петак, 15. октобар 2021.

The Power of the Dog (2021)

 

Režija: Jane Campion

Scenario: Jane Campion

Uloge: Benedict Cumberbatch, Kirsten Dunst, Jesse Plemons, Kodi Smit-McPhee, Thomasin McKenzie, Genevieve Lemon, Keith Carradine, Frances Conroy



Novozelandska rediteljka Jane Campion nije snimila dugometražni film punih 12 godina, ali čini se da je za to vreme oštrila britvu kako bi isporučila njen novi film "The Power of the Dog", koji ponovo oživljava western žanr. Naravno, radi se o autorki koja ima šta da kaže (osvojila je Oscara za najbolji originalni scenario filma „The Piano“ iz 1993. godine, kao i nominaciju za najbolju rediteljku) i očekivanja su bila, može se reći, velika. A ta očekivanja je ispunila, ali opet, nije remek delo. Campion je snimala na svom terenu, odnosno na Novom Zelandu, i priču priča slikarski precizno i kontrolisano. "The Power of the Dog" je premijeru imao u Veneciji, gde je nagrađen Srebrnim lavom za režiju.


Campion je scenario zasnovala na istoimenom romanu autora Thomasa Savagea iz 1967. godine i radnju filma smešta u Montanu 1925. godine. U centru pažnje su braća Burbank, mlađi Phil (Benedict Cumberbatch) - brutalni, ogorčeni, podmukli i mračni rančer, i stariji George (Jesse Plemons) - osećajan i pristojan. Odnos između braće je prilično hladan, ali kako su obojica ravnopravni vlasnici ranča, osuđeni su jedan na drugog. Braća uzgajaju stoku u Montani i žive sami već duže vremena, ali će se to vrlo brzo promeniti. Kada se braća jednog dana zaustave ispred restorana koji u blizini vodi udovica Rose (Kirsten Dunst), jedan od braće odmah baca oko na nju. George koji je pomalo debeo i deluje usporen, na momente čak i tupav, ali veoma uljudan, ljubazan i pun poštovanja, ima velike planove za Rose i ubrzo je ženi, pa se ona i njen sin Peter (Kodi Smit-McPhee) doseljavaju kod braće na ranč. Naravno, Philu se to ne sviđa, ne voli ih nikako, a posebno mu se gadi tinejžder Peter, kojeg je Rose dovela sa sobom. Iako se u početku činilo da će možda fokus cele priče biti na odnosu između braće (to takođe gledamo, posebno u prvom činu), odnos između Phila i Petera će izbiti u prvi plan, a zatim će se priča razviti u potpuno neočekivanom pravcu.


Phil je đubre, ali je uspešan stočar i prilično bogat. Ceo život je nagrađen zato što je đubre, možda jedino što mu je uskraćeno je da voli i da ga drugi ljudi vole, a to samo povećava njegovu mržnju prema drugima. George, Rose i Peter, svi su žrtve Philove okrutnosti. George je često odsutan, a Rose ima malo mogućnosti da preuzme kontrolu nad svojim životom, pa se odaje alkoholu, sakrivajući flaše pića po kući i provodeći dane u svojoj sobi. Phil takođe polako gubi tlo pod nogama, dok je Peteru verovatno najgore: on mora da se brine i za sebe i za svoju majku, pritom da se suprotstavi Philu. Cumberbatch isporučuje jednog od najopasnijih, najpodlijih likova koji će se naći u Netflixovom asortimanu filmova. Kodi Smit-McPhee je takođe izvanredan i obojica zajedno nose ovaj film na svojim leđima. Slično njima dvojici, Jesse Plemons daje sve od sebe kao nežan, ali na kraju frustrirajući George. Ali Benedict Cumberbatch se zaista izdvaja od svih kao vodeći, koji nikada nije bio bolji nego što je ovde. Naravno, u ovo doba godine nameće se pitanje ko i šta zaslužuje nagrade.

 
Na vizuelnom i tehničkom planu, "The Power of the Dog" je vredan svake velike pohvale. Kinematografija Aria Wegnera pruža spektakularni pogled na ogroman planinski pejzaž (snimljeno u mestu Otago na Novom Zelandu), dok partitura Jonnya Greenwooda doprinosi mračnoj i napetoj atmosferi. Od početnih otkucaja do dramatičnog zaključka, "The Power of the Dog" ne greši u mnogo stvari i označava trijumfalni povratak za Jane Campion i služi kao još jedan odličan primer zašto ona ostaje među najvećim filmskim stvaraocima današnjice.


"The Power of the Dog" ispunjava obećanja, nudeći čvrstu narativnu priču o snazi, muškosti i tuzi u osamljenim planinama Montane. Kandidat za jedan od najboljih filmova godine, "The Power of the Dog" sigurno će zadržati svoju snagu u sezoni nagrada. Budite sigurni da ste u sigurnim rukama sa autorkom koja zna šta radi i još jednom postiže nešto sasvim izvanredno.

Ocena: 8/10.

четвртак, 14. октобар 2021.

A Perfect World (1993)

 


Clint Eastwood danas ima 91 godinu, slavni glumac, reditelj i producent je prilično ostario, jedva može da drži šoljicu kafe u ruci i očigledno je da je Clintu Eastwoodu već odavno vreme za penziju, ali nikako ga ne smemo otpisivati, bilo kao glumca, bilo kao reditelja, da nas ne bi demantovao. Uostalom, nedavno je snimio film "Cry Macho" (2021), doduše, koji nije ništa posebno, ali je stavio svima do znanja da je on još uvek tu, sviđalo se nama to ili ne. Ipak, mi se sa filmom "A Perfect World" vraćamo par decenija unazad, kada je Eastwood bio u puno boljoj formi nego što je danas. Kao reditelj oprobao se u različitim žanrovima i gotovo u svima briljirao: "Bird" (1988), "Bronco Billy" (1980), "Unforgiven" (1992), "The Bridges Of Madison County" (1995), "Mystic River" (2003), "Million Dollar Baby" (2004).. itd. Režirao je preko tridesetak filmova, ali možda ni u jednom nije otkrio toliko suptilnosti i tuge kao u filmu "A Perfect World". Ovo je topla ljudska priča o beguncu koji je pronašao prijatelja tamo gde se najmanje nadao. Pratimo priču o dvoje ljudi kojima je preko potrebno poštovanje i briga, koje ne dobijaju od ostatka sveta. Slojevitu ulogu osuđenika Butcha sjajno je, po običaju, odigrao sjajni Kevin Costner, ali impresivnu glumu je pokazao takođe i mladi T.J. Lowther, u ulozi nesrećnog dečaka Phillipa.

