недеља, 31. мај 2020.

Hotel Mumbai (2018)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu



Režija: Anthony Maras

Scenario: John Collee, Anthony Maras

Uloge: Dev Patel, Armie Hammer, Jason Isaacs, Nazanin Boniadi, Amandep Singh


Mumbai (nekadašnji Bombaj) je jedan od najvećih gradova na svetu i grad u Indiji (oko 13 miliona stanovnika) sa miksom vera (islam i hinduizam), običaja i kultura. Bio je meta velikih terorističkih napada u dva navrata, jednom je to bila podzemna železnica, a drugi put luksuzni hoteli. Film “Hotel Mumbai” zasnovan je na istinitoj priči o terorističkom napadu na Taj Mahal Palace – luksuzni hotel u Mumbaiju. Kako ne bismo zaboravili taj napad i kako bismo se podsetili na ovaj stravični događaj, pobrinuo se australijski reditelj i scenarista Anthony Maras, u svom dugometražnom prvencu.

Reditelj Anthony Maras zasnovao je priču na intervjuima sa žrtvama (na osnovu onoga što su ispričali neki preživeli gosti i radnici koji su se zatekli u hotelu), i trudio se da na autentičan način prenese napetu atmosferu iznenadnog napada. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je doživeo ovacije čak deset minuta nakon završetka. 

Novembra 26. godine 2008. deset naoružanih napadača stiglo je u Mumbai. Podeljeni u četiri grupe, počeli su krvavi pohod na grad. Životom su platile više od 160 osoba, koje su im se našle na putu. Iako je tog dana u Mumbaiju izvršeno nekoliko istovremenih terorističkih napada na nekoliko lokacija, glavni fokus je na napadu na raskošni hotel Taj Mahal, verovatno najluksuzniji resort u Indiji i omiljeno mesto okupljanja bogatih gostiju sa zapada.

Ono što je potpuno nestvarno je da u gradu od 13 miliona ljudi nije bilo specijalaca, i da se satima i satima moralo čekati da ekipa stigne iz 1400 kilometara udaljenog New Delhija. A dok su se specijalci vukli prema Mumbaiju, u hotelu su teroristi goste i hotelsko osoblje tamanili kao golubove.

Dev Patel (izuzetan glumac, blista i ovde) igra jednog od zaposlenih u hotelu, koji iznenada mora da postane spasilac svojih gostiju. Takođe, vidimo goste, druge radnike koji su odlučili da pobegnu sa lica mesta (ili pokušaju da pobegnu), kao i one koji su odlučili da ostanu, policiju, napadače, i porodice zatočenih koje sa strepnjom prate vesti o napadu, mole se i plaču.

S tehničke strane, “Hotel Mumbai” je dobro urađen film, a strah i napetost su opipljivi svake sekunde. Usred haosa, ranjavanja i krvoprolića, ono što se ističe je kako obični ljudi postaju »izvanredni ljudi«, pokazujući uzornu hrabrost. I teško je gledati sve te ljude, odnosno radnike koji su rizikovali i izgubili život pokušavajući da spasu goste – po principu hotela „Gost je Bog“, što ćemo i čuti u uvodu od šefa kuhinje. Dev Patel se posebno ističe jer daje izuzetno srdačne performanse, dok ga svi ostali glumci odlično prate. 

Anthony Maras je rekao da je hotelsko osoblje stavilo tepsije za pečenje i šerpe u svoje košulje kao zaštitu, i naoružalo se oklagijama i kuhinjskim noževima kako bi pokušalo da zaštiti sebe i goste. Skoro čitava dva sata trajanja, gledalac je ostavljen da se bori sa intenzitetom te konfuzije, ne znajući kada, i odakle će da proleti metak, te kome će biti suđeno da ga primi. Naoružani napadači bili su obučeni u Pakistanu i, kao što je prikazano u filmu, naređenja su primali preko uređaja za komunikaciju na daljinu, i bili su izmanipulisani lažnim obećanjima. Svakom je obećano bolji život, kao i njihovim porodicama, ako urade ono što se od njih traži. Samo, kada je to još nekom bilo bolje nakon počinjenog najtežeg zločina? No, onaj ko takve osobe bira vrlo dobro zna kod koga takve šuplje priče prolaze.

Kroz film svedočimo neopisivom razaranju, strahu, užasu, preživljavanju i tome kako i na koje sve načine se ljudi odupiru smrti. Ne samo da je film zasnovan takođe na dokumentarcu “Surviving Mumbai” (2009), već su tvorci dobili i pristup transkriptima originalnih telefonskih razgovora između hotelskog osoblja i spasilačkog tima. Hotelski dizajn je spektakularan, sve tu pršti od luksuza, a kinematograf Nick Remy Matthews intenzivno kruži kamerom oko naoružanih terorista i ljudi koji leže krvavi ili se bore za život. Reditelj Anthony Maras je izabrao onaj najbolniji način da ispriča ovaj događaj, pa bih sa preporukom bio oprezan. No, opet, za one sa malo jačim stomakom neće biti greške, radi se zaista o izvanrednom filmu: i na tehničkom i na glumačkom planu.

Na kraju, sa filmom “Hotel Mumbai” je odana počast ne samo onima koji nisu preživeli, već i onima koji su preživeli, spasili i stavili svoj život na kocku kako bi zaštitili goste. I nadamo se da u budućnosti više neće biti ovakvih događaja koji ostavljaju duboke rane koje nikada ne zarastaju.

Ocena: 9/10.

Victoria 2015.


Režija: Sebastian Schipper
Scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schulz
Uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff, André Hennicke, Anna Lena Klenke, Eike Frederik Schulz..


