недеља, 4. децембар 2022.

Brother's Keeper / Okul Tirasi (2021)

 Kritika objavljena na Before After



Jusuf i Mehmet imaju 11 godina i cimeri su u internatu za kurdske dečake koji se nalazi negde u brdima istočne Anadolije. Zima je, sneg je do kolena, temperatura napolju je verovatno minus 35 (hladnoću osete i gledaoci zahvaljujući impresivnoj fotografiji za koju je zadužen Türksoy Gölebeyi), a zbog lošeg ponašanja jedan od nadzornika kaznio je dečake tuširanjem hladnom vodom. Među kažnjenima je i Mehmet, kojem će njegov najbolji prijatelj Jusuf pružiti peškir utehe. Sledećeg jutra, Mehmet nema snage i jedva se kreće, boli ga glava, a Jusufu je jasno da njegovom prijatelju i cimeru nije dobro. Dečak se ne oseća dobro, ali to očigledno ne zanima preterano učitelje i ostale (niko nije voljan ni da sasluša Jusufa koji skoro svakoj mogućoj odrasloj osobi pokušava da kaže da mu je prijatelj bolestan i da mu treba pomoć). Jusuf uspeva da odvuče Mehmeta do bolesničke sobe, odnosno kvazi-ambulante u sklopu internata, gde nešto stariji dečak deli aspirine onima koji su bolesni pošto škola nema lekara, ali se situacija i dalje ne popravlja. Mehmet je kao u komi, ne reaguje, a kada odrasli konačno shvate da je situacija veoma ozbiljna, ispostaviće se da je sneg već toliko napadao napolju, da ne mogu autom da odu kod lekara.

Situacija će postati još dramatičnija. Kako se škola nalazi u planinama, signal na mobilnom telefonu je dosta slab, a kada direktor konačno uspe da dobije službu hitne pomoći, sva vozila hitne pomoći su zauzeta. Ono što sledi je igra okrivljavanja između direktora, učitelja, domara i učenika. Priču pratimo iz Jusufove perspektive. Kamera ga neprestano prati, a mladi glumac Samet Yildiz sa svojim krupnim, tužnim očima je solidan u ulozi Jusufa (moglo je i bolje, ali pitanje koliko, s obzirom na glumačko neiskustvo i godine), kojem je zaista stalo da pomogne svom prijatelju. Ostali klinci, kojima je ovo prvo glumačko iskustvo, takođe su pristojno dobri, dok su odrasli glumci svakako mogli da budu bolji, a ne treba zaboraviti ni činjenicu da dečacima, kao i svima ostalima, zbog hladnoće, snega i nekih drugih stvari nije bilo lako i prijatno na snimanju filma.

Ovaj internat više liči na zatvorski logor, kako po svom dizajnu, tako i po načinu na koji učitelji disciplinuju svoje učenike. Sobe su lišene karaktera i topline i nisu dobro održavane. Desetine dece se tuširaju zajedno u skučenim prostorima, lišeni privatnosti, a tuširanje im je dozvoljeno samo jednom nedeljno. Kako se priča sve više odmotava, pravi razlozi Mehmetovog stanja se polako otkrivaju. Film je inspirisan ličnim iskustvom iz detinjstva pisca i reditelja Ferita Karahana koji je rođen u Turskoj (kada je bio dete proveo je šest godina u internatu), a u jednom intervjuu Karahan kaže da kada je počeo da traži lokacije, shvatio je da se ni danas ništa nije promenilo osim malih detalja. 