Da bi pobegao iz zatvora, Butch Haynes (Kevin Costner) primoran je da se udruži sa Terryjem Pughom (Keith Szarabajka), o kome nema baš najbolje mišljenje. Ubrzo nakon bekstva iz zatvora, njih dvojica traže skrovište, a pronalaze ga u kući u kojoj živi samohrana majka i njeno troje dece. Međutim, stvari odmah izmiču kontroli, pa dolaze na ideju da kidnapuju osmogodišnjeg dečaka Phillipa (T.J. Lowther). Potreban im je talac koji će im pomoći u bekstvu, a dečak bi bio savršeni izbor: računaju na to da je klinac i da na putovanju neće praviti velike probleme kao što bi to mogla odrasla osoba. Uzimaju Phillipa, a zatim napuštaju kuću i vode dečaka sa sobom po celom Teksasu. Terry na putu maltretira Phillipa, pa mu Butch oduzima pištolj koji su uzeli od čuvara kojeg je Terry ubio tokom bekstva. Međutim, Terry nastavlja da zlostavlja Phillipa, a Butch gubi živce i na kraju ubija Terryja, pa Butch i dečak nastavljaju sami dalje. Dok putuju, Butch i Phillip otkrivaju da dele mnoga interesovanja i hobije, što oduševljava klinca koji je odrastao u prilično strogoj porodici. Butch se prema dečaku odnosi kao prema prijatelju, uči ga razlici između dobra i zla i primorava ga da donosi sopstvene odluke. Autoput kojim idu je nedovršen, pa su on i Phillip prinuđeni da idu seoskim putevima koji ih vode blizu farmi. Tokom putovanja nailaze na nekoliko ljudi i porodica koji im pomažu u bekstvu. Koristeći svoj šarm (i pištolj), Butch je u stanju da prevaziđe prepreke na putevima i nabavi nova vozila za bekstvo. Ono što je počelo kao otmica polako se pretvara u pravo i iskreno prijateljstvo puno poštovanja i ljubavi, ali za spoljni svet i šerifa Reda Garnetta (Clint Eastwood) Butch je samo opasan kriminalac kojeg treba uhvatiti i što je pre moguće privesti pravdi.

Iako film sadrži beg iz zatvora, uzimanje talaca, jurnjavu po Teksasu, dva ubistva, pljačke, obračun begunaca i policije... "A Perfect World" ne govori toliko o tome, već priča jednu nežnu priču o jednom iskrenom prijateljstvu na neočekivanom i neobičnom mestu. Fokus je na odnosu koji se razvija između begunca i dečaka, a u početku je teško pretpostaviti kako će se taj odnos razvijati, i ne sledi očekivani konvencionalni kalup filmskih priča. Butch nije savršeno dobar momak, a Phillip nije slatko dete čija je funkcija da izazove emocije kod gledaoca, ali će one svakako proraditi prirodnim putem. Saznajemo da je Butch imao teško detinjstvo, bez oca i da mu je majka prostitutka, a ispostavlja se da ni Phillipu kao klincu nije puno lakše u njegovom detinjstvu jer je i on bez oca. Sve to ih samo još više zbližava na njihovom opasnom putovanju koje može biti svaki čas okončano. Eastwood provodi ceo film jureći Costnera. Najveće zvezde filma se ne sreću sve dok film u suštini ne prođe svoj tok, odnosno zajedno ih vidimo tek u trećem, poslednjem činu. Ova dva čoveka su se prvi put sreli davno, i obojica znaju da se ovde ne radi samo o poteri. Reč je o starim, dubokim ranama. Za Eastwooda, koji celu situaciju prati iz "visokotehnološke" prikolice, Butch možda nije loša osoba, ali njegov posao zahteva da bude uhapšen zbog svojih zločina. U međuvremenu, dečak se ne može odvojiti od Butcha i ostaje mu sve vreme veran prijatelj.

Zajedno sa Redom, tim agenata, uključujući i Sally Gerber (Laura Dern) koja je dovedena da pomogne, ali na drugi način, pokušavaju da otkriju gde se Butch nalazi i kojim putem se kreće. Međutim, Butch sa dečakom nad glavom se snalazi veoma dobro i uvek je korak ispred policije koja je sve više frustrirana, posebno Red, koji ne zna više šta da radi od muke. Phillipova majka (Jennifer Griffin) je takođe očajna i želi da zna šta se događa sa njenim sinom. Odnos između Reda i Butcha je neobičan, ali ubedljiv. Iako se bukvalno ne viđaju i nalaze se na velikoj udaljenosti jedan od drugog, osećamo da postoji jaka veza između njih dvojice. Butch nije sklon nasilju, nasilje vidi kao poslednju opciju, a odnos Butcha i Phillipa odiše iskrenošću i poverenjem. Butch nikada nije imao sina, i prema Phillipu želi da se ponaša kao prema svom sopstvenom sinu, ali u kasnijim trenucima priče vidimo da je Butch, u stvari, i dalje ubica, kriminalac i otmičar. Kako se Butchov i Phillipov odnos zateže, Red i njegov tim se sve više približavaju. Butchu je jako stalo do Phillipa i uvek se trudi da pazi na njega, čak i dok ima napade besa i kada se ne slažu, a možda čak i želi da mu Phillip bude sin. Kao kriminalistička drama, ona je efektna i napeta, ali kao priča o "ocu i sinu", dve izgubljene duše, ona je potresna i potpuno zakivajuća. U suštini, niko od likova koje srećemo nije loša osoba, svi su oni dobri ljudi koji su se igrom slučaja našli u životnim situacijama iz kojih ne mogu da pobegnu i svako od njih radi ono što mora i ono što zna.

