среда, 21. септембар 2022.

Heli (2013)

 Kritika objavljena na Before After



Film "Heli" počinje jednom od najbrutalnijih uvodnih scena ikada. Na metalnom podu u zadnjem delu pikapa vidimo dva mladića koji leže krvavi - možda u nesvesti, možda mrtvi. Kada se auto zaustavi, grupa kriminalaca će jednog od njih dvojice obesiti da visi sa mosta. Automobili prolaze ispod mosta, telo čoveka se ljulja odozgo, a vozači gotovo da ne reaguju jer je to nešto na šta su ljudi navikli da se ovde događa. Ko su dve žrtve i šta se dogodilo, saznaćemo postepeno tokom filma. Meksikanac Amat Escalante, kojem je "Heli" treći dugometražni film po redu koji režira, smestio je priču u Meksiko, zemlju koju vrlo dobro poznaje. Escalante je dobio nagradu za najboljeg reditelja na festivalu u Kanu, dok je film osvojio pregršt nagrada na festivalima.
 
Dakle, iz uvodne scene će nam već postati jasno da je mesto u kojem se odvija radnja izuzetno opasno, u pitanju je grad Guanajuato, koji se nalazi u centralnom Meksiku, a sve ono što će se dogoditi ljudima u filmu je zaista zastrašujuće i događa se mnogima u Meksiku, u stvarnom životu. Oni koji uspeju da prežive takve traume i užase moraju nekako da nastave da žive jer život ide dalje.

U tom mestu sa svojom porodicom živi i mladić po imenu Heli (Armando Espitia), koji radi u obližnjoj fabrici automobila, gde je zaposlen i njegov otac koji takođe živi u istom domaćinstvu, a u istoj kući žive i Helijeva žena Sabrina, njihovo tek rođeno dete i njegova dvanaestogodišnja sestra Estela. Žive oni skromno, svesni da nikada neće imati mnogo, odnosno prihvatili su takav život i ne očekuju ništa bolje.

Estela je u ljubavnoj vezi sa Betom, policijskim kadetom, koji je par godina stariji od nje, a brzo ćemo shvatiti da nije nimalo pametan. Štaviše, izuzetno je glup momak. On insistira da se njih dvoje venčaju i pobegnu zajedno, a da bi došao do novca, maznuće dva paketa kokaina koje je policija zaplenila. Nakon što Heli otkrije planove svoje sestre i pronađe drogu koju je Beto sakrio u njihovoj kući, pokušaće da uništi dokaze. Nažalost, prekasno, jer će maskirani muškarci s oružjem iste noći upasti u njihovu kuću i sve ih pokupiti. Beto i Heli su odvedeni na zabačeno i izolovano mesto, a Beto je divljački mučen u dugotrajnoj sceni koju gleda tri dečaka koja jedva skreću pogled sa svojih video-igara. U međuvremenu, Estele nema, niko ne zna da li je živa. Oni koji prežive na kraju, rekosmo, moraju nekako da nastave da žive, a preživeće samo oni koji budu imali sreće. Shvatićemo da su ovde policija i kriminalci povezani, te da ljudima u pojedinim područjima ne preostaje ništa drugo nego čekati kada će postati žrtve manijaka. Film "Heli" je brutalan prikaz društva koje je potpuno propalo, a u to se savršeno uklapa i ogroman pust pejzaž koji direktor fotografije Lorenzo Hagerman impresivno hvata. Glumačku ekipu filma čine uglavnom debitanti, posebno se izdvaja Armando Espitia, čiji nastup je izuzetno tih, ali veoma zapažen. Iako je Escalante rođen u Španiji, veći deo života je proveo u Meksiku, tako da imamo priču iz prve ruke, dobro režiranu i napisanu. 

Sve u svemu, "Heli" je ozbiljan film, na svim nivoima. Međutim, shvatite jednu stvar: to što sam ja impresioniran, ne znači da će svi biti. Ja sam u filmu prepoznao nešto veliko, nešto o čemu ću dugo da razmišljam, i nešto što će mi ostati urezano u pamćenje.

Ocena: 9/10.

петак, 9. септембар 2022.

