недеља, 26. јун 2022.

Nowhere Special (2020)

 Kritika objavljena na Before After



Svako ko je roditelj, ali i oni koji se u ulozi roditelja nisu ostvarili, biće duboko dirnut dramom "Nowhere Special", italijanskog reditelja Uberta Pasolinija. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji, u septembru 2020. godine.

U pitanju je istinita priča iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred, a o čemu se tačno radi, saznaćemo odmah.

John (James Norton) je tridesettrogodišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četvorogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude. 

John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos. John vodi sina svakodnevno u školu i park, a između toga posećuje porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati, kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. No, nikako da pronađe ljude kakve je zamislio, a oni koji su na prvu možda i izgledali kao dobar izbor, obično se i nisu pokazali takvima. Reditelj i scenarista Uberto Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, a saznaćemo vrlo brzo da ih je Michaelova majka napustila i otišla, ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom i trudi se najbolje što može oko njega.

Dok se bori s ovom situacijom, pomoć dobija od socijalne radnice Shone (Eileen O'Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da pronađe pravu porodicu. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. Možda je neobično da oca glumi glumac poput Jamesa Nortona, ali teško je zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde. Savršen je, a odlično ga prati i Daniel Lamont, apsolutni početnik, u ulozi neverovatno slatkog dečaka.

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok James Norton pokazuje do kojih visina ide njegov talenat kao glumca, igrajući Johna ne samo kao „jadnog“ čoveka, već i roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ono što mnogim filmovima ne polazi za rukom. Ovo je prilično moćan i srceparajući film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Opet, uspeo je Pasolini da u svemu tome pronađe i neke male radosti i trenutke sreće, posebno u trenucima kada su John i Michael sami, kada zajedno šetaju ulicom i vode neke simpatične razgovore kakve obično vode očevi i njihovi četvorogodišnji sinovi. Jasno nam je od početka da John želi da provede što više lepih trenutaka u društvu svog sina, verujući da će ga pamtiti po dobrim stvarima i da će jednog dana shvatiti šta se zaista dogodilo.

U jednom trenutku, domaća čokoladna rođendanska torta razdvaja oca i sina preko kuhinjskog stola, što ćemo shvatiti da nije nimalo slučajno. Nema trikova, zupčanici se polako okreću, Pasolinijev tempo pripovedanja je lagan, nema šokantnih obrta, samo humano i skromno. "Nowhere Special" vodi svoju publiku na neverovatno osetljivo i potpuno iskreno mesto, film je pun trenutaka zbog kojih poželite da zagrlite svoje voljene.

Iako smo se poslednjih godina zaista nagledali filmova o bolesnim ljudima, snimio je Uberto Pasolini film koji je ubedljiv i dirljiv, i to prema stvarnim događajima i stvarnim ljudima koji su, nažalost, doživeli sve ono što su otac i sin iz ovog filma. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte "Nowhere Special", boleće, ali vredi.

Ocena: 8,5/10.

понедељак, 20. јун 2022.

Sleep Tight / Mientras duermes (2011)

 Kritika objavljena na Before After



Za nepuna dva sata koliko traje, film "Sleep Tight" će vas oduševiti, šokirati i podsetiti da ljudi koji vam se smeškaju i te kako mogu da budu zli i opasni po vaš život. 

Dakle, u pitanju je film (psihološki triler) koji je odličan na svakom planu. Španci su nas poslednju deceniju naučili da se ne šale kada snimaju trilere, te da ćemo posle jednog odgledanog filma tražiti još. Reditelj Jaume Balagueró, rođen u Španiji, poznat je po naslovima "REC" (2007) i "REC 2" (2009), a "Sleep Tight" je njegov verovatno najbolji film koji je snimio u karijeri, i teško da će neko u skorije vreme moći da ga nadmaši i ponovi nešto slično. Ovo je jedan od onih filmova koji će učiniti da se osećate krajnje nelagodno i poželite da prekinete gledanje, ali jednostavno nećete moći.