Eastwood taktički i inteligentno priča ovu ljudsku priču, radi po planu i smišljeno. On posvećuje veliku pažnju svojim likovima, odnosno vodećem dvojcu, a njega stavlja u drugi plan. Njegova uloga ovde podseća na mnoge druge koje je već igrao, ali ovaj put ostaje strogo jednodimenzionalna sporedna figura koja zapravo ne radi mnogo toga bitnog. S druge strane, Costnerov nastup je nesumnjivo jedan od najboljih, ako ne i najbolji u njegovoj karijeri. Sportski obučen, kratka kosa, cigareta u ustima, crne naočare za sunce, Costner pruža retko dobru i upečatljivu predstavu, dok ga mladi T.J. Lowther veoma dobro prati (obojica glumaca su, inače, izvrsni sami za sebe, a njihova hemija u zajedničkim scenama radi perfektno). I ovaj film je čist dokaz da je Kevin Costner izuzetan glumac koji je sposoban da glumi likove različitih dimenzija. Sve to nam daje jednu prijatnu i iznenađujuću dramu dok se srdačno družimo sa ova dva neverovatna prijatelja. Ipak, postoji i nekoliko komičnih situacija, posebno oko Eastwooda i njegovog tima dok pokušavaju da uhvate Butcha koji im stalno izmiče. Sve radi prvoklasno u "A Perfect World", ovo je film koji u 138 minuta ni na jednom mestu ne greši, a dužina trajanja mu savršeno leži.

Clint Eastwood je jednostavno majstor svog zanata. I često kada ga pitaju da li je bolji reditelj ili glumac, on na to pitanje ni sam ne zna odgovor. A jasno je i zbog čega: majstor je u oba pravca. Navikli smo se na dobar film Clinta Eastwooda i nepotrebno je reći da nas je Clint razmazio sve ove godine, jer je to činjenica. Njegovi rediteljski napori uvek su (ili većinom) tokom 90-ih bili snažni i jednostavno ste znali na čemu ste i u šta se upuštate kada se susretnete sa njegovim filmom. Međutim, ovo nisu 90-te, nego neka druga vremena. Clint Eastwood sada, verovatno, ide u penziju i završava svoju filmsku karijeru u 91-godini života, a mi moramo dalje bez njega. Prepušteni smo nekim novim rediteljima i nekim novim vremenima. Kao i svi bolji filmovi koje je režirao, stilski su jednostavni sa naglaskom na izgradnji snažnog odnosa između publike i lika. I sam Eastwood je sjajno prisutan ovde u filmu - glumi zakonca koji pokušava da ostane miran i deli neko dobro vreme na ekranu sa Laurom Dern.

Kako bi izgledao srećan završetak ovog filma? Da li ste nekada razmišljali o tome? To pitanje ga već čini izuzetnim filmom. Clint Eastwood i scenarista John Lee Hancock rade majstorski posao na svim poljima, a rezultat svega je jedan neverovatan, precizan, vešto izveden i dirljiv film koji krade naše srce. "Unforgiven" možda i dalje ostaje najbolji u rediteljskoj karijeri Clinta Eastwooda, ali "A Perfect World" je odmah tu pored i dugo će se pamtiti — neka sećanja nikada ne izblede.

Ocena: 10/10.

среда, 13. октобар 2021.

Snowtown (2011)

 


Režija: Justin Kurzel

Scenario: Shaun Grant

Uloge: Lucas Pittaway, Daniel Henshall, Louise Harris


Australijanci se ne šale kada snimaju filmove, to treba da svima bude jasno. I iako snimaju filmove svih žanrova, uglavnom prevladavaju drame, koje znaju ponekad biti toliko teške da se čoveku okrene želudac, a to se može pripisati problematičnoj istoriji zemlje u kojoj je bilo raznih sakaćenja, ubistava, silovanja i ostalih gadosti. Jedna takva drama mogla bi biti "Snowtown", koja je zasnovana na dve knjige: "Killing for Pleasure", autorke Debi Marshall, i "The Snowtown Murders", autora Andrewa McGarrya. Reditelj-scenarista Justin Kurzel, rodom iz Australije, prihvatio se posla i snimanja biografskog filma kojem nije cilj da gledaocu zgadi život, već da ispriča šokantnu i istinitu priču.

U pitanju su ubistva koja su počinili John Bunting, Robert Wagner i James Vlassakis u periodu od avgusta 1992. do maja 1999. godine u okolini Adelaide, u Južnoj Australiji. Četvrta osoba, Mark Haydon, takođe je kasnije osuđen zbog pomaganja u zločinu, a suđenje je bilo jedno od najdužih u australijskoj pravnoj istoriji. Većina tela pronađena je u buradima, a veruje se da su počinioci zločine izvršili zbog mržnje prema pedofilima i homoseksualcima, a kasnije i prema osobama sa invaliditetom i narkomanima. Zločini Buntinga (bio je vođa) i njegovih saučesnika zapanjujuće su prikazani u filmu. Ovi ljudi su počinili neke od najgroznijih zločina ikada zabeleženih u istoriji zemlje. Ostavili su fizičke dokaze i trula tela svojih žrtava u malenoj seoskoj zajednici samo 90 milja severno od Adelaide, koja se zove Snowtown (otud i naziv filma). Ukupno su ubili dvanaest pojedinaca, od kojih su neki uključivali i njihove članove porodice i komšije.