Amour (2012)

 Kritika objavljena na Before After



Austrijski reditelj i scenarista Michael Haneke je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih ličnosti savremene kinematografije, čiji je rigorozni pristup filmskom zanatu rezultirao izuzetnim umetničkim delima. Malo je reditelja koji mogu da se pohvale Zlatnom palmom u svojim vitrinama, a još je manje onih koji su istu osvajali dva puta. Prvi put je dobio Zlatnu palmu 2009. godine za film "The White Ribbon", a drugi put samo tri godine kasnije za "Amour", jedan od najnagrađivanijih filmova 2012. godine. Oskar za najbolji film na stranom jeziku i Zlatni globus samo su neke od nagrada koje je "Amour" osvojio, a kojih je na kraju, sve ukupno bilo 84. Inspirisan svojim ličnim iskustvima vezanim za gubitak voljenih (njegova tetka je izvršila samoubistvo jer nije mogla da izdrži reumatske bolove), Haneke nam predstavlja jednu od najlepših, najrealnijih i najtužnijih bračnih priča poslednjih nekoliko godina na filmu. Priču o braku zasnovanom na odanosti i poštovanju.

To je onaj višegodišnji odnos u kome je za razumevanje dovoljna tišina, a za komunikaciju nisu potrebne reči. Zapravo, odnos Georgesa (Jean-Louis Trintignant, izvrsni francuski glumac koji je, nažalost, nedavno preminuo) i Anne (Emmanuelle Riva, veteranka francuskog filma, takođe više nije živa) zasniva se na delima, koja govore više od bilo kakvih reči. Međutim, film "Amour" nije nimalo lak za gledanje i zahteva dobar stomak. Već u uvodnim scenama vidimo vatrogasce koji upadaju u stan u kome nešto smrdi i pronalaze staricu mrtvu na krevetu, okruženu cvećem. Ostatak filma je flešbek koji vodi do smrti.

No, vratimo se njihovom životu pre njene smrti. Georges i Anne su stariji bračni par intelektualaca. Vidimo da su dobro živeli i da spadaju u krug kulturne elite, oboje su profesori klavira u penziji. Kada Anne doživi moždani udar, Georges ne zna kako da se izbori sa situacijom i teško mu je da gleda kako njegova voljena supruga fizički i mentalno propada, pa polako počinje da tone u ludilo jer shvata da za njega ne postoji život bez osobe s kojom je proveo više od pola života. Georges se brine o njoj koliko može, unajmljuje i pomoć u kući, doktor dolazi u redovne posete, itd. Njihova ćerka Eva (Isabelle Huppert) ima svoj život u Londonu, ali počinje da se meša u život svojih roditelja i insistira da njena majka bude premeštena u medicinsku ustanovu, bolnicu ili starački dom, gde će dobiti adekvatnu negu. Kako vreme odmiče, tako se i stanje Anne pogoršava – gubi sposobnost govora i ostaje prikovana za krevet. Ostatak je u detaljima, posetama doktora, medicinskih sestara, u pomoći komšija pri nabavci, u menjanju pelena, hranjenju, pranju...

Smrt i umiranje su tema o kojoj se malo govori. To je, međutim, sastavni deo života svih nas i ne bi trebalo da bude tabu. Haneke nam razbija iluzije mirne i ugodne starosti i pokazuje nepredvidljivost života i sve njegove večite teskobe. Maestralno, ogoljeno, realno, bez imalo nekih dodatnih začinjenih faktora ne bi li olakšao probavljivost ove teške teme. On vodi priču sa neverovatnom doslednošću, ne propuštajući ni jedan detalj. Ne možemo reći da je najprijatnije iskustvo, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da gledamo pravu umetnost. 

Opet, pored bola i patnje, Haneke takođe stavlja ljubav u središte priče. Toliko je iskrena da ne možete da ne budete dirnuti onim što vidite. Naravno, podrazumeva se da, za film sa tako jednostavnom naracijom, "Amour" stavlja težak teret na svoje glumce. Jean-Louis Trintignant stekao je slavu tokom 1960-ih i bio je jedan od vodećih glumaca francuskog novog talasa, poznat je po filmovima "Three Colors: Red" (1994) Krzysztofa Kieslowskog i klasiku "Z" (1969) Coste-Gavrasa. S druge strane, Emmanuelle Riva je debitovala u filmu "Hiroshima Mon Amour" (1959), a takođe je glumila u "Three Colors: Blue" (1993) Krzysztofa Kieslowskog. Ova dva glumačka velikana daju izuzetno prirodne, vrhunske performanse. Jean-Louis Trintignant savršeno prikazuje čoveka koji gleda kako mu se ljubav života gasi pred očima, dok je Emmanuelle Riva odigrala ulogu kakva se retko viđa - njen naturalistički portret starice koja se polako gasi je strašan, potresan i veličanstven. Zahvaljujući njima, ljubav između Georgesa i Anne je vidljiva, konkretna, kredibilna i dirljiva.
 
