The Night of the 12th / La nuit du 12 (2022)

 

Francuska kinematografija odavno je dobila pažnju publike širom sveta, a tu pažnju i te kako zaslužuje. Pokazali su nam Francuzi prethodnih godina i decenija da su veliki majstori i apsolutno im možemo verovati kada je u pitanju film.

Iz Francuske nam stiže još jedan dobar film, "The Night of the 12th", koji je premijerno prikazan prošle godine na festivalu u Kanu, a radi se o trileru kojeg je režirao Dominik Moll, francuski filmski stvaralac nemačkog porekla. Moll je scenario napisao zajedno sa svojim stalnim saradnikom Gillesom Marchandom, a film je zasnovan na knjizi "18.3 - Une année à la PJ" autorke Pauline Guéne i, kao što smo rekli, ima šta da ponudi.

Odmah na početku filma dobijamo informaciju da francuska policija godišnje otvori oko 800 istraga zbog ubistava, te da neki slučajevi nikada ne budu rešeni. Ovde imamo upravo jedan takav slučaj, a u centru pažnje je ubistvo mlade žene koje će dvojicu policijskih inspektora proganjati danima i noćima. Nju će neko jedne noći politi benzinom i zapaliti je nasred ulice (tu scenu vidimo, mlada žena trči u plamenu, napolju nema nikoga da joj pomogne jer je gluvo doba noći i ulice su potpuno prazne, pritom napadač je vrlo dobro znao gde treba da sačeka i očigledno ovakve stvari obavlja rutinski, brzo i spretno), a mladi inspektor Yohan (Bastien Bouillon) i njegov stariji kolega Marceau (Bouli Landers) nikako da pronađu ozbiljnog osumnjičenog. Stalno se njih dvojica nalaze u ćorsokaku, a što dublje ulaze u slučaj i pokušavaju da saznaju ko je zapravo bila ubijena devojka, shvatiće da bi onih sa motivom moglo biti jako puno. Ali, pre svega toga, prvo će morati obavestiti roditelje ubijene devojke, a to nije uvek lak zadatak, što ćemo i videti jer Yohan nije u stanju da to učini, pa će zamoliti svog kolegu da on saopšti roditeljima tragičnu i tužnu vest. Reakcija majke koja sedi u kuhinji je očekivana: počinje da vrišti i udara policiju. 

Od samog početka film deluje mračno i realistično, te temeljno i što preciznije pokušava da prikaže policijsku proceduru u ovakvim slučajevima. Inspektore će najviše šokirati saznanje da je ubijena devojka nonšalantno skakala iz veze u vezu, te da je volela grub seks, što grublji to bolje, a svi ti momci sa kojima je bila, najblaže rečeno, nisu baš ugledni ljudi. Većina njih deluje kao idealan izbor za osumnjičenog, ali problem je što nema konkretnih dokaza i svi imaju neki alibi. Dok pokušavaju da pronađu ubicu, obojica inspektora postaju duboko pogođeni ovim zločinom. Iako su i jedan i drugi prilično iskusni, ovo je slučaj koji ih proganja više od svih ostalih. Marceau, koji je i privatno u haosu jer ga je žena upravo ostavila, postaje sve više ljut dok se suočava sa muškarcima koji su svi bivši seksualni partneri ubijene devojke. Yohan je isto toliko uključen kao i Marceau, ali ostaje bistre glave. On izbacuje svoju frustraciju tako što vozi bicikl iz sata u sat po kružnoj stazi velodroma. Ovo je fascinantan film koji prikazuje posledice ubistva koje će pretrpeti svi, od inspektora i prijatelja do porodice i ljubavnika žrtve. Dakle, iako znamo unapred da slučaj neće biti rešen, Moll nas drži sve vreme prikovanim za ekran, atmosfera koju gradi se uvlači pod kožu, ali ono što najviše njegov film čini briljantnim je istinitost: nije svaki zločin u realnom životu uvek rešen. Oba glavna glumca su na visini zadatka, dok ih sporedna glumačka ekipa, koju čine uglavnom nepoznati glumci, odlično prati.