U Španiji nema mnogo glumaca koji mogu da odigraju ulogu negativca bolje od Luisa Tosara, on je prosto neko ko je rođen da bude to što je upravo ovde - čovek koji samo kad vas pogleda hvata vas jeza. Znamo ga vrlo dobro iz filma "Celda 211" (2009), s kojim je stekao popularnost kao glumac, ali je i pre toga imao veliki broj uloga. Iako su svi glumci ovde fantastični, doduše, nema ih mnogo, Luis Tosar je glavni lik, briljira i nakon što se film završi ostaće nam još dugo u glavi sve ono što je uradio. Njegov lik je na početku predstavljen kao ljubazna i dobrodušna osoba, ali kako film odmiče polako shvatamo da je on sve samo ne obični domar. Pruža jedan sjajan performans i samo u ovakvim kompleksnim ulogama se vidi pravo glumačko umeće jednog pravog majstora.

Film poseduje i elemente horora, međutim, u te elemente ne spadaju iskakanja, niti natrprirodni elementi, već jednostavno jeziva atmosfera i razmišljanje kako bi ono što se dešava u filmu, ma koliko bizarno, moglo da se dogodi u stvarnosti. Već u uvodnim scenama videćemo koji problem muči našeg glavnog lika, kako živi, o čemu razmišlja i gde provodi najviše vremena.

César (Luis Tosar) je domar zgrade koji ne može da bude srećan, frustriran je i duboko nezadovoljan svojim životom, ali to ne pokazuje, makar ne u početku. Nema prijatelje ni devojku, nema ništa što bi ga usrećilo. Njegov posao je da stvari u zgradi drži pod kontrolom, te da se uredno javlja svim stanarima koji prolaze pored njega sa osmehom na licu, a to je ono što on ne može da gleda jer ne podnosi srećne ljude. Clara (Marta Etura) živi u toj istoj zgradi i ona je sve ono što on želi da bude u svom životu, ali neće on tek tako dozvoliti da bude nesrećan, a još manje da Claru gleda svaki dan srećnu i nasmejanu. César postaje opsednut njom i zadire joj u život mimo njenog znanja i dozvole, terorišući je na brojne jezive načine kako bi je slomio, ulazi u njenu sobu dok ona nije kod kuće i čeka pravu priliku da zada konačan udarac i učini Claru nesrećnu, baš kao što je i on sam. Međutim, neće ići sve po planu, a stvari će se dodatno zakomplikovati kada se pojavi Marcos, Clarin dečko.

Postaće nam jasno da César ima ozbiljnih mentalnih problema i da je spreman na sve, a kada neko iz zgrade slučajno otkrije njegove bolesne planove, postaće još gori. Reditelj Jaume Balagueró većinu radnje zadržava u zgradi, te sobama, a napolje se izlazi samo povremeno. Kada je reč o neizvesnosti, "Sleep Tight" je po tom pitanju remek-delo, i kako se film kreće prema finalu, sve više raste napetost i neizvesnost. Iako je premisa prilično jednostavna, a priča prilično jasna, ovo je triler koji uspeva da pruži užasnije trenutke od mnogih horora, i to sve sa čistim naturalizmom. Jaume Balagueró je ovde zaista pokazao da nastavlja da raste i napreduje sa svakim filmom koji režira. Na sve to, pisanje je još jedna stvar koja ovde dobro funkcioniše, i pohvale moramo uputiti i na račun scenarija koji potpisuje Alberto Marini, ali najveće oružje filma je Luis Tosar, u zastrašujućoj predstavi od koje "oči ispadaju".

César je čovek koji živi od tuđeg bola. Iako ga stanari zgrade retko primećuju, on krišom posmatra svaki intimni detalj njihovih života. Clara je suviše vesela za njega: što je ona srećnija, to on dublje pada u očaj. Da bi on bio srećan, Clara mora da pati. Na kraju, "Sleep Tight" je film vredan pažnje, krasi ga dobra režija i vrhunska gluma, te atmosfera koja se uvlači pod kožu. Snimljen na najbolji mogući način, grabi našu pažnju i ne pušta nas dok se ne završi.