Zamerke možemo tražiti i pronaći jedino u trajanju filma, za ovakvu priču 127 minuta deluje nekako previše, odnosno mogao je da bude pola sata kraći. Opet, gledaocima kojima spor tempo ne smeta i imaju strpljenja, njima ni to neće biti problem. Sve u svemu, "Amour" je film vredan pažnje, razmišljanja i diskusije. Haneke je hrabar i inovativan reditelj koji se rado hvata ukoštac sa tabuima modernog društva. Njegovi filmovi su uvek privlačili pažnju, otvarali teme i pokretali rasprave. Svesni smo činjenice da je smrt voljene osobe neminovna, ali nikad nismo spremni da to čujemo. Nameće se i pitanje da li je uopšte moguće pripremiti se za gubitak voljene osobe, ali i kako se nositi sa tugom i bolom u duši? Film "Amour" nam direktno u lice postavlja neka od tih pitanja.

Ocena: 9/10.

уторак, 23. август 2022.

The Hunt / Jagten (2012)

 Kritika objavljena na Before After



Film "Jagten" inspirisan je mnogim stvarnim slučajevima. Ugledni danski reditelj i scenarista Thomas Vinterberg bavi se ozbiljnim temama - seksualnim zlostavljanjem dece i lažnim optužbama za isto. Pedofilija je jedna od najgorih stvari za koje je čovek sposoban, gadosti koje su neki ljudi spremni počiniti nad nedužnom decom su nezamislive. S druge strane, postoje i oni koji su bili optuživani za pedofiliju, ali se ubrzo pokazalo da optužbe nisu bile tačne, tim ljudima je uništen život i obeleženi su do kraja života.

Upravo će se to dogoditi Lucasu (Mads Mikkelsen), četrdesetogodišnjem čoveku koji radi u lokalnom vrtiću. On je izuzetno pouzdana osoba, voli svoj posao, deca ga obožavaju, ima mnogo prijatelja koji ga cene i poštuju, ali ima problema u privatnom životu. Lucas nakon razvoda i gubitka svog učiteljskog posla proživljava težak period, boreći se istovremeno i sa bivšom suprugom za starateljstvo nad svojim sinom Marcusom (Lasse Fogelstrøm) kojeg retko viđa. Međutim, na poslu upoznaje Nadju (Alexandra Rapaport) sa kojom počinje da gradi intimni odnos i taman kada se situacija stabilizuje, te se čini da se stvari kreću željenim tokom, njegov se život pretvara u pakao.

Lucas je posebno drag šestogodišnjoj Klari (Annika Wedderkopp), koja je ćerka njegovog najboljeg prijatelja Thea (Thomas Bo Larsen), a upravo ona će mu napraviti pakao od života jer će se naljutiti na njega iz čiste dečje gluposti. Naime, Klari je njen stariji brat pokazao eksplicitne snimke iz nekog pornića i pričao o tim stvarima, a mala je to zapamtila, te je pred direktorkom vrtića rekla da joj je Lucas pokazivao polni organ. Naravno, direktorka je to shvatila vrlo ozbiljno i odmah obavestila ostale kolege u vrtiću, ali i roditelje. Lucas je momentalno suspendovan i ubrzo mu je uručen otkaz. Iako je Klara kasnije svojoj majci priznala da je sve izmislila, takve optužbe se ne zaboravljaju tako lako i povratka više nema, a gotovo svi stanovnici ovog malog mesta kao da su dobili vreću za udaranje na kojoj će da istresu sve svoje frustracije. Svi oni sa kojima je do juče bio dobar, ne žele ni da čuju za njega, a situacija će postati toliko loša da mu je čak zabranjen ulazak u prodavnicu. Uprkos tome što nema konkretnih dokaza da je Lucas zlostavljao Klaru i drugu decu, život ovog čoveka je preko noći potpuno uništen. Može li Lucas da povrati status u društvu koji je ranije imao, ili će ga stigma zlostavljača pratiti do kraja života?

