петак, 26. новембар 2021.

Spencer (2021)

 


„Ništa mi ne donosi više sreće od pokušaja da pomognem najranjivijim ljudima u društvu. To je cilj i najvažniji deo mog života, na neki način moja sudbina. Ko god je u nevolji, može me pozvati. Doći ću trčeći, gde god da se nalazi.“ - rekla je jednom tragično preminula, i od mnogih nikada prežaljena velška princeza Diana Frances Spencer. Diana, uprkos svom položaju i slavi, bila je vrlo draga i skromna osoba koja je nesebično pomagala onima kojima je pomoć bila najpotrebnija - gladnima, napuštenima i bolesnima. Iako su od tog tragičnog događaja prošle skoro dve i po decenije, život i smrt Diane svakodnevno su tema medija, knjiga, serija i filmova.

Čileanskom reditelju Pablu Larraínu nisu nepoznati biografski filmovi, jer je radio na Jackie (2016). Taj film je dobio tri nominacije na 89. dodeli Oskara u 2017. godini. Očigledno da sada Larraín želi ponovo da stvori biografsku „magiju“ sa filmom Spencer, a to je bila tragedija koju publika ne bi smela da propusti, doduše, uz naslov ide i objašnjenje da je u pitanju filmska priča, dakle fikcija, bazirana na istinitoj tragediji. Pablo Larraín je jedan od najboljih filmskih stvaralaca iz Čilea - četiri njegova filma izabrana su kao prijave za Oskara iz Čilea. Bio je producent filma A Fantastic Woman (2017), koji je prvi čileanski film koji je osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku. A Spencer će takođe biti konkurentan za predstojeću 94. dodelu Oskara, vraćajući Larraína u centar pažnje samo pet godina kasnije. I Jackie i Spencer su biografski filmovi koji prikazuju veoma poznatu i veoma uticajnu ženu koja se na ovaj ili onaj način smatra kraljevskom, fokusirajući se na delić života te žene. Spencer je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji početkom septembra ove godine, a bioskopski je prvi put pušten u Velikoj Britaniji i SAD-u početkom novembra. Film je dobio uglavnom pozitivne kritike kritičara, uz posebne pohvale za Stewartovo izvođenje.

Cilj filma je da publiku stavi u stanje uma svoje heroine koliko god želi da uhvati osećaj vremena ranih 90-ih i onu tačku u kraljevskoj vezi kada stvari počnu da se raspadaju. Da bi uronio publiku u Dianino mentalno stanje, Larraín je angažovao kompozitora Jonnyja Greenwooda da kreira uznemirujuću muziku, ali i izvanrednu kinematografkinju Claire Mathon (Portrait of a Lady on Fire, Atlantics) da ponovo stvori pomalo izbledeli izgled fotografija iz tog doba, vizuelno usklađujući se sa scenografijom i kostimima. Ako neko krene s filmom ne znajući malo pozadinske priče između princeze Diane i princa Charlesa, odnosno njihovog braka, verovatno će malo drugačije gledati na film, ali će u suštini doći do istog zaključka. Dakle, radnja filma smeštena je u 1991. godinu tokom božićnih praznika kad se princeza Diana počela suočavati sa svojom teškom odlukom da okonča brak s princom Charlesom. Film nudi zadivljujući uvid u ekstravagantan život na kraljičinom imanju Sandringham. Kristen Stewart, odnosno princeza Diana, postaje sve emotivnija dok se bori s glasinama o aferama i izbegava nemilosrdne paparazze. Spencer, međutim, kao što sam rekao na samom početku, ne prati u potpunosti činjenice, već služi kao zamišljanje onoga što se moglo dogoditi tokom tog sudbonosnog prazničnog perioda. Stewart otelotvoruje Dianu u izuzetnoj predstavi koja je često veća od samog filma. Kostimi koje je dala Jacqueline Durran, upareni sa šminkom i frizurom Wakane Yoshihare, održavaju Dianinu spoljašnju lepotu dok se ona iznutra davi i gubi tokom filma. 

Film Spencer nema mnogo zapleta jer je to više lično istraživanje Dianinih emocija u burnom periodu njenog života, obeleženom aferom princa Charlesa (Jack Farthing) sa Camillom, vojvotkinjom od Kornvola, i neželjenom medijskom pažnjom. Zapravo, film posmatra Dianu kao zatočenika kraljevske porodice na srceparajući i proganjajući način. Dianina situacija i očajnička potreba za slobodom postaje sve više klaustrofobičnija i srceparajuća, a reditelj Larraín sigurno hvata ove slojevite emocije. Štaviše, izgleda da Larraín nije zainteresovan da istražuje Dianu kao osobu van njene tuge, već da je prikaže kao žrtvu hladne kraljevske institucije koja je usisala njenu sreću i duh. Tokom svog boravka, Diana se bori sa svojom ulogom majke za svoja dva sina, Williama (Jack Nielen) i Harryja (Freddie Spry), suočava se sa svojim poremećajem u ishrani, porodičnom istorijom i dominantnim muškarcima koji režiraju njen svakodnevni život.

