недеља, 27. децембар 2020.

Another Round / Druk (2020)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu

Režija: Thomas Vinterberg

Scenario: Thomas Vinterberg, Toblas Lindholm

Uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, Lars Ranthe, Maria Bonnevie…


Alkohol, korist ili šteta, zadovoljstvo ili nesreća, uvek na granici između poroka i leka. A sve u zavisnosti od toga ko i kako ga koristi i sa kakvim namerama. Mnogima koji uživaju u “mračnim čarima” alkohola i ne pada na pamet da pomisle kako je on slepi vođa i da ih vodi pravo u ambis. Doduše, možda i znaju, ali je on jači od njih i u njihovoj slabosti pronašao je svoju šansu da gospodari njihovim razumom. S obzirom na štetu koju pravi ljudima, mala je uteha za čovečanstvo da alkohol, pod uslovom da se koristi sa ciljem i u malim količinama i te kako može da koristi čoveku. Film "Another Round" je možda i najbolji film o alkoholu i alkoholizmu koji smo ikada imali priliku gledati, a pritom nije gnjavaža o štetnosti.

Izuzetno cenjeni danski reditelj Thomas Vinterberg (Jagten, Submarino, The Celebration) vratio se ne tako davno u velikom stilu na filmsku pozornicu i osvojio nagradu ne samo za najbolji evropski film godine, već i za najboljeg reditelja, a on i njegov stalni saradnik Tobias Lindholm odneli su i nagradu za najbolji scenario. "Another Round" je potvrdio svoju dominaciju na raznim festivalima, a nagrade su se samo gomilale. Pored toga što alkohol zauzima veliki deo ove priče, "Another Round" je takođe film o prijateljstvu i životu kao večitoj borbi.

Scenario i režija upareni su sa izvrsnim radom još jednog Vinterbergovog dugogodišnjeg saradnika - Madsa Mikkelsena. Mikkelsen je vrsta glumca koji može da se postavi u skoro svaku ulogu i deluje kao da je prilagođena njemu. Može biti heroj ili negativac, pokazati ranjivost, zastrašivanje, snagu, slabost - nema mnogo toga što ne može učiniti. Vinterberg i Mikkelsen su poslednji put zajedno radili na filmu „Jagten“ iz 2012. godine, čija je radnja bila vezana za nastavnika koji je nepravedno optužen za seksualno zlostavljanje deteta i histeriju koja je usledila u njegovom malom gradu. Mikkelsen se sada ponovo vraća u učionicu kao Martin, ali ovog puta je zadužen za učenike starijih razreda koji se pripremaju za popravne ispite. Ali, ni oni ni njihovi roditelji ne žele ga u učionici zbog njegovog potpunog nedostatka entuzijazma. U međuvremenu, kod kuće jedva da vidi suprugu Aniku (Maria Bonnevie), koja radi u noćnim smenama, a čak i ona priznaje da on nije čovek koji je nekada bio.

Međutim, ovde Mikkelsen nije sam, četvorica prijatelja i profesora su Peter (Ranthe), Nikolaj (Millang), Tommy (Bo Larsen) i Martin (Mikkelsen). Svi imaju između 40 i 50 godina, a Martinu se čini kao da ga niko više ne doživljava. Izgubio je samopouzdanje, ni u čemu ne pronalazi zadovoljstvo, pa tako u jednom trenutku pita ženu da li je postao dosadan i potpuno nezanimljiv čovek? Svi oni, a posebno Martin, kao da osećaju da su upali u krizu srednjih godina i da im se život pretvorio u potpunu monotoniju. No, vrlo brzo će doći na ideju kako uneti nešto novo u svoje živote. Ova četvorica prijatelja pokušavaju da testiraju teoriju norveškog psihijatra Finna Skårderuda, koja govori da su sva živa bića rođena sa 0.5 promila alkohola manje nego što bi trebalo. Iako i sami nisu skloni alkoholu, odlučuju se za eksperiment u kojem će održavati konstantno određeni nivo alkohola, jer nas ta količina kako kažu, čini kreativnijim, opuštenijim... I dok sve ovo zvuči kao teritorija koja je možda poznata od ranije, kinematograf Sturla Brandth Grøvlen snima impresivno savršene predstave (posebno vodećeg čoveka Mikkelsena), kao i slavljenički kraj koji deluje tamno koliko i svetao.

Neprekidno povećavajući ulog, četvorica muškaraca započinju eksperiment održavajući stabilnih 0,5 tokom celog radnog dana. Oni su staloženiji, otvoreniji i muzikalniji. Oni predaju s veselim uzbuđenjem i inspirišu svoje srednjoškolce. Martin, bezvoljan u početku, blista. Živ je, podmlađen i razigran. Zatim četvorka pomera dnevne granice, prelazeći iz eksperimenta koji je trebao da im posluži kao zabava u situaciju koja brzo postaje veoma ozbiljna po njihove živote. Posledice postaju ne baš tako prijatne, kako za Martina, koji se razilazi sa ženom, tako i za ostale. U svemu tome se reditelj jako oslanja na glumce, odnosno na jednog od najboljih evropskih i svetskih umetnika u tom zanatu, Madsa Mikkelsena.

Posle Martina, Tommy i Nikolaj su ti koji najviše blistaju. Nikolaj sa prelepom suprugom i troje savršene plavokose dece, eksperiment započinje iz naučne radoznalosti i želje da se zabavi. I za razliku od ostalih, on od „eksperimenta“ ima više da izgubi nego da dobije, a na kraju plaća cenu kada stvari krenu van kontrole. Zatim je tu Tommy, koji služi kao sekundarni protagonista filma. Tommy, najsrećniji i najpozitivniji u grupi, na kraju plaća najvišu cenu, dok ostali prestaju kad shvate da im je dnevno piće počelo proždirati život. Tommy to nije u stanju i dalje pada u očaj, na kraju završavajući tragično svoj život.

U tuđoj ruci i sa drugom grupom glumaca, ovaj film bi još uvek možda bio ubedljiv, ali ne i sjajan. "Another Round" je jedan od onih filmova koji zaista kombinuju komediju i dramu, zahvaljujući fantastičnoj priči i šarmantnim, zabavnim, i pre svega, savršenim performansima. Mikkelsen je u svom najboljem izdanju, ali svi glumci majstorski prenose niz emocija i dele pravu hemiju na ekranu. Dodajte Vinterbergovoj pažljivoj režiji i čvrst scenario koji je napisao zajedno sa Tobiasom Lindholmom i dobijate kompletan paket.

U "Another Round" nema velikih iznenađenja, a većina gledalaca verovatno može da pretpostavi gde stvari idu dok grupa počinje da gubi kontrolu. Ali, predvidljivost ne umanjuje veličinu filma ni najmanje. Vinterberg nije stavio šećer na tamnije elemente - ne dozvoljava četvorici glavnih likova bekstvo kada stvari počnu da se raspadaju. Viđamo ih u najboljim trenucima, kao i kad dotaknu dno. Oni su kreatori sopstvene sudbine i Vinterberg ih primorava da se suoče sa posledicama svojih postupaka.

