уторак, 9. август 2022.

Hounds of Love (2016)

 


Na početku odmah da kažemo jednu stvar: "Hounds of Love" je film koji nas hvata i ne pušta, ma koliko to što vidimo nama bilo poznato. Australijski reditelj Ben Young, kojem je ovo prvi dugometražni film, smestio je priču u Perth sredinom 80-ih godina prošlog veka. Reč je o psihološkom trileru sa elementima socijalne drame i horora, ali ono što je bitnije, zasnovan je na stvarnim događajima. Film je prikazan na festivalu u Veneciji, gde je Ashleigh Cummings dobila nagradu za najbolju glumicu u debitantskom filmu.

Ograde su možda ofarbane u belo, komšije se možda pozdravljaju na ulici, ali niko ne zna šta se krije iza zatvorenih vrata i kome pripadaju krici koji se čuju zbog loše izolacije. Uskoro ćemo upoznati bračni par koji vreba, otima, siluje i ubija mlade žene. Sve što se dogodi u filmu, slično se dogodilo u stvarnom životu, u Zapadnoj Australiji, kada su David i Catherine Birnie ubili četiri žene u svojoj kući 1986. godine i pokušali da ubiju petu osobu koja je uspela da pobegne. Nakon što je pobegla iz kuće para, peta žrtva je obavestila policiju, te je konačno par uhapšen i smešten iza rešetaka. David je na kraju oduzeo sebi život i pronađen je mrtav u svojoj ćeliji u oktobru 2005. godine. U vreme smrti imao je 54 godine. Dakle, ta priča je poslužila kao inspiracija za film, s tim da se Young bavi samo onim što se (otprilike) događalo dok su bili na slobodi.

Na prvi pogled, John (Stephen Curry) i Evelyn (Emma Booth) deluju kao dobri ljudi, ali će vam napraviti pakao od života. To će osetiti na svojoj koži naša glavna junakinja Vicki (Ashleigh Cummings) koja je krenula na zabavu, međutim, na putu upoznaje Johna i Evelyn, koji joj nude džoint kako bi se tamo bolje provela. Naravno, potrebno je da Vicki uđe u njihov auto, te da zajedno odu do kuće u kojoj par živi. Nakon dužeg nećkanja, Vicki pristaje, a to će se pokazati kao najgora odluka u njenom životu.

Vrlo brzo, Vicki je zaključana i vezana za krevet, ali to je samo početak njene noćne more. Ona shvata da mora pronaći način da svoje mučitelje okrene jedno protiv drugog. Kada vidi pukotine u njihovom odnosu, počinje da vuče pametne poteze, nadajući se da će se izvući iz pakla pre nego što bude prekasno. No, pita se tu nešto i par, koji ima dilemu: ubiti Vicki odmah ili malo kasnije? U međuvremenu, ni roditelji ni policija nemaju nijedan trag, čak su ubeđeni da nije otmica.

Očigledno da je Young pre snimanja filma dugo proučavao nekoliko stvarnih serijskih ubica, među kojima su David i Catherine Birnie. Želi da zna šta ih tera da rade ono što rade, zbog čega se vole i zbog čega ostaju zajedno. Na ta pitanja teško da ćemo dobiti baš sve odgovore, ali ćemo makar znati ko je glavni u tom odnosu i kako završavaju njihove žrtve: par otima devojčice i devojke na kojima se fizički i seksualno iživljava, a potom ih ubija i zakopava u šumi. Međutim, rekosmo, oni jesu uigran tim, ali njihov odnos je daleko od savršenog, jer oboje imaju probleme. Evelyn pati za svojom oduzetom decom i trpi emocionalno zlostavljanje, a John je u realnom svetu, van svog bolesnog hobija, sasvim nemoćan. Opet, bez obzira što će neki odgovori izostati, Young i te kako zaslužuje pohvalu, ponajviše za nesvakidašnje, prilično životne i detaljne likove, te napetost i jezivu atmosferu kojom film odiše. Nema sumnje, ima talenta i za režiju i za pisanje scenarija, pa se nadamo da ovo nije poslednji triler koji smo videli od njega. 