Banda je mučila većinu svojih žrtava koristeći različite alate, sve vreme ih terajući da priznaju da su pedofili, pa čak i one koji to nisu bili. Počinioci su takođe raskomadali i pojeli neke delove tela svojih žrtava, a ostatke bacili u burad. Iako je Bunting uvek tvrdio da je njegov primarni motiv za ubistva bio da oslobodi svet od pedofila, novac je bio dodatan motiv. Po svemu sudeći, John Bunting, vođa grupe, bio je harizmatična i manipulativna osoba koja je lako stekla prijatelje. Njegova mržnja prema tim pojedincima često se pripisuje seksualnom zlostavljanju koje je pretrpeo od strane starijeg prijatelja u mladosti. Kao tinejdžera, Buntinga su privlačili nasilje i mučenje, radeći u klanici i govoreći prijateljima da voli mučenje i ubijanje životinja. Iako je prvo telo otkriveno 1994. godine, policija Južne Australije je 1999. godine uspostavila vezu sa Buntingom i ostalim počiniocima. U maju 1999. policija je otkrila osam tela zbijenih u buradima u trezoru banke u Snowtownu. Istražitelji su kasnije otkrili da su se tela, iako su pronađena u Snowtownu, dogodila na drugom mestu. Još dva tela otkrivena su u dvorištu Buntingove kuće u predgrađu Adelaide.

Na jednom od najdužih suđenja u istoriji Australije, Bunting je osuđen za ubistva na 11 doživotnih kazni bez mogućnosti uslovnog otpusta. Wagner je dobio 10 doživotnih kazni, dok su Vlassakis i Haydon (među čijim žrtvama je bila i njegova supruga) osuđeni na 26, odnosno 25 godina zatvora. O ovom slučaju je objavljeno nekoliko dokumentarnih filmova, od kojih je najznačajniji "Snowtown: The Bodies In The Barrels Murders". Takođe, ova nagrađivana drama, "Snowtown", pod režijom Justina Kurzela, dočarava zločine u jezivim detaljima.

Film započinje sa grupom ljudi i upoznajemo se sa likovima. Daniel Henshall glumi zagonetnog negativca, Johna Buntinga, bivšeg radnika klanice koji je oko sebe okupio grupu saučesnika koji će vrebati i ubijati njihove komšije, prijatelje i porodice, te profitirati od njihove smrti. S toplim osmehom i svojom iskrenošću, Henshall je harizmatična sila ka kojoj drugi gravitiraju, a njegov složeni nastup dočarava na koji način je John Bunting stekao prijatelje i uticao na ljude da mu se pridruže u svom sedmogodišnjem ubijanju. Među tim saučesnicima je Jamie Vlassakis (Lucas Pittaway), tihi tinejdžer naviknut na stalno seksualno uznemiravanje i muke koje mu nanose ljudi iz njegove porodice i šireg okruženja, ali se čini da je tu sudbinu prihvatio jer očigledno ne može ništa učiniti po tom pitanju. Događaji u "Snowtownu" odvijaju se uglavnom iz perspektive Jamiea, koji je kasnije postao ključni svedok protiv Buntinga i Roberta Wagnera.

Jamie živi sa svojom samohranom majkom, Elizabeth (Louise Harris), koja je tupava, zapuštena žena, jedva da i govori, i sa dva mlada brata u očajnički siromašnom mestu, a harizmatični i manipulativni John se polako ubacuje u njihove živote, udvarajući se bednoj Elizabeth i postajući izopačeni uzor za izgubljenog dečaka, koji u njemu vidi očevu figuru koja mu nedostaje. Polako i sigurno, John uvlači nesrećnog dečaka u njegov krug saučesnika. Nagoveštaj da bi stvari mogle eskalirati dolazi kada John i Jamie počnu da bacaju kornete sladoleda na prozore svog komšije pedofila i bacajući raskomadanu glavu, rep, šape, uši i utrobu zaklanog kengura na trem seksualnog prestupnika, a to je samo početak gadosti.

Justin Kurzel u svom rediteljskom debiju ima punu kontrolu nad pričom. On koristi sive i beživotne boje, dok njegovi likovi iscrpljeni sede u kući ili na tremu i puše.. "Snowtown" je izuzetno mračan i nasilan, sa nekoliko scena teških za stomak, međutim, većina nasilja dešava se izvan ekrana. Nisu sve stvari objašnjene, ali Kurzel je zakucao eksere na svim bitnim mestima. 

U pojedinim stvarima, "Snowtown" je zaista izvanredan. Međutim, uloge koje su glumci neverovatno izneli, su glavna i najbolja stvar filma, pritom ovo im je debitantski nastup. Ipak, bez obzira na to koliko ovaj film bio dobar, teško je zamisliti da će privući veliku publiku. Previše je tu gadosti i izopačenosti, a mučenje i zlostavljanje ljudi ne prestaje, dva sata čiste muke, pa je donekle razumljivo. "Snowtown" je premijerno prikazan na Filmskom Festivalu u Adelaideu 2011. godine i osvojio je nagradu publike, a takođe je prikazan i u Kanu, gde je dobio nagradu FIPRESCI - posebno priznanje.

Potpuno depresivan i često uznemirujući, "Snowtown" nije film za slabe ljude. Međutim, ako se možete mentalno pripremiti za mučnu priču koja je u središtu ove emocionalno razarajuće drame, nećete zažaliti. "Snowtown" je jeziva studija o zloj, dominantnoj ličnosti i njegovim žrtvama. 

Ocena: 8/10.

недеља, 10. октобар 2021.