Na kraju, "Another Round" je zapravo univerzalna priča o tome kako život uz alkohol zaista može biti lepši i šareniji, ali kako vrlo brzo isti taj život može skrenuti s pravog puta. A tada su obično posledice velike. "Another Round" posvećen je Vinterbergovoj ćerki, koja je trebala da igra ulogu, ali je tragično umrla u automobilskoj nesreći ubrzo nakon početka snimanja. Na neki način, Vinterberg nam govori da prihvatimo život koji imamo, da ga volimo i da se prema njemu odnosimo sa poštovanjem koje zaslužuje. Živeli!

OCENA: 9/10.

среда, 25. новембар 2020.

Oaza / Oasis (2020)



Režija: Ivan Ikić

Scenario: Ivan Ikić

Uloge: Marijana Novakov, Tijana Marković, Valentino Zenuni, Maruša Majer, Goran Bogdan


Dugometražni igrani film "Oaza", reditelja Ivana Ikića („Varvari“ 2014), osvojio je nagradu za Najbolji evropski film u sekciji "Dani autora" na festivalu u Veneciji, kao i Zlatna Kolica na Zagreb Film Festivalu, te je svoju dominaciju nastavio i na drugim festivalima. U Srbiji je premijerno prikazan ove godine na 49. FEST-u, na kojem je dobio nagradu za najbolji film u glavnom takmičarskom programu. Radi se zaista o jednom neverovatnom i nesvakidašnjem filmu koji nas vodi u Dom za mlade s posebnim potrebama, koji se nalazi u Srbiji. Ovo je drugi srpski film koji je tokom 2020. godine imao svoju premijeru na jednom festivalu A kategorije. Prvi je film "Otac", reditelja Srdana Golubovića, koji je u februaru prikazan u Berlinu. 

Ikićeva "Oaza" je nežan i duboko potresan pogled na život i ljubav grupe mladih ljudi s posebnim potrebama. Upoznaćemo se s možda i najneobičnijim ljubavnim trouglom koji smo do sada imali priliku videti u svetu filma. Odluka da se uloge povere stvarnim korisnicima Doma, daje ovom filmu neverovatan nivo autentičnosti i upečatljivosti. Reditelj svoje glumce, uglavnom neprofesionalce, tretira s velikom pažnjom i velikim poštovanjem, a oni mu uzvraćaju izuzetno snažnom i prirodnom izvedbom. U filmu "Oaza" glume mladi ljudi koji su prošli kroz višegodišnji proces kastinga, učili da glume i spremali svoje uloge, a Ikić uspeva u svojoj nameri da gledalac čitavu priču sagleda iz perspektive protagonista filma. Oni, međutim, ne glume sebe, već fiktivne, veoma kompleksne likove. Pored mladih osoba, u filmu igraju još i slovenačka glumica Maruša Majer, miljenik regionalne publike Goran Bogdan i sjajna Draginja Voganjac. Scenario, koji takođe potpisuje Ikić, gotovo savršeno je strukturiran, a kinematografija Miloša Jaćimovića pruža predivne, upečatljive prizore, doduše ponekad i bolne.

Radnja filma, podeljena u tri čina, vodi nas u „drugi svet“ i pratimo troje mladih ljudi u Domu za decu s posebnim potrebama. Tinejdžeri Marija, Robert i Dragana su glavni junaci koji doslovno briljiraju pred kamerom, stvarajući ljubavni trougao u Domu koji je za njih svojevrsna Oaza u odnosu na surov spoljni svet, najčešće nemilosrdan prema slabijima. Potpuno ogoljeno, bez mnogo reči i dijaloga, više vizuelnom ekspresijom i gestikulacijom duboko su dočarana unutrašnja stanja nesrećnih duša, njihova muka, teskoba, glad za ljubavlju, kao i patnja za porodicom. Ikić film otvara dokumentarnim prologom s kraja šezdesetih godina prošlog veka kako bi nas kratko upoznao s pričom o osnivanju Doma još za vreme Jugoslavije, a zatim polako upoznajemo likove. 

Prva od njih je tinejdžerka Marija (Marijana Novakov), nova štićenica koja dolazi u Dom u pratnji hladne i stroge vaspitačice (Maruša Majer), gde se brzo sprijateljuje s temperamentnom Draganom (Tijana Marković). Odmah nam je jasno da je Marija po prirodi buntovna, ali i da to ne „leži“ najbolje vaspitačici koja na nju gleda s određenom antipatijom, međutim, možemo i moramo razumeti zašto je to tako: ona se mora brinuti o većem broju štićenika, pa stoga mora uspostaviti neku vrstu discipline. S druge strane, Dragana živi u svom svetu mašte u kojem je ona zvezda, zavodnica i buduća majka. No, kada se obe devojke zaljube u povučenog i ćutljivog Roberta (Valentino Zenuni), među njima počinje opasna igra nadmetanja. Prvo dolazi do obostrane privlačnosti između Marije i Roberta. Njih dvoje počinju da provode neko vreme zajedno i čini se da uživaju u međusobnom društvu, ne govore mnogo, Robert uopšte ne govori, ali vidimo da prijaju jedno drugom. To ,međutim, dovodi do problema i stvari se komplikuju, Dragana je ljubomorna i fizički napada Mariju, čime se završava prvi čin posvećen Mariji. Naredna dva čina posvećena su Dragani i Robertu i njenoj reakciji na sled događaja, kao i njegovim težnjama da se izvuče iz situacije u koju je polu-nesvesno upao. Osuđeni na izolaciju od društva i život striktnih pravila, troje tinejdžera pod snažnim naletom novih emocija će svojim impulsivnim postupcima uneti nered u krhki mir Doma. Nijedna neodstupa od cilja da bude s Robertom, i svaka na svoj način pokušava da osvoji njegovo srce. U međuvremenu, vaspitačica i njen kolega (Goran Bogdan) čine sve što je u njihovoj moći kako bi rasturili ljubavni trougao, ali pitanje je koliko je ideja „spajanja“ Roberta s novom štićenicom Brankicom dobra ideja.