Ocena: 9/10.

среда, 8. јун 2022.

Chicuarotes (2019)

 Kritika objavljena na Before After


Kao reditelj, Meksikanac Gael García Bernal (takođe glumac, producent, scenarista) je znatno napredovao od svog debija "Déficit" (2007), a dokaz je film "Chicuarotes", koji nas vodi u Meksiko, gde ćemo upoznati veoma zanimljive likove. Ipak, Gael García Bernal iako je postao reditelj na kojeg treba obratiti pažnju u budućnosti, više je poznat kao glumac, videli smo ga u dva možda i najbolja meksička filma svih vremena. Prvi je "Amores perros" (2000) Alejandra Gonzáleza Innaritua, a drugi "Y tu mamá también" (2001) Alfonsa Cuaróna. Dakle, rad sa najboljim rediteljima današnjice sigurno mu je pomoglo da snimi realističnu krimi-dramu. "Chicuarotes" je premijerno prikazan na filmskom festivalu u San Sebastianu, a naslov filma ima dva značenja: ljute čili paprike i naziv za stanovnike San Gregorija Atlapulca. 

Dok se autobus kreće kroz grad Meksiko Siti, tinejdžeri Cagalera (Benny Emmanuel) i njegov drugar Moloteco (Gabriel Carbajal), našminkani i maskirani u klovnove, pokušavaju da zabave putnike nadajući se da će uspeti zaraditi koji pezos. Međutim, putnici baš i nisu oduševljeni jer bacaju loše fore. Cagalera je besan i vadi pištolj, pa da vidiš pezosa. 

Potom obojica odlaze zajedno u deo grada u kojem žive, siromašnu latinoameričku favelu, iz koje Cagalera želi da pobegne sa svojom devojkom, frizerkom, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto. Njegov otac je teška budaletina, alkoholičar i siledžija koji maltretira njegovu majku, njega, sestru i brata. 

Vidimo da Cagalera i Moloteco nisu jedini koji se bore za bolji i stabilniji život, i da je život u San Gregoriju Atlapulcu za većinu stanovnika žestoka borba, svaki novi lik kojeg sretnemo je u nekom problemu. A takođe nam je jasno da se mnogi ljudi bave kriminalom, od starijih do mlađih, gotovo da su svi uključeni u opasne kriminalne radnje. Ali, postoje i oni poput Cagalerine majke Tonchi (Dolores Heredia) koja ne gubi nadu da će se stvari promeniti na bolje. Cagalera neće da čeka, jer zna da ovde nema života, pa dolazi na ideju da kidnapuje sina lokalnog mesara, verujući da će platiti otkupninu koja će im omogućiti novi početak na nekom boljem mestu, ali pre toga, prvo kreću pljačkanjem prodavnice donjeg veša. Naravno, taj Cagalerin plan se neće odvijati onako kako je zamislio, a njihovi životi će skliznuti u još gori haos.

Gael García Bernal ima filmografiju kakvu mnogi glumci mogu samo da sanjaju. Pored toga što je radio sa vodećim filmskim stvaraocima, glumio je likove u različitim zemljama: Čile („Neruda“ i „No“, oba je režirao Pablo Larraín), Francuska („The Science of Sleep“, Michel Gondry), Argentina („Motorcycle Diaries“, Walter Salles), Kuba („Wasp Network“, Olivier Assayas) i Iran („Rosewater“, Jon Stewart). S druge strane, kao reditelj je, rekosmo, napredovao i napravio zanimljiv film, ali ga na tom planu još uvek ne možemo nazvati majstorem. Glavna prednost filma "Chicuarotes" je gluma, apsolutno svi glumci su sjajni, posebno briljiraju deca, i to nije slučajno, jer mnogi od njih već imaju iskustvo pred kamerom, međutim, teško da možemo da ih volimo jer rade loše stvari, čak i navijamo da dobiju po ušima, dakle, nimalo simpatični. Cagalera je dominantan u odnosu na svog povučenijeg i manje ambicioznog prijatelja, misli da je pametan i da ima dobar plan, a zapravo je glup. Tema kojom se film bavi će uvek biti aktuelna, mesto je moglo biti bilo koje drugo na svetu, problemi su skoro svuda isti, ali latinoameričke zemlje su posebna priča.