Ferit Karahan, koji je scenario napisao zajedno sa Gülistanom Acetom, snimio je film u naturalističkom stilu, a "Brother's Keeper" (ili u originalu Okul Tirasi) je drama koja se bavi temama kao što su okrutnost i pitanje autoriteta, kao i korupcije, ali i potpune nebrige. Shvatićemo vrlo brzo da je internat daleko u brdima gotovo pa svet za sebe u kojem vrede sasvim neka druga pravila, biće tu i šišanja na ćelavo (po kazni), šamaranja, maltretiranja i svega. Film je premijeru imao u sekciji Panorama, na festivalu u Berlinu, gde je Karahan osvojio FIPRESCI nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na nekoliko regionalnih festivala (osvajao nagrade), a za one koji žele da ga pogledaju na internetu, biće dostupan verovatno uskoro.

Na kraju, koliko je zapravo "Brother's Keeper" dobar? Da li je moglo više i bolje? Apsolutno. Ali, to ne znači da nije vredan našeg vremena. Ovo je skroman, jednostavan film, u kojem ipak ima mnogo dragocenih stvari. 

Ocena: 7/10.

недеља, 20. новембар 2022.

7 Boxes / 7 cajas (2012)

 Kritika objavljena na FatHipster



Film "7 Boxes" (ili u originalu "7 cajas") dolazi nam iz Paragvaja, gde nikako da stvari krenu na bolje - opterećen siromaštvom, korupcijom i kriminalom, Paragvaj je jedna od najsiromašnijih država Južne Amerike. Možda nama ta kinematografija nije poznata, ali kada čujete koliko je ovo dobro, veoma brzo ćete shvatiti da su filmovi iz ove zemlje podjednako odlični kao i oni koji dolaze iz Brazila, Argentine i Meksika. Režiju i scenario potpisuje tandem koji čine Juan Carlos Maneglia i Tana Schémbori, oboje su rođeni u Paragvaju i zajedno su radili na nekoliko televizijskih serija, te kratkih i dugometražnih filmova. Ovo je jedan izuzetno napet i originalan triler koji ostavlja snažan utisak.

Obratite pažnju na sledeće: radnja filma je smeštena na ogromnu pijacu, sa gomilom radnji, tezgi, restorana i skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Rekli smo na početku da je reč o trileru, ali da budemo precizniji, radi se zapravo o više žanrova: mešavina akcije, trilera i krimi-drame. Ovo je pravi dokaz da nije potreban veliki budžet da bi se napravio vrhunski film koji je zabavan i pun energije. A sada, prelazimo na priču i likove. 

Naš protagonista je dečak po imenu Víctor (Celso Franco) koji prevozi robu kolicima. On nema novca, često je praznog stomaka, i sve bi uradio da dobije telefon sa kamerom, kako bi mogao da snima. Opsednut je ekranima, toliko da će uvek zastati da pogleda šta god vidi na nekom ekranu, bio to neki film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno nadzornom kamerom.

On je stalno u pokretu. Nikad ne vidimo njegovu kuću, znamo samo da ima sestru koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu koja ga prati u stopu i zadirkuje. Prava ludnica nastaće kada Victor dobije zadatak da natovari sedam sanduka na kolica (odnosno drvenih kutija), vozika ih i čuva dok ne prođe policijska racija, s tim da on nema pojma šta se nalazi u kutijama.

Naime, nešto stariji i oženjeni momak po imenu Nelson (Víctor Sosa), kojem je hitno potreban novac kako bi mogao da kupi lekove za bolesno dete, takođe računa na taj isti posao, jer je namirisao veliku lovu, pa će pokušati na sve načine da dođe do tih kutija, čak će angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, a Victor, njegova prijateljica i još nekoliko ljudi će se naći u neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku.

Dakle, roba je stavljena u sedam drvenih kutija. Neću otkrivati zašto ih ima sedam, niti šta je u njima. Victora na kraju progone ne samo njegov ljuti rival i vlasnici kutija, već i policija. Duge jurnjave po pijaci su pune iznenađenja, povremenog humora i sjajnih kadrova. Rediteljski tandem Maneglia i Schémbori rade odličan posao, na svakom planu: režija je vrlo dobra, scenario je napisan vešto, likovi su zanimljivi, a prepreke za brzonogog glavnog junaka maštovite i istinski zahtevne. Ne treba zaboraviti ni glumce koji su fenomenalni. Film je sniman u Asunciónu, glavnom gradu Paragvaja, a Maneglia je redovan posetilac Marketa 4 (Mercado 4), odnosno popularne pijace koja se nalazi tamo, pa je došao na ideju da snimi film.