Romantika je za ove mlade ljude drama. Ikićev film zasnovan je na izuzetno jakom konceptu. Ikić pazi da ne izneveri poverenje koje ima od svojih neprofesionalnih glumaca i vrlo vešto vodi priču, ljušteći sloj po sloj. Takođe, reditelj gradi odnos s publikom, računa na gledaoca i na njegovu sposobnost da dopuni prazan prostor. Svaki snimak bogat je privlačnim detaljima, dok Ikić omogućava osetljivom i preciznom dizajnu zvuka Ranka Paukovića da pojača osećaj izolacije u ovom hermetički zatvorenom malom svetu. Predstave glumaca, koji ovde igraju svoje prve uloge i nagrađeni su „Nagradom za izuzetnu individualnu predstavu“ na filmskom festivalu u Cottbusu, oživljavaju likove na vrlo realan način. Posebno se ističe Marijana Novakov, koja pokazuje svoj talenat. Njihovi vaspitači, koje igraju (jedini) profesionalni glumci Maruša Majer i Goran Bogdan koji dele kadar s mladim kolegama naturščicima, ubedljivo signaliziraju ljubav i strpljenje koje imaju prema "svojoj" deci, ali i frustraciju. Sve to stvara film koji odiše poštovanjem, razumevanjem i ljubavlju. Snimljeno kamerom između dokumentarizma i fikcije, "Oaza" stvara briljantnu fuziju između dva filmska roda, dokumentarnog i igranog. Rezultat svega toga je emocionalno nabijen film, inteligentno konstruisan, vešto izveden i maksimalno potresan bez osećaja manipulacije.

Ikićev debitantski film "Varvari" iz 2014. godine, koji je takođe bio tinejdžerska drama, obišao je brojne festivale, osvojivši nagradu East Of West na festivalu u Karlovim Varima, a njegov nastavak rada ne samo da sledi istu putanju, već je sa "Oazom" napravio neverovatno veliki uspeh, kako na domaćim terenima, tako i šire. Ovde odlazi još nekoliko koraka dalje kada je reč o zahtevnosti materijala i pristupa, a publika dobija jedno potpuno drugačije filmsko delo. Iako u ovakvim situacijama uvek postoji opasnost da bi cela priča mogla skliznuti ili u eksploatacijske vode ili pak odluta u preteranu melodramatičnost, sve se to u "Oazi" uspelo izbeći. Ovo je zaista jedna od najstvarnijih, najživotnijih, najemotivnijih i najempatičnijh filmskih priča, koja postaje još dragocenija kada znamo da ona dolazi iz naše zemlje.

Kada je situacija s pandemijom prošle godine bila kritična, Domovi, poput onog u kojem je snimana "Oaza", potpuno su bili zatvoreni i to prilično dugo. Štićenici doma i Ikićevi glumci ne samo da nisu mogli da putuju, primera radi na premijeru u Veneciju, što bi im sigurno puno značilo da prvi put u životu dožive jedno takvo iskustvo, već nisu mogli ni iz doma da izađu. Ono što takođe vredi reći, to je da ovakav film nikada ne bi mogao biti snimljen da Ikić u domu u Sremčici, gde je film sniman i u kome žive Ikićevi filmski junaci, nije naišao na širom otvorena vrata i toplu dobrodošlicu. Tamo se Ikić, pak, našao slučajno dok je radio na dokumentarnom filmu, pa je došao na ideju da snimi "Oazu" s neprofesionalnim glumcima, odnosno sa stvarnim korisnicima Doma. Međutim, pitanje je koji još autor bi kod nas, pa i šire, imao hrabrosti da se upusti i da se uhvati ukoštac sa ovako osetljivom temom, jer u koliko autor kod snimanja ovakvih filmova ne bude dovoljno pažljiv, sve to lako može da završi kao nepoštovanje. Ikić se vešto prihvatio takvog posla, a na filmu je radio gotovo četiri godine. Sve se uklapa, ništa ne štrči i nema jeftinog pokušaja da se dobiju poeni na »velikim životnim istinama«. Ipak, vredi reći da je ovo film nešto dužeg trajanja, sa dosta tišine i dugih kadrova, pa uz to ide obično i drugačija publika, ona koja će biti spremna prihvatiti takav način rada.

Kada se svede račun na kraju, "Oaza" je zasigurno delo snažnog autora koji ima osećaja i znanje za vrlo zahtevnu priču, koja se na prvi pogled možda čini kao jednostavna. Dodamo li tome da je Ikićev film stigao u najnezgodnijem mogućem trenutku, kada je pandemija počela da hara, te da je uprkos tome "Oaza" pronašla svoj festivalski put, jasno je da je Ikić uspeo na svim frontovima. Ipak, „heroji“ filma su glumci, odnosno naturščici koji veruju u njega i vode gledaoce na jedno osetljivo i drugačije mesto. Ne samo da je ovo pažljivo urađen film, već je i jedan od onih koji će vam ostati u sećanju. A tek će na bioskopskom platnu zasijati u punom svetlu. Film "Oaza" je pre svega jedan pogled u svet koji nemamo često prilike da vidimo ili čak uopšte nemamo prilike da vidimo. U nešto malo više od dva sata, film zahteva strpljenje, jer krajnji cilj nije da zabavi, već da probudi empatiju. Ostvarenje Ivana Ikića je sirov, surov i realan prikaz jednog drugačijeg sveta koji nam je inače skriven, za koji je potrebno mnogo ljubavi, brige i razumevanja. I baš zato Ikić daje jednu takvu sliku, stavljajući u prvi plan grupu autsajdera za koje znamo da žive drugačije i za njih moramo da navijamo. Ipak, jedna stvar ostaje svima nama zajednička: ljubav je ljubav i ljubavni problemi su uglavnom uvek i svuda isti.


Ocena: 8,5/10.

среда, 7. октобар 2020.

I Saw the Devil (2010)

 


Originalni naziv filma: Akmareul boatda

Režija: Kim Jee-woon

Scenario: Kim Jee-woon, Park Hoon-jung

Uloge: Lee Byung-hun, Choi Min-sik, Joon-hyeok Lee, Bo-ra Nam, Gook-hwan Jeon, In-seo Kim, Ho-jin Chun, Kap-su Kim


Južnokorejski reditelj Kim Jee-woon se nije šalio kad je snimao "I Saw the Devil", film za koji će vam trebati, pre svega, dobar želudac, jer će vas zalepiti za sedište, i to puna dva i po sata - pripremite se za paklenu vožnju. Sve što ćemo videti je potpuni mrak i crnilo, sadizam i brutalno nasilje, a likovi su potpuni bolesnici i sociopati, te bi verovatno neki rekli da je ovo film u kojem mogu uživati valjda tek oni najgori bolesnici. Ipak, radi se o umetničkom delu koje dolazi od pravog filmskog majstora.

Pre nego što je Kim Jee-woon snimio ovaj triler, iza sebe je imao nekoliko sjajnih ostvarenja u više žanrova, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, "A Tale of Two Sisters" (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu, a ništa lošiji nije bio ni sledeći "A Bittersweet Life" (2005). Nakon ta dva filma bilo je pitanje da li se može ponoviti takav uspeh ponovo, a desilo se nešto još bolje - Kim Jee-woon prevazišao je samog sebe. "I Saw the Devil" toliko dobro radi, da ga je prosto nemoguće gledati samo jednom.