Kada bismo svi znali unapred šta će nam se dogoditi posle neke odluke koju donesemo, verovatno nikad ne bismo pravili greške. A pošto nemamo pojma, često pravimo greške – nekad manje, nekad veće, a ponekad kobne. Uostalom, ko još donosi pametne odluke u 4 sata ujutru? “Victoria” je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći u Berlinu. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno.

Film je premijeru imao na Berlinalu, gde je odmah (2015. godine) postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade; najvažnija je svakako Srebrni Medved za kameru. Nagrade su stizale i sa drugih festivala, bilo je tu još dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, “Victoria” nije samo uspešan “festivalski hit”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati. Radi se o izuzetno napetom filmu koji prolazi kroz nekoliko žanrova, sjajno koristi svoje lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima. Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu.

Naša glavna junakinja Victoria (Laia Costa, glumica iz Barselone, ovde blista u punom sjaju) je lepa, mlada i ljubazna devojka, koja se nedavno preselila u Berlin. Tu sada radi kao konobarica za minimalac, ne poznaje nikoga, a nemački još uvek nije naučila (govori engleski). Negde oko 4 sata ujutru, Victoria napušta noćni klub u kojem je bezbrižno plesala celu noć, a na izlazu upoznaje četiri mladića, koja su čuvari kluba upravo izbacili napolje.

U većini slučajeva samo to bi već bio dovoljan signal da su Sonne (Frederick Lau), Boxer (Franz Rogowski), Blinker (Burak Yigit) i Fuss (Max Mauff) ekipa za izbegavanje. Međutim, što zbog alkohola, što zbog usamljenosti, Victoria će prihvatiti njihov poziv za nastavak druženja. Nakon kratkog razgovora s njima, postaje jasno da se Victoria i jedan od mladića sviđaju jedno drugom. Njih dvoje zajedno pokušavaju da se odvoje od grupe kako bi bili sami, puno šetaju i razgovaraju, a reditelj Sebastian Schipper i kinematograf Sturla Brandth Grøvlen lagano kruže kamerom oko ovog simpatičnog para. Njihovi razgovori izgledaju iskreno i dirljivo, posebno razgovor u kafiću kojeg drži Victoria, međutim, uskoro sledi pravi pakao. Trenutak kada je prihvatila poziv za druženje pokazaće se da je to bila najgora odluka u njenom životu.

Do skoro polovine filma stiče se utisak da se radi o nekom totalno drugačijem žanru, a ne o krimi-trileru visokog kalibra u koji će se pretvoriti. Saznajemo da ti momci imaju neke opasne planove za to veče. Vraćaju se ostali u kafić i govore kako im je potreban još jedan čovek da odrade jedan posao, pa pitaju Victoriju da li bi htela da pomogne oko tog posla, naglašavajući više puta samo da im je potreban još jedan čovek, ništa konkretno o kakvom poslu se radi.

Victoria je osoba koja pristaje na sve, previše dobra i neiskvarena, i s širokim osmehom konstantno. Victoria pristaje da im pomogne, ne znajući apsolutno ništa, iako su je svi ubeđivali da nije ništa čega se treba plašiti, upravo je suprotno. Iznenađujuće, “Victoria” odjednom postaje pravi pljačkaški film jer naša junakinja mora biti vozač za bekstvo. Schipperovi pokreti kamere postaju brži, film ubacuje u petu brzinu i pretvara se u napetu akciju koja oduzima dah.

Njihova romansa prekinuta je na pola puta jer je Sonneu i njegovim prijateljima naređeno da se sastanu sa profesionalnim gangsterom kojem su ostali dužni, pa sad treba da odrade taj dug. Victoria ih prati do parkinga, gde muškarci dobijaju zadatak da opljačkaju banku. Ono što će uslediti promeniće život svima, a neki više nikad neće ugledati svetlost dana.

Koliko brzo stvari u životu mogu da krenu po zlu možemo videti u ovom filmu, ako to već do sad nismo naučili na svojoj koži. Međutim, ako naša junakinja preživi – verovatno će biti najbogatija devojka u Berlinu. To je na kraju, doduše, možda i najmanje važno, s obzirom na to šta će joj se sve izdešavati u životu. Nemački reditelj (čak je i glumac) Sebastian Schipper, radi besprekorno svoj posao i za taj posao je adekvatno nagrađen. Ali, glumica Laia Costa (danas ima 36 godina, a u filmu manje od 30) je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je fenomenalna, od prve scene u kojoj pleše u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do nesigurnosti i straha, pa sve do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere (DP Sturla Brandth Grøvlen snima iz ruke i često juri za glumcima koji trče, voze bicikl, prati ih niz stepenice, u automobile i najimpresivnije prikazuje scene pune akcije) glavni razlog za gledanje.

Prosto neverovatno da je Schipper snimao neprekidno više od dva sata na 22 lokacije sa 150 statista i nekoliko pomoćnika koji su radili na filmu, zar nikome nije bio potreban čak ni kratak predah da ode, recimo, u toalet? Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru, to smo već videli više puta, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već ozbiljan poduhvat. Zanimljivo je da je reditelj Sebastian Schipper glumio u “Run Lola Run” (1998), koji je sličan ovom filmu. U “Victoriji”, zajedno sa bandom, posmatramo grad sa krova, lutamo praznim trotoarima i skrivamo se u dvorištima – sve na početku deluje kao san, ali ćemo nakon nekog vremena upasti u ozbiljne probleme.

Kada se svede račun na kraju, “Victoria” je tehnički perfektan, na glumačkom planu izuzetan, i nezaboravan film. „Jedan grad. Jedne noći.“ Tokom 138 minuta. Snimljen u jednom kadru. Pored svega toga, ovo je jedna real story priča i jedan od onih filmova o kojem ćete razmišljati još dugo nakon što se završi.

OCENA: 9/10.