Kada se podvuče crta, "7 Boxes" je pravi mali dragulj koji nudi sasvim dovoljno užitka. Nijednog trenutka nije dosadan. Štaviše, izuzetno je zabavan i zanimljiv, ali i napet. Imajući u vidu činjenicu da je napravljen s novcem koji nije prevelik, te da je ovde od ničega napravljeno nešto izvrsno, ne preostaje nam ništa drugo nego da aplaudiramo, i filmu i autorima koji stoje iza njega.

Ocena: 8/10.

понедељак, 14. новембар 2022.

Nobody Knows / Dare mo shiranai (2004)

 Kritika objavljena na FatHipster


Ugledni japanski filmaš Hirokazu Koreeda, u svojim filmovima uglavnom se bavi familijom, a ovom šokantnom dramom snimljenom prema istinitim događajima, prvi put je ozbiljnije skrenuo pažnju na sebe. Koreeda je napisao scenario za „Nobody Knows“ inspirisan stvarnim slučajem iz Tokija krajem osamdesetih. Film je premijerno prikazan u glavnom programu Kanskog festivala, gde je četrnaestogodišnji Yuya Yagira dobio nagradu za najboljeg glumca za ulogu glavnog protagoniste, nesrećnog dečaka po imenu Akira Fukushima, i time postao (u to vreme) najmlađi dobitnik nagrade za najboljeg glumca u istoriji festivala. Njega i njegovu majku upoznajemo već u uvodnoj sceni kada se njih dvoje useljavaju u mali iznajmljeni stan u centru grada. Akirina majka uverava stanodavca da je on njeno jedino dete, a nakon što dobiju stan, vidimo da je lagala.

Iz kofera iskaču još dvoje dece, Akirini mlađi brat i sestra. Akira zatim sam odlazi na železničku stanicu po svoju stariju sestru, a kada se svi konačno okupe, mama će objasniti pravila. Kako se ne bi saznalo da je mama prevarila stanodavca koji sasvim sigurno stan ne bi iznajmio problematičnoj ženi koja ima četvoro dece sa četiri različita muškarca, svima osim Akire je zabranjen izlazak iz stana. Svi moraju biti tihi, praviti se kao da ne postoje, a Akira će za sve njih biti jedini kontakt sa spoljnim svetom. 

Situacija će se promeniti kada, posle samo nekoliko meseci, nestane njihova majka, odnosno zbriše sa novim momkom, ostavivši im tek nešto sitno novca koji ne pokriva stanarinu za sledeći mesec. Da bi njegova braća i sestre imali krov nad glavom i uopšte preživeli, Akira će morati ne samo da odraste preko noći, već i da postane glava porodice.

Cela glumačka ekipa, uglavnom sastavljena od neprofesionalnih glumaca, blista u punom sjaju. Deca se pred kamerom, budući da ne znaju glumački zanat, ponašaju prirodno, baš kao deca i sasvim im je prijatno (zasluge za to idu i Koreedi koji ume da radi s decom), a ono što „Nobody Knows“ čini tako efikasnim je upravo ta autentičnost, neverovatan naturalizam. Koreeda ovim filmom pokazuje i svoju humanističku stranu, empatiju i sposobnost da kod gledalaca izazove neverovatan nivo empatije.

You, poznata japanska glumica i model koja se pojavila u nekoliko Koreedinih filmova, takođe je odlična u prikazivanju majke koja je zanemarila i napustila svoju decu, ali ovo je ipak film koji pripada deci. Imajući u vidu ono što se dogodilo u stvarnom životu, Koreeda punu pažnju posvećuje njima. Iako su ih roditelji napustili, deca su izdržljiva, sposobna i, barem u slučaju jednog od njih, srećnija bez odraslih u blizini.