Vinterberg se nikada nije bojao baviti ozbiljnim i teškim temama. U "Festen" (1998), jednom od svojih najpoznatijih filmova, dotakao se slične teme. Zanemarivanje dece i narkomanija su bile centralne teme u odličnom "Submarino" (2010), dok je komentar na temu alkohola i alkoholizma dao u nedavnom "Another Round" (2020). U filmu "Jagten", koji je bez ikakve sumnje jedan od najboljih evropskih filmova, Vinterberg briljantno istražuje kako čovek funkcioniše kada je suočen sa takvim monstruoznim optužbama, ali se bavi i činjenicom da su ljudi vrlo lako spremni da osude nekoga i bez pravih dokaza i da u takvim situacijama najčešće funkcionišu po principu čopora. Kako zapravo nastaviti živeti normalnim životom kada su te svi osudili za nešto što nisi uradio, ima li uopšte načina da ubediš ljude da nisi kriv? Ko su pravi prijatelji i šta očekivati od najbližih kada se dogodi nešto slično? Kako živeti kada ti ljudi koje poznaješ ceo život i sa kojima si u prijateljskim odnosima okrenu leđa i ne žele više čuti za tebe? Sve su to pitanja koja se provlače kroz film. Režija je dobra i sigurna, obilje krupnih kadrova pruža sjajnim glumcima priliku za sitnu gestikulaciju i mimiku, što oni obilato koriste. Vrlo mlada Annika Wedderkopp kao debitantkinja pokazuje veliki talenat, Thomas Bo Larsen je očekivano odličan, ali ovo je ipak na kraju Mikkelsenov „show“, apsolutna majstorija i možemo samo da se pitamo gde mu je granica, s obzirom da je svaki put sve bolji.

Na kraju, možemo reći da je "Jagten" emotivan, iskren i kvalitetan film. Publika će se osećati isto kao i Lucas, jer zaista je teško gledati dobrog i nedužnog čoveka koji je nepravedno optužen. Ovaj film je dobio gotovo 40 nagrada, dok je Mikkelsen na festivalu u Kanu dobio nagradu za najboljeg glumca. Vinterberg je potvrdio da je trenutno jedan od najzanimljivijih evropskih filmskih stvaralaca, sa čvrstim autorskim pečatom, te da briljira u najrazličitijim mogućim žanrovima, ali u dramama poput "Jagten", "Submarino" i "Festen", njegova genijalnost nekako najviše dolazi do izražaja.

Ocena: 10/10.

уторак, 9. август 2022.

Hounds of Love (2016)

 


Na početku odmah da kažemo jednu stvar: "Hounds of Love" je film koji nas hvata i ne pušta, ma koliko to što vidimo nama bilo poznato. Australijski reditelj Ben Young, kojem je ovo prvi dugometražni film, smestio je priču u Perth sredinom 80-ih godina prošlog veka. Reč je o psihološkom trileru sa elementima socijalne drame i horora, ali ono što je bitnije, zasnovan je na stvarnim događajima. Film je prikazan na festivalu u Veneciji, gde je Ashleigh Cummings dobila nagradu za najbolju glumicu u debitantskom filmu.

Ograde su možda ofarbane u belo, komšije se možda pozdravljaju na ulici, ali niko ne zna šta se krije iza zatvorenih vrata i kome pripadaju krici koji se čuju zbog loše izolacije. Uskoro ćemo upoznati bračni par koji vreba, otima, siluje i ubija mlade žene. Sve što se dogodi u filmu, slično se dogodilo u stvarnom životu, u Zapadnoj Australiji, kada su David i Catherine Birnie ubili četiri žene u svojoj kući 1986. godine i pokušali da ubiju petu osobu koja je uspela da pobegne. Nakon što je pobegla iz kuće para, peta žrtva je obavestila policiju, te je konačno par uhapšen i smešten iza rešetaka. David je na kraju oduzeo sebi život i pronađen je mrtav u svojoj ćeliji u oktobru 2005. godine. U vreme smrti imao je 54 godine. Dakle, ta priča je poslužila kao inspiracija za film, s tim da se Young bavi samo onim što se (otprilike) događalo dok su bili na slobodi.