Jedno je sigurno: Gael García Bernal vrlo dobro poznaje svoju zemlju, odnosno probleme. Na realističan način prikazuje život u Meksiku i upoznaje nas sa svakodnevnim mukama sasvim običnih ljudi. Istina, postoji i veliki broj komičnih scena, film poseduje elemente komedije, ali ćemo veoma brzo shvatiti da ono što se ovim ljudima dešava u životu je sve samo ne smešno. Koliko zapravo nije smešno, najbolje zna Moloteco koji je siroče i živi sam u kolibi, ili Cagalera koji mora da gleda i trpi nasilje u svojoj porodici.

Kada se podvuče crta, "Chicuarotes" nije savršen film, takođe nije prvi, a ni poslednji koji se bavi siromaštvom i kriminalom u Meksiku, ali je i te kako vredan gledanja i veoma važan.

Ocena: 7,5/10.

недеља, 29. мај 2022.

County Lines (2019)

 Kritika objavljena na Before After



Ulični dileri droge nalaze se iza svakog ćoška, a među njima je i veliki broj maloletne dece. To ne znači da su svi ti maloletnici loša deca, mnogi su izmanipulisani i odrasli ih iskorišćavaju. Impresivan dugometražni debi reditelja-scenariste Henryja Blakea, film "County Lines", upravo je priča o jednom maloletniku koji će biti uvučen u opasan svet droge, ali kada shvati u kakav pakao je upao, biće kasno. "County Lines" se pokazao kao pravo iznenađenje, šokantna i stravična socijalna krimi-drama koja odiše čistim realizmom i uverljivošću. Reditelj je priču zasnovao na stvarnim događajima i vrlo dobro zna kako da ispriča ovu priču koja se, pored pomenute teme, bavi i porodičnim odnosima. Blake je proveo 11 godina radeći sa velikim brojem traumatizovane dece uvučene u svet droge, a svoje iskustvo je iskoristio za ovaj film.

Naš glavni junak ili bolje rečeno glavna žrtva ove priče je četrnaestogodišnji Tyler (Conrad Khan), koji živi sa samohranom majkom Toni (Ashley Madekwe) i mlađom sestrom. U prvoj sceni filma već vidimo Tylera u njegovom razredu i čujemo podsmehe kolega učenika u blizini. Pored toga što ga maltretiraju u školi, kod kuće mora da brine o svojoj mlađoj sestri, dok njegova majka radi noćne smene kao čistačica. Toni očigledno voli svoju decu, ali odgajati ih kao samohrani roditelj u dvosobnom stanu sa niskim primanjima nije lako.
 
Tyler kod kuće obavlja sve poslove bez greške, ali ne može da gleda kako se njegova majka pati, posebno nakon što ona popije otkaz na poslu. Iako je vrlo mlad, odlučan je da preuzme stvari u svoje ruke i pomogne svojoj porodici, a to se neće dobro završiti jer ubrzo upoznaje lokalnog dilera Simona (Harris Dickinson) koji, nakon što mu kupi patike i počasti ga ručkom, odmah vidi priliku da njime manipuliše radi svoje koristi, i vrlo brzo ga baca u mračan svet droge sa katastrofalnim posledicama.