Da bi ovakav film mogao da funkcioniše ispravno, glumački mora biti perfektan, a tri vodeća glumca i njihova posvećenost su za svaku veliku pohvalu (verovali ili ne, Stephen Curry koji glumi Johna je australijski komičar i glumac koji se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističnim serijama i igranim filmovima). Opet, iako su svi odlični, posebne pohvale idu na račun mlade Ashleigh Cummings koja je sjajna i prosto moramo da navijamo za nju. Sve u svemu, "Hounds of Love" je dobro urađen film i vredan gledanja. Međutim, budite upozoreni, ovo nije film za slabiće, ali ako ste spremni da mu se prepustite, Ben Young će vas nagraditi.

Ocena: 8/10.

уторак, 2. август 2022.

The Bronze Garden / El Jardín de Bronce (2017–)

 


Životi Fabiána i Lile će se zauvek promeniti kada njihova četvorogodišnja ćerka Moira nestane bez traga u metrou Buenos Ajresa. Nema motiva, tragova ni svedoka. Roditelji ubrzo započinju očajničku potragu za svojim detetom. Serija "El Jardín de Bronce" će uvući gledaoce u istragu koja će trajati godinama, ali uporni Fabián je odlučio da svoj život posveti pronalaženju ćerke, a u tome će mu u velikoj meri pomoći Doberti, ostareli privatni detektiv koji veoma vodi računa o detaljima.

Nije Moira jedina koja je nestala, zajedno s njom je bila i njena dadilja, Peruanka koja je trebala da odvede Moiru na dečji rođendan. No, tamo nisu stigli, poslednji put su viđeni u metrou, i od tada im se gubi svaki trag. Da li je dadilja otela devojčicu i pobegla, ili su obe kidnapovane? Šta se, zapravo, krije iza ovog nestanka? Što misteriju čini još većom, roditelji nemaju neprijatelje, a dadilja je bila izuzetno pouzdana osoba. Policija takođe vodi istragu o nestanku, ali pošto to ne daje nikakve rezultate, Fabián i Lila odlučuju da angažuju Dobertija. U suštini, njih dvojica će biti tandem, a Lila će se sve manje pojavljivati na ekranu, odnosno njen lik će biti sporedan, ali i dalje važan u celoj priči.

Od prve epizode ​​počinju da se dešavaju svakakve zanimljive stvari i odmah smo uvučeni u mračnu misteriju koja nas ne pušta do samog kraja. Kada se u jednom trenutku pojavi figura pauka u bronzanoj boji, slučaj se pomera s mrtve tačke, a svi putevi vode ka jednoj osobi. Ovde zaista imamo sve, od ritualnih ubistava, mračnih i depresivnih tipova, pa do močvarnih i zabačenih područja Argentine koje nemamo često priliku videti. Pohvale zaslužuju i glumci (cela glumačka postava je iz Argentine), posebno Joaquín Furriel (Fabián) i Luis Luque (Doberti), koji su u svom najboljem izdanju, likovi koje igraju su veoma verodostojni, upečatljivi i nezaboravni. Treći glavni lik s kojim ćemo se upoznati je detektivka Blanco (Julieta Zylberberg), koja glumi ponekad hladnu, arogantnu, ali željnu da pomogne. Svi zajedno će zaglaviti u lavirintu, biće uspona i padova, ali će se upornost na kraju isplatiti.

Serija ima dve sezone, obe sezone imaju osam epizoda. Svaka epizoda traje sat vremena, što nije malo, a "El Jardín de Bronce" koristi svaki minut na pravi način. U drugoj sezoni priča se nastavlja u sličnom tonu, i to sa istom ekipom glumaca, istraživački tandem iz prve sezone će opet imati posla s misterioznim nestankom. No, ovoga puta je nestao tinejdžer, a ta istraga će ih odvesti u mračno podzemlje Buenos Ajresa, svet fudbalskih navijača, dečije pornografije, korumpiranih policajaca i organizovanog kriminala. Mračne tajne iz prve sezone će izaći na površinu, te ćemo paralelno pratiti nestanak tinejdžera, i život Fabiána i njegove ćerke. 