Moll je pre četiri godine sa filmom "Only the Animals" (2019) pokazao da zna napraviti dobar triler, a ovde to i potvrđuje. Naravno, nemoguće je ne primetiti sličnost sa filmovima kao što su "Zodiac" (2007) Davida Finchera i "Memories of Murder" (2003) Bonga Joon Hoa, jer dvojica prekaljenih francuskih inspektora nikako ne mogu da reše slučaj jezivog ubistva. Iako film "The Night of the 12th" sigurno nije na nivou pomenutih naslova, ima sasvim dovoljno stvari koje će držati našu pažnju. Moll je radnju smestio na područje Grenobla u podnožju francuskih Alpa, a njegov snimatelj Patrick Ghiringhelli impresivno hvata ovo mesto, planine koje vidimo oduzimaju dah. 

Kada se podvuče crta, "The Night of the 12th" je solidan film. Od prvog minuta, kada vidimo Claru (Lula Cotton-Frapier), atraktivnu mladu ženu, kako napušta kuću prijateljice u ranim jutarnjim satima, znamo da neće stići kući. Njen ubica je brz i brutalan, a njegov identitet je skriven kapuljačom. Dominik Moll još jednom dokazuje da je majstor trilera i možemo samo da navijamo da nastavi u istom ritmu.

Ocena: 7,5/10.

After Lucia / Después de Lucía (2012)

 

Otkako se pojavio na filmskoj sceni, meksički reditelj i scenarista Michel Franco ne prestaje da šokira publiku. Njegov film "After Lucia", koji je prikazan u sekciji Un Certain Regard na festivalu u Kanu, verovatno je najjeziviji i najstrašniji film o zlostavljanju u školi. Franco je dobio brojne nagrade na festivalima - u Kanu, Veneciji, Čikagu i San Sebastiánu, a ono što prikazuje u svojim filmovima uglavnom pronalazi u stvarnom životu, onome što ga okružuje i onome što se zaista dogodilo.

U uvodnim scenama vidimo sedamnaestogodišnju devojku Alejandru (Tessa Ía) kako u društvu svog depresivnog oca Roberta (Hernán Mendoza) negde putuje. Ubrzo ćemo shvatiti da se oni sele iz obalnog meksičkog gradića Puerto Vallartea u Mexico City, gde Roberto otvara restoran, i to nakon što je u saobraćajnoj nesreći poginula njena majka, odnosno njegova supruga Lucia.

Dok se Roberto posvećuje poslu koji mu odvraća pažnju sa tragedije, Alejandra se pokušava uklopiti u novu okolinu i pronaći novo društvo, a čini se da je ekipa iz razreda, koju čine mladići i devojke iz Mexico Cityja, polako i prihvata. Dvoje se posebno ističu među tim cool ljudima koje će upoznati: prva osoba je simpatični momak José (Gonzalo Vega Jr.), a druga je izuzetno popularna Camilla (Tamara Yazbek). Na ove stvari film oduzima neko vreme, pa za publiku koja nema strpljenja sam početak bi mogao da ih prevari i možda navede da odustanu. Ništa se tu neće posebno događati osim onoga što smo rekli. A onda, šok!

Kada Alejandra pristane na seks sa Joséom, i još dozvoli da on to sve snimi svojim telefonom, ulazimo u drugi deo filma koji od tada, pa nadalje, ima potpuno drugu glavnu temu. Snimak seksa će ubrzo procuriti na internetu i postati viralan, a ono što će se tada početi događati ovoj nesrećnoj devojci spada u uži krug najšokantnijih i najstrašnijih stvari u istoriji filma.

Kada Alejandra nastavi da kontaktira sa Joséom i nakon incidenta, postaće meta alfa-ženke Camille i klike oko nje. Sitne spletke će se pretvoriti u ponižavanje, ali i mučenje, fizičko i seksualno. Sav ovaj horor dodatno pojačava Francov distancirani stil snimanja, pa gledalac ima utisak kao da je zaista svedok nekog pravog školskog maltretiranja, a ne fikcije. 