Ono što Tyler treba da uradi je da odnese drogu gde mu je rečeno, a to nikako nisu mesta iz snova, i pre nego što uspe da trepne, Tyler će biti zaglavljen u paklu među narkomanima i dilerima, ali i opasnim nasilnicima. Reditelj Henry Blake uspeva da fino složi priču tako da ne liči na mnoge druge koje smo već videli kada je reč o klincima u tim osetljivim godinama, povodljivim balavcima iz problematičnih i nestabilnih porodica koji su odlučili odrasti pre vremena i krenuti putem kriminala ni ne znajući šta ih čeka na tom putu. I ovo nije samo priča glavnog lika iz filma, nego priča o hiljadama drugih iz stvarnog života, onima koje nikada ne čujemo ili ne vidimo. Razlog za pogledati "County Lines" je i glumačka postava, svi su veoma ubedljivi, ali najveće pohvale idu na račun Conrada Khana, u probojnoj ulozi, onoj koja mnogo traži od njega kao mladog glumca: početna scena se oslanja isključivo na izraze njegovog lica. Zahvaljujući Khanu i Blakeovom inteligentnom scenariju, razumemo zašto Tyler donosi odluke koje donosi, čak i kada je jasno da greši, mi smo uvek uz njega. Uostalom, on je samo klinac koji tek treba da nauči neke stvari u životu, a ovo će mu biti pravi "šamar u lice". Inače, "County Lines" se može smatrati nastavkom istoimenog kratkog filma, koji je Blake snimio 2017. godine.

Iz filma se, nesumnjivo, mogu izvući pouke i njegova poruka je vrlo jasna. Ipak, ono što je najupečatljivije u prvom filmu Henryja Blakea jeste zapanjujuć svet koji on stvara, od školskih dvorišta, preko mokrih gradskih ulica, do skučenih stanova. Reditelj nema ni najmanju želju da se ekran začini glamurom, sve što vidimo su mesta na kojima niko od nas ne želi da bude. Blake zadire duboko u taj svet i ne plaši se da prikaže svaki nasilni čin na načine koji su često mučni za gledanje, ali je neophodno za ovakvu vrstu priče.

Pravo je zadovoljstvo videti talenat novog filmskog stvaraoca, čiji rad odiše iskrenošću i posvećenošću. Nemoguće je pronaći bilo kakve nedostatke u "County Lines", ovo je jedan krajnje realističan i vešto snimljen film.

Ocena: 9/10.

среда, 25. мај 2022.

The Guilty / Den skyldige (2018)

 Kritika objavljena na Before After


Još jednom imamo čist dokaz da nije potrebno mnogo stvari da bi se napravio zanimljiv, uzbudljiv i zadivljujući igrani film. Sve što je potrebno je originalna ideja i dobri glumci.

U prošlosti smo dobili veliki broj filmova u kojima se radnja odvija u jednoj prostoriji sa manjim brojem glumaca, ili čak samo sa jednim („Locke“, „Buried“, „Rear Window“). S druge strane, iako ih ima dosta, filmove ove vrste, samo sa jednim likom, nemamo baš često prilike gledati. Jedan takav film jeste upravo “The Guilty”, koji je bio danski kandidat za Oskara, a potpisuje ga reditelj i scenarista Gustav Möller, to je njegov prvi dugometražni film. Zapravo, samo na momente ovde vidimo neke druge likove koji su sporedni, fokus je u potpunosti na našem junaku koji će se naći u trci s vremenom, a ubrzo ćemo ga i upoznati. Möller i Emil Nygaard Albertsen su napisali zajedno scenario, i to kakav! “The Guilty” je film koji se gleda u jednom dahu. Međutim, nedavno smo dobili i rimejk, odnosno američku verziju, koja sigurno nije bolja od ove, dakle, obratite pažnju na izbor filma i birajte ovu originalnu.

Naš glavni junak filma pokušava da spasi jedan ljudski život. Rizikovaće otkaz na poslu, gurnuti sebe do krajnjih granica, a sve to da bi pomogao osobi koju ne poznaje i koju nikad nije video u životu. Doduše, to je delimično njegov posao (makar trenutno), ali pokušajte da se na trenutak stavite u njegovu situaciju i shvatićete da mu nimalo nije lako i prijatno.