Na prvi pogled, John (Stephen Curry) i Evelyn (Emma Booth) deluju kao dobri ljudi, ali će vam napraviti pakao od života. To će osetiti na svojoj koži naša glavna junakinja Vicki (Ashleigh Cummings) koja je krenula na zabavu, međutim, na putu upoznaje Johna i Evelyn, koji joj nude džoint kako bi se tamo bolje provela. Naravno, potrebno je da Vicki uđe u njihov auto, te da zajedno odu do kuće u kojoj par živi. Nakon dužeg nećkanja, Vicki pristaje, a to će se pokazati kao najgora odluka u njenom životu.

Vrlo brzo, Vicki je zaključana i vezana za krevet, ali to je samo početak njene noćne more. Ona shvata da mora pronaći način da svoje mučitelje okrene jedno protiv drugog. Kada vidi pukotine u njihovom odnosu, počinje da vuče pametne poteze, nadajući se da će se izvući iz pakla pre nego što bude prekasno. No, pita se tu nešto i par, koji ima dilemu: ubiti Vicki odmah ili malo kasnije? U međuvremenu, ni roditelji ni policija nemaju nijedan trag, čak su ubeđeni da nije otmica.

Očigledno da je Young pre snimanja filma dugo proučavao nekoliko stvarnih serijskih ubica, među kojima su David i Catherine Birnie. Želi da zna šta ih tera da rade ono što rade, zbog čega se vole i zbog čega ostaju zajedno. Na ta pitanja teško da ćemo dobiti baš sve odgovore, ali ćemo makar znati ko je glavni u tom odnosu i kako završavaju njihove žrtve: par otima devojčice i devojke na kojima se fizički i seksualno iživljava, a potom ih ubija i zakopava u šumi. Međutim, rekosmo, oni jesu uigran tim, ali njihov odnos je daleko od savršenog, jer oboje imaju probleme. Evelyn pati za svojom oduzetom decom i trpi emocionalno zlostavljanje, a John je u realnom svetu, van svog bolesnog hobija, sasvim nemoćan. Opet, bez obzira što će neki odgovori izostati, Young i te kako zaslužuje pohvalu, ponajviše za nesvakidašnje, prilično životne i detaljne likove, te napetost i jezivu atmosferu kojom film odiše. Nema sumnje, ima talenta i za režiju i za pisanje scenarija, pa se nadamo da ovo nije poslednji triler koji smo videli od njega. 

Da bi ovakav film mogao da funkcioniše ispravno, glumački mora biti perfektan, a tri vodeća glumca i njihova posvećenost su za svaku veliku pohvalu (verovali ili ne, Stephen Curry koji glumi Johna je australijski komičar i glumac koji se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističnim serijama i igranim filmovima). Opet, iako su svi odlični, posebne pohvale idu na račun mlade Ashleigh Cummings koja je sjajna i prosto moramo da navijamo za nju. Sve u svemu, "Hounds of Love" je dobro urađen film i vredan gledanja. Međutim, budite upozoreni, ovo nije film za slabiće, ali ako ste spremni da mu se prepustite, Ben Young će vas nagraditi.

Ocena: 8/10.

уторак, 2. август 2022.

The Bronze Garden / El Jardín de Bronce (2017–)

 


Životi Fabiána i Lile će se zauvek promeniti kada njihova četvorogodišnja ćerka Moira nestane bez traga u metrou Buenos Ajresa. Nema motiva, tragova ni svedoka. Roditelji ubrzo započinju očajničku potragu za svojim detetom. Serija "El Jardín de Bronce" će uvući gledaoce u istragu koja će trajati godinama, ali uporni Fabián je odlučio da svoj život posveti pronalaženju ćerke, a u tome će mu u velikoj meri pomoći Doberti, ostareli privatni detektiv koji veoma vodi računa o detaljima.

Nije Moira jedina koja je nestala, zajedno s njom je bila i njena dadilja, Peruanka koja je trebala da odvede Moiru na dečji rođendan. No, tamo nisu stigli, poslednji put su viđeni u metrou, i od tada im se gubi svaki trag. Da li je dadilja otela devojčicu i pobegla, ili su obe kidnapovane? Šta se, zapravo, krije iza ovog nestanka? Što misteriju čini još većom, roditelji nemaju neprijatelje, a dadilja je bila izuzetno pouzdana osoba. Policija takođe vodi istragu o nestanku, ali pošto to ne daje nikakve rezultate, Fabián i Lila odlučuju da angažuju Dobertija. U suštini, njih dvojica će biti tandem, a Lila će se sve manje pojavljivati na ekranu, odnosno njen lik će biti sporedan, ali i dalje važan u celoj priči.