Squid Game (2021)

 


Režija, scenario, kreator: Hwang Dong-Hyuk

Uloge: Lee Jung-jae, Park Hae-soo, Wi Ha-jun


Šta se desilo sa svetom da ovako odlepi za serijom „Squid Game“? U čemu je "kvaka" i ima li razloga za to? Ne samo da je serija preplavila sve medije po celom svetu, pa i kod nas, nego je i Netflix šokiran sa ovako velikim uspehom i verovatno nisu mislili da će ovo čudo iz Južne Koreje pokrenuti takvu ludačku potražnju. I ne samo to, čitajući američke medije, ljudi već zahtevaju da serija mora da se nastavi i to pod obavezno, odnosno da druga sezona mora biti realizovana. Iako žanr serije nije nimalo nov, njena upečatljiva vizuelna estetika, likovi sa kojima možete da se poistovetite i uznemirujuća studija ljudske prirode uspeli su da pogode žicu publike širom sveta. Dakle, razlog za ovakav hajp je delimično opravdan.


Poznato je da su filmovi iz Južne Koreje odavno popularni, a tim putem nastavljaju i serije. U poslednjih nekoliko godina korejska TV produkcija postala je svetski fenomen zahvaljujući striming servisima. „Squid Game“ je podigla puno prašine u svetu od prvog dana kada je objavljena, a nakon četvrtog dana brojke su počele naglo da rastu, te je za deset dana postala najgledanija na Netflixu, sa tendencijom da postane najgledanija svih vremena. Ova južnokorejska drama o preživljavanju od prošle nedelje rangirana je na prvom mestu u više od 90 zemalja, a postoje naznake da bi serija mogla oboriti nekoliko rekorda kada su u pitanju striming servisi. Kao i većina korejskih drama, svaka epizoda ove devetodelne serije, koju pod rediteljskom palicom drži Hwang Dong-Hyuk, traje oko 60 minuta, ali ono što je najbitnije, koristi većinu vremena na pravi način tako da ništa ne propada, a greške su minimalne. Krvavo je i nasilno, ali takođe stvara zavisnost.

Iako bi se „Squid Game“ mogla uporediti sa nekoliko izuzetno jakih ostvarenja, najviše podseća na „Battle Royale“ (2000), i to je više nego očigledno. A vrlo lako je zaključiti zašto je to tako: tamo je bilo takođe reč o preživljavanju grupe ljudi, odnosno mladih učenika devetog razreda koji su bili primorani na opasnu i surovu igru u kojoj treba da se ubijaju međusobno dok ne ostane samo jedan - pobednik. „Squid Game“ sledi delimično istu tu formulu, samo na drugačiji način i sa odraslom grupom ljudi.


Naime, ovde je reč o očajnim pojedincima koji su opterećeni dugovima i nalaze se na listi dobrovoljnih učesnika za misteriozne igre na misterioznom ostrvu. Sve što treba da urade je da odigraju šest jednostavnih dečijih igara kako bi na kraju mogli da osvoje ogroman nagradni fond (45,6 milijardi korejskih vona, iliti 39 miliona dolara) - ali ako u toj igri ne uspeju, biće eliminisani iz života. Svaki lik je u svom životu bez novca i bori se kroz očajne situacije, a neki se čak nadaju da im malo kockanja može promeniti život i doneti bogatstvo. Dakle, ovo nisu animirani likovi, već su stvarna ljudska bića. 


Naš nesrećni protagonista je 40-godišnji Seong Gi-Hun (Lee Jung-jae), koji je prilično simpatičan lik, ali veoma neodgovorna osoba. Ne samo da je izgubio brak i zapostavio ćerku, već živi od danas do sutra u maminoj kući dok su mu za petama uterivači dugova. Međutim, nakon što odigra igru sa misterioznim strancem, koji mu daje vizit-kartu i ponudu da se brzo obogati, čini se da za njega ima nade. Seong Gi-Hun će, naravno, odmah oberučke prihvatiti takvu ponudu, a i kako ne bi kada mu je, čini se, ovo idealna prilika da dođe do novca na brz i lak način. Kada stigne na misterioznu lokaciju, saznaje da u trci za milionsku nagradu nije jedini, već da će biti čak 456 igrača koji su u dugovima kao i on, te da će morati igrati šest tradicionalnih korejskih igara za decu. Naravno, ispostaviće se da su ulozi mnogo veći nego što su mogli da pretpostave, ali novca je previše da bi se tako lako odrekli nagrade. A sve to je napravljeno samo iz jednog razloga - da zabave bogataše. Pravila igre kontrolišu maskirani ljudi u crvenim kombinezonima sa oružjem i svako od njih ima svoja zaduženja. Sve to izgleda kao smešna, neozbiljna zabava, ali samo dok tela ne počnu da padaju.


Seong Gi-Hun na ostrvu upoznaje ostale ljude koji su iz različitih razloga pristali da učestvuju u igri i svi oni su različitog kova: imamo kriminalca sa tetovažom na licu, starijeg gospodina sa tumorom na mozgu, devojku koja je sa porodicom pobegla iz Severne Koreje, imigranta iz Pakistana i Seongovog prijatelja iz detinjstva koji navodno važi za uspešanog čoveka, međutim, ne treba nam dugo da shvatimo da je i on u velikim dugovima. Takođe, pored priče o ovim nesrećnicima, paralelno pratimo i policajca koji je došao na ostrvo sa očajničkim ciljem da sazna šta se desilo sa njegovim bratom. Svi likovi vode psihološki rat koliko i fizički, a reditelj i tvorac Hwang Dong-Hyuk priči pristupa inteligentno. Svaki učesnik je stavljen na iskušenje i svi imaju jednake šanse. Jedini cilj koji ih sve okuplja je prilika da osvoje veliki džekpot i oproste se od tog starog života. Nagrada raste što je više igrača „eliminisano“ iz igre, ali za tu veliku nagradu, težak je put do cilja. Ovde publika sigurno neće zaspati, oči su stalno širom otvorene. Glumci rade dobar posao i prikazuju mračne i zanimljive likove, a priča se brzo kreće. Takođe, „Squid Game“ je vizuelno lepo urađena, sa šarenim i intezivnim bojama, dok partitura "parazitskog" kompozitora Jung Jae-ila dodaje stalnu napetost.