Larraín otvara film u hladnom stilu, jednog prohladnog i maglovitog jutra negde u dubokoj britanskoj provinciji. Jezive violine počinju da škripe dok film uvodi publiku u glavno okruženje: Sandringham House (privatna rezidencija koja se nalazi u Norfolku, Ujedinjeno Kraljevstvo, gde je kraljica Elizabeta II slavila Božić svake godine). Božićni su praznici i cela organizacija je usmerena na hranu (kao i na sve ostalo što ide uz to) za celu kraljevsku porodicu kao dugogodišnja tradicija stara preko 100 godina, u kojoj je cilj svakog pojedinca da nabaci minimum kilo i po (odnosno tri funte) telesne mase. Na putu za tamo je i Diana koja kasni i pritom dolazi sama u svom automobilu, bez obezbeđenja i protokola. Zapravo, čini se da se putem čak i izgubila, pa se zaustavlja u lokalnoj gostionici da upita meštane za pravac. Ono što je potpuno ludo je da se Diana nalazi u blizini svog doma u kojem je odrasla (Diana je odrasla na imanju u Park Hausu), ali će joj strašilo obučeno u jaknu njenog pokojnog oca osvežiti sećanja (u stvarnom životu, njen otac, John Spencer, umro je tri meseca posle tog Božića od srčanog udara). Očigledno je da Diana ne želi da bude tamo, što pokazuje i to da je ona apsolutno poslednja osoba koja je stigla. Na okupljanju će takođe kasniti na svaki obrok, žaliti se da joj nije dobro, često odlaziti u toalet (patila je od bulimije), izbegavati susrete s familijom, na javi se plašiti oficira zaduženog za sigurnost, itd. Kraljevski režim će joj nametati procedure i tradicije, čak joj birati koju će haljinu uparenu s kojim nakitom nositi za koji obrok, a saveznika uglavnom neće imati ni među poslugom. Ali, s pozitivne strane, makar će moći da provede malo vremena sa svojom decom, koju obožava i koja nju obožavaju. Ova tradicija uzrokuje da Dianina nesigurnost izbije na površinu. Ko može da krivi Dianu za bilo šta? Pred dominantnim muškarcima poput Charlesa i Majora Alistara (Timothy Spall), zajedno sa nepokolebljivim protokolom imanja i njenim poremećajem u ishrani, ona jedva može da se zaštiti. Ipak, Diana uzvraća na male načine: kasni na fotografisanje, beži usred večere ili se uopšte ne pojavljuje. Partitura Jonnyja Greenwooda počinje kao klasično britanska, a zatim se pretvara u uznemirujuću simfoniju, dok snimateljka Claire Mathon snima Dianu u krupnim kadrovima. U međuvremenu, kostimografski rad legendarne Jacqueline Durran pokriva najveće hitove Dianinih najpoznatijih odevnih predmeta, sa nizom modnih stilova koji često govore o njenom mentalnom stanju.

Između ovih javnih događaja u kojima se Dianino prisustvo nikada ne traži, već zahteva, film pokazuje u kojoj meri se Diana oseća kao nepozvani gost u sopstvenom životu. Ona razgovara iskreno i često otvoreno sa svim slugama, ali, u smislu sluga kojima može verovati, Maggie (Sally Hawkins) je na vrhu te liste. Diana čak traži savet od Maggie, smatrajući je prijateljicom. Diana voli da ima otvorene zavese u svojoj sobi, ali članovi kraljevske porodice bi više voleli da ih drži zatvorene jer su zabrinuti da će paparazzi slikati nešto što bi oni voleli da ostane privatno ili skriveno. Ovo ne mora nužno da govori o njenim osećanjima, već više o kontroli koja se sprovodi nad njom. Ona želi kontrolu nad svojim životom, umesto da on bude pod kontrolom kraljevske porodice. Major Alistar Gregory je u suštini glava domaćinstva i nalazi se na visokom položaju. Kada je reč o lojalnosti, čini se da je on na potpuno suprotnoj strani od Diane i da je lojalniji ostalim članovima kraljevske porodice. Njegov posao je da pazi na Dianu i da je drži u skladu sa tradicijom i običajima praznika. On nju ne vidi onako kako ona vidi stvari, odnosno ne vidi kavez u kome se ona nalazi. Jack Farthing igra Charlesa, princa od Velsa i prestolonaslednika. On je muž Diane i otac njene dece. A upravo on je drugi razlog zašto ona ne želi da bude na imanju za praznike. Neko bi se mogao zapitati: zašto Dianu retko viđamo sa njenim mužem i zašto ne provode vreme zajedno osim ako nije neophodno, na primer za večeru ili nešto slično? Neko bi se mogao zapitati: zašto izgleda tako hladno i udaljeno? To nikada nije eksplicitno rečeno, ali ako je neko svestan stvarne istorije, onda zna da je Charlesova distanca od supruge posledica zbog njegovog neverstva, odnosno zbog druge žene. Jack Nielen i Freddie Spry zaokružuju izvrsnu glumačku ekipu kao princ William i princ Harry. William ima oko 10 godina, a Harry je 2 godine mlađi. Oni su jedina deca Diane i Charlesa. I koliko god ovaj film izgledao depresivno i srceparajuće tokom većeg dela trajanja, postoji svetla strana i svetlost koja dolazi u različitim dozama. Kao što je ljubav koju Diana gaji prema svojoj deci i ljubav koju oni imaju prema njoj. Toplina, šarm i lepota u njenim trenucima sa decom prikazuju film u svom najlepšem obliku. Pablo Larraín i scenarista Steven Knight dozvoljavaju mnogim drugim glumcima da zablistaju: jedan intiman razgovor između Diane i Maggie na plaži toliko je šokantan, nežan i prirodan da se napola pitate da li je improvizovan. Da li je pohlepno nadati se da će Hawkins dobiti nagradu za najbolju sporednu glumicu za ovaj preokret? Međutim, najveće pohvale idu na račun Kristen Stewart, koja je fantastična: glumica oponaša manire princeze od Velsa, govor tela i čuveni nagib glave sa neverovatnim intenzitetom.

U konačnici, Spencer i pored nekoliko kikseva, odnosno nedostataka, ostaje više nego solidan film koji vredi gledati, ako ni zbog čega drugog onda definitivno zbog Kristen Stewart. Štaviše, mi imamo još jedan film koji će se boriti za Oskare. Uz svu Larraínovu umetnost, Spencer bi se raspao u rukama pogrešne glumice, a Stewart je odigrala jednu od najboljih predstava u svojoj karijeri. Zamislite samo taj izazov da morate da glumite jednu Dianu, princezu od Velsa? Pa čak i da ne radite imitaciju, nije to za šalu.

Ocena: 7,5/10.

понедељак, 22. новембар 2021.

The Chestnut Man / Kastanjemanden (2021)

Kritika objavljena na Before After


Šta kažete na jednu pravu jesenju seriju i to Skandinavsku? Šta kažete na mukotrpnu potragu za inteligentnim serijskim ubicom od šest sati? A tu je i jedno naše lice kao glavni protagonista. Dakle, teško ćete moći da odbijete ako volite ovaj žanr.