Prva sezona serije nastala je prema istoimenom romanu autora Gustava Malajovicha, koji ujedno potpisuje i scenario prve sezone, zajedno sa Marcosom Osoriom Vidalom, dok režija pada u ruke Pabla Fendrika i Hernána Goldfrida. Ekipa možda nije mnogo poznata, ali su napravili izvanredan posao. Neke stvari nije tako lako spojiti, a mi dobijamo vrhunsku misteriju, dramu, triler, kriminalistički film, pa čak i horor, i to sve odjednom. Snimljeno u potpunosti u Argentini, vizuelno zanimljiva i napeta, sa nekoliko istaknutih, čak i sjajnih glumaca u glumačkoj postavi. Zaista, "El Jardín de Bronce" je nešto posebno, jedno od prijatnijih iznenađenja u poslednjih par godina, a uveliko se šuška da nam uskoro stiže i treća sezona.

Kada se podvuče crta, "El Jardín de Bronce" je serija za ozbiljnu preporuku, vrhunski snimljena i dobrim delom podseća na hvaljene naslove kao što su "True Detective" (2014), "The Sinner" (2017), i "The Killing" (2007), možda nije u istom rangu, ali je veoma blizu.

Ocena: 9/10.

недеља, 17. јул 2022.

The Unknown Woman / La sconosciuta (2006)

 Kritika objavljena na Before After


Film “The Unknown Woman” (2006), italijanskog reditelja Giuseppea Tornatorea, mračan je u svakom trenutku. U pitanju je psihološki triler koji je osvojio brojne nagrade na festivalima širom sveta. Da, žena koju ćemo upoznati je sluškinja. Da, ona ima vrlo dobar razlog zašto želi da radi za porodicu Adacher. Da, postoji nešto čudno u njenom ponašanju prema njihovoj ćerki Tei. Jasno je kao dan da je opsednuta ovom porodicom od prvog trenutka kada kroči u njihov dom. Zapravo, čim stigne u grad u kojem porodica živi.

Giuseppe Tornatore poznat je po naslovima “The Best Offer” (2013), “Cinema Paradiso” (1988), “Malena” (2000), a njegov “The Unknown Woman” je takođe vrlo dobar film. Tornatore je već za svoj drugi dugometražni film “Cinema Paradiso” doneo Italiji još jednog Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja, dok je “The Best Offer”, za koji potpisuje i scenario, bio jedan od najboljih filmova te godine, sa odličnom, osvežavajućom, maltene originalnom i inovativnom pričom. Dakle, Tornatore sigurno nije neki šalabajzer koji ne zna kako da uvuče publiku u svoju priču, već jedan od najznačajnijih reditelja u protekle četiri decenije. Nadaren je da svoju viziju života maestralno prenese na film i na taj način nikoga ne ostavi ravnodušnim. Ovde veoma vešto gradi priču u tandemu sa scenaristom Massimom De Ritom, a čim shvatimo o čemu se radi, bićemo primorani da nastavimo s gledanjem. Takođe, vrlo bitna stvar je muzika koju potpisuje legendarni italijanski kompozitor Ennio Morricone, koja pojačava već postojeću nelagodnost.

Naša glavna protagonistkinja je Ukrajinka po imenu Irina (ruska glumica Kseniya Rappoport), koja se proračunato ubacuje u život mlade i imućne italijanske porodice. Irina je spremna na sve kako bi postala pouzdana sluškinja mladog para i voljena dadilja njihove ćerke, a razlog za to i te kako ima. Rizikujući da bude razotkrivena, ona pokušava da sazna identitet svoje ćerke, ali to nije jedini problem koji ima.

Već u uvodnoj sceni saznaćemo da je Irina u prošlosti bila prostitutka, ali je ta prošlost i dalje progoni, a ona želi da je se oslobodi i živi miran život. Irina u porodici Adacher brine o kućnim poslovima i njihovoj ćerki, Tei, sa kojom izgrađuje snažan odnos. Naime, devojčica boluje od retke bolesti za koju lekari još nisu pronašli lek, što znači da je potreban neko ko će stalno biti pored nje. Njen odnos sa devojčicom nije uvek idealan, prvo je maltretira, pa je mazi.