U svemu tome, dakle, postoje i mali radosni trenuci kada deca stvore svoj sopstveni svet u stanu, pa film nikada nije previše depresivan. Uostalom, rekosmo, Akira je dovoljno sposoban da braću i sestre drži pod kontrolom, ali mu svakako nije lako. To bi u jednom trenutku slomilo i odraslog čoveka, a da ne pričamo šta sve može da se dogodi jednom krhkom dečaku u takvoj situaciji.

Primoran na ulogu odrasle osobe, Akira radi sve što je u njegovoj moći, kuva za svoju braću i sestre, i trudi se koliko može da im pomogne. U skoro dva i po sata trajanja, filmu se definitivno ne žuri. Koreeda sve to radi u laganom ritmu, karakterno razvija likove do savršenstva i uspeva da stvori čvrstu vezu između glavnih aktera i publike. Na kraju, film „Nobody Knows“ će ostati upamćen po mnogo čemu, ali pre svega, po iskrenosti.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 6. новембар 2022.

I Saw the Devil / Angmareul boatda (2010)

 Kritika objavljena na FatHipster



Decenijama niko u svetu filma korejsku kinematografiju nije shvatao posebno ozbiljno i malo ko je znao da se tamo snimaju filmovi. Sve je to počelo naglo da se menja na samom početku ovog veka, kada su iz Južne Koreje kao na pokretnoj traci počeli da stižu izvrsni filmovi, a svet je upoznao neke izuzetne autore kao što su Park Chan-wook, Kim Ki-duk, Kim Jee-woon ili Bong Joon-ho. Pune dve decenije iz Koreje na godišnjem nivou stiže bar nekoliko izuzetnih filmova, a konačnu potvrdu da se tamo nešto veliko događa dobili smo s filmom "Parasite" (2019), koji je osvojio Zlatnu palmu na festivalu u Kanu, te nagrađen sa četiri Oskara.

Kim Jee-woon je jedan od najboljih reditelja koji dolaze iz Južne Koreje, a njegov film "I Saw the Devil" je čisto remek-delo. Pre nego što je snimio ovaj triler, Kim je iza sebe već imao nekoliko sjajnih ostvarenja, od kojih bi svakako mogao da se izdvoji jedan od najboljih horora svih vremena, "A Tale of Two Sisters" (2003), nakon kojeg je stekao i svetsku slavu, a ništa lošiji nije bio ni sledeći "A Bittersweet Life" (2005), koji je bio osvetnički triler. 

Film "I Saw the Devil" toliko dobro radi, da ga je prosto nemoguće gledati samo jednom. Ovo je film, usudiću se reći, rame uz rame s najvećim filmskim klasicima. Međutim, ovde se traži gledalac koji će izdržati furiozni tempo, a pritom istrpeti svu brutalnost. Niste odustali? Idemo dalje.

Priča započinje jedne hladne snežne noći, a nakon što vozač školskog autobusa likvidira devojku kojoj se automobil zaustavio u snegu, njeni delovi tela se ubrzo pojavljuju u obližnjoj reci. Zločin je počinio, shvatićemo, serijski ubica po imenu Jang (legendarni glumac Choi Min-sik, kojeg se sećamo po glavnoj ulozi u Oldboyu), a taj zločin će ga skupo koštati i brzo će postati svestan toga. Istragu vodi otac ubijene devojke, a na lice mesta odmah stiže i njen verenik. Agent korejske Nacionalne obaveštajne službe Kim Soo-hyeon (Lee Byung-hun) zakleo se da će pronaći ubicu svoje trudne verenice, pa će ceo smisao svog postojanja podrediti pronalaženju ubice i adekvatnoj osveti. Nakon kraće potrage, Soo-hyeon pronalazi manijaka i počinje da ga prati širom zemlje, usput i da ga muči. Reditelj očigledno veruje u politiku „više-je-više“, pa film u 144 minuta gotovo da ne pravi pauzu u tom mučenju - povređuju jedan drugog gde god stignu. Pored fizičkog bola, raste i frustracija kod ubice dok pokušava da shvati ko je taj čovek što ga progoni i kako ga svaki put pronađe. Međutim, osveta bi bila slatka da se stvari odvijaju po planu, ali to nije uvek slučaj, a Soo-hyeon će to osetiti na svojoj koži.