Nema ništa jezivije od misterioznog ubice koji za sobom ostavlja male figure kada on ili ona izvrši ubistvo. U novoj danskoj seriji "The Chestnut Man", ubica ostavlja za sobom male ljude napravljene od šibica i orašastih plodova koji se obično peku na otvorenoj vatri za Božić. Seriju su kreirali Dorte Warnøe Høgh, David Sandreuter i Mikkel Serup, režirali su Kasper Barfoed i Mikkel Serup, a zasnovana je na istoimenoj knjizi Sørena Sveistrupa koja je objavljena 2018. godine. U seriji glume Danica Ćurčić (srpska glumica, rođena u Beogradu, ali je veći deo života provela u Kopenhagenu) i Mikkel Boe Følsgaard kao Naia Thulin i Mark Hess, koji istražuju ubistva nekoliko žena uključujući misterioznu figuru od kestena ostavljenu na mestu zločina.

Knjiga "The Chestnut Man" (Čovek od kestena) proglašena je za jednu od najboljih i najjezivijih knjiga ovog žanra. Roman je preveden na više od petnaest jezika, prodat u višemilionskom tiražu, a u Srbiji, u izdanju Vulkan izdavaštva, bio je najčitanija knjiga u 2019. godini i najprodavaniji naslov u okviru 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Ali to ne treba da čudi kada su u pitanju Skandinavci, jer ta njihova dominacija u žanru traje već dugo. Vredi pomenuti i Stiega Larssona (Muškarci koji mrze žene), najuspešnijeg i najpopularnijeg nordijskog pisca, čije je delo prodato u više od 70 miliona primeraka širom sveta. Međutim, ne možemo a da se ne zapitamo šta inspiriše ove uspešne i cenjene pisce na pisanje romana o poremećenim serijskim ubicama, hodaju li njihovim selima i gradovima psihopate sa motornim testerama u rukama i da li su njihove dnevne novine pune vesti iz crne hronike? Skandinavske zemlje, Švedska, Danska, Norveška i Finska su među najsigurnijim na svetu, tako da ti krimi-trileri uglavnom nisu utemeljeni na stvarnosti. Ipak, deluju toliko stvarno da stvarnije ne može biti.

S druge strane, kada je reč o filmskim i televizijskim ostvarenjima, Skandinavci su ušli u 'zlatno doba televizije' i zaslužni su za neke od najoriginalnijih, često mračnih i atmosferičnih serija koje se danas mogu pronaći, poput: "The Killing" i "Bron/Broen", a dobro su ih pratile "Trapped", "The Valhalla Murders", "Wisting", "Sthlm Requiem", "Sorjonen", "Deadwind (Karpi)", i sve su bile zaista odlične. Godinama su vodeće bile tipične američke serije, ali su ih pre nekoliko godina zamenile Skandinavske, i to s punim pravom. Specifične, originalne serije s moćnim pejzažima prirode dalekog severa Evrope gledaju se u jednom dahu i nikad ne umore. Na kraju krajeva, žanr krimi serije je jednostavna priča o dobru i zlu koja se može razumeti i primeniti u celom svetu, pa ne čudi da upravo serije širom sveta imaju svoje predstavnike tog žanra. No, opet, teško je parirati Skandinavcima.

Do sada smo, dakle, videli toliko ovakvih serija, da se pitamo po čemu bi se "The Chestnut Man" mogla izdvojiti? Međutim, stvar je u tome da ponekad nije nužno da se izmišlja nešto novo da bi bilo dobro, dovoljno je samo da radnja bude promišljena i mudra. "The Chestnut Man" ima intrigantnu misteriju i snažne glavne likove, što se ovaj put pokazalo kao - dovoljno. Serija vas tera ne samo da razmišljate o ubici već i o tome zašto on čini ove neviđene zločine. Da li je reč o nekome ko je prosto zao ili osobi koja želi da „ispravi krive drine” u društvu na najgori mogući način? Sørenu Sveistrupu nije strana televizija, jer je kao scenarista i producent zaslužan za ostvarenje "The Killing" (na originalnoj seriji je bio scenarista, dok je na američkoj verziji bio producent), a bio je i scenarista filma "The Snowman", o kojem je verovatno najbolje ne razmišljati previše. Što se tiče rediteljskog dvojca - Kaspera Barfoeda i Mikkela Serupa, oni su stare „kuke”. I u pisanju i u režiji oseća se samopouzdanje koje dolazi zbog iskustva - obojica su uglavnom radili na televizijskim serijama. Znate da ste u dobrim rukama već iz uvodne scene u prvoj epizodi i tako ostajete do kraja. Sa samo šest epizoda, "The Chestnut Man" je taman po meri. Ali svakako ne bi smetalo da smo dobili još dva ili tri sata trajanja. No, i ovako nije loše.

"The Chestnut Man" počinje prikazom jezivog ubistva mlade žene. Na mestu zločina je ostavljena mala figura od kestena u obliku čoveka, a za rešavanje zločina zaduženi su par detektiva, Naia Thulin (Danica Ćurčić) i Mark Hess (Mikkel Boe Følsgaard). Inače, Naia je na pragu napuštanja odeljenja za ubistva jer je samohrana majka i želi da pređe u manje zahtevno odeljenje za sajber kriminal, kako bi mogla da se više posveti svojoj ćerki, ali ona i namučeni Mark koji je ponovo kod kuće u Kopenhagenu još neko vreme neće moći da se oslobode svog posla jer će biti prinuđeni da ostave svoj život po strani. Njih dvoje kreću kao potpuni stranci u rešavanje zločina, te na samom početku nema puno poverenja među njima. Ubrzo nakon prvog ubistva pojaviće se još jedno, a detektivima postaje jasno da je figura od kestena sa početka od krucijalnog značaja za slučaj. I ne samo to, kada se na figuri pronađu otisci Kristine Hartung, jedanaestogodišnje ćerke danske ministarke Rose Hartung (Iben Dorner) koja je nestala godinu dana ranije i vodi se kao mrtva, slučaj postaje još komplikovaniji. Pored potrage za ubicom, upoznaćemo se sa privatnim životima glavnih protagonista, njihovim tragedijama koje su ih obeležile, kao i sa drugim ljudima među kojima je ubica.