Moram reći da sam se već susretao sa radom Hwang Dong-Hyuka, imao je zaista par ozbiljno dobrih filmova, međutim, iako je na prvom filmu radio još pre 20 godina, nije snimio preterano veliki broj filmova, a ovo mu je tek prva serija na kojoj radi. Ipak, on je reditelj od kojeg se očekuju velike stvari (snimio je maestralan film „Silenced“ iz 2011. godine) i uspeva da ovu priču ispriča na inovativan način. „Squid Game“ je u jednoj stvari vrlo direktna: ljudi su zbog novca, često očajni, spremni na sve, pa čak i da pretrpe teške fizičke povrede i da preuzmu ogroman rizik kako više nikada ne bi morali da brinu o novcu, dok bogati uglavnom uživaju u mukama sirotinje, a usput ih i iskorištavaju. Likovi su glavni razlog zašto „Squid Game“ treba pogledati, jer su njihovi životi i postupci vredni dublje analize. Nedostataka ima tek manjih, ali svaki nedostatak „Squid Game“ nadoknađuje kroz krv, napetost i emocije.
 

Ova serija je postala toliko popularna u vrlo kratkom vremenu da se može naći po celom internetu. Velika popularnost „Squid Game“ je iznenadila sve, pa čak i Netflix. Njena popularnost i dalje raste širom sveta i čini se da euforija još neće popustiti. Glumci su već postali slavne ličnosti, a publika traži da se serija nastavi, što je za očekivati i da se desi. Nedavne istočnoazijske filmske i televizijske priče poput „Parasite“ (2019), „Burning“ (2018) i „Itaewon Class“ (2020) vešto su se bavile nejednakostima između bogatih i siromašnih, a reditelj Hwang Dong-Hyuk prati ovaj trend sa „Squid Game“, svojom prvom dramskom serijom. I ono što možemo zaključiti na kraju je da naša sadašnja stvarnost iz realnog života može biti jednako paklena kao svaki izmišljeni svet.


Koliki su dometi i koliko daleko će „Squid Game“ otići, saznaćemo u mesecima i godinama koje slede. Svih devet epizoda „Squid Game“ nalaze se na Netflixu, pa ako imate devet sati slobodnog vremena, samo napred. Ipak, upozorenje je više nego dobrodošlo, ovo je krvava, nasilna emisija, ali koja od početka to želi da bude.


Ocena: 8/10.

субота, 02. октобар 2021.

A Regular Woman / Nur eine Frau (2019)

 


Pre nego što pređem na filmsku kritiku moram da kažem par bitnih stvari: žrtva muškog nasilja može biti bilo koja žena, bez obzira na godine i obrazovanje, materijalnu situaciju ili nacionalnost. Dalje, ta pojava pogađa sve zemlje sveta sve više, pa tako i našu, i uvek moramo kolektivno stati uz sve žene koje trpe nasilje da znaju da nikada nisu same, jer kako se kaže „žrtve bez podrške, počinioci bez kazne“. Žene su nešto najvrednije na ovom svetu što imamo i to treba negovati, čuvati i paziti, a nasilnike kažnjavati. I ne samo to, žena mora imati potpunu slobodu da život živi onako kako ona misli da treba, a svaki pravi muškarac koji stoji iza žene treba da to shvati i prihvati. 

Film "A Regular Woman" koji je režirala nemačko-američka rediteljka Sherry Hormann, koja je preuzela na sebe da ispriča ovu istinitu i šokantnu priču, upoznaje nas odmah na početku filma s 23-godišnjom devojkom turskog porekla po imenu Aynur (Almila Bagriacik), koja nam od starta priča u detalje šta joj se dogodilo u njenom životu, odnosno kako je njen život tragično završen zato što je povredila čast svoje porodice. Ona je naratorka cele priče i već u uvodnim scenama upoznajemo celu njenu porodicu, i to svakog člana pojedinačno o kojem saznajemo sve što je važno, a među njima je i njen 19-godišnji brat Nuri (Rauand Taleb), koji je glavni krivac što je njen život tako rano okončan. Dakle, to nije spojler, jer to saznajemo na samom početku, a tokom filma postepeno se krećemo ka tom činu - njenom ubistvu.

Naime, Aynur je bila prisiljena na brak sa svojim rođakom kada je imala samo 16. godina, ali je odlučila da ga napusti zbog stalnog nasilja u porodici. Godinu dana posle, pretučena i trudna Aynur dolazi kući moleći svoje roditelje da joj dozvole da se vrati kući, ali njena porodica insistira da se ona što pre vrati mužu jer im svojim ponašanjem nanosi sramotu (po običaju, žena je vezana za muža kao rob za gospodara). Porodica joj govori da je muž tuče zato što je voli, međutim, Aynur nije toliko glupa da poveruje u takve šuplje priče, pa se ubrzo po rođenju njenog sina odlučila odseliti iz roditeljskog doma, osamostaliti i živeti kao moderna žena sa zapada. Suprotno njihovoj kulturi i uverenjima, Aynur odlazi i useljava se u dom za maloletne majke gde joj pomažu da se vrati u školu i na kraju dobije svoj stan. Njena novootkrivena sloboda i zapadni način života su strogo zabranjeni i smatraju se skandaloznim i nečasnim, a napuštanje porodične tradicije smatra se krajnjom izdajom. Naravno, tek to je bio smrtni greh koji joj njena porodica teških debila nije mogla oprostiti. Situacija je sledećih nekoliko godina postajala sve gora, uvrede i pretnje njene braće postaju sve ozbiljnije, sve dok situacija nije kulminirala na način da ju je brat ubio na ulici kao najvećeg zlotvora. 