Mogao bih ja sada vama da pričam do sutra o južnokorejskoj kinematografiji, ali mislim da za tim nema potrebe, dovoljno ste već upoznati. Gledajući razvoj situacije u poslednjoj deceniji, stvari su više nego jasne. Film "Parasite" (2019) koji je osvojio ukupno četiri Oskara je dovoljna potvrda kako stoje stvari i dan-danas. "I Saw the Devil" je žanrovski koktel sačinjen od akcije, trilera, drame i kriminalistike, i zaista sve to dobijate odjednom. Međutim, ovde se traži gledalac koji će izdržati furiozni tempo, a pritom istrpeti svu brutalnost. Niste odustali? Idemo dalje.

Priča započinje jedne hladne snežne noći, a nakon što odmah na početku vozač školskog autobusa likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, shvatićemo da imamo posla sa serijskim ubicom. No, taj zločin će ga skupo koštati i brzo će postati svestan toga. Tajni agent Kim Soo-hyeon (Lee Byung-hun) zakleo se da će pronaći ubicu njegove trudne verenice koju je oteo psihopata. Nakon pronalaska manijaka (Choi Min-sik), on mu ugrađuje uređaj za praćenje i nastavlja da ga prati širom zemlje, a usput i da ga muči. U 144 minuta, Kim Jee-woon očigledno veruje u politiku više-je-više, pa film gotovo i da ne pravi pauzu u tom mučenju - povređuju jedan drugog gde god stignu. Pored fizičkog bola, raste i frustracija kod ubice dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronalazi. Čak se u jednom trenutku činilo da "I Saw the Devil" zbog svoje brutalnosti uopšte neće dobiti zeleno svetlo za distribuciju, pa je Kim Jee-woon morao da ga ponovo montira i izbaci određene kadrove kako bi ispunio zahteve cenzora. Međutim, i pored toga je od prvog prikazivanja svrstavan na liste najstrašnijih i najužasnijih filmova, a do danas je dostigao kultni status.

Ovo je film neću preterati ako kažem rame uz rame sa najvećim filmskim klasicima. A naslov mu savršeno pristaje - "I Saw the Devil" je oličenje čistog zla. Choi Min-sik je ovde opasan psihopata koji ubija iz ličnog zadovoljstva, uživa u tome, ne pokazuje kajanje i iznova ponavlja zločine. Kim Soo-hyeon je odlučan da uđe u trag ubici i da se osveti, čak i ako to znači da i sam postane čudovište. Međutim, osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju po planu, ali to nije uvek slučaj. Kim Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.


Za sada su barem tri majstora južnokorejske kinematografije: Park Chan-wook i Bong Joon-ho dobijaju zaslužene pohvale, ali jednako dobar je i Kim Jee-woon. Iz crne komedije (A Quiet Family) prešao je u horor (A Tale Of Two Sisters), zatim u neo-noir akciju / dramu (A Bittersweet Life), te u western (The Good, the Bad, the Weird), i u svakom žanru briljirao. A "I Saw the Devil" je mračniji od svega što je do sada snimio u karijeri.

Glumačke predstave su vrhunske. Choi Min-sik se dokazao kao veliki glumac (nezaboravni "Oldboy"), a ovde je prosto maestralan i zastrašujući serijski ubica, malo ko je uspeo da tako prikaže pravog psihopatu. Lee Byung-hun, kao specijalni agent Kim Soo-hyeon, takođe pruža sjajne performanse (glumio u "A Bittersweet Life" sličnu ulogu). U saradnji sa svojim standardnim direktorom fotografije Lee Mo-gaeom, Kim je napravio film koji je takođe vizuelno izuzetno upečatljiv. Zapravo, sve je doterano do savršenstva. Iako je osveta česta tema ne samo u korejskim filmovima, već generalno u filmu, "I Saw the Devil" sigurno nije jedan od već viđenih. Međutim, definitivno nije lak za gledanje, i da budemo pošteni, nije film za svakoga, reč je o mračnom trileru koji izuva iz cipela i koji se teško zaboravlja. 


Kim Jee-woon čvrsto drži svaki snimak pod kontrolom. Mučenje je u najmanju ruku kreativno, a tuča u stakleniku ističe se u nizu napetih, savršeno postavljenih komada. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim Jee-woon stvara konstantno. Ni reditelju ni glavnom junaku nije cilj rešavanje manijaka po kratkom postupku, već je Kim Jee-woon odlučio od manijaka stvoriti igračku na kojoj će se Kim Soo-hyeon iživljavati kad god mu se digne ona stvar u gaćama. Oštra režija, fantastične dve glavne predstave i scenario doprineli su da ovaj film postane jedan od najrazornijih i najbrutalnijih filmova o serijskim ubicama u poslednjoj deceniji.

OCENA: 10/10.

среда, 2. септембар 2020.

Rust and Bone / De rouille et d'os (2012)


Režija: Jacques Audiard


Scenario: Jacques Audiard, Thomas Bidegain, Craig Davidson

Uloge: Marion Cotillard, Matthias Schoenaerts, Armand Verdure, Céline Sallette, Corinne Masiero, Bouli Lanners, Jean-Michel Correia



Život je nepredvidiv i ume da bude zajeban, mučan, težak. Danas smo na vrhu, a već sutra možda na dnu. Dešavaju se raskidi, bolesti, nesreće, rastanci sa ljudima koje volimo, otkazi, teški dani… Ali, sve je to život koji moramo prihvatiti kao takav. Film “Rust and Bone” je veliko umetničko delo koje govori o tako životnim, ljudskim stvarima. I, da se ne lažemo, reč je o zaista dobrom filmu, pažljivo napisanom, slojevitom, vešto režiranom, nabijenom emocijama, divno snimljenom i sjajno odglumljenom.

No, krenimo redom. Francuski reditelj Jacques Audiard je, doduše, ime od kojeg se ništa manje nije ni očekivalo, ali je u ovom pogodio svaku pravu notu. Imao je Audiard kroz svoju karijeru opasno dobrih filmova (A Prophet, Dheepan, Read My Lips), a "Rust and Bone" bi mogao da bude na samom vrhu. Scenario je napisao zajedno sa svojim stalnim saradnikom Thomasom Bidegainom, a radi se o ekranizaciji jedne od novela kanadskog pisca Craiga Davidsona. Dalje, dvoje glumaca su izgleda bili stvoreni za ove uloge, pa su prilično kompleksne likove odigrali Marion Cotillard i Matthias Schoenaerts, koji su svakako glumci od kojih se takođe očekuje ono najbolje. Sve je to Audiard fino ukomponovao i napravio pravi pobednički tim. Iskreno i bez kalkulacija, film uspeva zbog toga da pogodi emociju kod gledaoca. Međutim, radi se o zaista teškom filmu, posle kojeg nam treba par dana da saberemo utiske i da dođemo sebi. Ne samo zbog priče, već i zbog načina na koji je snimljen, montiran, izveden, i zbog sveukupnog kvaliteta. 