Alejandra neće zatražiti pomoć, jer bi to značilo uvlačenje oca u celu priču, a ona želi da ga bar toga poštedi, pa će pokušati sama da se izbori sa problemom. To će drugima izgledati kao da prihvata ulogu žrtve, pa će se maltretiranje samo pojačavati. Sve što ćemo videti zaista dovodi do osećaja mučnine, besa i gađenja, kako zbog činjenice da niko ništa ne preduzima i stvari se pogoršavaju, tako i zbog spoznaje da su ljudi često primitivne životinje koje će se pridružiti čoporu iako im je jasno da je ono što čine pogrešno i loše.

Glumci su veoma dobri, posebno Hernán Mendoza i Tessa Ia, koji su potpuno prirodni u svom nastupu, kao dvoje ranjenih ljudi koji i dalje prolaze kroz težak period u životu dok im se događaju novi užasi. Michel Franco vrlo vešto vodi priču, snima u naturalističkom stilu, te udara ravno u glavu. Bez imalo ublažavanja, moralisanja i pametovanja prikazuje kako to izgleda svet jedne zlostavljane osobe.

Ocena: 9/10.

A Hard Day / Kkeut kka ji gan da (2014)

 

Niko od nas ne želi da bude u koži glavnog junaka filma "A Hard Day", jer mnogo toga lošeg se događa u njegovom životu. Nisu to neki mali problemi koji će lako da se reše, nego ozbiljne muke. Dakle, sigurno se ne radi o jednom teškom danu, kako naslov kaže, i ostaje nepoznato koliko dugo muke kod našeg junaka traju i pre nego što počne film.

Detektiv Gun-soo ima loš dan. Danas je sahrana njegove majke, pa je krenuo kući. Ima obavezu da je sahrani i ožali, sveže je razveden, a ni na poslu mu ne cvetaju ruže, ali uvek može gore. On će tokom vožnje autom pregaziti pešaka koji se niotkuda pojavio na putu. U panici, Gun-soo (glumac Lee Sun-kyun) će ubaciti leš u gepek i nastaviti vožnju. Veoma brzo stiže novi problem, zaustavlja ga policija. Da stvar bude još gora, Gun-soo je konzumirao alkohol i policajac ga ne želi pustiti. Nakon dugotrajnog prepucavanja koje će čak dovesti do fizičkog obračuna, Gun-soo ipak nekako uspeva da reši problem, ali i da smisli gde i kako da sakrije leš koji vozi u gepeku (neću otkrivati kako, urnebesno je, jedna od najboljih scena). Međutim, tek nakon skrivanja mrtvaca počinju pravi problemi. Naime, odmah sledećeg dana njegovo odeljenje dobija zadatak da uhapsi tipa kojeg je Gun-soo pregazio, a ono što je još luđe, neko je video šta je Gun-soo uradio, i taj neko je vešt i spretan, što i ne čudi jer je u pitanju jedan od policajaca, detektiv Park (Cho Jin-woong). Igrarije između dva muškarca i dva policajca počinju...

Film "A Hard Day" je izazvao buru oduševljenja na festivalu u Kanu. Nije to tek tako, jer je priča vrlo dobro ispričana i puna obrta, nema ni minuta dosade. Pritom, glumci su izvanredni, a tu je i crni humor koji je legao jako dobro. I mnogo bolji reditelji su se okušali u ovome i nisu uspeli. Kad smo već kod toga, režiju potpisuje Kim Seong-Hun, reditelj i scenarista koji nije previše poznat (moram priznati, čak ni meni), ali to ne znači da ne zna da napravi vrhunski krimi-triler. Uostalom, on dolazi iz Južne Koreje, a znamo kakvi su tamo majstori za film.

Kod ovakvih napetih trilera cilj je održati atmosferu i tempo od prve do poslednje scene filma. Kim Seong-Hun to uspeva veštom režijom i sjajnim osećajem za ritam. Za glavnog junaka neće biti radosnih trenutaka, atmosfera će ostati mračna i paranoidna, sve će prštati od akcije, i nikada ne znamo gde će nas dvojica detektiva odvesti.