Radnja filma smeštena je u kancelariji policijske službe za hitne slučajeve. Alkoholičari i ljudi koji su doživeli nesreću samo su neki od onih koji zovu i traže pomoć. Glavni lik Asger (Jakob Cedergren) je policajac, koji je sticajem okolnosti, trenutno na poziciji dispečera Hitnih slučajeva. To nije posao iz njegovih snova – sedenje i prosleđivanje slučajeva policiji ili hitnoj pomoći. U toku jednog takvog poziva javlja se Iben, a Asger i jedan od zaposlenih ubrzo shvataju da je njegovu sagovornicu kidnapovao bivši suprug, dok je njeno dvoje maloletne dece ostalo kod kuće, i to potpuno sami. Asger ne bi smeo previše da se petlja u to, ali želi da pomogne i stupa u kontakt sa Matildom, ćerkom od Iben, obećavši joj da će s njenom majkom biti sve u redu.

Ono što je zapravo trebalo da bude dosadna smena postaje napeta trka s vremenom. Asger zatim poziva uplašenu ženu Iben (Jessica Dinnage, koja svojim glasom prenosi impresivan niz emocija), koja govori da je njen otmičar vozi na neko nepoznato mesto, gde tačno, to niko ne zna. Asger daje sve od sebe da zaustavi kombi u kojem je Iben, pre nego što stvari odu predaleko. Međutim, poziv se prekida. Kako više ne može ponovo da stupi u kontakt s Iben, on umesto toga poziva ponovo (po nekoliko puta) njenu ćerku, koja mu daje više informacija o njenom ocu. Bez ičega osim telefona i računara, Asger postaje čovek opsednut slučajem, odlučan da spasi Iben. U tom trenutku, on, i mi zajedno s njim, smo već uvučeni u slučaj koji on nakon završetka smene ne može da ostavi. Likovi, njihovi razgovori i sve ostalo je toliko autentično, da je lako s punom jasnoćom “videti” spoljni svet, kojeg zapravo mi ne vidimo.

Pored svih pravila i saveta kolega da ide kući, da nije na njemu da rešava slučaj, on to neće uraditi i shvatamo da Asger nije „običan“ službenik, već prava osoba koja, ukoliko bi vam pomoć zatrebala, treba da se nađe s druge strane slušalice. Retko se dešava da se glumcu pruži prilika da bude sam u svakoj sceni i da se za sve on pita, a Jakob Cedergren to koristi u potpunosti, pretvarajući svaki trenutak u nešto izvanredno. Reditelj Gustav Möller takođe pokazuje svoj raskošan talenat, od pisanja do režije, i stvara jednu krajnje zategnutu i klaustrofobičnu atmosferu.

Gradeći radnju postepeno i sporo, reditelj nam ne daje puno podataka o Asgeru. Gledajući film znamo samo da je on tu privremeno (po kazni, kao policajac pod suspenzijom zato što je na svom primarnom poslu prilično zabrljao), da mu nedostaje rad na terenu i da sutradan ima vrlo bitno suđenje. Takođe, nikada ne vidimo ono što se dešava na drugoj strani. Möller jednostavno nije želeo da publika vidi šta se događa, a to se pokazalo kao ispravna odluka, te tako dobijamo i elemente misterije. “The Guilty” je mali film koji se na originalni i zanimljiv način bavi velikim temama. Ovakvi eksperimenti uglavnom lako propadnu, ali kada imate dva majstora, onda je to druga priča, i kao što rekosmo, dokaz da se sa malo može napraviti mnogo.

Kada se podvuče crta, “The Guilty” je pedantno i pažljivo urađen film. Reditelj Gustav Möller je rano naučio svoj zanat, njegov film je impresivan, posebno kada se uzme u obzir da je prvenac. Fotografija Jaspera Spanninga i dizajn zvuka (vrlo bitna stvar) koji potpisuje Oskar Skriver, takođe zaslužuje velike pohvale. Kada su u pitanju filmovi koji se odigravaju u jednoj prostoriji, “The Guilty” je neprikosnoven.

Ocena: 8,5/10.

понедељак, 9. мај 2022.