Kako serija ide napred i sve više tela se gomila, "The Chestnut Man" postaje sve složenija, ali na najdivniji način. Veoma je teško razumeti i pretpostaviti ko je odgovoran za zločine ili zašto se to dešava. Takođe, kakve veze sve ovo ima sa Kristinom Hartung? Način na koji počinilac bira svoje žrtve teraju vas da se zapitate mnogo stvari. Stoga ste primorani da nastavite da gledate kako biste razumeli šta se, dođavola, zapravo dešava. Tako da ovde nema mnogo mesta za dosadu. Ovo nije horor film, ali neki elementi podsećaju na taj žanr. Postoji stalni osećaj nelagodnosti i anksioznosti. Danica Ćurčić i Mikkel Boe Følsgaard kao Naia Thulin i Mark Hess su sjajni. Njihova hemija je prosto odlična, a u ovom žanru je to jako bitno. Vizuelno i estetski, "The Chestnut Man" takođe zaslužuje pohvale. Umesto snežnih pejzaža i zaleđenih jezera, vlada jesenja atmosfera: pocrvenelo lišće daje daleko šareniji izgled. No, treba biti pošten pa čak i Netflixu odati priznanje za nekoliko zaista sjajnih serija ove godine (Maid, Squid Game, Midnight Mass), kao i filmova (Passing, 7 Prisoners, The Power of the Dog), što nije čest slučaj i uglavnom gledamo teške promašaje, kojih će, naravno, i dalje biti.  

Neke televizijske serije vas od samog početka zgrabe za vrat i uvuku u priču, "The Chestnut Man" je jedna od takvih. Ako ste ljubitelj kriminalističkih drama, zaista ne želite da propustite gledanje "The Chestnut Man". Dobro napisana, oštra i potpuno zadivljujuća od početka do kraja. Preporuka.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 21. новембар 2021.

Luzzu (2021)




Režija i scenario: Alex Camilleri

Uloge: Jesmark Scicluna, Michela Farrugia, David Scicluna, Uday Maclean, Stephen Buhagiar


U svetu filma, Malta je više poznata po tome što svoje prekrasne lokacije pozajmljuje drugima nego što ih koristi za svoje sopstvene filmove. Verovatno ste videli maltešku obalu desetak puta u filmovima, a da toga niste ni svesni. Njene živopisne obale korišćene su kao lokacije na projektima u rasponu od "Game of Thrones" preko "Gladiatora", pa sve do "Popeyea" (po naški Mornar Popaj, svi ga se rado sećamo) koji je režirao Robert Altman. Pa ipak, stiže nam upravo jedan film sa Malte, čija se radnja odvija na svom terenu i to na svom maternjem jeziku, sa glumcima koji glume sami sebe i tu žive. Dakle, ovo je u potpunosti malteški film.

Zamislite da morate da se odreknete nečega što volite jer nemate izbora osim da to pustite, pritom da od toga zavisi i vaša porodica? Kako biste se osećali? Ovo su pitanja u centru novog filma "Luzzu" kojeg potpisuje malteško-američki reditelj Alex Camilleri (napisao i režirao). U svom debitantskom dugometražnom rediteljskom debiju, Camilleri i snimatelj Léo Lefèvre sa iskrenošću, radoznalošću i realizmom snimaju običnog čoveka na Malti, koji se bavi ribolovom i koji od istog živi, koristeći neprofesionalne glumce da dodaju sirovost i autentičnost ovoj suptilnoj drami. "Luzzu" je premijerno prikazan u glavnom programu festivala u Sundanceu. Nakon toga je nastavio festivalsku turneju, a prijavljen je i kao malteški kandidat za Oscara.

Ime Luzzu iz naslova je zapravo tradicionalni malteški ribarski mali brod, odnosno šareni čamac koji su vekovima lokalni ribari koristili dok su lovili ribu. Naša zvezda je stvarni malteški ribar po imenu Jesmark (Jesmark Scicluna), koji je vlasnik jednog takvog luzzua - šarenih je boja, žut, crven, zelen i plav. Jesmark je sin ribara koji je i sam bio sin ribara i tako niz generacije, pri čemu je svaki otac prenosio porodični luzzu. Ono što gledamo nikada ne izgleda kao predstava, već kao težak život koji se živi pred kamerama. Preko Jesmarka upoznajemo se sa stvarnim životnim borbama sa kojima se Maltežani suočavaju, pre svega, poteškoćama u podizanju porodice i nepravdama koje ih okružuju.

Jesmarkov luzzu, stara drvena stvar sa više šarma nego funkcionalnosti koju on naziva Ta Palma, curi i mora na popravku. To ga stavlja u nepovoljan položaj na konkurentnom ribarskom tržištu. Da stvar bude gora, Jesmark kod kuće ima malo dete koje ima ozbiljnih zdravstvenih problema i devojku, Denise (Michela Farrugia), o kojima treba da brine. Kada se on vrati kući praznih ruku nakon posebno nesrećnog dana na moru, ona odlučuje da se iseli iz njihovog stana i ode u stan svoje majke. Jesmark je besan, ogorčen i očajan, mora da sastavlja kraj s krajem u profesiji koja je, čini se, na ivici izumiranja, a problemi se svakim danom sve više gomilaju. Vrlo brzo nesrećni Jesmark, čiste duše i dobrih namera, polako shvata da ako želi da spasi svoj mali brod i porodicu, morat će učiniti sve, ali će tako morati da pregazi sve svoje ideale, proguta svoj ponos i radi sa ljudima koje inače prezire i krivi za uništavanje tradicionalnog načina ribolova koji praktikuje. U početku, Jesmark i njegov prijatelj David (David Scicluna) hvataju sabljarku, koja bi inače na pijaci imala dobru cenu, ali moraju da je bace nazad u vodu (već je mrtva) jer nije u sezoni. Kasnije, Jesmarku se pruža šansa da proda svoj luzzu i da se odrekne dozvole za ribolov (7.000 evra bi trebalo da dobije), u suštini primoravajući Maltežane da odustanu od svoje tradicije koja je cenjena vekovima. Alex Camilleri je snimio redak umetnički film koji prikazuje kako sveobuhvatna politika EU može da uništi lokalne običaje, kao i ljude i porodice.