Međutim, Irina će morati prvo da pronađe način kako da dođe u njihovu kuću i dobije posao, jer porodica već ima zaposlenu sluškinju, odnosno dadilju, koja brine o Tei, ali Irina je uporna i neće je niko zaustaviti. Za početak, ona će se sprijateljiti sa Matteom (Alessandro Haber) koji radi u zgradi i upućen je u živote stanara, nudeći mu procenat od svoje plate, a potom preko njega upoznaje sluškinju porodice, Ginu (Piera Degli Esposti). Tek što su se njih dve sprijateljile dešava se tragedija: Gina pada niz veliko spiralno stepenište u zgradi i završava u invalidskim kolicima. Slučajnost ili ne? Nakon kratkog intervjua za posao kod porodice Adacher, Irina konačno dobija posao i kreće u svoju misiju otkrivanja istine za kojom čezne.

Efikasnost “The Unknown Woman” može se meriti po tome koliko Irina drži našu pažnju iz scene u scenu, a Kseniya Rappoport uspeva da bude dovoljno dobra da nas zadrži budnima. Pohvale idu i na račun Clare Dossene, devojčice koja ima toliko zahtevnu ulogu, da je pitanje koliko odraslih bi se snašlo u njoj. U poređenju sa prethodnim Tornatoreovim filmovima, “The Unknown Woman” je dosta mračniji i sadrži scene nasilja, u te scene spada i zlostavljanje koje je Irina pretrpela. Više puta vidimo koliko je okrutno bila tretirana kao seksualna robinja (bičevana, vezana…) od strane ljudi koji će se često pojavljivati kroz flešbekove, a njen primarni mučitelj iz prošlosti će se kasnije vratiti po nju (glumac Michele Placido, čovek koji nema nijednu dlaku na svom telu, potpuno obrijan). Ona takođe radi neke užasne stvari tokom filma, ali nas i vuče da navijamo za njen lik kada otkrijemo više detalja iz njenog problematičnog života.

Od zagonetne početne scene u kojoj je Irina gola sa maskom na licu, zajedno sa nekoliko drugih mladih žena, pa sve do kraja njene potrage za istinom, “The Unknown Woman” pruža publici vrhunsko filmsko iskustvo, a Giuseppe Tornatore još jednom dokazuje da je veliki majstor.

Ocena: 8,5/10.

недеља, 10. јул 2022.

Better Days / Shaonian de ni (2019)

 Kritika objavljena na Before After



Deca koja trpe nasilje često o tome ćute, ali će to pokazati na druge načine: postaju plašljiva, ne ide im se u školu, slabije uče, tužna su, nisu raspoložena za druženje, a ponekad i ona postaju nasilna. Ako ovakvo stanje traje duže, i ako se tom detetu ne pomogne na vreme, posledice mogu da budu katastrofalne.

Film „Better Days“, koji je režirao Derek Tsang, bavi se globalnim problemom vršnjačkog nasilja. Mesto dešavanja je Kina, a već u uvodnim scenama saznaćemo kako je jedna od najboljih učenica srednje škole upravo počinila samoubistvo, skočivši sa školske zgrade na asfalt. Neće nam trebati mnogo vremena da shvatimo da je devojka počinila samoubistvo zato što su je u školi maltretirali. Đaci koji su prisustvovali ovom tragičnom činu vade svoje mobilne telefone i snimaju ovu scenu, a jedina koja skida svoj mali kaput i stavlja ga preko tela je najbolja učenica u odeljenju Chen Nian. I tim potezom, Chen je sebe označila kao sledeću metu školskih nasilnika i nasilnica. Prebijaće je kad god im to padne na pamet, ponekad čak i do te mere da je to izuzetno teško gledati.

Da stvar bude gora, Chen Nian nema pravih prijatelja, potpuno je sama, njena jedina bliska drugarica je ona čije telo leži u dvorištu. Reditelj Derek Tsang je prilično surov prema njenom liku i od početka će da je „lomi“ na razne načine. Međutim, pojaviće se neko u njenom životu, neko kome isto nije nimalo lako.