Mud (2012)

 Kritika objavljena na Before After


Režija: Jeff Nichols

Scenario: Jeff Nichols

Uloge: Matthew McConaughey, Tye Sheridan, Jacob Lofland, Reese Witherspoon, Sam Shepard, Roy McKinnon, Sarah Paulson, Michael Shannon


Leto nam se polako bliži, a to znači: velike vrućine, kratke majice, šorcevi, hodanje u papučama (ili bosi), dosadni komarci, kupanje i ostale stvari koje čine leto. Film "Mud" ("Leto na obalama Misisipija"), koji potpisuje reditelj i scenarista Jeff Nichols, je pravi letnji film, ali pored toga što je zabavan, takođe je i napet, čak i kad se ne dešava ništa bitno imamo osećaj da će neko uskoro da pukne i izleti iz šina. U pitanju je kriminalistička drama o odrastanju smeštena na američki jug, odnosno Arkansas, odakle dolazi i reditelj. Dakle, za Jeffa Nicholsa je ovo vrlo lična priča. Njegovi drugi filmovi koje je režirao poput "Take Shelter" (2011) i "Midnight Special" (2016) imaju natprirodne elemente, dok je "Mud" realističan i podseća na odrastanje.

Ime filma "Mud", u prevodu znači „Blato“, ali najmanje je blatnjav, a više blistav i sjajan film: pripovedanje je fluidno, a emocije transparentne. Ima lagan tempo koji vas nosi poput splava na Misisipiju, gde je smešten veći deo filma. Obratite pažnju na glumce: Matthew McConaughey, Tye Sheridan i Jacob Lofland. Može li bolje za ovakvu priču? Način na koji ova deca igraju svoju ulogu je zapanjujuće, vrlo prirodno i apsolutno sjajne predstave (nešto slično smo videli u filmu "Stand by Me"), posebno je to velika stvar jer naspram sebe imaju tako sjajnog i iskusnog glumca kao što je Matthew McConaughey. Film je bio u trci za Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu 2012. godine (pobedio je film "Amour"), a prikazan je i na filmskom festivalu u Sundanceu.

U prvoj sceni filma, četrnaestogodišnji Ellis (Tye Sheridan) iskrada se iz svoje kuće, odnosno splava na reci u Arkansasu pre zore - pored osvetljene kuhinje, u kojoj njegova majka plače zbog neodgovornosti njegovog oca (roditelji su pred razvodom) - i sastaje se sa svojim prijateljem Neckboneom (Jacob Lofland). Uputili su se na rečno ostrvo na kojem je Neckbone video čamac na drvetu, očigledno izbačen olujom. Neckbone želi da ga uzme za sebe, ali će ubrzo obojica shvatiti da neko tamo živi i posmatra svaki njihov korak - čovek sa cigaretom u ustima i pištoljem zataknutim za kaiš. Glumi ga Matthew McConaughey i predstavlja se kao Mud. A njegovo ime će zaista postati blato ako ga pronađe policija i neke druge osobe koje ga traže. Mud tvrdi da je odrastao u blizini i dečacima govori da mu treba hrana i obećava da će im dati čamac ako mu pomognu dok on bude bio na ostrvu, a čamac bi trebao zapravo da bude sredstvo za bekstvo, ali nakon što se popravi.

Dečaci su u početku vrlo sumnjičavi prema njemu, ne znaju šta da očekuju od čoveka kojeg prvi put vide u životu, ali ubrzo se vraćaju sa hranom i pitaju ga zašto se krije, a on im objašnjava da čeka svoju devojku Juniper (Reese Witherspoon), koju opisuje kao lepu sa tetovažama slavuja na rukama, Mud kaže Ellisu „ona je kao san iz kojeg ne želiš da se probudiš“. Kasnije, dečaci je primećuju kako kupuje namirnice u gradu. Ubrzo nakon toga, dečaci u gradu saznaju da policija traži muškarca, čiji se opis podudara sa čovekom kojeg su upoznali i koji živi na ostrvu u čamcu. Nakon što su saznali da je Mud begunac, Ellis i Neckbone žure nazad na ostrvo po odgovore. Mud im objašnjava da je ubio muškarca sa kojim je Juniper zatrudnela, jer je bio nasilan prema njoj - gurnuo je niz stepenice i izgubila je dete. Dečaci odlučuju da mu veruju i pomognu u zamenu za njegov pištolj. Međutim, shvatićemo da to i nije baš sve tako: prvo, Juniper nije tako divna i bajna kako je Mud predstavlja, a drugo, izgleda da joj se baš i ne žuri na to ostrvo. Pre će biti da je Mud zaljubljen do ušiju i da ne vidi pravu realnost. No, ona i policija su manji problem, njega pravi problem tek čeka.