Čak se u jednom trenutku činilo da "I Saw the Devil" zbog svoje brutalnosti uopšte neće dobiti zeleno svetlo za distribuciju, pa je Kim morao da ga ponovo montira i izbaci određene kadrove kako bi ispunio zahteve cenzora, ali i pored toga je od prvog prikazivanja svrstavan na liste najstrašnijih i najužasnijih filmova, a do danas je dostigao kultni status. To je ujedno i njegov najmračniji film koji je snimio u karijeri. Znamo ko je ubica za pet minuta, ali to nikako ne umanjuje napetost koju Kim stvara konstantno. Ni reditelju ni glavnom junaku nije cilj rešavanje manijaka po kratkom postupku, već je Kim odlučio od manijaka stvoriti igračku na kojoj će se Soo-hyeon iživljavati. 

Posle nekog vremena, Soo-hyeon će shvatiti da je, savladan besom, mržnjom i željom za osvetom, i sam počeo da se pretvara u sadistu, sociopatu i istu osobu kao što je Jang, čoveka koji na nezamislive načine ubija ljude iz najobičnije zabave, ne pokazuje kajanje i iznova ponavlja zločine. Opet, poruka filma na kraju iz svega toga je više nego jasna, a to je da se nasiljem zapravo ništa ne postiže.

Glumci su izvanredni. Choi Min-sik se dokazao kao veliki glumac, a ovde je prosto maestralan, zastrašujući serijski ubica kojeg verovatno niko ne bi bolje odigrao. Lee Byung-hun takođe pruža sjajne performanse (glumio u "A Bittersweet Life" sličnu ulogu), i sasvim sigurno jedna od njegovih najboljih uloga. U saradnji sa svojim standardnim direktorom fotografije Lee Mo-gaeom, Kim je napravio film koji je i vizuelno izuzetno upečatljiv. Iako je osveta česta tema u mnogim filmovima, "I Saw the Devil" sigurno nije jedan od već viđenih. Međutim, definitivno nije lak za gledanje, i da budemo pošteni, nije film za svakoga, reč je o mračnom trileru koji izuva iz cipela i koji se teško zaboravlja.

Ocena: 10/10.

уторак, 1. новембар 2022.

Close (2022)

 Kritika objavljena na Before After



U svom novom filmu “Close”, belgijski reditelj i scenarista Lukas Dhont priča nam o bliskom prijateljstvu, ali i gubitku istog. U pitanju je izuzetno moćan film, prelepo snimljen i sjajno odglumljen. Pre četiri godine s debitantskim filmom “Girl” (2018), Dhont je sebe najavio kao vrlo talentovanog reditelja na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti. To je takođe bila drama, u kojoj devojka želi da postane balerina, dok u “Close” imamo dva dečaka koji su glavni akteri priče. Film je svetsku premijeru imao ove godine u Kanu, gde je osvojio Grand Prix nagradu. Publika je imala priliku da ga pogleda i na dva regionalna festivala tokom leta – prvo na Festivalu evropskog filma Palić, a potom i na Sarajevo film festivalu. Na internetu će biti dostupan uskoro.