U moru blokbastera i visokobudžetnih filmova kojima nas zasipaju i truju, neki skromni (ali vredni) filmovi često prođu nezapaženo i tu nepravdu je teško, gotovo nemoguće ispraviti. Ali prijatno je znati da se neki pravi filmski umetnici još uvek mogu naći u svetu u kojem je novac uvek jedini cilj. Postao je svet u kome moćni napreduju, a mali nestaju. "Luzzu", snimljen na malom ostrvu sa svojim sićušnim budžetom, pun je sjajne glume, pre svega, nadarenog ribara Jesmarka Scicluna. Ali magija reditelja Alexa Camillerija čini ovo jednim od filmova godine koji morate da pogledate, ovo je film za one koji žude za stvarnošću, i gde nema ništa osim surove istine. Postoje trenuci kada sva lepota mesta zavlada, posebno dok Jesmark svojim voljenim čamcem plovi morem koje više ne može nazvati svojim.

Camilleri je temeljno proučio umetnost malteškog ribolova pre snimanja. On ispituje svaku aktivnost kojom se bave, od raspletanja mreža do popravljanja čamaca. To je ljubavno pismo ljudima u zemlji i ljudima koji pokušavaju da održe ovu kulturu živom. Ostrva Malte su karakter na svoj način i oduzimaju dah, ali ljudi su srce i duša ovog mesta.

Ocena: 8/10.

субота, 20. новембар 2021.

C'mon C'mon (2021)

 Kritika objavljena na Lupiga


Kada uperite mikrofon ili kameru u nekoga, vi im implicitno kažete da su važni, barem u tom trenutku. Novi film C'mon C'mon koji je snimio reditelj i scenarista Mike Mills je pogled na to kako odrasli i deca funkcionišu zajedno, odnosno kao »tandem«. Činjenica je da deca većinu stvari nauče od odraslih ljudi. No, i odrasli mnogo toga mogu naučiti od dece, samo ako se potrude. Zato ih ne treba potceniti, već učiti od njih, dati im pravo glasa i posvetiti im vreme.

Sa naturalizmom u izvođenju, vrhunskim scenarijem i brilijantnom režijom (a šta kažete na onu raskošnu crno-belu kinematografiju?), C'mon C'mon je film vredan pažnje i poštovanja. Mills želi da upijete svaki trenutak koji provedete sa ovim likovima. Ovo je film o ozbiljnim stvarima i koji poziva na razmišljanje. C'mon C'mon je imao svetsku premijeru na 48. filmskom festivalu Telluride u američkom Coloradu početkom septembra, a objavljen je 19. novembra 2021. od strane A24.

Kao što možete očekivati, uspeh ovog filma zavisi od toga da li smatrate da je odnos između vodećeg dvojca verodostojan i ubedljiv, a upravo na tom frontu Mills i njegova dva glumca - uspevaju. Možda i ne čudi, s obzirom na to da se jedan zove Joaquin Phoenix, ali drugi je svakako otkriće - mladi Woody Norman, ima samo 9 godina. I ne samo to, njega možemo smatrati ovde prvom zvezdom filma, ili bar jednakom kao što je Phoenix. Imati preko puta sebe Phoenixa, a važiti za prvu zvezdu u tako ranoj dobi - nije mali podvig čak ni za odraslog glumca sa ozbiljnim glumačkim iskustvom, a Norman je u stanju da ga besprekorno prati. Mills ima sposobnost da stvori nešto potpuno neverovatno i moćno, kao što to čini upravo ovde. Prelepa crno-bela kinematografija Robbieja Ryana i prelepa-mirna muzika Aarona i Brycea Dessnera doprinose u stvaranju ovog malog remek-dela, kojeg treba znati ceniti i prepoznati.

Neki će možda smatrati da je C'mon C'mon presporog tempa, to je možda tačno, ali njegov sporo-tihi tempo ga zapravo čini još upečatljivijim. Iako utemeljen na stvarnosti, on takođe pruža predah od previše užurbanog i haotičnog sveta. Iako je mnogo toga u rukama sjajnih glumaca, to je takođe svedočanstvo o Millsovom fantastičnom scenariju. Svi likovi su maestralno napisani, a C'mon C'mon je ujedno i dobar podsetnik da, iako je dobio Oscara za glavnu ulogu u filmu Joker, Joaquin Phoenix je podjednako odličan u portretisanju tihih, mekih likova kao i u njegovim prepoznatljivim ulogama. Čak i da ovom filmu pronađete poneku manu (kojih možda i ima, ali samo možda), njegova dirljiva priča o dobrim ljudima će sve to veoma lako poništiti. Zapravo, zašto bi ovom filmu neko tražio manu? Ovako nešto se ne pravi svaki dan.

Phoenix igra Johnnyja, dokumentaristu odnosno radio novinara koji putuje zemljom da bi intervjuisao decu o njihovim razmišljanjima u vezi sa njihovim ličnim strahovima i nadama. Postavlja im pitanja, poput: „Da li razmišljate o budućnosti, šta mislite kako će izgledati?“ „Da li mislite da će u budućnosti porodice biti iste?“ Saopštavaju mu svoje odgovore, vrlo ozbiljno i promišljeno. Zatim se vraća u svoj hotel i priča sam sa sobom o onome što je zabeležio na diktafonu, čuvajući ne samo njihove glasove, već i svoje. Rana scena takođe otkriva da je Johnny izgubio majku godinu dana ranije. Posle teškog raskida, gubitka majke i zategnutog odnosa sa sestrom Viv (Gaby Hoffmann), on je postao nedostupan za skoro sve osim za posao. I upravo sada, njegovo jedino zanimanje u životu je intervjuisanje dece o njihovoj budućnosti - sluša decu čijoj se iskrenosti i inteligenciji divi. Tinejdžeri koje Johnny intervjuiše uglavnom su stvarni ljudi koji govore o svojim stvarnim životima (pravi intervjui bez scenarija sa iskrenim odgovorima), i na mnogo načina, ovo su najbolji trenuci u filmu.

