igračima, navijačima, trenerima, komentatorima, piscima, vikend-ratnicima (koji i dalje pokušavaju da postignu poene), onima koji sedimo na kaučima zalepljenim za televizor i mnogim drugima. Vidimo cenu slave, kao i čisti i neprekidni rad. Istraživanje ličnosti dokumentarca i uvid u složenu porodicu, prijatelje i profesionalne odnose obavljaju se inteligentno i pažljivo.

Michael Jordan je bio najbolji koji je ikada igrao košarku. Bio je izuzetno uspešan vođa, na svoj način, veran svojoj prirodi i ciljevima. Čovek koji je svoj tim doveo do naslovnica kao najbolji košarkaški tim, ikada. Američka ikona. Ali takođe, "The Last Dance" sigurno ne ignoriše ideju da je ovo bio i timski napor.

Ono što ovaj dokumentarni film čini najlepšim jeste da nam pokaže ljudsko biće koje nikada nije odustalo, koje je dalo više nego što je iko drugi mogao, koje je sebe gurnulo preko granice i koje je pokazalo šta je to zapravo motivacija. Michael Jordan će se upisati u istoriju kao najbolji i ako vam treba bilo šta na ovu stvar zašto je to tako, ovaj dokumentarac pruža upravo to. Pun neočekivanih zaokreta i trenutaka koji su van verovanja, sa veličanstvenošću Michaela Jordana i Chicago Bullsa. Ljubitelji sporta ili ne, "The Last Dance" je nešto što se mora videti.

OCENA: 10/10.