Nakon ovog, snimio je Kim Seong-Hun još jedan dobar film, "Tunnel" (2016), u kojem je čovek, koji se vraćao kući sa rođendanskom tortom, ostao zarobljen u srušenom tunelu. Oba filma imaju jednu zajedničku stvar: od početka do završetka glavni likovi vode tešku borbu za opstanak. Iako ni jedan ni drugi ne donose nikakve inovacije, dovoljno su gledljivi i zabavni. Štaviše, reč je o dva više nego solidna filma.

Ono na šta posebno treba obratiti pažnju je to da se ovaj film traži isključivo u originalu, odnosno južnokorejska verzija. Naime, nedavno se pojavio isti film (rimejk) koji dolazi sa Filipina, a nepotrebno je reći da je razlika u kvalitetu prilično velika.

Da se razumemo, ovde nije sukob dobrog i lošeg policajca, nego sukob lošeg i još goreg. Opet, uprkos tome, glumac Lee Sun-kyun ima moć da kod publike izazove i određenu dozu simpatije i empatije. "A Hard Day" je, dakle, vrlo dobar film, nabijen napetim scenama, reditelj vrlo vešto gradi intrige, tenziju konstantno drži na najvišem nivou i gledaocu ne dozvoljava predah.

Ocena: 8/10.

Leto kada sam naučila da letim / How I Learned to Fly (2022)

 Kritika objavljena na Before After

Porodični film „Leto kada sam naučila da letim“, donosi nam toplu, vedru i duhovitu priču punu emocija, koja je smeštena na čarobni Hvar - najsunčanije hrvatsko ostrvo i jedno od najlepših ostrva na Jadranu. Svako ko je odmor proveo na hrvatskim ostrvima, zna koliko su tu magična priroda i more, a ovo je film koji to u potpunosti prikazuje.

Režiju potpisuje Radivoje Raša Andrić, koji se ovim filmom posle osamnaestogodišnje pauze vratio na filmsku scenu. „Leto kada sam naučila da letim“ nije samo njegov prvi film nakon hitova „Kad porastem biću kengur“ (2004), „Munje!“ (2001) i „Tri palme za dve bitange i ribicu“ (1998), sa kojima je stekao status kultnog reditelja, već je i pravo osveženje za publku jer se radi o dinamičnoj i duhovitoj priči koja je pre svega namenjena mlađim generacijama. No, uživaće podjednako i mlađi i stariji. Iako se možda čini kao da je Andrić potpuno „nestao“ sa filmske scene i napravio višegodišnju pauzu, to je zapravo samo delimično tačno, jer je asistirao na filmovima drugih autora, u Srbiji i u regionu, a na televiziji je i asistirao i režirao.

Film je snimljen prema istoimenom romanu autorke Jasminke Petrović koji je Ljubica Luković pretočila u scenario, što je u neku ruku i očekivano jer se roman već godinama preporučuje i prilično je popularan, ali i nagrađivan. Svečana premijera filma održana je u Kombank dvorani u februaru prošle godine, uz prisustvo gotovo kompletne glumačke i autorske ekipe, a Andrić kaže da mu je glavni cilj snimajući ovaj film, bio da ljudi izađu ispunjeni iz bioskopa i da iz njega ponesu neke emotivne poruke o ljubavi prema prirodi ili bližnjima. Za nas, koji više nismo tako mladi, biće ovo povratak u neka lepša vremena, kada smo bili deca i živeli nekako drugačije, dok za mlađe nudi pregršt zabave. Biće tu i važnih životnih lekcija za odrasle - mame, tate, bake, deke... I definitivno je Andrić uspeo ovim filmom da dopre do gledaoca, odnosno njegovih emocija na način koji je želeo. 