Međutim, uskoro će dobiti dete na brigu - rođenog nećaka po imenu Jesse, kojeg odlično igra novopridošli Woody Norman - i mnogo će razgovarati sa njim, a to je veći deo filma. Johnny pristaje da se brine o njemu jer Viv treba da pomogne svom otuđenom partneru, Jessejevom ocu Paulu (Scoot McNairy), koji se bori sa bipolarnim poremećajem. Kako se Jesse i Johnny zbližavaju, njihov odnos otkriva obojici neke stvari o njima samima. Johnny ga uči kako da koristi mikrofon i diktafon i govori mu zašto voli da snima - jer čuva sitnice sadašnjosti za budućnost. Kasnije, i Jesse i Johnny snimaju sopstvene uspomene: način da se kaže da su uspomene koje smo zajedno napravili bitne i da ne želimo da jednostavno izmaknu. Viv provodi sve više vremena sa Paulom, a Johnny vodi Jesseja sa sobom prvo u Njujork, a zatim u Nju Orleans na posao. Dok se njih dvojica sve više vezuju, publika ne može, a da ne padne na njihovu dinamiku. U ovom filmu nema mnogo zapleta osim što se njih dvojica druže, ali ne mora ni biti jer je njihovo emocionalno putovanje dovoljno vredno da nam ne treba ništa drugo. Johnny sve više razume i ceni svoju sestru dok brine o njenom sinu. Na mnogo načina, C'mon C'mon je počast majčinstvu i svima onima koji brinu o deci. Ne prepoznaje samo Vivinu ljubav prema sinu, već i njenu nesebičnost i njenu spremnost da brine o svom partneru dok on prolazi kroz težak period. Mills sve vreme drži stvari čvrsto utemeljene na stvarnom životu, tako da čak i stilska odluka da snima »crno-belo« deluje kao produžetak njegove posvećenosti autentičnosti.

Ono što radi tako dobro u ovom filmu je da se prema deci svi odnose s poštovanjem koje zaslužuju. Johnny sluša i uči od njih. Njihove misli, brige i snovi se uopšte ne odbacuju ili gledaju sa visine, već su veoma važni. Mills se potrudio da budu ravnopravni sa odraslima, oslanjajući se na ideju da su odrasli isto toliko izgubljeni i zbunjeni svetom kao i deca i da im je možda takođe potrebna pomoć da prođu kroz život. Odnos između Johnnyja i Jesseja je iskren i sladak: njihove interakcije otkrivaju neke stvari o kojima Johnny radije ne bi govorio, ali je primoran da se bori sa njima i razmišlja o njima zbog radoznalih pitanja svog nećaka. Jesse nije ni anđeo ni đavo. U jednom trenutku je nestašan, u sledećem sladak. On je tih i glasan. Tako Johnny, otkačeni kul ujak ubrzo shvata kakav je izazov biti roditelj. Ovo će biti iskustvo sazrevanja za obojicu. Kroz likove, film istražuje roditeljstvo i poteškoće, pritisak i komplikovana osećanja. Johnny je topao i ljubazan momak, ali nije imun na ista sranja zbog kojih smo svi frustrirani. 

Više puta Jesse pita zašto Johnny nije oženjen, zašto je sam, zašto on i njegova majka više ne razgovaraju: Johnny se neprijatno smeška dok ga Jesse ispituje. Ovi mali dirljivi trenuci, prožeti humorom, pokazuju detinjastost i nesigurnost odrasle osobe, ali i mudru radoznalost dečaka. S druge strane, Viv ostaje u kontaktu telefonom, iako je često van ekrana, ona je važan lik priče. Dok plače ili se smeje sa druge strane telefonske linije, suočavajući se sa bolesnim partnerom i odsutnim sinom, možemo videti da se radi o dvoje odraslih koji dobro razumeju svoje muke i životne situacije u kojima se nalaze. Mills zna kako da prenese izuzetnu količinu informacija samo kroz vizuelni prikaz. Postoji povećan nivo pažnje na pozadinu i okruženje, bilo da se radi o užurbanom centru grada, kući punoj uspomena ili granama starog hrasta. Ništa ovde nije višak, sve je važno. Ali samo ne očekujte da će se desiti ekstremne stvari, ili iznenađujući obrti, ovo je film o običnim ljudima koji se trude da žive najbolje što mogu i prihvataju sve loše i dobre stvari koje im se dešavaju u životu.

C'mon C'mon nam nežno priča o životu, ljubavi i bolu kroz komunikaciju svojih likova. Ali ono što je najbitnije, nikada nije emocionalno manipulativan. Film odiše opipljivom hemijom na ekranu između Phoenixa i Normana i zajedno su vraški dobri. Johnny je dobar slušalac, što je ključno, i to strpljenje će mu dobro poslužiti sa Jessejom. C'mon C'mon je mašina za osvajanje nagrada.

Ocena: 9/10.

петак, 19. новембар 2021.

Last Night in Soho (2021)

 


Izvanredna glumačka postava, uglađen soundtrack i oštra režija čine pobednički spoj u prvom pohodu Edgara Wrighta na psihološki horor. „Last Night in Soho“ premijerno je prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji 4. septembra 2021., i važi za jedan od najiščekivanijih filmova ove godine. Bila je ovo prilično dobra godina za visokobudžetne horore. Za samo nekoliko meseci dobili smo filmove kao što su „Candyman“, „Malignant“ i trilogija „Fear Street“, a svi će lako biti kandidati za najbolji horor film godine.

Doduše, „Last Night in Soho“ ne izgleda kao film koji želi da vas uplaši. Želi da vas prenese u drugi svet, u vreme kada je muzika bila dobra, u vreme kada je „Thunderball“ (1965) bio najiščekivaniji film na svetu, u vreme kada je sve bilo potpuno drugačije nego što je danas. Ali što duže ostajemo u tom svetu, sve više počinju da se stvaraju pukotine dok se taj prijatan odraz prošlosti na kraju ne razbije i ostane vam noćna mora. „Last Night in Soho“ je mnogo stvari: priča o putovanju kroz vreme, misterija ubistva, ljubavno pismo Londonu, komentar protiv seksualnog uznemiravanja. Kao što je obično slučaj sa tako lukavim filmskim žongliranjem, „Last Night in Soho“ pokušava da uradi previše i na kraju ne uspeva da ostvari svoje ambicije. Ima mnogo toga da kaže, ali se bori da sve to spoji na zadovoljavajući način. Međutim, postoje i pozitivne stvari (pomenute na početku) koje dižu ovaj film iznad proseka. 