Kada Chen Nian (Zhou Dongyu) jedne večeri na ulici primeti da je grupa muškaraca brutalno pretukla jednog mladića, pokušava da mu pomogne, što će se prilično loše završiti. Ali, Chen Nian će se povezati sa mladićem, sitnim uličnim kriminalcem Xiaom Beijem (Jackson Yee), koji ubrzo postaje njen zaštitnik i između njih dvoje počinje da se razvija iskreno prijateljstvo. Ali, neće to tako lako ići, jer i sam svakodnevno trpi batine zbog svojih uličnih poslova, često dolazi u teškim modricama kući, a leđa su mu toliko uništena da je u jednoj sceni to teško gledati. I svaki put kada zakaže i ne bude pored Chen Nian, njeni mučitelji to vešto koriste. Naravno, pojaviće se i policija koja vodi istragu i želi da zna sve, ali neće biti od velike koristi. Chen Nian ima majku koja je takođe u problemu, o čemu ćemo saznati više tokom filma, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se dogodi novi incident, koji preti da razdvoji Xiao Bei i Chen Nian.

Tokom uvodnog dela, „Better Days“ izgleda kao zatvorski film. S tim da je zatvorska odeća zamenjena školskom uniformom, zatvorske ćelije školskim učionicama sa rešetkama, a tuče okrutnim školskim nasiljem. Ali svet u kojem živi nevina Chen Nian, u svakom je trenutku zastrašujuć. Tek kada joj Xiao Bei pruži ruku spasa, stvari će se malo popraviti. Na trenutak se čini da će „Better Days“ možda skliznuti u ljubavnu priču, jer postoje scene koje to nagoveštavaju. Međutim, to se neće dogoditi, daleko je od ljubavnog filma. Umesto toga, veći deo filma usredsređen je na traume koje ostavlja nasilje. Kao što možemo videti u filmu, mnogi učenici imaju zauzete i odsutne roditelje koji rade u drugim gradovima, što dovodi do toga da imaju manje mogućnosti da kontrolišu svoju decu. No, opet, ni u suprotnom slučaju ne postoji garancija da će se to sprečiti. Reditelj Derek Tsang snimio je film po romanu za mlade „In His Youth, In Her Beauty“, koji potpisuje Jiuyue Xi, i učinio je to superiornim filmskim jezikom, poigravajući se žanrovima trilera i socijalne drame.

Što se tiče glumaca, Zhou Dongyu je maestralna, posebno pokazuje svoj raskošni talenat u emocionalno složenim scenama, njen performans je prosto zapanjujuć i dobijamo ono najbolje od dečijeg nastupa na filmu. Jackson Yee takođe blista, ali ovo je u potpunosti film koji pripada Zhou Dongyu. Reditelj Derek Tsang trajanje filma montira na čak 2h i 15m, ali „Better Days“ na tom vremenu radi perfektno, i ne samo da je s dodatnim vremenom Tsang dobio mogućnost zaokružiti ovu emotivnu priču onako kako je zamislio, već je film bio pravi mega-hit u kineskim bioskopima zaradivši više od 220 miliona dolara. Bio je kineski kandidat za Oskara u kategoriji najbolji strani film i, uz odličnu zaradu, imao je dobre kritike i okitio se sa nekoliko nagrada na festivalima.

Iako „Better Days“ nije istinita priča, na njega i te kako možemo gledati kao na stvarni život, odnosno događaje. Malo stvari se ovde može nazvati fikcijom. Nije lako za gledanje, jer vidimo nedužno dete koje trpi konstantno i okrutno fizičko i emocionalno zlostavljanje od svojih drugova iz razreda. Derek Tsang kaže da nije bio lak zadatak ni za njegovu glavnu glumicu koja je morala da odigra ovako zahtevnu ulogu, na setu je čak bila blizu tačke da se potpuno slomi, i ne postoji mnogo dece glumaca koji mogu da ovo iznesu kako treba. Tsang je ranije već sarađivao sa zvezdom Dongyu Zhou, na njegovom filmu „Soulmate“ (2016), pa je „hemija“ između reditelja i glumice bila vrlo bitna stvar tokom snimanja. Morao je da joj pošalje nekoliko teških video snimaka i priča o maltretiranju kako bi joj bolje pomogao da razume svoj lik i ono što treba da radi.