Malo nas ima tu sreću da imamo prijateljstvo kao što imaju Léo (Eden Dambrine) i Rémi (Gustav De Waele), trinaestogodišnji dečaci koji odrastaju na belgijskom selu i najbolji su prijatelji. Većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Léo često i prespava kod Rémija, a njihovi roditelji ih gledaju kao da su rođena braća. Film "Close" odmah uvlači gledaoce u taj bezbrižni svet. Kamera ih prati dok neumorno trče kroz šareno cvetno polje (Léova porodica ima farmu cveća), razmenjuju šale, pričaju jedan drugom svoje snove, podrška su jedan drugom, ali njihova idila na belgijskom selu se polako bliži kraju. 

Dakle, ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu, ali kada dođe jesen, sve se menja. Njihovo prijateljstvo počinje da se raspada čim počne nova školska godina. Léo i Rémi kreću u srednju školu (imaju sreću da započnu školovanje u istoj školi), a nekoliko devojaka im odmah postavljaju pitanje: „Da li ste vas dvojica par?“ Léo negira i objašnjava da su samo najbolji prijatelji. To je trenutak koji menja život obojici. Léo je zbunjen i uznemiren, pa počinje da se udaljava od Rémija, družeći se sa drugim dečacima, čak i igrajući hokej na ledu. Léo pronalazi okrutne načine da natera Rémija da shvati da se više ne uklapa u njegov novi život, a takva odluka će ubrzo dobiti tragičan ishod.

Rémi je razočaran i povređen, a jednog dana kada se ne pojavi na školskom izletu, postaje jasno da se nešto dogodilo. Vrlo brzo stiže tragična vest (tragediju nećemo otkrivati), nakon čega film "Close" svoj fokus prebacuje na to kako se Léo suočava sa onim što se dogodilo.

Dhont, koji je scenario napisao u tandemu sa Angelom Tijssensom, na sjajan način priča priču o prijateljstvu i odrastanju, ali zadire i u neke bolne teme, a film se može pohvaliti i da je vizuelno impresivan. U ukupnom trajanju od 100 minuta, "Close" je u suštini podeljen na dva dela: prva polovina prati dečake zajedno, a druga ih prati odvojeno. Dhont je pogodio u centar s glumcima, te izvukao zapažene performanse iz dva mlada glumca, obojica su debitovali u ovom filmu. Opet, bez obzira na činjenicu da su svi glumci fenomenalni, ovo je film koji ipak pripada Edenu Dambrineu, koji je izveo jednu od najizuzetnijih dečjih predstava u novijoj kinematografiji. Dvojici dečaka pridružuje se sjajna sporedna glumačka ekipa, posebno Émilie Dequenne kao Remijeva majka Sophie i Léa Drucker kao Leova majka Nathalie, dok glumac Kevin Janssens krade nekoliko scena koje će se pamtiti.

Lukas Dhont briljantno odgovara na izazov da potvrdi svoj talenat, njegov film je izuzetno dobar, na svakom planu: od zadivljujuće kinematografije Franka van den Eedena, preko dirljive partiture Valentina Hadjadja, do izvanrednih glumačkih izvedbi i duboko emotivne priče. Eden Dambrine je ozbiljan novi talenat i ovde pokazuje čime raspolaže, apsolutno fenomenalno i nešto što se ne viđa tako često na filmu, barem kada su u pitanju deca glumci. Međutim, budite upozoreni, "Close" bi mogao trajno da bude deo vas, teško ga se otarasiti. Ovo je film koji prosto mora da uzdrma gledaoca.

Ocena: 8,5/10.

петак, 21. октобар 2022.

Welcome (2009)

 Kritika objavljena na Before After


Francuski reditelj i scenarista Philippe Lioret snimio je zaista izvanredan film. U pitanju je socijalna drama pod nazivom "Welcome", iz 2009. godine, a Lioret se u svom filmu bavi temom ilegalnih imigranata koji žive u Francuskoj, i njihovim namerama da dopru do Engleske.