Od prve epizode ​​počinju da se dešavaju svakakve zanimljive stvari i odmah smo uvučeni u mračnu misteriju koja nas ne pušta do samog kraja. Kada se u jednom trenutku pojavi figura pauka u bronzanoj boji, slučaj se pomera s mrtve tačke, a svi putevi vode ka jednoj osobi. Ovde zaista imamo sve, od ritualnih ubistava, mračnih i depresivnih tipova, pa do močvarnih i zabačenih područja Argentine koje nemamo često priliku videti. Pohvale zaslužuju i glumci (cela glumačka postava je iz Argentine), posebno Joaquín Furriel (Fabián) i Luis Luque (Doberti), koji su u svom najboljem izdanju, likovi koje igraju su veoma verodostojni, upečatljivi i nezaboravni. Treći glavni lik s kojim ćemo se upoznati je detektivka Blanco (Julieta Zylberberg), koja glumi ponekad hladnu, arogantnu, ali željnu da pomogne. Svi zajedno će zaglaviti u lavirintu, biće uspona i padova, ali će se upornost na kraju isplatiti.

Serija ima dve sezone, obe sezone imaju osam epizoda. Svaka epizoda traje sat vremena, što nije malo, a "El Jardín de Bronce" koristi svaki minut na pravi način. U drugoj sezoni priča se nastavlja u sličnom tonu, i to sa istom ekipom glumaca, istraživački tandem iz prve sezone će opet imati posla s misterioznim nestankom. No, ovoga puta je nestao tinejdžer, a ta istraga će ih odvesti u mračno podzemlje Buenos Ajresa, svet fudbalskih navijača, dečije pornografije, korumpiranih policajaca i organizovanog kriminala. Mračne tajne iz prve sezone će izaći na površinu, te ćemo paralelno pratiti nestanak tinejdžera, i život Fabiána i njegove ćerke. 

Prva sezona serije nastala je prema istoimenom romanu autora Gustava Malajovicha, koji ujedno potpisuje i scenario prve sezone, zajedno sa Marcosom Osoriom Vidalom, dok režija pada u ruke Pabla Fendrika i Hernána Goldfrida. Ekipa možda nije mnogo poznata, ali su napravili izvanredan posao. Neke stvari nije tako lako spojiti, a mi dobijamo vrhunsku misteriju, dramu, triler, kriminalistički film, pa čak i horor, i to sve odjednom. Snimljeno u potpunosti u Argentini, vizuelno zanimljiva i napeta, sa nekoliko istaknutih, čak i sjajnih glumaca u glumačkoj postavi. Zaista, "El Jardín de Bronce" je nešto posebno, jedno od prijatnijih iznenađenja u poslednjih par godina, a uveliko se šuška da nam uskoro stiže i treća sezona.

Kada se podvuče crta, "El Jardín de Bronce" je serija za ozbiljnu preporuku, vrhunski snimljena i dobrim delom podseća na hvaljene naslove kao što su "True Detective" (2014), "The Sinner" (2017), i "The Killing" (2007), možda nije u istom rangu, ali je veoma blizu.

Ocena: 9/10.

недеља, 17. јул 2022.

The Unknown Woman / La sconosciuta (2006)

 Kritika objavljena na Before After


Film “The Unknown Woman” (2006), italijanskog reditelja Giuseppea Tornatorea, mračan je u svakom trenutku. U pitanju je psihološki triler koji je osvojio brojne nagrade na festivalima širom sveta. Da, žena koju ćemo upoznati je sluškinja. Da, ona ima vrlo dobar razlog zašto želi da radi za porodicu Adacher. Da, postoji nešto čudno u njenom ponašanju prema njihovoj ćerki Tei. Jasno je kao dan da je opsednuta ovom porodicom od prvog trenutka kada kroči u njihov dom. Zapravo, čim stigne u grad u kojem porodica živi.