U priči pratimo devojčicu Sofiju (Klara Hrvanović) koja ide na more sa bakom Marijom (Olga Odanović). Njih dve su se autobusom zaputile na Hvar, gde se baka rodila, ali gde nije bila 25 godina. Plan je da njih dve posete bakinu sestru Luciju (Snježana Sinovčić), koju Sofija još nije upoznala, a već na samom početku putovanja Sofiji nije do života. Dva su razloga zašto je to tako: prvi je taj što baka stalno nešto priča, žali se, gnjavi Sofiju da obuče drugu odeću i da se namaže kremom za sunce, a drugi i najvažniji razlog je taj što je Sofija želela da ide na kampovanje sa prijateljicom Julijanom i svojom simpatijom Markom i, ako bude sreće, tamo se prvi put poljubi baš s njim. Međutim, ono što je na početku izgledalo kao najgore leto u njenom životu postaje uzbudljiva avantura, u kojoj će Sofija otkriti neke porodične tajne, doživeti prvi poljubac i naučiti da je život sačinjen od radosnih i tužnih trenutaka. Nova prijateljstva, zaljubljivanje i morske avanture, pretvoriće ovo leto na idiličnom ostrvu u raspust koji se pamti.

Sa jasno definisanim žanrom i stilom, i snažnim autorskim potpisom, ova adaptacija romana Jasminke Petrović poseduje sve kvalitete izuzetnog porodičnog filma. Ovo je priča o odrastanju, o porodici, o prošlosti i budućnosti, kao i o moći praštanja. Iako ne zadire duboko u uzroke i detalje ratova na području bivše Jugoslavije, film dočarava kako se jedna porodica podelila, i kako je rat uticao na njihove živote. Pored Andrića, koji napušta svoju komfor zonu i prihvata izazov da snimi potpuno drugačiji film, treba pohvaliti i scenaristkinju Ljubicu Luković koja je odlično iskoristila književni materijal, promišljeno i sa vrlo dobrim osećajem šta treba zadržati, šta izmeniti, a šta preskočiti. Naravno, pohvale zaslužuju i glumci (posebno Klara Hrvanović koja je neverovatno prirodna i šarmantna, te vrlo ubedljiva kao Sofija), kao i direktor fotografije Dušan Joksimović koji se trudi da iskoristi atraktivne hvarske lokacije. Sve u svemu, jedan lep filmčić koji od gledaoca traži sat i po vremena, a zauzvrat pruža mnogo lepih i dirljivih trenutaka.

   

Uz mešavinu humora, živopisnih likova i autentičnog prikaza međuljudskih odnosa, roman i film „Leto kada sam naučila da letim“ je svakako nešto u čemu može uživati apsolutno svako.

Ocena: 8/10.

The Banshees of Inisherin (2022)

Pre pet godina, reditelj i scenarista Martin McDonagh, snimio je vrhunski film, “Three Billboards Outside Ebbing, Missouri” (2017), u kojem je glumica, oskarovka Frances McDormand bila maestralna, a sada imamo ponovo majstora u svom najboljem izdanju jer McDonagh je napravio još jedan čudesan film. “The Banshees of Inisherin” je bio jedan od najiščekivanijih filmova u 2022. godini, nakupio je za vrlo kratko vreme preko 50 nagrada, a svetsku premijeru je imao na festivalu u Veneciji u oktobru, gde je Colin Farrell osvojio nagradu za najboljeg glumca, a McDonagh za najbolji scenario.

Film “The Banshees of Inisherin” tematski i stilski se razlikuje od McDonaghovog prethodnog filma, ali je ponovo savršen, neponovljiv, originalan, emotivan, dirljiv i duhovit. U filmu “In Bruges” (2008), koji je takođe izvanredan, McDonagh je već sarađivao sa istim glumcima, odnosno Colinom Farrellom i Brendanom Gleesonom, a ovde su njih dvojica dva najbolja prijatelja koji ’20-ih godina prošlog veka žive na ostrvu na krajnjem zapadu Irske, Inisherinu.

Međutim, jednog dana, stariji od njih dvojice, muzičar Colm Doherty (Brendan Gleeson) će reći mlađem Pádraicu (Colin Farrell) da je njihovo prijateljstvo završeno, i to sledećim rečima: “Više mi se ne sviđaš i ne želim da budem prijatelj sa tobom. Umoran sam od tvojih praznih i dosadnih priča i ne želim da pričam sa tobom do kraja života”. Pádraic će se potpuno pogubiti. Nije mu jasno šta je uradio da ga Colm više ne želi za prijatelja. Možda mu je nešto rekao pijan, a on se toga ne seća? Kako Pádraic postaje sve više uznemiren zbog odbijanja, Colm postaje otporniji na pokušaje svog bivšeg prijatelja da razgovara s njim.