Potrebno je vreme da se postave likovi i misterija pre nego što zaronite u psihička horor uzbuđenja. Edgar Wright donosi moderan, ali jeziv film koji zaviruje u najmračnije uglove ljudske prirode. „Last Night in Soho“ je drugačiji od svih prethodnih filmova (to je daleko njegov najmanje komični film) koje je Wright snimio i ovim filmom pokazuje da ima veštinu da bude majstor u bilo kom žanru, bez obzira na nedostatke, i biće uzbudljivo videti šta će sledeće da uradi. Ovo je ujedno i njegov prvi film koji ima ženske protagonistkinje, a on ima dve sjajne mlade glumice koje igraju glavne uloge: veoma simpatičnu Thomasin McKenzie i glamuroznu Anya Taylor-Joy. I postavka je takva da se čini kao da svako glumi u svom mini-filmu. „Last Night in Soho“ izgleda kao dve odvojene priče koje su isprepletene na uzbudljive i zanimljive načine, pri čemu svaka priča dopunjuje jedna drugu.

Anya Taylor-Joy je sila na koju treba računati na ekranu, posebno je to dokazala s prošlogodišnjom serijom „The Queen's Gambit“. Međutim, u  „Last Night in Soho“ ona nije centralni lik, ona je najveća misterija filma, doduše, teško se uhvatiti za bilo koga u glumačkoj postavi osim za McKenzie. Za McKenzie, ovo je samo jedna u nizu sjajnih uloga, uključujući „Leave No Trace“, „Jojo Rabbit“ i „Old“. Toliko je ubedljiva i simpatična da će se verovatno brzo popeti na vrh holivudske A-liste. Sa predivnom kinematografijom, vizuelno upečatljivim slikama i bojama tokom celog filma, Wright priča vizuelnu priču kojoj je i pored svih nedostataka jednostavno teško odoleti.

Thomasin McKenzie glumi Ellie, ambicioznu modnu kreatorku koja sa bakom Peggy (Rita Tushingham) živi na selu u Kornvolu, ali se sada seli iz engleskog sela u London da bi tamo pohađala modnu školu. Opsednuta je 60-im godinama, modom i muzikom, ali je proganja duh njene majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i izvršila samoubistvo. 

Nakon što po dolasku pokušaj združivanja s drugim ljudima (posebno s njenom cimerkom Jocastom) propadne zbog razlika u karakteru odnosno jer su „zle kučke“, Ellie odlučuje da se preseli, pa pronalazi stan u potkrovlju kuće stare gospođice Collins (Diana Rigg, u njenom poslednjem nastupu). Noću, Ellie tone u san koji je vodi u njen omiljeni period i u ulogu bliskog posmatrača života devojke (i idola) po imenu Sandie (Anya Taylor-Joy) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. No, Ellie i Sandie će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu bile ni blizu tako idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Kao što nas „Last Night in Soho“ više puta podseća, London je opasan grad. Ponekad je Ellie nevidljivi posmatrač Sandienih iskustava: u drugim prilikama, kao da živi u Sandienom telu. Sada kada je Ellie uvučena u život Sandie, da li će moći da se izvuče? 

Iako „Last Night in Soho“ ne može održati svoj uzbudljiv početni zamah, ovo je Wrightov najambiciozniji projekat. Ovaj film ima puno uzbuđenja, zabave, haosa i sjajnih nastupa. Još jedan hvale vredan element ovog filma su pokreti kamere, uz vizuelne efekte i montažu. Rad kamere čini da publika graciozno putuje između dva sveta. Ako ste gledali bilo koji film o mračnom svetu šou-biznisa, lako ćete znati da Sandieina putanja karijere ne vodi ka bini, već ka nečemu mračnom i opasnom. Glumačka postava je najveći adut filma. U svojoj poslednjoj ulozi pre smrti, Diana Rigg ima fantastičan nastup koji je nezaboravan kao i njena uloga u hit HBO seriji „Game of Thrones“, gde je igrala Olennu Tyrell. Njeno prisustvo, zajedno sa McKenzie i Taylor-Joy, predstavlja sjajnu kombinaciju starih i novih holivudskih glumaca. A tu je takođe i Matt Smith, u ulozi Jacka odnosno menadžera od Sandie, vrlo bitna figura u priči. Ljubav koju Ellie pokazuje prema muzici i modi iz 1960-ih daje filmu bezvremenski kvalitet koji je naglašen londonskom pozadinom, glamuroznim kostimima i frizurama.

Kada se svede račun na kraju, „Last Night in Soho“ je daleko od savršenog filma, ali i dalje sposoban da nas očara s nekim stvarima. Ipak, vredi reći, ovo je veoma mračan film, a Edgar Wright nas gura duboko u taj mrak, korak po korak, postepeno i polako. Čak iako je malo zbunjujuć i zbrkan, nije loš. Na kraju krajeva, ako ništa drugo, bar je izuzetno zabavan.

Ocena: 7/10.

среда, 10. новембар 2021.

Scenes from a Marriage (2021)

 Kritika objavljena na P.U.L.S.E Magazin o umetnosti, kulturi i društvu ... I na Before After


Kada izgovaramo ono sudbonosno „da“ i spremamo se da započnemo život s voljenom osobom, nije nam ni na kraj pameti da bi naša romansa mogla neslavno da se završi. Međutim, neumoljiva statistika tvrdi da se skoro svaki treći brak u našoj zemlji završava razvodom. Razvod se ubraja u najstresnije životne događaje, pored gubitka posla i gubitka bliske osobe. Razvod je stresan za bivše bračne partnere, ali i za potomstvo koje su planirali zajedno da odgajaju. Kada nastupi krah braka i jedne ljubavne priče, cilj je da se dete poštedi bolnog procesa. I, naravno, ako do razvoda dođe da se taj složen postupak obavi na ljudski način, a ne da se pretvori u opšti cirkus - pljuvanje, gađanje, uvrede, ratovanje familija i ostale gluposti.

Originalna švedska ograničena serija "Scenes from a Marriage" Ingmara Bergmana, objavljena 1973. godine, bila je zasipana optužbama zbog naglog porasta stope razvoda u Švedskoj na rekordno visok nivo 70-ih godina. Ipak, bez obzira na to, "Scenes from a Marriage" je bila gledana i hvaljena serija. Hagai Levi, iskusni izraelski televizijski kreator, pisac, reditelj i producent odlučio je da snimi rimejk pod istim imenom koji je takođe nemilosrdno intiman, fokusirajući se skoro u potpunosti na jedan par čiji se brak raspada. Ova moderna adaptacija je predstavljena na festivalu u Veneciji, a premijerna epizoda na televiziji je prikazana 12. septembra 2021. na HBO-u.