Giuseppe Tornatore poznat je po naslovima “The Best Offer” (2013), “Cinema Paradiso” (1988), “Malena” (2000), a njegov “The Unknown Woman” je takođe vrlo dobar film. Tornatore je već za svoj drugi dugometražni film “Cinema Paradiso” doneo Italiji još jednog Oskara za najbolji film izvan engleskog govornog područja, dok je “The Best Offer”, za koji potpisuje i scenario, bio jedan od najboljih filmova te godine, sa odličnom, osvežavajućom, maltene originalnom i inovativnom pričom. Dakle, Tornatore sigurno nije neki šalabajzer koji ne zna kako da uvuče publiku u svoju priču, već jedan od najznačajnijih reditelja u protekle četiri decenije. Nadaren je da svoju viziju života maestralno prenese na film i na taj način nikoga ne ostavi ravnodušnim. Ovde veoma vešto gradi priču u tandemu sa scenaristom Massimom De Ritom, a čim shvatimo o čemu se radi, bićemo primorani da nastavimo s gledanjem. Takođe, vrlo bitna stvar je muzika koju potpisuje legendarni italijanski kompozitor Ennio Morricone, koja pojačava već postojeću nelagodnost.

Naša glavna protagonistkinja je Ukrajinka po imenu Irina (ruska glumica Kseniya Rappoport), koja se proračunato ubacuje u život mlade i imućne italijanske porodice. Irina je spremna na sve kako bi postala pouzdana sluškinja mladog para i voljena dadilja njihove ćerke, a razlog za to i te kako ima. Rizikujući da bude razotkrivena, ona pokušava da sazna identitet svoje ćerke, ali to nije jedini problem koji ima.

Već u uvodnoj sceni saznaćemo da je Irina u prošlosti bila prostitutka, ali je ta prošlost i dalje progoni, a ona želi da je se oslobodi i živi miran život. Irina u porodici Adacher brine o kućnim poslovima i njihovoj ćerki, Tei, sa kojom izgrađuje snažan odnos. Naime, devojčica boluje od retke bolesti za koju lekari još nisu pronašli lek, što znači da je potreban neko ko će stalno biti pored nje. Njen odnos sa devojčicom nije uvek idealan, prvo je maltretira, pa je mazi.

Međutim, Irina će morati prvo da pronađe način kako da dođe u njihovu kuću i dobije posao, jer porodica već ima zaposlenu sluškinju, odnosno dadilju, koja brine o Tei, ali Irina je uporna i neće je niko zaustaviti. Za početak, ona će se sprijateljiti sa Matteom (Alessandro Haber) koji radi u zgradi i upućen je u živote stanara, nudeći mu procenat od svoje plate, a potom preko njega upoznaje sluškinju porodice, Ginu (Piera Degli Esposti). Tek što su se njih dve sprijateljile dešava se tragedija: Gina pada niz veliko spiralno stepenište u zgradi i završava u invalidskim kolicima. Slučajnost ili ne? Nakon kratkog intervjua za posao kod porodice Adacher, Irina konačno dobija posao i kreće u svoju misiju otkrivanja istine za kojom čezne.

Efikasnost “The Unknown Woman” može se meriti po tome koliko Irina drži našu pažnju iz scene u scenu, a Kseniya Rappoport uspeva da bude dovoljno dobra da nas zadrži budnima. Pohvale idu i na račun Clare Dossene, devojčice koja ima toliko zahtevnu ulogu, da je pitanje koliko odraslih bi se snašlo u njoj. U poređenju sa prethodnim Tornatoreovim filmovima, “The Unknown Woman” je dosta mračniji i sadrži scene nasilja, u te scene spada i zlostavljanje koje je Irina pretrpela. Više puta vidimo koliko je okrutno bila tretirana kao seksualna robinja (bičevana, vezana…) od strane ljudi koji će se često pojavljivati kroz flešbekove, a njen primarni mučitelj iz prošlosti će se kasnije vratiti po nju (glumac Michele Placido, čovek koji nema nijednu dlaku na svom telu, potpuno obrijan). Ona takođe radi neke užasne stvari tokom filma, ali nas i vuče da navijamo za njen lik kada otkrijemo više detalja iz njenog problematičnog života.

Od zagonetne početne scene u kojoj je Irina gola sa maskom na licu, zajedno sa nekoliko drugih mladih žena, pa sve do kraja njene potrage za istinom, “The Unknown Woman” pruža publici vrhunsko filmsko iskustvo, a Giuseppe Tornatore još jednom dokazuje da je veliki majstor.

Ocena: 8,5/10.