Pádraic je simpatičan lik, ali očigledno previše dosadan i nezanimljiv za Colma, koji želi da ostatak života provede stvarajući muziku i radeći stvari po kojima će ostati upamćen jer je jednostavno shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno. U tu svrhu, Colm je spreman čak i da zapreti samopovređivanjem: svaki put kada Pádraic pokuša da razgovara s njim, on će sebi makazama za šišanje ovaca odseći jedan prst i poslati ga bivšem prijatelju kao opomenu.

Colma donekle možemo razumeti, jer svi verovatno poznajemo neke ljude koji su daveži, ali kojih se zbog nekih društvenih normi ne možemo tek tako otarasiti. Colm samo želi miran život u kojem nema dosadnog i pomalo tupavog Pádraica sa njegovim svakodnevnim glupim pričama jer njemu do toga više nije stalo. S druge strane, Pádraic ne može tek tako da odustane od znatiželje šta je pošlo po zlu u odnosu između njega i njegovog prijatelja. Ovo je jedan od onih filmova koji se gledaocu od samog početka uvuče pod kožu i čovek razmišlja kako se uopšte može razviti jedna naizgled tako banalna priča. Međutim, McDonagh je još jednom pokazao da je veliki majstor jer “The Banshees of Inisherin” je maestralna crna tragikomedija o kojoj će se dugo pričati.

Dakle, reč je zaista o vrhunskom filmu o muškom prijateljstvu i usamljenosti jer i Pádraic i Colm su samci koji skoro ništa ne rade osim što su svakog dana tačno u dva sata u kafani i tako im prolaze dani. Upoznaćemo i neke druge likove koji su takođe vrlo bitni u priči, ali i životinje, odnosno minijaturnog magarca koji će Pádraicu postati novi najbolji prijatelj. Naravno da će konflikt između Pádraica i Colma ostaviti posledice na sve, a vredi pomenuti i to da je u to vreme besneo irski građanski rat, pa stanovnici ovog izmišljenog ostrva često čuju pucnjeve i eksplozije koje odjekuju s kopna.

Irci su ponosan, žilav i tvrdoglav narod, a McDonagh kao da pokušava uhvatiti irski duh, tu irsku tvrdoglavost. To je i film o sitnim dušama, izolovanim malim mestima punim ogorčenih, tužnih i neostvarenih ljudi. Naravno, nikako ne treba zaboraviti ni čuvene irske pabove. Oni nisu samo obične kafane, mesto na kom se naprosto ispija svoje piće, već i prostor, gotovo druga kuća, gde se jede, druži, priča… Ovo verovatno nije najbolji film koji je McDonagh snimio, jer su “In Bruges” i “Three Billboards Outside Ebbing, Missouri” za nijansu bolji, ali je svakako strašno dobar i zlata vredan.

A glumci? O njima se može napisati knjiga. Colin Farrell i Brendan Gleeson su prosto neverovatni, i pravo ih je zadovoljstvo gledati. Pohvale zaslužuje i sporedna glumačka ekipa, recimo, Pádraicova sestra Siobhán, koju igra glumica Kerry Condon, odlično parira vodećem muškom dvojcu, ali ne treba zaboraviti ni fenomenalnu fotografiju Bena Davisa koji vrlo autentične lokacije hvata u njihovoj prirodnoj impresivnosti, te originalnu muziku Cartera Burwella. Film “The Banshees of Inisherin” je kompletan paket za maksimalno uživanje i sasvim sigurno jedan od najboljih filmova iz prošle godine.

Ocena: 9/10.