Ubistva zbog časti i nasilje nad ženama je globalno pitanje. To se i dalje dešava u mnogim zemljama širom sveta, uključujući one u južnoj Aziji i na Bliskom istoku. Kada porodica posumnja da se žena bavi bilo kakvim ponašanjem koje bi moglo narušiti čast porodice, smatraju da mora biti ubijena. Navodno, svake godine bude ubijeno preko 5.000 žena i mladih devojaka zbog porodične časti. To je, naravno, potpuni idiotizam za nas normalne, ali za njih je to nečasno i surovo se kažnjava svako ko uradi takvu stvar, bez obzira što je član porodice. Jedan takav slučaj iz februara 2005. godine prilično je šokirao Nemačku, a o ubistvu zbog časti 23-godišnje Aynur Surucu još je 2010. godine film snimila austrijska rediteljka Feo Aladag, pod nazivom „When We Leave“. Deset godina kasnije, Sherry Hormann (Desert Flower, Guys and Balls), istu temu je sada ispričala u malo modernijem stilu. Film "A Regular Woman" (originalno: Nur eine Frau) premijerno je prikazan na Tribeca Film Festivalu, a dobre kritike koje je film dobio su apsolutno ispravne i zaslužene, jer pored toga što se radi o filmu sa snažnom porukom, radi se i o tehnički kvalitetnom filmu, koji je upotpunjen sa dobrom grupom glumaca.

Šta bi moglo biti jače na ovom svetu od naše ljubavi prema našoj deci? Tradicija? Kultura? Religija? Zaista je teško razumeti ove običaje i da je porodica spremna na brutalni način osvete - ubijanje člana porodice zbog časti, kako bi očistili navodnu mrlju u porodici. Od trenutka kada je odlučila da krene drugim putem, onim težim, shvatamo da je lepa Aynur snažna heroina koja je spremna da pati kako bi se otrgla od uloge koja joj je dodeljena od kulture i njene porodice. Film tako prati srceparajuće putovanje mlade žene (koju je sjajno odigrala Almila Bagriacik), od trenutka kada je napustila muža da bi zaštitila sebe i sina od batina, pa sve do njenog samostalnog života u Nemačkoj i na kraju smrti. Aynur se tako nalazi saterana u ćošak i još jednom prisiljena pobeći od svojih najmilijih, uprkos svemu, kako bi izbegla odmazdu i nasilje muškaraca u njenoj porodici i poštedela ih sramote u svojoj zajednici. U svom novom životu, ovaj put se nalazi pred praznim stolom, sama i odsečena od ljubavi svoje porodice. Gledaoci, duboko dirnuti njenim mirnim i čistim licem, na kome se zadržava kamera, i beskrajno nežnim pogledima koje razmenjuje sa svojim detetom, prirodno osećaju empatiju i saosećaju sa njom. Međutim, majka sama protiv svih na početku će na kraju otići sama, na put bez povratka i ostaviti sina samog. Ovde nema "druge strane", sudbina supruge Turkinje koja ne poštuje porodičnu tradiciju je uvek ista. Rediteljka Sherry Hormann priču prikazuje emocionalno, bez ikakvog subjektivnog moralnog suda i više naglašava tragediju. Gluma kompletne glumačke ekipe je prirodna, a spor zaplet od publike zahteva da prati scenu za scenom sve do konačnog finala. Uz ovaj film svakako preporučujem "When We Leave" (2010), koji bi se mogao gledati i pre ovoga.

U "A Regular Woman", Aynur priča svoju priču bukvalno kao iz groba, obaveštavajući gledaoce na početku da je danas mogla biti bilo koja moderna muslimanka u Nemačkoj da nije bilo njene porodice. Tokom priče vidimo da je njena smrt možda mogla biti sprečena da je potpuno prekinula svaki kontakt sa svojom porodicom, ili da joj je nemačka policija pružila bezbednost da je otišla u policiju nakon previše pretećih telefonskih poziva njene braće. Aynur je, nažalost, živela u nadi da će je jednog dana njena porodica prihvatiti onakvu kakva je postala, potpuno slobodna i mrvicu srećnija nego ranije. Film je snimljen gotovo dokumentarnim stilom, a Hormann ubacuje u svoj film čak i neke prave slike Aynur Surucu, i pre i posle njene smrti, samo da nas podseti da su ubistva zbog časti stvarna stvar. Iako je nakon Aynurovog ubistva donesena neka delimična pravda (njen najmlađi brat je uhapšen zbog pucnjave, ali su ostala dvojica puštena bez dokaza da su pomagali u zločinu), Nemačka ima još mnogo toga da uradi kako bi se osiguralo da se to ne ponovi nekome drugom.

Aynur je devojka koja zna da je očekuju mnogo loše stvari u životu od trenutka kada se odrekla običaja i pobegla od njenog nasilnog muža, ali će se boriti do samog kraja, za njenu slobodu i sigurnost njenog sina. Ono što nam jedino ostaje na kraju, nama kao publici, je da se nadamo da će ovaj film podići svest o problemu nasilja nad ženama i doneti bitne promene u svetu. Nikada ne dozvolimo da bilo šta bude jače od naše lojalnosti i empatije prema onima koje volimo.

Ocena: 8/10.

уторак, 28. септембар 2021.

Free Country / Freies Land (2019)

 

Režija: Christian Alvart

Scenario: Christian Alvart, Siegfried Kamml

Uloge: Nora Von Waldstätten, Felix Kramer, Trystan Pütter, Leonard Kunz, Ludwig Simon, Hanna Hilsdorf, Marc Limpach



Nakon što smo, može se reći, dobili sjajan triler iz Španije "La isla mínima" (Marshland) koji je snimljen 2014. godine, kojeg je režirao Alberto Rodríguez, sada nam stiže rimejk tog filma. "Freies Land" kojeg potpisuje nemački reditelj i scenarista Christian Alvart, uspeva da prenese mračnu atmosferu iz Andaluzije u provincijsku istočnu Nemačku. Ova verzija je isto toliko mračna i brutalna kao i original, doduše sa druga dva glumca - inspektora koji rade na slučaju. U poređenju sa originalnim španskim filmom, ova dva lika savršeno su prilagođena Nemačkoj 1990 -ih. Zapravo, oni su minimalno drugačiji i sasvim dobri da film bude približno kvalitetan kao i original. 