"Rust and Bone" mogao bi se opisati kao teška ljubavna priča, ali ovo je, pre svega, film sa porukom. Ta poruka bi glasila: „Život je ponekad surov i nepravedan, preživeće samo najizdržljiviji“.

Stéphanie (Marion Cotillard) je dreserka kitova čiji se život naglo preokreće kada se u toku jednog nastupa dogodi nesreća i budi se u bolnici bez obe noge. Težak trenutak, sve su oči uprete u nju - šta će ona učiniti? Da li će verovati da može da nastavi sa svojim životom posle ovoga? Jednostavno smo uronjeni u okolnosti i na direktan i fizički način osećamo njenu bol i užas. Suočena s nepodnošljivim posledicama, i dubokim bolom, obraća se Alainu (Matthias Schoenaerts), uličnom bokseru koji se bori s promenama u vlastitom životu i kojeg je sasvim slučajno upoznala. Alain takođe ima svoje brige jer je dobio petogodišnje dete na brigu. Sam je njegov sin, no on ga jedva poznaje. Bez krova nad glavom, bez novca i prijatelja, Alain nalazi utočište kod svoje sestre Anne (Corinne Masiero) u Antibesu, na jugu Francuske. Njegova životna situacija se tamo odmah popravlja. Anna ih smešta u svoju garažu, a dete uzima pod svoju brigu. Alainov direktan, nemilosrdan temperament postaje slamka spasa za Stéphanie koja kao da je ponovo oživela pored njega. Ali, i on se takođe menja zahvaljujući njoj. U suštini, imamo dve mučene duše koje će se sastaviti i suštinski izmeniti život jedno drugom.

On kao njen zaštitnik i podrška ipak nije predstavljen kao heroj (ili ipak jeste). On je ograničen momak, hladan, sve radi bez razmišljanja, previše siguran u sebe i po cele dane se mlati po ulici, dok usput pokušava da uspostavi kontakt sa otuđenim sinom. Alain je za Stephanie sada bukvalno ceo njen svet nakon njene nesreće i jedino joj odgovara njegovo društvo. Međutim, on nju ne žali preterano i jedva primećuje njenu bol. On je nemilosrdan kao i život. Ona je za njega seksualna kombinacija, ali s vremenom počinju da formiraju komplikovanu, sve čvršću vezu. "Rust and Bone" je Audiardovo najemotivnije delo koje je snimio. To je film za ljude koji veruju da palim dušama nije neminovno suđeno da postanu izgubljene.

U filmu "Rundskop" (2011) koji je nominovan za Oscara, glumac Matthias Schoenaerts ostavio je snažan utisak svojim eksplozivnim likom. Njegova uloga ovde u "Rust and Bone" je gotovo produžetak tog lika, ali s dodatnom dubinom, potvrđujući da njegov talenat kao glumca znatno prevazilazi njegovu mišićnu masu. Ovde u filmu je prilično neozbiljan lik. Sina često ostavlja na brigu kod sestre kako bi mogao da provodi vreme radeći neobične poslove i trenirajući u teretani. On je tokom većeg dela filma tip za koga niste sigurni da li vam se sviđa ili ne, a ipak ne možete da skrenete pogled s njega: momak koji se mota po ulici u trenerkama, osoba koja misli da je mnogo lepšeg izgleda nego što stvarno jeste, i da je mnogo pametniji nego što stvarno jeste. Ali, što je najbitnije, u dubini duše nije kvarna osoba. Kasnije, započinje borbe golih ruku po ulici, motivisan delimično novcem, ali uglavnom to radi zbog „zabave“ - adrenalina. Slično uzbuđena, Stéphanie na kraju postaje njegov menadžer, i prati ga tokom njegovih borbi. 

Marion Cotillard i Matthias Schoenaerts su uvek zanimljivi za gledanje u filmu. Cotillard je iznenada privukla pažnju javnosti svojom Oscarom nagrađenom ulogom Edith Piaf u filmu "La Vie En Rose" (2007), a ono što ova talentovana glumica radi u ovom filmu je jednostavno maestralno. Sa svojim otvorenim, izražajnim licem (lišena svakog glamura i bez šminke na licu), ona nam daje vrlo uverljiv prikaz žene koja je emocionalno i fizički ranjena, a zatim se oporavlja i na fizičkom i na psihičkom nivou, dok mi verujemo u sve što joj se dešava. Francuska glumica je takođe globalno poznata po svojim sporednim nastupima u megablokbasterima Christophera Nolana "Inception" (2010) i "The Dark Knight Rises" (2012), ali je impresionirala publiku još od svog nastupa u filmovima "Taxi" i "Taxi 2" koje je producirao Luc Besson pre više od dve decenije.

Reditelj Jacques Audiard i njegove dve zvezde nagrađeni su na raznim festivalima, a "Rust and Bone" je ujedno i pravi primer kako izgleda jedan savršen film koji ima sve što je potrebno i sve radi prvoklasno. Romantičan, ali nemilosrdan i emotivan, "Rust and Bone" je moćan film od početka do kraja. Na čelu sa Jacquesom Audiardom i dvoje velikih glumaca, svi komadi su se tačno posložili. Međutim, zašto mi gledamo životne muke tih ljudi koji su isto tako nesavršeni kao mi, koji su nam zbog toga nekako bliski, a opet daleki? Čisto sumnjam da mogu sebi i vama odgovoriti na to pitanje.

Ocena: 10/10.

петак, 14. август 2020.

Capernaum / Capharnaüm (2018)

 Kritika objavljena na Before After

Režija: Nadine Labaki

Scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwany

Glavne uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kawsar Al Haddad, Fadi Yousef, Nadine Labaki …


Film "Capernaum" libanske rediteljke Nadine Labaki je remek-delo, u punom smislu te reči. Radeći na konceptu za film Labaki je sebi postavila pitanje: šta bi napuštena, ostavljena, izgubljena deca, koju se svakodnevno može videti ne samo po gradovima kao što je Bejrut, već i u svim većim gradovima sveta imala za reći o tome i kako bi opisali društvo koje ih potpuno ignoriše? Takvu jednu životnu priču pratimo kroz oči našeg glavnog junaka, momčića po imenu Zain (ima samo 12 godina), koji živi u haosu Bejruta, a upoznajemo ga na sudu.

Na sudu Zain tuži svoje roditelje što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje. Otac mu je teški alkoholičar, majka je izgubljena u vremenu i prostoru, a on tako malen je primoran da odraste pre vremena. Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit".