Sve prvoklasno funkcioniše u „Better Days“. Ovo je sjajan film u kojem dobijamo realističan prikaz društvenog problema koji pogađa sve zemlje sveta. Fotografija je takođe fenomenalna, a da je tek vidite noću! Ovo je film koji se grabi sa obe ruke.

Ocena: 9/10.

недеља, 26. јун 2022.

Nowhere Special (2020)

 Kritika objavljena na Before After



Svako ko je roditelj, ali i oni koji se u ulozi roditelja nisu ostvarili, biće duboko dirnut dramom "Nowhere Special", italijanskog reditelja Uberta Pasolinija. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji, u septembru 2020. godine.

U pitanju je istinita priča iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred, a o čemu se tačno radi, saznaćemo odmah.

John (James Norton) je tridesettrogodišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četvorogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude. 

John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos. John vodi sina svakodnevno u školu i park, a između toga posećuje porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati, kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. No, nikako da pronađe ljude kakve je zamislio, a oni koji su na prvu možda i izgledali kao dobar izbor, obično se i nisu pokazali takvima. Reditelj i scenarista Uberto Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, a saznaćemo vrlo brzo da ih je Michaelova majka napustila i otišla, ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom i trudi se najbolje što može oko njega.

Dok se bori s ovom situacijom, pomoć dobija od socijalne radnice Shone (Eileen O'Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da pronađe pravu porodicu. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. Možda je neobično da oca glumi glumac poput Jamesa Nortona, ali teško je zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde. Savršen je, a odlično ga prati i Daniel Lamont, apsolutni početnik, u ulozi neverovatno slatkog dečaka.

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok James Norton pokazuje do kojih visina ide njegov talenat kao glumca, igrajući Johna ne samo kao „jadnog“ čoveka, već i roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ono što mnogim filmovima ne polazi za rukom. Ovo je prilično moćan i srceparajući film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Opet, uspeo je Pasolini da u svemu tome pronađe i neke male radosti i trenutke sreće, posebno u trenucima kada su John i Michael sami, kada zajedno šetaju ulicom i vode neke simpatične razgovore kakve obično vode očevi i njihovi četvorogodišnji sinovi. Jasno nam je od početka da John želi da provede što više lepih trenutaka u društvu svog sina, verujući da će ga pamtiti po dobrim stvarima i da će jednog dana shvatiti šta se zaista dogodilo.

U jednom trenutku, domaća čokoladna rođendanska torta razdvaja oca i sina preko kuhinjskog stola, što ćemo shvatiti da nije nimalo slučajno. Nema trikova, zupčanici se polako okreću, Pasolinijev tempo pripovedanja je lagan, nema šokantnih obrta, samo humano i skromno. "Nowhere Special" vodi svoju publiku na neverovatno osetljivo i potpuno iskreno mesto, film je pun trenutaka zbog kojih poželite da zagrlite svoje voljene.

Iako smo se poslednjih godina zaista nagledali filmova o bolesnim ljudima, snimio je Uberto Pasolini film koji je ubedljiv i dirljiv, i to prema stvarnim događajima i stvarnim ljudima koji su, nažalost, doživeli sve ono što su otac i sin iz ovog filma. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte "Nowhere Special", boleće, ali vredi.

Ocena: 8,5/10.

понедељак, 20. јун 2022.

Sleep Tight / Mientras duermes (2011)

 Kritika objavljena na Before After



Za nepuna dva sata koliko traje, film "Sleep Tight" će vas oduševiti, šokirati i podsetiti da ljudi koji vam se smeškaju i te kako mogu da budu zli i opasni po vaš život. 

Dakle, u pitanju je film (psihološki triler) koji je odličan na svakom planu. Španci su nas poslednju deceniju naučili da se ne šale kada snimaju trilere, te da ćemo posle jednog odgledanog filma tražiti još. Reditelj Jaume Balagueró, rođen u Španiji, poznat je po naslovima "REC" (2007) i "REC 2" (2009), a "Sleep Tight" je njegov verovatno najbolji film koji je snimio u karijeri, i teško da će neko u skorije vreme moći da ga nadmaši i ponovi nešto slično. Ovo je jedan od onih filmova koji će učiniti da se osećate krajnje nelagodno i poželite da prekinete gledanje, ali jednostavno nećete moći.