Dakle, nova verzija "Scenes from a Marriage" prilično se oslanja na originalni šablon, doduše, neke promene se odnose na uloge, jer se od prve polovine sedamdesetih mnogo toga promenilo, ali je kostur priče i dalje isti. Ponovo je u pitanju priča o ljubavi i psihološkom ratu, ovaj put u jednom savremenom američkom braku. Inspiracija je tražena ne samo u originalnoj seriji, već i u delima Woodyja Allena, a onda i u skorijim ostvarenjima kao što su "Master of None", "Blue Valentine" i "Marriage Story". Hagai Levi se proslavio serijom "BeTipul" koja je posle izraelskog originala snimana u rimejkovima u brojnim drugim zemljama, a ta serija mu je bila savršena ulaznica za američko tržište, te je osvojio i Zlatni globus za seriju "The Affair". No, Levi je sebi dao izuzetno zahtevan zadatak sa snimanjem rimejka serije koju je snimio jedan od najvećih i najvoljenijih filmaša svih vremena. Levi je zadatku odgovorio prilično dobro, možda ne savršeno, ali izuzetno zadovoljavajuće. A u velikoj meri su ga spasili i glumci.

Jessica Chastain i Oscar Isaac tema su svih svetskih medija otkako su na crvenom tepihu u Veneciji razmenili poglede i dodire pune bliskosti. Da li je reč o savršenoj glumi ili između njih postoje prave emocije od kojih se ne može pobeći, zapitali su se mnogi. Jedno je, ipak, sasvim sigurno. Pojavom na crvenom tepihu i pažnjom koju su privukli, zacementirali su svoje statuse holivudskih ikona modernog vremena. Stoga je najverovatnije da su poljupci i dodiri na crvenom tepihu bili jedna od tih šala, jer i Jessica i Oscar su u srećnim brakovima sa drugim ljudima i oboje imaju po dvoje dece. Jessica ovde igra ulogu kao Mira, dok je Oscar dobio ulogu kao Jonathan. Zajedno stvaraju veoma neprijatnu tenziju, ali su zajedno i glavni razlog za potencijalno gledanje "Scenes from a Marriage". Verujete u njenu frustraciju, njegovu zbunjenost, njihov bol i njihovu sve višeslojnu ljubomoru.

Oni su njujorški par od četrdesetak godina i u braku su deset godina. Imaju malu ćerku, a dok Jonathan radi kao profesor filozofije na univerzitetu, nekadašnji ortodoksni Jevrejin, Mira je visoko rangirana u nekoj tehnološkoj kompaniji i zarađuje puno više od njega, te je često zbog posla odsutna od kuće, što Jonathana stavlja u ulogu kućnog tate. Na prvu bi se reklo da su oni savršeni i skladni par, no jesu li zaista? Kako se narativno krećemo prema napred, pukotine brzo počinju da se pojavljuju, pa shvatamo da ovi ljudi imaju sve samo ne idealan brak.

Mira će šokirati Jonathana i reći mu da ga napušta jer je našla drugog muškarca, desetak godina mlađeg. Jonathan, naravno, nije ni pretpostavljao da se ovako nešto može dogoditi i ostaje u potpunom šoku, a kroz pet epizoda pratimo nekoliko scena iz njihovih života u razdoblju od otprilike pet godina. Postajemo svedoci da se još jedan brak raspada, ovaj put nama pred očima. Levi omogućava publici luksuz da situaciju posmatra sa distance, dok ih istovremeno poziva da još jednom preispitaju svoje ljubavne živote.

Dok se njihov brak postepeno raspada tokom pet godina, Jonathan i Mira otkrivaju oštre istine o sebi. Većina epizoda, iako obuhvataju mesece, a zatim godine, odigravaju se u realnom vremenu u porodičnoj kući. Dakle, zarobljeni smo sa dvoje ljudi bukvalno na jednom mestu, njihovim argumentima i njihovom bračnom bedom. Mira i Jonathan se svađaju, mire se, čini se da su na ivici da ponovo budu zajedno, a onda se, pored više od 10 godina intimnosti, vraćaju na početak. Jessica Chastain i Oscar Isaac su na visini glumačkog zadatka i njihova hemija oseća se u vazduhu: poznaju se sa koledža u Džulijardu i igrali su bračni par u filmu "A Most Violent Year" iz 2014. godine. U "Scenes from a Marriage", Chastain je savršena kao Mira, snažna izvršna direktorka tehnološke kompanije koja se bori sa krivicom što je više dostupna za svoj posao nego za svoju ćerku, dok Isaac otelotvoruje Jonathana, profesora filozofije i porodičnog domaćina koji se bori sa svojom nekonvencionalnom ulogom. "Scenes from a Marriage" je vredna gledanja samo zbog Chastain i Isaaca. Međutim, nameće se pitanje da li možemo da trpimo depresivnu priču samo da bismo videli njihove nastupe? Da budemo ranjeni samo zbog toga? Možda ova najnovija verzija priče ipak nije vredna boli.

Ali to ne znači da je Levi napravio potpuno loš rimejk, nije. U stvari, ja se lično divim Levijevoj odluci da Bergmanovu priču postavi u moderno doba. I nećemo ići previše daleko s kritikama jer ne bi bili fer. Levi se odlično poigrao s originalnim sadržajem i udahnuo mu potpuno novi duh. Imaćemo prilike videti koliko će se njih dvoje promeniti u tom periodu i koliko je odluka o razvodu uticala na njihove živote. Takođe, videćemo da nešto što je u jednom trenutku izgledalo loše možda i nije bilo tako loše, a kada čovek ispuni neke želje, možda shvati da to baš i nije želeo. Dakle, "Scenes from a Marriage" nije ni u kom slučaju promašaj, ali kao što sam rekao, nije nužno da se osećate tužno. 

"Scenes from a Marriage" stiže u vreme kada su veze testirane pandemijom koja nas je istovremeno zatvorila i odvojila od drugih. Neki možda vide sebe u Mirinom i Jonathanovom liku, ili bar deo sebe, a to zvuči kao istina u koju verovatno niko ne želi da veruje i da se s njom bavi. Posebno ne sada u ovim teškim vremenima.

Ocena: 7,5/10.