U istočnoj Nemačkoj, 1992. godine, dve mlade devojke su nestale bez traga u jednom udaljenom selu. Dva inspektora, Patrick Stein (Trystan Pütter) i Markus Bach (Felix Kramer), zaduženi su da istraže ovaj slučaj. Inspektor Stein je nedavno premešten iz Hamburga u Löwitz, dok njegov stariji, krupni kolega Bach živi na istoku i ima mračnu prošlost, ali je spreman da se posveti i reši slučaj. Intervjuišu skoro celo selo, ali stanovnici nisu baš od velike pomoći. Ali, kao i u španskom originalu "La isla mínima", i ovde je jasno da je u pitanju lov na poremećenog ubicu. Bach i Stein su iznenađeni što niko nije previše zabrinut za nestale devojke, vlada tiha tišina i niko ne želi da otvoreno razgovara sa njima o slučaju. To izuzetno otežava istragu, ali se čini da stanovnici sela znaju puno više nego što govore. Dvojac započinje istragu, a potraga za ubicom postaje mukotrpna stvar.

Reditelj Christian Alvart, koji je takođe napisao scenario sa Siegfriedom Kammlom, stručnjak je u ovoj oblasti, napravio je "Antibodies" (2005) i "Cut Off" (2018) i ovde sastavlja sve komade precizno, sa osećajem za period i mesto. Alvart kamerom kroz ceo film vešto beleži nemačke pejzaže i njihovu industriju, slike pretežno tamnog izgleda stvaraju izuzetno nelagodnu atmosferu. Odličan posao rade i glumci koji su na visini zadatka, ali prilično nepoželjni u selu u kojem istražuju nestanak dve devojke. Njih dvojica su, reklo bi se, čudna kombinacija, razlikuju se gotovo po svemu i od samog početka postoji animozitet između njih dvojice, ipak moraće da sarađuju ako hoće da reše slučaj. Kao i sa španskim originalom, reditelj priči pristupa laganim tempom, a leševi koji će se stalno pojavljivati stavljaju inspektore na sve veće muke. Tip žrtava je uvek isti: u pitanju su mlade i lepe devojke, očajne da što pre zbrišu iz svoje od boga zaboravljene zabiti. Mesto deluje zapušteno i propalo i izgleda da jede one koji su ostali da žive u njemu.

Slučaj koji ovaj neverovatni dvojac mora da reši samo se na početku čini nedokučivim, jer kasnije se polako pojavljuje jedan trag za drugim. Njih dvojica isprva ne veruju jedan drugom, ali se postepeno sprijateljuju kako istraga napreduje. Dve nestale devojke su očigledno jednostavno rođene na pogrešnom mestu i vremenu, a Alvart to vremensko razdoblje i raspoloženje prikazuje onako kako je tada vladalo među ljudima u tim istočnim ruralnim područjima nakon pada čelične zavese. Međutim, njihov nestanak je samo početak i polazna tačka za razvoj događaja, jer će dvojac biti stalno suočen sa novim slučajevima, pretnjama i nekim mračnim silama koje vladaju u tom području. Leševi, uznemirujuće erotske slike, trgovci ekstazijem, vidovnjakinja koja razgovara sa mrtvima, sumnjiva lovačka kuća, prisluškivanje telefona, tajne iz prošlosti, mlade žene koje žele napustiti mesto... I kako ih ispitivanja navode na razne tragove, otkriće da je serijski ubica i dalje aktivan. Alvart, naravno, nije hteo da menja puno stvari iz originala i čarobnu formulu koja je dala rezultate prvi put, pa je mudro ostavio sve glavne sastojke. I baš kao i original, "Freies Land" je film koji je na svakom planu dobar, gotovo odličan. 

Ipak, iako se "Freies Land" čvrsto pridržava originala, razlika dolazi u vremenskom trajanju, pa je ispričano na širi način, film traje skoro pola sata duže od španskog modela. To, međutim, nije nešto što možemo okarakterisati kao manu, naprotiv, to likovima daje više prostora, kao i priči, a sve to pod svojom rediteljskom palicom spretno drži Christian Alvart. O radnji nema smisla previše dužiti priču, dosta se toga tu dešava, u životima naših likova, ali i u pozadini. Tragovi su skriveni na svakom koraku samo ih treba pronaći, stanovnici sela su previše mutni da bi im se moglo verovati, svaka žrtva je negde krenula, gde god da je to bilo, tamo nikada nije stigla. Zločin ne postoji u nekom imaginarnom svetu, već u realnom i to se dešava svakodnevno. Pitanje svih pitanja je: može li se tome stati na kraj? I eto nas tu na prilično klimavoj vagi. Film ima sitnih nedostataka, ali oni nisu krucijalni, niti ga ti sitni kiksevi mogu poremetiti na putu dok se priča odvija. Po snazi, šoku i eleganciji on je rame uz rame s originalom, ali oni koji još nisu gledali prvi film "La isla mínima", odnosno špansku verziju, mogli bi da krenu prvo od njega.

U 129 minuta, "Freies Land" od gledaoca zahteva pažnju i da se pomno prati istraga, ali se publici vraća uz visokokvalitetnu audio-vizuelnu produkciju. Kinematografija koja pruža majstorske slike uparena je sa minimalističkim, ali efektnim dizajnom zvuka, kao i zanimljivim likovima koji odišu sopstvenim šarmom. Pristup Christiana Alvarta od početka je impresivan, on sve to vešto spaja u mračnu priču tihe moći. Iako ne otvara novi svet kriminalističkih filmova, obogaćuje ga impresivnim doprinosom i nadajmo se da je ovo bio samo početak fascinantnih nemačkih krimi-trilera, jer su nemački kriminalistički filmovi poslednjih godina u dubokoj krizi. "Freies Land" ima moju preporuku.

Ocena: 7,5/10.