Tačka preloma kod Zaina desiće se vrlo brzo pošto njegova jedanaestogodišnja sestra Sahar, posle prve menstruacije, roditeljima postane roba za trgovanje, pa će je na kraju kod lokalnog dilera zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka... Zgađen događajem i svim sranjima u porodici, Zain beži od kuće. Potom kreće emotivno, šokantno, strašno, tužno putovanje kroz njegov život i ulice grada Bejruta. Ono što će ovaj inteligentni, pošteni i lojalni dečak preživeti, dobar deo nas ne proživi za ceo život.  

U potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil, samohranu majku mladog Yonasa i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije, koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobiti stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za preživljavanje. Zain dete vodi svuda sa sobom, hrani, presvlači, a čak mu je napravio i prevozno sredstvo koristeći stare lonce i skateboard. Takođe je smislio i nekoliko ideja kako da zaradi novac. Sve se ovo dešava, sve je ovo stvarno u životu tih ljudi tamo, ta tuga, patnja... Svet "Capernauma" je izuzetno mračan i surov, beda, i samo beda i poneki dobar čovek ili dete, izgubljeni u svoj toj prljavštini, potpuno obespravljeni i odbačeni.

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama završio i dobio nož u telo otkrićemo na kraju. Ovde je prikazan Bejrut u obliku lavirinta. Porodice žive u stanovima koji se raspadaju, malo odraslih osoba ima posao, a deca ne idu u školu, većina čak ne zna ni kad su rođeni. Iako je "Capernaum" fikcionalna priča, Labaki je unutra ugradila priče stvarnih ljudi koje je za života upoznala u svojoj zemlji, u svom komšiluku, u izbegličkim kampovima i zatvorima za maloletnike. Kao i Zain, svi ostali (uglavnom neprofesionalni) glumci koje je odabrala imali su slične sudbine kao i likovi koje su odigrali u filmu. Rediteljka je preko Zaina na neverovatan način uspela prikazati koliku cenu zbog svih tih ratova i konflikata, pokvarenih sistema i glupih odluka vlada, zapravo plaćaju deca čiji glas nemamo prilike čuti.

Labaki i njen suprug Khaled Mouzanar, libanski muzičar, takođe kompozitor fantastične partiture za ovaj film, podigli su hipoteku na kuću u kojoj žive jer su jednostavno smatrali da se ova priča mora ispričati. A na kraju cele ove životne priče, sreća se osmehnula Zainu i njegovoj porodici u stvarnom životu. Zain je danas zbrinut i na sigurnom. Sa svojom porodicom živi u Norveškoj, ide u školu i uči strani jezik, pa to možemo smatrati i najvećim uspehom svega ovoga, jer su pre toga živeli skoro ceo život u teškim uslovima u Libanu, nakon što su pobegli od rata u rodnoj Siriji. Labaki je zapravo dečaka (pravo ime Zain Al Rafeea) pronašla na ulici, a istog dana je već imala viziju kako će izgledati film.

Priča, likovi, kamera, muzika, sve je ovde savršeno, i zaista je neverovatno kako je žena uspela tako moćno režirati film u kojem je jedan od glavnih likova klinac od godinu i po dana. Film je na festivalu u Kanu osvojio ukupno tri nagrade, uključujući i nagradu žirija, a završetak filma je propraćen petnaestominutnim aplauzom. "Capernaum" to definitivno zaslužuje jer je remek-delo koje se retko može videti u današnje vreme.

Možda su nam jednostavno potrebni ovakvi filmovi da nas još malo podsete da treba ceniti stvari koje imamo: svaki dinar i svaki komad hleba. Ceniti puno više nego što cenimo. Do sada je snimljeno bezbroj filmova na ovakvu temu, ali možda nijedan tako fascinantno i direktno kao "Capernaum". Ništa u filmu nije ublaženo, niti je emocionalno manipulativan, ovde su stvari surovo realne. Sa takvim načinom pristupa kao što to radi Labaki, "Capernaum" dostiže visine da postane i ostane upamćen kao jedan od najboljih filmova snimljenih u poslednjoj deceniji na temu bede i siromaštva. "Capernaum" je film koji pogađa pravo u srce.

OCENA: 10/10.

понедељак, 1. јун 2020.

Read My Lips (Sur mes lèvres) 2001.


Režija: Jacques Audiard
Scenario: Jacques Audiard, Tonino Benacquista
Uloge: Vincent Cassel, Emmanuelle Devos, Olivier Gourmet


Iako je danas poznat kao jedan od najupečatljivijih i najoriginalnijih filmskih stvaralaca u Francuskoj (i šire) zahvaljujući hvaljenim filmovima poput "A Prophet" (2009), "Dheepan" (2015), "Rust And Bone" (2012) i "The Sisters Brothers" (2018) - svi su osvojili prestižne nagrade, Jacques Audiard je i pre toga potvrdio svoju klasu, kada je 2001. godine objavio "Read My Lips" (u originalu "Sur mes lèvres"), a možemo da odemo još unazad kada je isporučio vrlo dobar "See How They Fall" (1994) i "A Self Made Hero" (1996). Nakupio je Audiard do danas nagrada ne zna im se broj (što važnih, što manje važnih), probio sve žanrove, a gotovo uvek mu je polazilo za rukom sve što je zamislio.

"Read My Lips" iliti po naški "Čitaj mi sa usana" je jedno vrhunsko ostvarenje, koje lako može većini da prođe ispod radara, a to ne bi smelo da se desi. Razlog nije samo činjenica da se radi o tehnički kvalitetnom filmu, već što imamo i dvoje simpatičnih likova, doduše, na početku možda i ne izgledaju tako, ali će se to promeniti kako se priča bude odvijala. Daleko su od heroja, imaju mana ne zna im se broj, problema, oboje traže sebe u svom životu, nezadovoljni su, a jedno u drugom pronalaze spas; oni su Carla (Emmanuelle Devos) i Paul (Vincent Cassel).

Njih dvoje se na početku ne poznaju, čak se nikad nisu ni videli, a upoznaće se spletom okolnosti, te će se povezati i postati nerazdvojni. Kao što poslovica kaže „za tango je potrebno dvoje“, pa ubrzo zatim započinju „lukavi ples“ za poziciju i moć.

Carla već dugo radi za parisku firmu koja se bavi nekretninama, predana je svom poslu i pravi primer kolegama. Ona je 35-godišnja sekretarica koja bi volela da napreduje u karijeri, ali ju je sopstvena stidljivost, nastala uglavnom zbog ozbiljnih problema sa sluhom, uvek vukla nazad. Rešenje dolazi u vidu Paula, novog radnika koga je zaposlila. Paul je ne baš preterano pametan, a reklo bi se i problematičan 25-godišnjak - zapravo, prava je neznalica. Ali, zato ima druge kvalitete; on je lopov koji je tek izašao iz zatvora, i što je još važnije, neviđeno je zgodan.