U Španiji nema mnogo glumaca koji mogu da odigraju ulogu negativca bolje od Luisa Tosara, on je prosto neko ko je rođen da bude to što je upravo ovde - čovek koji samo kad vas pogleda hvata vas jeza. Znamo ga vrlo dobro iz filma "Celda 211" (2009), s kojim je stekao popularnost kao glumac, ali je i pre toga imao veliki broj uloga. Iako su svi glumci ovde fantastični, doduše, nema ih mnogo, Luis Tosar je glavni lik, briljira i nakon što se film završi ostaće nam još dugo u glavi sve ono što je uradio. Njegov lik je na početku predstavljen kao ljubazna i dobrodušna osoba, ali kako film odmiče polako shvatamo da je on sve samo ne obični domar. Pruža jedan sjajan performans i samo u ovakvim kompleksnim ulogama se vidi pravo glumačko umeće jednog pravog majstora.

Film poseduje i elemente horora, međutim, u te elemente ne spadaju iskakanja, niti natrprirodni elementi, već jednostavno jeziva atmosfera i razmišljanje kako bi ono što se dešava u filmu, ma koliko bizarno, moglo da se dogodi u stvarnosti. Već u uvodnim scenama videćemo koji problem muči našeg glavnog lika, kako živi, o čemu razmišlja i gde provodi najviše vremena.

César (Luis Tosar) je domar zgrade koji ne može da bude srećan, frustriran je i duboko nezadovoljan svojim životom, ali to ne pokazuje, makar ne u početku. Nema prijatelje ni devojku, nema ništa što bi ga usrećilo. Njegov posao je da stvari u zgradi drži pod kontrolom, te da se uredno javlja svim stanarima koji prolaze pored njega sa osmehom na licu, a to je ono što on ne može da gleda jer ne podnosi srećne ljude. Clara (Marta Etura) živi u toj istoj zgradi i ona je sve ono što on želi da bude u svom životu, ali neće on tek tako dozvoliti da bude nesrećan, a još manje da Claru gleda svaki dan srećnu i nasmejanu. César postaje opsednut njom i zadire joj u život mimo njenog znanja i dozvole, terorišući je na brojne jezive načine kako bi je slomio, ulazi u njenu sobu dok ona nije kod kuće i čeka pravu priliku da zada konačan udarac i učini Claru nesrećnu, baš kao što je i on sam. Međutim, neće ići sve po planu, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se pojavi Marcos, Clarin dečko.

Postaće nam jasno da César ima ozbiljnih mentalnih problema i da je spreman na sve, a kada neko iz zgrade slučajno otkrije njegove bolesne planove, postaće još gori. Reditelj Jaume Balagueró većinu radnje zadržava u zgradi, te sobama, a napolje se izlazi samo povremeno. Kada je reč o neizvesnosti, "Sleep Tight" je po tom pitanju remek-delo, i kako se film kreće prema finalu, sve više raste napetost i neizvesnost. Iako je premisa prilično jednostavna, a priča prilično jasna, ovo je triler koji uspeva da pruži užasnije trenutke od mnogih horora, i to sve sa čistim naturalizmom. Jaume Balagueró je ovde zaista pokazao da nastavlja da raste i napreduje sa svakim filmom koji režira. Na sve to, pisanje je još jedna stvar koja ovde dobro funkcioniše, i pohvale moramo uputiti i na račun scenarija koji potpisuje Alberto Marini, ali najveće oružje filma je Luis Tosar, u zastrašujućoj predstavi od koje "oči ispadaju".

César je čovek koji živi od tuđeg bola. Iako ga stanari zgrade retko primećuju, on krišom posmatra svaki intimni detalj njihovih života. Clara je suviše vesela za njega: što je ona srećnija, to on dublje pada u očaj. Da bi on bio srećan, Clara mora da pati. Na kraju, "Sleep Tight" je film vredan pažnje, krasi ga dobra režija i vrhunska gluma, te atmosfera koja se uvlači pod kožu. Snimljen na najbolji mogući način, grabi našu pažnju i ne pušta nas dok se ne završi.

Ocena: 9/10.