Mnogo puta smo čuli kada neko kaže: „Ljubav ne poznaje granice i da, što su veće prepreke, to je ljubav jača i ljudi se još više bore za nju“. Naš protagonista filma je mladić koji će zbog ljubavi pokušati da uradi nešto neverovatno, ali postavlja se pitanje: čak i ako u tome uspe, da li ta ljubav ima budućnost? O čemu se tu tačno radi, saznaćemo odmah.

U priči pratimo momka po imenu Bilal (Firat Ayverdi), čiji je san da na bilo koji način pređe kanal Lamanš i da se dokopa Engleske, kako bi se ponovo spojio sa svojom devojkom Minom (Derya Ayverdi), u koju je ludo zaljubljen. U međuvremenu, Minin otac se oštro protivi Bilalovim planovima jer želi da uda svoju ćerku za njenog rođaka koji ima restoran. No, Bilal ne odustaje i njegov cilj je jasan, on tamo mora stići, čak i ako postoji velika šansa da će se negde na sredini kanala utopiti. Nakon što bude uhvaćen sa drugim imigrantima i vraćen u Francusku, Bilal pronalazi privremeno utočište kod Simona (sjajan glumac Vincent Lindon), trenera plivanja kojeg će upoznati i izgraditi prijateljstvo, a potom će i da ide kod Simona na časove plivanja, nameravajući da se što bolje pripremi kako bi mogao da prepliva Lamanš.

Naravno, stvari će se vrlo brzo ponovo zakomplikovati, policija će u jednom trenutku banuti kod Simona u kuću, shvatiti da on mulja nešto, i zbog toga ga odvesti na ispitivanje u stanicu. Simonu je očigledno jedna muka u životu malo, pored zategnutog odnosa sa ženom Marion (Audrey Dana) sa kojom se čas razvodi, čas spaja, sada je na vrat natovario i Bilala koji umesto da bude zahvalan na svemu, počinje da se ponaša drsko i nezahvalno. Ipak, njegova sreća je što je Simon dobar čovek koji pokušava da mu pomogne i sve to trpi, pa će nakon puštanja iz stanice nastaviti da radi po starom, odnosno da mu pomaže. Kako bude vreme odmicalo, a policija sve više steže obruč oko njih dvojice, Bilal odlučuje da pokuša još jednom i kreće u poslednji napad da prepliva Lamanš, ovog puta dosta bolje pripremljen. Hoće li hrabar i zaljubljen momak, koji je za ljubav spreman učiniti sve, uspeti u tome ili će se utopiti u ledenom Lamanšu? 

Lioret nam daje dobro posloženu filmsku priču, u kojoj uspeva da prikaže sve ono kroz šta imigranti prolaze, ali i da se dublje udubi u dva glavna lika i prikaže svaki segment njihovog života. Jasno je od početka da je ono što Simon radi strogo zabranjeno i da će svako ko radi istu stvar biti kažnjen zatvorom. Pa opet, zasluge pripadaju i odličnim glumcima, pre svega iskusnom francuskom glumcu Vincentu Lindonu, koji je kroz svoju karijeru odigrao sve i svašta, pa se od njega ništa manje nije ni očekivalo, dok drugu grupu čine uglavnom neprofesionalci. Pored Lioretove vrhunske režije i scenarija (koji je napisao zajedno sa svoja dva saradnika, Emmanuelom Courcolom i Olivierom Adamom), te ubedljivih glumaca, pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Laurent Dailland, čiji rad postaje najimpresivniji noću. Sve je to Lioret fino posložio i spakovao u skoro 2h trajanja, pa nam ne preostaje ništa drugo nego da mu aplaudiramo. 

Film se može pohvaliti i da je osvajao nagrade, najvrednija je svakako ona na festivalu u Berlinu, a priznanja su stizala i na festivalima u Varšavi, Torinu, Sofiji, Hihonu… Sve u svemu, “Welcome” je kvalitetan film koji ostavlja snažan utisak, a svojim poslednjim kadrovima razbija gledaoca na komade.

Ocena: 8,5/10.