On nema posebne veštine ili znanje za taj posao, ali ona odlučuje da ga ipak zaposli, čak i pokriva njegove greške na poslu. Ali, ima nekoliko razloga zašto to radi; prvi i najvažniji je kako bi mogla kasnije na Paulu da ispoljava lične frustracije i agresiju. No, nije računala da je Paul „stara kajla“ i da joj neće ostati dužan. Dok Carla iskorišćava Paula, on nalazi način da nju pretvori u svog saveznika, kujući razne zločinačke planove i tražeći osvetu.

Carla pristaje da špijunira bandu koja radi na pljački, tako što će izdaleka da čita sa usana (to radi veoma dobro) šta pričaju i kakvi su im planovi, a zatim to prenese Paulu. Međutim, brzo će se sve zakomplikovati kad dvojac uđe u opasan svet kriminala, a Carla žrtvuje svoju reputaciju ugledne žene kako bi postala voljni partner čoveku koji ju je spasio od usamljenih noći i gorkih dana.

Nije ovo klasična romantična priča na koju ste navikli, ovo je nešto drugačije, i daleko bolje; mešavina nekonvencionalne romantike i pustolovne-kriminalne drame. Na različite načine oboje su autsajderi, i oboje su maestralni kao glumci. Emmanuelle Devos iako ima problem sa sluhom nikada ne traži od nas da je sažaljevamo, ona je mudra, pametna i izuzetno sposobna žena, ali ne previše srećna. S druge strane, Vincent Cassel je priča za sebe, majstor svog zanata, on je prosto uveren da ruka spasa mora doći kad-tad, te da se stvari u njegovom životu moraju popraviti na bolje.

Reditelj Jacques Audiard u saradnji sa Toninom Benacquistom na scenariju, radi blizu savršenstva i bez greške. Često koristi krupne kadrove i nikada nam ne dozvoljava da znamo više od Carle i Paula; nikada ne znamo na šta su sve spremni, koliko su zajebani, i gde će nas odvesti. "Read My Lips" je toliko dobar da bi ga vredelo videti još koji put u bližoj budućnosti. Ovo je vrsta filma koji se jednostavno ne pravi u Velikoj Britaniji ili Americi, tako nešto nećete naći nigde dalje. Od mene dobija apsolutnu preporuku.

OCENA: 9/10.

недеља, 31. мај 2020.

Hotel Mumbai (2018)

Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu



Režija: Anthony Maras

Scenario: John Collee, Anthony Maras

Uloge: Dev Patel, Armie Hammer, Jason Isaacs, Nazanin Boniadi, Amandep Singh


Mumbai (nekadašnji Bombaj) je jedan od najvećih gradova na svetu i grad u Indiji (oko 13 miliona stanovnika) sa miksom vera (islam i hinduizam), običaja i kultura. Bio je meta velikih terorističkih napada u dva navrata, jednom je to bila podzemna železnica, a drugi put luksuzni hoteli. Film “Hotel Mumbai” zasnovan je na istinitoj priči o terorističkom napadu na Taj Mahal Palace – luksuzni hotel u Mumbaiju. Kako ne bismo zaboravili taj napad i kako bismo se podsetili na ovaj stravični događaj, pobrinuo se australijski reditelj i scenarista Anthony Maras, u svom dugometražnom prvencu.

Reditelj Anthony Maras zasnovao je priču na intervjuima sa žrtvama (na osnovu onoga što su ispričali neki preživeli gosti i radnici koji su se zatekli u hotelu), i trudio se da na autentičan način prenese napetu atmosferu iznenadnog napada. Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, gde je doživeo ovacije čak deset minuta nakon završetka. 

Novembra 26. godine 2008. deset naoružanih napadača stiglo je u Mumbai. Podeljeni u četiri grupe, počeli su krvavi pohod na grad. Životom su platile više od 160 osoba, koje su im se našle na putu. Iako je tog dana u Mumbaiju izvršeno nekoliko istovremenih terorističkih napada na nekoliko lokacija, glavni fokus je na napadu na raskošni hotel Taj Mahal, verovatno najluksuzniji resort u Indiji i omiljeno mesto okupljanja bogatih gostiju sa zapada.

Ono što je potpuno nestvarno je da u gradu od 13 miliona ljudi nije bilo specijalaca, i da se satima i satima moralo čekati da ekipa stigne iz 1400 kilometara udaljenog New Delhija. A dok su se specijalci vukli prema Mumbaiju, u hotelu su teroristi goste i hotelsko osoblje tamanili kao golubove.

Dev Patel (izuzetan glumac, blista i ovde) igra jednog od zaposlenih u hotelu, koji iznenada mora da postane spasilac svojih gostiju. Takođe, vidimo goste, druge radnike koji su odlučili da pobegnu sa lica mesta (ili pokušaju da pobegnu), kao i one koji su odlučili da ostanu, policiju, napadače, i porodice zatočenih koje sa strepnjom prate vesti o napadu, mole se i plaču.

S tehničke strane, “Hotel Mumbai” je dobro urađen film, a strah i napetost su opipljivi svake sekunde. Usred haosa, ranjavanja i krvoprolića, ono što se ističe je kako obični ljudi postaju »izvanredni ljudi«, pokazujući uzornu hrabrost. I teško je gledati sve te ljude, odnosno radnike koji su rizikovali i izgubili život pokušavajući da spasu goste – po principu hotela „Gost je Bog“, što ćemo i čuti u uvodu od šefa kuhinje. Dev Patel se posebno ističe jer daje izuzetno srdačne performanse, dok ga svi ostali glumci odlično prate. 

Anthony Maras je rekao da je hotelsko osoblje stavilo tepsije za pečenje i šerpe u svoje košulje kao zaštitu, i naoružalo se oklagijama i kuhinjskim noževima kako bi pokušalo da zaštiti sebe i goste. Skoro čitava dva sata trajanja, gledalac je ostavljen da se bori sa intenzitetom te konfuzije, ne znajući kada, i odakle će da proleti metak, te kome će biti suđeno da ga primi. Naoružani napadači bili su obučeni u Pakistanu i, kao što je prikazano u filmu, naređenja su primali preko uređaja za komunikaciju na daljinu, i bili su izmanipulisani lažnim obećanjima. Svakom je obećano bolji život, kao i njihovim porodicama, ako urade ono što se od njih traži. Samo, kada je to još nekom bilo bolje nakon počinjenog najtežeg zločina? No, onaj ko takve osobe bira vrlo dobro zna kod koga takve šuplje priče prolaze.