The Chalk Line / Jaula (2022)

Svi smo već odavno naučili da sa špancima nema zezanja kada je u pitanju film. A sada nam dolazi još jedan iz Španije, "The Chalk Line" (ili u originalu "Jaula") koji je režirao Ignacio Tatay, reditelj koji nije previše poznat jer mu je ovo treći film, a tek prvi dugometražni. Reč je o psihološkom trileru sa elementima misterije i horora, a inspiracija za priču pronađena je u stvarnim događajima, odnosno austrijskom slučaju koji je dospeo na naslovnice 2008. godine. Naime, radi se o zločinu koji je počinio Josef Fritzl, poznat kao 'Čudovište iz Amštetena', kako su ga mediji prozvali. On je svoju ćerku Elisabeth držao zatočenu u podrumu 24 godine, tačnije od 29. avgusta 1984. do 26. aprila 2008. godine, tamo ju je zlostavljao i silovao, što je rezultiralo rođenjem ukupno sedmoro dece. Fritzl je kasnije osuđen na doživotnu robiju, a kaznu služi u austrijskom zatvoru Štajn. Naravno, Tatay i njegova koscenaristica Isabel Peña nisu se striktno držali izvornog materijala, već su bili kreativni i maštoviti. Film je stigao na Netflix u oktobru ove godine. 

Paula (Elena Anaya) i Simon (Pablo Molinero) su par u ranim četrdesetim koji nikako ne uspeva dobiti dete, a jedne večeri, prilikom povratka kući jedva će izbeći saobraćajnu nesreću. Na putu će pronaći povređenu i izgubljenu devojčicu, plavokosu šestogodišnjakinju koja se odaziva na ime Clara, a kada je odvedu u bolnicu (osoblje bolnice će morati da je veže za krevet kako bi izbegli probleme, pošto Clara ima tendenciju da napadne bilo koga), tamo će se ubrzo pojaviti i policija. Međutim, ispostaviće se da mala ne odgovara opisu nijedne devojčice za kojom Interpol traga u Evropi.

U bolnici će objasniti da je najbolje rešenje da devojčica bude kod Paule i Simona. Oni će prihvatiti ulogu roditelja, te će malu odvesti u svoju kuću koja se nalazi u šumi dok se ne utvrdi ko je i čija je, a sve će postati još komplikovanije jer se čini da devojčica boluje od neke misteriozne bolesti. Devojčica će potpuno odbijati komunikaciju sa svima, a čim se pomeri sa kvadrata ocrtanog kredom, uplašiće se kao da je juri čudovište. Paula i Simon će shvatiti da dete nikada nije napuštalo određeni prostor, pa će par morati da iscrta linije kredom po kući da bi je izvukao iz kreveta, a da bi to omogućili, moraće ukloniti što je moguće više nameštaja u kući i crtati linije svuda. To će omogućiti Clari da se slobodno kreće po kući, ali to ponašanje muči Paulu jer je devojčica pokazala znake zlostavljanja. Da li je Claru neko fizički i psihički mučio? I čim Clara stigne u Paulinu i Simonovu kuću, počeće da se događaju neke čudne i mračne stvari, a nakon što devojčica jednog dana nestane, Paula će pokušati otkriti šta se dogodilo s njom. 

Paula će postati potpuno opsednuta devojčicom i pokrenuće sopstvenu istragu kako bi otkrila ne samo gde je mala ponovo nestala, već i ko je i odakle je došla. Film "The Chalk Line" je jedan od onih filmova koji skrivaju u sebi mnoga iznenađenja. Tatay očigledno zna formulu za dobar triler, a da stvar bude još bolja, ima na raspolaganju i vrlo raspoložene glumce, posebno se to odnosi na Elenu Anayu koja je odlična kao Paula, žena koja po svaku cenu želi da ima dete, a potraga za plavokosom devojčicom koja će se iznenada pojaviti u njenom životu i još brže nestati iz njega, pokazaće se za nju kao nova opsesija.

Ignacio Tatay, dakle, i te kako zna da film napuni tenzijom, kao i da nas šokira sa iznenađujućim obrtima, te da nam na taj način priču koju celu možemo pročitati na internetu ispriča kao nešto novo, sveže i zanimljivo. Film "The Chalk Line" možda nije za najveću ocenu, zapravo, i nije, ali nam najavljuje jedno novo rediteljsko ime na koje u budućnosti treba obratiti pažnju. Za jednog debitanta, ovo je bilo sasvim pristojno.

Ocena: 7/10.