Iskreno prijateljstvo trojke se razvija, pa Mud šalje Ellisa kod Toma (Sam Shepard, izuzetna uloga u samo nekoliko pojavljivanja), staroj očinskoj figuri iz detinjstva, po pomoć. Tom živi preko reke, ali nije oduševljen kad čuje da je Mud ponovo u nevolji zbog Juniper i odbija da pomogne. Mud zatim daje dečacima uputstva za Juniper. Oni pronalaze njenu motelsku sobu u kojoj zatiču brata od čoveka kojeg je Mud ubio, kako maltretira Juniper, zahtevajući od nje da kaže gde se nalazi Mud. Ellis i Neckbone sve to prenose i stalno dolaze sa novim informacijama na ostrvo, a Mud je svestan da je porodica čoveka kojeg je ubio došla da naplati stare dugove.

Od ljubavnih filmova i komedija, preko naučno-fantastičnih, do napetih trilera, Matthew McConaughey je dokazao da se radi o veoma raznovrsnom i moćnom glumcu, a ovde potvrđuje klasu. Od čoveka koji sedi sam na belom pesku, puši cigaretu i čeka, do onog koji beži jer se boji, Mud je poput bajke. Međutim, prave zvezde su ovde klinci - Tye Sheridan i Jacob Lofland. U ovim godinama, u ovakvom filmu, puna dva sata i deset minuta biti u svakoj sceni i raditi to tako ubedljivo, prirodno i sa lakoćom, to je za respekt. Iako "Mud" govori o čoveku u bekstvu, to je takođe film o ljubavi i odrastanju. Ellis istovremeno proživljava i razvod roditelja i svoje prvo romantično iskustvo sa dve godine starijom devojkom. Nažalost, Ellis će naučiti da u ljubavnim odnosima ne ide baš uvek sve lako i glatko, zbunjen je i tužan što prava ljubav možda neće pobediti sve prepreke. Ipak, u ovoj vrućoj atmosferi imamo stalni osećaj straha da će se nešto loše dogoditi: pištolj u rukama pogrešne osobe, otkazivanje motora na čamcu usred reke, ili čak samo zmije (kojih ima u filmu dosta i igraju važnu ulogu u priči) je sasvim već dovoljno. No, lepota je isto tako na svakom koraku, a ona dolazi iz prelepih slika reke Misisipija i cele prirode koju vidimo. 

Ono što Jeff Nichols ovde vešto radi je balansiranje dve radnje: jedna je dešavanje s Mudom, a druga se fokusira na Ellisa. Dakle, Ellis ima i posebnu priču, odnosno pratimo njegov život i kod kuće. Neckbone je takođe veoma prisutan i ništa manje važan. Kad se upoznamo sa likovima i njihovim pričama, film nas u potpunosti drži prikovanim za ekran i ne pušta nas dok se ne završi. Toliko je sve živopisno da imamo osećaj da smo i mi tamo. Reditelj Jeff Nichols će nas, pored celovite i slojevite filmske priče, počastiti i sjajnom akustičnom country muzikom koja se savršeno uklapa u okruženje, te nam prirediti i napeto, veličanstveno finale filma.

"Mud" je toliko dobar da ga ne može ništa pokvariti, ovo je film koji se jednostavno mora gledati, verovatno i više puta. Da li je reditelj Jeff Nichols svestan koliko je dobar film napravio? Preporuka kao kuća!

Ocena: 9/10.