Kroz film svedočimo neopisivom razaranju, strahu, užasu, preživljavanju i tome kako i na koje sve načine se ljudi odupiru smrti. Ne samo da je film zasnovan takođe na dokumentarcu “Surviving Mumbai” (2009), već su tvorci dobili i pristup transkriptima originalnih telefonskih razgovora između hotelskog osoblja i spasilačkog tima. Hotelski dizajn je spektakularan, sve tu pršti od luksuza, a kinematograf Nick Remy Matthews intenzivno kruži kamerom oko naoružanih terorista i ljudi koji leže krvavi ili se bore za život. Reditelj Anthony Maras je izabrao onaj najbolniji način da ispriča ovaj događaj, pa bih sa preporukom bio oprezan. No, opet, za one sa malo jačim stomakom neće biti greške, radi se zaista o izvanrednom filmu: i na tehničkom i na glumačkom planu.

Na kraju, sa filmom “Hotel Mumbai” je odana počast ne samo onima koji nisu preživeli, već i onima koji su preživeli, spasili i stavili svoj život na kocku kako bi zaštitili goste. I nadamo se da u budućnosti više neće biti ovakvih događaja koji ostavljaju duboke rane koje nikada ne zarastaju.

Ocena: 9/10.

Victoria 2015.


Režija: Sebastian Schipper
Scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schulz
Uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff, André Hennicke, Anna Lena Klenke, Eike Frederik Schulz..


Kada bismo svi znali unapred šta će nam se dogoditi posle neke odluke koju donesemo, verovatno nikad ne bismo pravili greške. A pošto nemamo pojma, često pravimo greške – nekad manje, nekad veće, a ponekad kobne. Uostalom, ko još donosi pametne odluke u 4 sata ujutru? “Victoria” je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći u Berlinu. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno.

Film je premijeru imao na Berlinalu, gde je odmah (2015. godine) postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade; najvažnija je svakako Srebrni Medved za kameru. Nagrade su stizale i sa drugih festivala, bilo je tu još dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, “Victoria” nije samo uspešan “festivalski hit”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati. Radi se o izuzetno napetom filmu koji prolazi kroz nekoliko žanrova, sjajno koristi svoje lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima. Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu.

Naša glavna junakinja Victoria (Laia Costa, glumica iz Barselone, ovde blista u punom sjaju) je lepa, mlada i ljubazna devojka, koja se nedavno preselila u Berlin. Tu sada radi kao konobarica za minimalac, ne poznaje nikoga, a nemački još uvek nije naučila (govori engleski). Negde oko 4 sata ujutru, Victoria napušta noćni klub u kojem je bezbrižno plesala celu noć, a na izlazu upoznaje četiri mladića, koja su čuvari kluba upravo izbacili napolje.

U većini slučajeva samo to bi već bio dovoljan signal da su Sonne (Frederick Lau), Boxer (Franz Rogowski), Blinker (Burak Yigit) i Fuss (Max Mauff) ekipa za izbegavanje. Međutim, što zbog alkohola, što zbog usamljenosti, Victoria će prihvatiti njihov poziv za nastavak druženja. Nakon kratkog razgovora s njima, postaje jasno da se Victoria i jedan od mladića sviđaju jedno drugom. Njih dvoje zajedno pokušavaju da se odvoje od grupe kako bi bili sami, puno šetaju i razgovaraju, a reditelj Sebastian Schipper i kinematograf Sturla Brandth Grøvlen lagano kruže kamerom oko ovog simpatičnog para. Njihovi razgovori izgledaju iskreno i dirljivo, posebno razgovor u kafiću kojeg drži Victoria, međutim, uskoro sledi pravi pakao. Trenutak kada je prihvatila poziv za druženje pokazaće se da je to bila najgora odluka u njenom životu.

Do skoro polovine filma stiče se utisak da se radi o nekom totalno drugačijem žanru, a ne o krimi-trileru visokog kalibra u koji će se pretvoriti. Saznajemo da ti momci imaju neke opasne planove za to veče. Vraćaju se ostali u kafić i govore kako im je potreban još jedan čovek da odrade jedan posao, pa pitaju Victoriju da li bi htela da pomogne oko tog posla, naglašavajući više puta samo da im je potreban još jedan čovek, ništa konkretno o kakvom poslu se radi.

Victoria je osoba koja pristaje na sve, previše dobra i neiskvarena, i s širokim osmehom konstantno. Victoria pristaje da im pomogne, ne znajući apsolutno ništa, iako su je svi ubeđivali da nije ništa čega se treba plašiti, upravo je suprotno. Iznenađujuće, “Victoria” odjednom postaje pravi pljačkaški film jer naša junakinja mora biti vozač za bekstvo. Schipperovi pokreti kamere postaju brži, film ubacuje u petu brzinu i pretvara se u napetu akciju koja oduzima dah.

Njihova romansa prekinuta je na pola puta jer je Sonneu i njegovim prijateljima naređeno da se sastanu sa profesionalnim gangsterom kojem su ostali dužni, pa sad treba da odrade taj dug. Victoria ih prati do parkinga, gde muškarci dobijaju zadatak da opljačkaju banku. Ono što će uslediti promeniće život svima, a neki više nikad neće ugledati svetlost dana.

Koliko brzo stvari u životu mogu da krenu po zlu možemo videti u ovom filmu, ako to već do sad nismo naučili na svojoj koži. Međutim, ako naša junakinja preživi – verovatno će biti najbogatija devojka u Berlinu. To je na kraju, doduše, možda i najmanje važno, s obzirom na to šta će joj se sve izdešavati u životu. Nemački reditelj (čak je i glumac) Sebastian Schipper, radi besprekorno svoj posao i za taj posao je adekvatno nagrađen. Ali, glumica Laia Costa (danas ima 36 godina, a u filmu manje od 30) je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je fenomenalna, od prve scene u kojoj pleše u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do nesigurnosti i straha, pa sve do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere (DP Sturla Brandth Grøvlen snima iz ruke i često juri za glumcima koji trče, voze bicikl, prati ih niz stepenice, u automobile i najimpresivnije prikazuje scene pune akcije) glavni razlog za gledanje.

Prosto neverovatno da je Schipper snimao neprekidno više od dva sata na 22 lokacije sa 150 statista i nekoliko pomoćnika koji su radili na filmu, zar nikome nije bio potreban čak ni kratak predah da ode, recimo, u toalet? Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru, to smo već videli više puta, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već ozbiljan poduhvat. Zanimljivo je da je reditelj Sebastian Schipper glumio u “Run Lola Run” (1998), koji je sličan ovom filmu. U “Victoriji”, zajedno sa bandom, posmatramo grad sa krova, lutamo praznim trotoarima i skrivamo se u dvorištima – sve na početku deluje kao san, ali ćemo nakon nekog vremena upasti u ozbiljne probleme.

Kada se svede račun na kraju, “Victoria” je tehnički perfektan, na glumačkom planu izuzetan, i nezaboravan film. „Jedan grad. Jedne noći.“ Tokom 138 minuta. Snimljen u jednom kadru. Pored svega toga, ovo je jedna real story priča i jedan od onih filmova o kojem ćete razmišljati još dugo nakon što se završi.

OCENA: 9/10.